V. I. Lenjin

Drugu Molotovu,

Molim da se pred plenum CK stavi sledeći moj predlog.

Ja smatram da je krajnje važno produštit staž za primanje novih članova u partiju. Zinovjev odredjuje staž od pola godine za radnike, a od godinu dana za ostale. Predlažem da se pola godine ostavi samo za one radnike koji su najmanje 10 godina proveli kao pravi radnici, u velikim industrijskim preeduzećima. Za ostale radnike odrediti godinu i po dana; dve godine odrediti za seljake i crvenoarmejce, a tri godine za sve ostale. Naročit izuzetak može se dopustiti zajedničkom odlukom CK i CKK.

Smatram da je krajnje opasno ne promeniti kratke rokove, koje je Zinovjev predložio. Nesumnjivo je da se kod nas stalno ubrajaju u radnike takva lica, koja nisu prošla ni najmanju ozbiljnu školu, u smislu krupne industrije. Redovna je pojava da se u kategoriju radnika svrstavaju i pravi pravcijati sitni buržuji, koji su se slučajno i na najkraći rok pretvorili u radnike. Svi pametni belogardejci sasvim odredjeno računaju sa tom okolnošću, da tobože proleterski karakter naše partije ustvari nikako ne garantuje da sitnosopstvenički elementi mogu, i to u najkraćem vremenu, dobiti prevlast u njoj. Pri neurednosti koja kod nas vlada, pri našem nesistematskom radu, kratki rokovi staža značiće u praksi potpuno odsustvo svakog ozbiljnog proveravanja da li su kandidati zaista bar donekle oprobani komunisti. Ako imamo u partiji 300-400 hiljada članova, onda je i taj broj prevelik, jer svi bez izuzetka podaci ukazuju na niski nivo spreme sadašnjih članova partije. Zato, ja uporno insistiram na potrebi da se produži rok staža, a zatim da se Orgbirou stavi u zadatak da izradi i strogo primenjuje pravila, koja bi staž učinila zaista ozbiljnim ispitom, a ne praznom formalnošću.

Ja smatram da ovo pitanje treba naročito pažljivo pretresti na kongresu.

Drugu Molotovu,

sa molbom da se preda svim članovima CK, da pročitaju pre nego što se na kongresu postavi pitanje o uslovima prijema novih članova u partiju.

Pročitavši odluku plenuma od 25. marta, po pitanju rokova kandidatskog staža za stupanje novih članova u partiju, ja bih hteo da osporim tu odluku na kongresu. Ali, bojeći se da na kongresu neću moći istupiti, molim da se pročitaju sledeća moja mišljenja.

Nema sumnje da je naša partija sada, po većem delu svoga sastava, nedovoljno proleterska. Ja mislim da to niko ne može osporiti, a običan uvid u statistiku potvrdiće to stanje. Od vremena rata fabričko-zavodski radnici u Rusiji postali su, po svom sastavu, mnogo manje proleterski nego ranije, jer su za vreme rata u zavode stupali i oni koji su hteli da se sklone od vojne obaveze. To je opštepoznata činjenica. S druge strane, isto je tako nesumnjivo da je naša partija sada manje politički vaspitana, uopšte i prosečno (ako se uzme nivo ogromne većine njenih članova), nego što je to neophodno za stvarno proletersko rukovodstvo u tako teškom trenutku, naročito kod ogromne brojne nadmoćnosti seljaštva, koje se brzo počinje interesovati za samostalnu klasnu politiku. Dalje, treba uzeti u obzir da je sablazan ulaženja u vladajuću partiju sada ogroman. Dovoljno je setiti se svih književnih dela Smenovehovaca, da bi se uverilo, kakva se publika, daleka od svega što je proletersko, sada zanosi političkim uspesima boljševika. Ako nam Ženevska konferencija donese novi politički uspeh, onda će, u džinovskim razmerama, porasti navala u partiju sitnoburžoaskih elemenata i elemenata direktno neprijateljskih prema svemu što je proletersko. Polugodišnji staž za radnike ni u kom slučaju nije u stanju da zadrži tu navalu, jer nije ništa lakše nego veštački udesiti tako kratak staž, utoliko pre što za mnoge inteligentske i poluinteligentske elemente stupiti u radnike neće u našim uslovima predstavljati nikakve teškoće. Iz svega toga ja dolazim do zaključka, koji se u mojim očima potvrdjuje još i time što belogardejci potpuno svesno vode računa o neproleterskom sastavu naše partije, - zaključka da mi moramo znatno povećati rokove kandidatskog staža, a ako se ostavlja 6 meseci za radnike, onda je bezuslovno potrebno, da ne bi varali sebe i druge, definisati pojam ''radnik'' na taj način, što bi pod taj pojam podveli samo one, koji su zaista, po svom položaju u životu, morali primiti proletersku psihologiju. A to je nemoguće bez višegodišnjeg boravka u fabrici, bez svakih drugih ciljeva, već usled opštih uslova ekonomskog i socijalnog života.

Ako ne zatvaramo oči pred stvarnošću, onda moramo priznati da danas proletersku partiju ne odredjuje njen sastav, nego ogromni opšti autoritet onog tananog sloja, koji se može nazvati starom partijskom gardom. Dovoljna je mala unutrašnja borba u tom sloju, pa da njegov autoritet bude, ako ne potkopan, ali u svakom slučaju toliko oslabljen da odluka već neće zavisiti od njega.

Zato je neophodno potrebno: 1) povećati sve kandidatske staževe; 2) odrediti, sa naročito sitnim pojedinostima, u čemu treba da budu konkretni i praktični uslovi proveravanja da se kandidatski staž zaista prolazi, a ne ostaje praznom formalnošću; 3) treba stvoriti kvalifikovanu većinu u onim ustanovama koje rešavaju pitanje o prijemu novih članova u partiju; 4) treba uslovljavati taj prijem odlukama ne samo gubernijskih komiteta nego i kontrolnih komisija; 5) treba preduzeti još neke druge mere da bi se olakšalo oslobodjenje partije od onih njenih članova koji nikako nisu takvi komunisti koji sprovode potpuno svesnu proletersku politiku. Ja ne predlažem novo generalno čišćenje partije, jer smatram da je to sad praktično neostvarivo, ali naći neka sredstva za faktično čišćenje partije, tj. za smanjenje njenog sastava, neophodno je potrebno i, ako se o tome razmisli, ja sam uveren da se može naći niz podesnih mera.

Ako je moguće, ja bih molio čitaoce ovog predloga, članove CK, da mi odgovore makar kratkim telefonogramom, preko jedne od sekretarica Sovjeta narodnih komesara.