Filadelfijski bend The Roots godinama je bio ljubomorno čuvana tajna hiphop inteligencije, i poslednja linija odbrane umetničke forme tradicionalno zasnovane na dva gramofona i mikrofonu od zlih jezika željnih omalovažavanja njene ozbiljnosti.

U velikoj rap familiji devedesetih The Roots su jedinstven fenomen. Poput tragičnih junaka sa paranormalnim moćima, od početka su bili žigosani i odvajani od ostale braće. Za njih su parametri uvek postavljani za stepen više, od njih se nije očekivalo ništa manje od savršenstva. Opis ovog sastava će donekle pojasniti euforiju kritičara i oreol natprirodnog koji ih prati - naime The Roots je kolektiv sastavljen od dva emcee-a, živog bubnja, bas gitare, električnih klavijatura i dva human beat box-a (koji zloupotrebom svojih usnih duplji i nepca mogu u sekundi da se preobraze u koji god instrument ili zvučni efekat i dodaju možda više zvukova nego svi ostali zajedno).

Međutim gro njihove jedinstvenosti ne dolazi od sprava/organa koje koriste već načina na koji ih koriste - samog pristupa sviranju. The Roots nisu muzikanti koji prilagođavaju svoju svirku emceeingu i hiphop estetici (poput gomile današnjih rok/rap hibrida) - oni su punokrvni pripadnici hiphop generacije odrasli na okršajima rivalskih b-boy ekipa na sporednim ulicama južne Filadelfije, obučeni u svim aspektima kulture koji sticajem okolnosti znaju i da sviraju. Polazeći od jazz osnova, The Roots stavljaju svoje instrumente u službu hiphopa rukovodeći se zakonom da nikad ne sviraju nešto što se ne bi i inače moglo postići sa dva gramofona. Umesto da kopaju po starim pločama, oslanjajući se na akademsko poznavanje bogatog nasleđa crne muzike, oni jednostavno sami sviraju potrebne semplove na licu mesta.

Svesni da je u američkom kapitalizmu razlika između konzervativca i liberala ekvivalentna onoj između vuka i lisice, The Roots odmah posle debija Organix beže glavom bez obzira od slatkorečivosti predatorske bele kritike i provode veći deo devedesetih trudeći se da ne postanu elitistička igračka istočne liberalštine. The Roots se tako sa puno nade okreću ka ulicama, međutim tajming nije mogao biti gori. Hiphop "zajednica" u to vreme tone u materijalizam i lake ritmove, a The Roots kao anatema trenda bivaju neshvaćeni od strane masa. Tako, jedan od najtalentovanijih sastava naših vremena, biva prinuđen da se na sledeća tri studijska izdanja kreće napred-nazad pravolinijski između univerzitetskih kafea i geto dragstora, između delikatno jazziranog hiphopa i agresivnijeg ortodoksnog pristupa. Svih tih godina The Roots stoje kao svetionik u tranzicionom rap svetu u kom upad trzišta ruši sve postulate i vrednosti na kojima se kultura do tada bazirala. Uprkos pritisku, bend uspeva da iznedri dva vrlo važna albuma. Do you want more?! je odavao utisak maštovitog frestyle session-a, dok na mračnom Illadelph Halflife zavode strogu disciplinu i po prvi put koriste semplove u produkciji. The Roots tako bivaju razapeti između dva pola onoga što bi po šablonima industrije trebalo da predstavlja "crna muzika" danas. Postaju i jedna od najvećih koncertnih atrakcija nastupajući svuda - od zadimljenih undergound klubova istočne obale do evropskih jazz festivala.

1999. sa Things Fall Apart potraga se završava - pedantni The Roots-i uspevaju da naprave savršeni blend i pomire malobrojnu braću koja su "se izvukla" i veliku većinu koja još uvek tavori u filadelfijskim getima. No, sa tim trijumfom stižu i nevolje. Singl You got me koji su uradili sa crnom divom Erykah Badu (originalno sa Jill Scott) postaje njihov prvi pravi MTV hit i album se samo u Americi prodaje u više od 800.000 kopija - korporacije na The Roots-e počinju da gledaju kao na profitabilan bend. Voljeni emcee Malik B se gubi negde u procesu prepuštajući se toplini ulične farmacije. Na opšte zaprepašćenje, bend dopušta da ga rentira Nečastivi lično - geto tajkun Jay Z, za svoj maliciozni unplugged projekat. The Roots se zatvaraju u studio i ne izlaze čitave tri godine. A u međuvremenu procurela je i vest od koje su nas sve podišli žmarci, naime, glavni arhitekta benda, ?uestlove izjavljuje kako mu se jako dopada produkcija Neptunes-a (koji je odgovoran za sve r'n'b/hiphop šećerleme koje trenutno gledate na ekranima) i kako razmišlja da ga angažuje za neki od budućih projekata! Izgledalo je kao da su se The Roots zatekli u slepoj ulici, kao da su postigli sve što jedan "živi hiphop bend" može u svojoj karijeri i da je MTV jedini otvor kroz koji se mogu dalje razvijati. Poslednje što izlazi u javnost jesu basnoslovne sume koje MCA odobrava za njihov novi album. Fanovi već počinju da sastavljaju umrlice.

Etnolozi nas uče da su crni robovi preživeli pamučna polja i uspeli da sačuvaju svoju kulturu zahvaljujući tome što su usavršili veštinu obmane. Dok su beli gospodari bili ubeđeni kako su uspeli da ih nateraju da se mole hrišćanskim svecima, oni su kroz njih švercovali duhove afričkih predaka. Jedino sa ovim na umu možemo razumeti svu genijalnost i veličinu poteza koji su The Roots-i povukli sa novim albumom. Phrenology predstavlja ultimativnu subverziju koja je preletela preko glava birokrata u MCA-ju (a nažalost i mnogih hiphopera).

Zvuk Phrenology-ja je crnji od pozadine Wesley Snipes-ovog vrata i širi od njegovih ramena. Umesto da se zaustave na kraju slepe ulice The Roots skupljaju svu unutrašnju energiju i dižu čitav kvart u vazduh - budeći se u neistraženim/nešabloniziranim svetovima gde nijedan hiphop bend do danas nije kročio. Za navigaciju, bend se služi suvim instinktom i tako dobijamo The Roots-e koji se poput radoznale dece poigravaju sa od njihove generacije skrivenim nasleđem predaka. Phrenology za hiphop potencijalno nosi progres ekvivalentan onom koji je doneo 3 Feet High and Rising. Ovaj album otvara poptpuno nove mogućnosti koje su do sada bile nezamislive a granice nema na horizontu.

Sa neviđenim samopouzdanjem The Roots se hvataju u koštac sa drum'n'bassom, hardcoreom, soulom, psihodelijom... Ovakva širina ranije je dodirnuta možda jedino na Ill Communication. Ali za razliku od tri bela disidenta iz Bruklina, filadelfijski orkestar za svaki eksperiment ima debeo razlog, a na kraju tripa odgovorno stoje da vam pruže ruku i vrate u normalnost. Što je najzanimljivije, ovaj album se uprkos svojoj avangardnosti lako pije. Zahvaljujući bogatstvu zvuka prosečan japi će lako nasesti i zaista poverovati u pripitomljavanje afrocentričnih The Roots-a. Čak i iz bolnog ustupka koji su morali napraviti, da bi opravdali silne sate provedene u studiju, The Roots izlaze neporaženi. Na prvi, 300.000 dolara težak singl Break You Off oni uguravaju u refren kompanijin pik - novu soul MTV zvezdu Musiq - međutim već na pola pesme The Roots počinju da ignorišu nesrećnog Musiq-a i tonu u jazz freestyling preko mekanog d'n'b ritma, a na kraju pesme slušalac i zaboravi da im se tu na početku oko nogu motao neki uljez.

Sa numerom Pussy Galore, The Roots uspevaju da, možda po prvi put u istoriji mainstream hiphopa, proguraju stvar koja glorifikuje ženski polni organ kao izvor svog života i zadovoljstva na svetu i u isto vreme osudi eksploataciju ženskog tela u marketinške svrhe i time posle čitave decenije u ime muškog dela hiphop nacije vrati uslugu i oduži se hrabroj Monie Love koja se nije ustručavala da svojevremeno izrazi svoje divljenje prema muškom "Galore" ekvivalentu ("Buddy" RMX - Native Tongues).

The Roots pronalaze vremena i da ispoštuju i daju reč starijoj generaciji revolucionarnih umetnika. Album zatvara legendarni geto pesnik i aktivista iz šezdesetih Amiri Baraka (ex Le Roi Jones).

The Roots

Pa ipak, glavni značaj ovog poduhvata je ispravljanje istorijske nepravde. Muzički zločin nikad ne zastareva, a već decenijama kruže glasine kako je počinilac još uvek živ i šetka se Amerikom. Public Enemy su se prvi osetili dovoljno jakim da istraže slučaj i zločinca privedu sudu (setimo se samo Flavor Flav-a koji poput šizofrenog osvetnika vrišti: "motherfuck HIM and John Wayne!"), Mos Def je pročitao optužnicu (Elvis Presley ain't got no SOUL!), ali The Roots su jedini koji u svojim rukama drže instrument za presudu i egzekuciju. Hiphop generacija vraća kući izgubljenu veštinu koja je njihovim precima oteta na prevaru - veštinu sviranja gitare!

Bahati The Roots-i su se drznuli da stave šape na fetiš bele Amerike, šepure se okolo veličajući Bad Brains-e i tvrde kako im se trenutno jako dopadaju Minor Threat - ko zna šta su u stanju da urade sledeće? Sve u svemu, rock'n'roll je ponovo kući i zvuči uzbudljivije nego ikad.

Pogledajte takođe:
SOUNDTRACK ZA REVOLUCIJU: Recenzija novog Public Enemy albuma "Revolverlution"
autor: Goran M.
datum: 12/12/02