V. I. Lenjin

Govor na II kongresu komunističke internacionale
23. jula 1920.

Drugovi, ja bih hteo da učinim nekoliko primedaba u vezi sa govorima drugova Tenera i Mak-Lejna. Tener kaže da je on za diktaturu proletarijata, ali da diktatura proletarijata nije baš sasvim onakva kakvom je mi zamišljamo. On kaže da mi pod diktaturom proletarijata ustvari podrazumevamo diktaturu njegove organizovane i svesne manjine.

I zaista, u eposi kapitalizma, kada su radničke mase podvrgnute neprekidnoj eksploataciji i ne mogu da razvijaju svoje ljudske sposobnosti, najkarakterističnija stvar za radnišku partiju jeste baš to što one mogu da obuhvate samo manjinu svoje klase. Politička partija može da ujedini samo manjinu klase, isto onako kao što zaista svesni radnici u svakom kapitalističkom društvu čine samo manjinu svih radnika. Zato mi moramo priznati da samo ta svesna manjina može rukovoditi širokim radničkim masama i voditi ih za sobom. Ako drug Tener kaže da je on neprijatelj partije, ali da je, u isto vreme, za to da manjina najbolje organizovanih i najrevolucionarnijih radnika pokazuje put celom proletarijatu, onda ja kažem da izmedju nas, ustvari, nema nikakve razlike. Šta pretstavlja organizovana manjina? Ako je ta manjina zaista svesna, ako ona ume da vodi za sobom mase, ako je ona sposobna da odgovori na svako pitanje koje se postavi na dnevni red - onda je ona, ustvari, partija. I ako takvi drugovi kao što je Tener, o čijem mišljenju mi naročito vodimo računa, kao o mišljenju pretstavnika masovnog pokreta, - što se može bez natezanja reći o pretstavnicima Britanske socijalističke partije, - ako su ti drugovi za to da postoji manjina, koja bi se organizovano borila za diktaturu i koja bi vaspitavala u tom pravcu radničke mase, to, u suštini, takva manjina i nije ništa drugo nego partija. Drug Tener kaže da ta manjina treba da organizuje i da vodi za sobom celu radničku masu. Ako drug Tener i drugi drugovi iz grupe šap-stjuart i saveza Industrijskih radnika sveta (I.W.W.) to priznaju, - a svakog dana mi u razgovorima sa njima vidimo da oni to zaista priznaju - ako oni odobravaju takvo stanje kada svesna komunistička manjina radničke klase vodi za sobom proletarijat, to se oni moraju složiti sa time da je smisao ovih naših rezolucija upravo takav. Jedina razlika koja postoji izmedju nas sastoji se u nekoj vrsti nepoverenja koje engleski drugovi imaju prema političkoj partiji. Oni političke partije ne zamišljaju drukčije nego kao partiju Hompersa i Hendersona, ili kao partiju parlamentarnih špekulanata, izdajnika radničke klase. I ako oni parlamentarizam zamišljaju upravo takvim kakav je danas engleski i američki parlamentarizam, onda smo i mi neprijatelji takvog parlamentarizma i takvih političkih partija. Nama su potrebne nove partije, drukčije partije. Nama su potrebne takve partije koje bi se stalno nalazile u stvarnoj vezi sa masama i koje bi umele da tim masama rukovode.

Ja prelazim na treće pitanje, koje sam hteo ovde da dotaknem, u vezi sa govorom Mak-Lejna. On je pristalica spajanja engleske Komunističke partije sa Radničkom partijom. Ja sam već izneo svoje mišljenje po ovom pitanju u svojim tezama o primanju u III Internacionalu. Ja sam ostavio to pitanje otvorenim, ali, posle razgovora sa mnogim drugovima, došao sam do uverenja da je odluka o ostajanju u redovima Radničke partije zaista pravilna odluka.

I sada, kada nam drug Mak-Lejn govori: nemojte biti suviše dogmatični - taj mi izraz izgleda sasvim umestan. Drug Ramzej kaže: dozvolite nama, engleskim komunistima, da sami rešimo to pitanje. Pa šta bi onda bila Internacionala, ako bi svaka mala frakcija dolazila i govorila: neki od nas su za to, a neki protiv toga. Dozvolite nam da sami rešimo. Zašto bi onda bila potrebna Internacionala, kongres i cela ta diskusija? Drug Mak-Lejn, govorio je samo o ulozi političke partije. Ali to isto se odnosi i na sindikate i na parlamentarizam. Sasvim je tačno da je veliki deo najboljih revolucionara protiv prisajedinjenja Radničkoj partiji, jer se oni negativno odnose prema parlamentarizmu, kao sredstvu borbe. Zato je najbolje preneti to pitanje u komisiju, gde ono mora biti, u svakom slučaju, prodiskutovano i rešeno baš na ovom kongresu III Internacionale. Mi se ne možemo složiti sa time da se ono tiče samo komunista. Mi treba da uopšte kažemo koja je taktika pravilna.

Sada ću se zadržati na nekim argumentima druga Mak-Lejna, u vezi sa pitanjem engelske radničke partije. Treba reći otvoreno: partija komunista može se ujediniti sa Radničkom partijom samo pod uslovom da sačuva potpunu slobodu kritike i da može voditi svoju sopstvenu politiku. To je vrlo važan uslov: kad drug Serati, povodom toga, govori ovde, o saradnji klasa, onda ja izjavljujem da te saradnje neće biti. Kada italijanski drugovi ostavljaju u svojoj partiji oportuniste kao što su Turati i Komp., t.j. buržoaske elemente, onda je to, zaista, saradnja klasa. Ali u ovom slučaju, u pogledu engleske Radničke partije, stvar se tiče samo saradnje napredne manjine engleskih radnika sa njihovom ogromnom većinom. Članovi radničke partije to su - svi članovi sindikata. To je vrlo originalna struktura, koju ne nalazimo ni u jednoj drugoj zemlji. Ova organizacija obuhvata 6 ili 7 miliona radnika iz svih sindikata. Njih ne pitaju o tome kakva su im politička ubedjenja. Neka mi drug Serati dokaže da će nam neko smetati da tamo iskoristimo pravo kritike. Kad to budete dokazali, tek onda ćete dokazati da se drug Mak-Lejn vara. Britanska socijalistička partija može potpuno slobodno govoriti da je Henderson izdajnik, pa ipak ostati u redovima radničke partije. I tu se ostvaruje saradnja avangarde radničke klase sa zaostalim radnicima, sa arijer-gardom. Ta saradnja je od toliko velikog značaja za ceo pokret, da mi kategorički insistiramo na tome da engleski komunisti budu karikom koja vezuje partiju, t.j. manjinu radničke klase, i celu ostalu masu radnika. Ako manjina ne ume da rukovodi masama, da se tesno sa njima povezuje, onda ona nije partija i uopšte ništa ne vredi, pa makar ona sebe nazivala partijom ili nacionalnim komitetom saveta fabričkih poverenika - koliko je meni poznato saveti fabričko-zavodskih poverenika u Engleskoj imaju svoj nacionalni komitet. Dotle dok ne bude dokazano suprotno, mi možemo reći da se engleska radnička partija sastoji od proletera i da ćemo mi, ostajući u njenim redovima, moći ostvariti saradnju avangarde radničke klase sa zaostalim radništvom. Ako se ova saradnja ne bude sistematski ostvarivala, onda to znači da Komunistička partija ništa ne vredi, i onda ne može biti govora ni o kakvoj diktaturi proletarijata. I ako naši italijanski drugovi nemaju ubedljivijih argumenata, mi ćemo morati da docnije ovde to pitanje konačno rešimo, na osnovu onoga što mi znamo, i - doćićemo do zaključaka da je ulazak u Radničku partiju pravilna taktika.

Drugovi Tener i Ramzej kažu nam da se većina engleskih komunista neće složiti sa ujedinjenjem, ali da li se mi bezuslovno moramo složiti sa većinom? Nikako ne. Ako ona još nije shvatila koja je taktika pravilna, može se, možda, pričekati. Čak i paralelno postojanje dvaju partija za izvesno vreme bilo bi bolje nego odbijanje da se odgovori koja je taktika pravilna. Naravno, na osnovu iskustva svih članova kongresa, na osnovu argumenata koji su ovde navedeni, vi nećete insistirati na tome da mi ovde donesemo odluku o neodložnom stvaranju u svim zemljama jedinstvene komunističke partije. To je nemoguće. Ali iskreno reći ovde naše mišljenje, dati direktive, - to mi možemo. Pitanje koga se dotakla engleska delegacija, mi moramo proučiti u specijalnoj komisiji i posle toga reći: pravilna taktika to je - ulazak u Radničku partiju. Ako većina bude protiv toga, mi moramo organizovati manjinu odvojeno. To će imati vaspitnog značaja. Ako engleske radničke mase još uvek veruju u predjašnju taktiku, mi ćemo proveriti naše zaključke na idućem kongresu. Ali mi ne možemo reći da se to pitanje tiče samo Engleske - to bi bilo podražavanje najgorim navikama II Internacionale. Mi moramo otvoreno izneti svoje mišljenje. Ako engleski komunisti ne postignu saglasnost i ako se masovna partija ne stvori, onda je rascep ovako ili onako neizbežan.