V. I. Lenjin

VELIKA INICIJATIVA
O herojizmu radnika u pozadini. Povodom "komunističkih subotnika"

Štampa javlja o mnogim primerima herojizma crvenoarmejaca. Radnici i seljaci u borbi protiv kolčakovaca, denjikinovaca i drugih vojski spahija i kapitalista često pokazuju čuda od hrabrosti i izdržljivosti braneći tekovine socijalističke revolucije. Sporo i teško napreduje iskorenjivanje partizanštine, savlađivanje umora i raspuštenosti, ali ono napreduje uprkos svemu. Herojizam radnih masa, koje svesno podnose žrtve za pobedu socijalizma, to je temelj nove, drugarske discipline u Crvenoj armiji, njenog preporoda, jačanja, porasta.

Ne manju pažnju zaslužuje herojizam radnika u pozadini. U tom pogledu upravo gigantski značaj imaju komunistički subotnici, koje radnici organizuju po svojoj vlastitoj inicijativi. To je, očigledno, tek početak, ali početak od neobično velike važnosti. To je početak jednog težeg, bitnijeg, korenitijeg, presudnijeg prevrata nego što je obaranje buržoazije, jer to je pobeda nad vlastitom začmalošću, raspuštenošću, sitnoburžoaskim egoizmom, nad tim navikama koje je prokleti kapitalizam ostavio u nasleđe radniku i seljaku. Kad ta pobeda bude učvršćena, tada i samo tada će biti stvorena nova društvena disciplina, socijalistička disciplina, tada i samo tada će biti nemoguć povratak kapitalizmu, komunizam će postati zaista nepobediv.

"Pravda" od 17 maja donela je članak druga A. Ž. "Rad na revolucionaran način. (Komunistička subota)". Taj članak je tako važan, da ćemo ga reprodukovati u celosti:

RAD NA REVOLUCIONARAN NAČIN (Komunistička subota)

Pismo C. K. R. K. P. o radu na revolucionaran način dalo je snažan potstrek komunističkim organizacijama i ksmunistima. Opšte oduševljenje odvelo je mnoge komuniste-železničare na front, ali većina njih nije mogla napustiti odgovorna mesta i tražiti nove metode za rad na revolucionaran način. Izveštaji iz pojedinih mesta o sporom odvijanju rada na mobilizaciji i birokratsko otezanje primorali su podreon Moskovsko-Kazanske pruge da obrati pažnju na mehanizam železničkih preduzeća. Pokazalo se da se zbog nedostatka radne snage i slabe intenzivnosti rada zadržavaju hitne porudžbine i hitne opravke lokomotiva. 7 maja na zajedničkom sastanku komunista i simpatizera podreona Moskovsko-Kazanske pruge bilo je pokrenuto pitanje da se od reči o pomaganju pobede nad Kolčakom pređe na delo. Predlog je glasio:
"S obzirom na težak unutrašnji i spoljni položaj, komunisti i simpatizeri moraju, radi postizanja prevage nad klasnim neprijateljem, pregnuti još jače i otkinuti od svog odmora još jedan čas rada, tj. povećati svoj radni dan za jedan čas, sabrati te časove i subotom odraditi odjedanput 6 časova fizičkog rada, kako bi odmah proizveli realnu vrednost. Smatrajući da komunisti ne smeju štedeti svoje zdravlje i život kad je reč o tekovinama revolucije, radiće se besplatno. Komunistička subota uvodi se u celom podreonu do potpune pobede nad Kolčakom".
Posle izvesnih kolebanja taj predlog bio je jednoglasno usvojen.
U subotu 10 maja, u 6 sati uveče, komunisti i simpatizeri došli su na rad tačno kao vojnici, postrojili se u redove i majstori su ih bez gurnjave rasporedili na njihova mesta.
Rezultati rada na revolucionaran način su tu. Priloženi sumarni izveštaj navodi preduzeća i karakter rada (Vidi str. 7. Red.).

Mesto rada	Oznaka rada	Broj radnika	Broj časova (jedinica vremena)	Broj časova (svega)	Izvršeni rad
Moskva. Glavne radionice lokomotiva	Utovar materijala za prugu, uređaja za opravku lokomotiva i vagonskih delova za Perovo, Murom, Alatir i Sizranj	48 21 5	5 3 4	240 63 20	Utovareno 7.500 pudi. Istovareno 1.800 pudi
Moskva. Depo putničkih vozova	Komplikovana tekuća opravka lokomotiva za voz trockog i drugih	26	5	130	Ukupno opravljeno 1 i 1/2 lokomotive
Moskva. Stanica za ranžiranje	Tekuće opravke lokomotiva	24	6	144	Popravljene 2 lokomotive, a kod 4 demontirani delovi za opravku
Moskva. Vagonsko odeljenje	Tekuće opravke putničkih vagona	12	6	72	2 vagona III klase
"Perovo". Glavne radionice vagona	Opravke vagona i sitne opravke u subotu i nedelju	23	5	115	12 zatvorenih i 2 otvorena teretna vagona
	Svega...	205	-	1014	Ukupno opravljene 4 lokomotive, 16 vagona i natovareno i istovareno 9.300 pudi

Ukupna vrednost rada po normalnom plaćanju iznosi 5 miliona rubalja, a po plaćanju za prekovremeni rad 11/2 puta više.
Intenzivnost rada na utovaru veća je nego kod običnih radnika za 270%. Ostali radovi približno su iste intenzivnosti.
Likvidirano je zadržavanje porudžbina (hitnih), koje je dosad, zbog nedostatka radne snage i otezanja, trajalo od sedam dana do tri meseca.
Rad je obavljan uz neke (lako otklonljive) neispravnosti naprava, koje su zadržavale pojedine grupe od 30 do 40 minuta.
Administracija, određena da rukovodi poslovima, jedva je stizala da pripremi nove poslove i možda nisu mnogo preterane reči jednog starog majstora da je u komunističku subotu urađeno onoliko, koliko nesvesni i nedisciplinovani radnici urade za nedelju dana.
S obzirom na to da su radovima prisustvovale i naprosto iskrene pristalice sovjetske vlasti i da se očekuje njihov priliv idućih subota, a takođe s obzirom na želje drugih reona da pođu primerom komunista-železničara Moskovsko-Kazanske pruge, ja ću se podrobnije zaustaviti na organizacionoj strani prema vestima iz pojedinih mesta.
Na radovima je bilo oko 10 procenata komunista koji tamo stalno rade. Ostali koji su radili nalaze se ili na odgovornim položajima, ili su izabrani funkcioneri - od komesara pruge do komesara pojedinog preduzeća, kao i funkcioneri sindikata i službenici Direkcije i Komesarijata saobraćaja.
Oduševljenje i sloga u radu bili su kao nikada ranije. Kad su radnici i službenici iz kancelarija i Direkcije bez psovki i svađe dohvatili bandaž točka za lokomotivu putničkog voza, težak četrdeset pudi, i valjali ga na njegovo mesto kao vredni mravi, u srcu se rađalo vatreno osećanje radosti zbog kolektivnog rada i jačala vera u nepokolebljivost pobede radničke klase. Svetski grabljivci neće uspeti da uguše radnike-pobednike, unutrašnja sabotaža neće dočekati Kolčaka.
Posle svršenih radova svi prisutni bili su svedoci neviđenog prizora: oko stotinu komunista, umornih, ali s radosnim sjajem u očima, pozdravljali su uspeh posla svečanim zvucima Internacionale - činilo se da će se ti pobednički talasi pobedničke himne preliti preko zidova po radničkoj Moskvi i, kao talasi od bačenog kamena, raširiti po celoj radničkoj Rusiji i prodrmati umorne i mlitave.

Ocenjujući taj divni "primer vredan podražavanja", "Pravda" od 20 maja, u članku druga N. R. pod tim naslovom, pisala je:

"Slučajevi ovakvog rada komunista nisu retkost. Ja znam za takve slučajeve u jednoj električnoj centrali i na različitim železničkim prugama. Na Nikolajevskoj pruzi komunisti su radili na podizanju izvrnute lokomotive nekoliko noći prekovremeno; na Severnoj pruzi, zimus, svi komunisti i simpatizeri radili su nekoliko puta nedeljom, čisteći puteve od snega; ćelije mnogih teretnih stanica vrše noćna obilaženja stanica da bi se sprečila krađa iz vagona, ali je taj rad bio slučajan, nesistematski. Drugovi Kazanci uneli su ono novo što taj rad čini sistematskim, stalnim. "Do potpune pobede nad Kolčakom", odlučili su drugovi Kazanci, i u tom je sav značaj njihovog rada. Oni produžavaju radni dan komunista i simpatizera za jedan sat sve dok traje ratno stanje; istovremeno oni daju primer produktivnog rada.
Taj primer već je izazvao podražavanje i on treba da izazove i dalja podražavanja. Zajednički sastanak komunista i simpatizera Aleksandrovske pruge, pretresavši vojni položaj i odluku drugova Kazanaca, odlučio je:
1) Uvesti "subotnike" za komuniste i simpatizere Aleksandrovske pruge. Prvi subotnik zakazuje se za 17 maj.
2) Organizovati komuniste i simpatizere u uzorne, ugledne brigade, koje treba da pokazuju radnicima kako valja raditi i šta se u stvari može uraditi s današnjim materijalom, oruđima i ishranom.
Po rečima drugova Kazanaca, njihov primer ostavio je veliki utisak, i iduće subote oni očekuju da će na rad doći znatan broj vanpartiskih radnika. Dok pišemo ove redove, u radionicama Aleksandrovske pruge prekovremeni rad komunista još nije počeo, no tek što se proneo glas o nameravanim radovima, a vanpartiska masa već se zatalasala, progovorila. ,,Juče nismo znali, inače bismo se i mi pripremili i takođe radili", "iduće subote svakako ću doći" - čuje se sa svih strana. Utisak koji vrši takva vrsta rada vrlo je velik.
Za primerom drugova Kazanaca treba da pođu sve komunističke ćelije u pozadini. Ne samo komunističke ćelije Moskovskog čvora, nego celokupna partiska organizacija Rusije treba da pođe za tim primerom. I u selima komunističke ćelije treba u prvom redu da se prihvate obrađivanja njiva crvenoarmejaca, pomažući njihovim porodicama.
Drugovi Kazanci završili su prve komunističke subote svoj rad pevanjem Internacionale. Ako komunistička-organizacija čitave Rusije pođe za tim primerom i ako ga bude neprekidno sprovodila u život, Sovjetska republika Rusija proživeće iduće teške mesece uz gromke zvuke Internacionale svih trudbenika republike ...
Na rad, drugovi komunisti!".

"Pravda" od 23 maja 1919 javila je:

"77 maja na Aleksandrovskoj pruzi održan je prvi komunistički "subotnik". 98 komunista i simpatizera-odradili su, prema odluci zajedničkog sastanka, 5 časova prekovremeno, besplatno, dobivši samo pravo da po drugi put ručaju za novac, pri čemu im je kao fizičkim radnicima bilo dato, takođe za novac, po pola funte hleba uz ručak".

I pored toga što je rad bio slabo pripremljen i slabo organizovan, ipak je produktivnost rada bila 2-3 puta veća od obične. Evo primera:
Pet strugara za četiri časa izradili su 80 osovina. Produktivnost u poređenju sa običnom - 213%.
20 nekvalifikovanih radnika skupili su za 4 časa 600 pudi starog materijala i 70 vagonskih pera, po 31/2 puda svako, svega 850 pudi. Produktivnost u poređenju sa običnom 300%.

"Drugovi to objašnjavaju time što je rad u obično vreme dosadio, dojadio, a ovde se radi s voljom, s oduševljenjem. Ali sada će biti sramota da se u obično vreme radi manje nego u komunistički subotnik".
"Sada mnogi vanpartiski radnici izjavljuju svoju želju da učestvuju u subotnicima. Brigade za opravku lokomotiva dobrovoljno se obavezuju da će u subotnik uzeti iz "groblja" lokomotivu, opraviti je i staviti u pogon..
Primljene su vesti da se isti takvi subotnici organizuju na pruzi za Vjazmu.

O tome kako se obavlja rad za vreme tih komunističkih subotnika piše drug A. Djačenko u "Pravdi" od 7 juna. Navodimo glavni deo njegovog članka pod naslovom: "Beleške učesnika jednog subotnika":

"S velikom radošću pošli smo ja i moj drug da prema odluci partiskog železničkog podreona svršimo subotni "staž" i da na kratko vreme, za nekoliko sati, odmorimo glavu, a zaposlimo mišiće... Treba da radimo u železničkoj stolariji. Došli smo, videli se sa svojima, pozdravili se, našalili, prebrojali svoje snage, - svega 30... Pred nama leži "grdosija" - parni kotao prilično solidne težine oko 600-700 pudi, a baš njega treba da "prestavimo", tj. prebacimo skoro 1/2 ili ? vrste do rampe. Sumnja se uvlači u naše misli... Ali evo nas već na poslu: drugovi su jednostavno podvukli pod kotao drvene valjke, vezali dva konopca, i rad je otpočeo... Kotao se nije lako dao, ali ipak je krenuo. Mi se radujemo, ta nas je tako malo... i taj isti kotao vukli su skoro dve nedelje radnici nekomunisti, kojih je bilo tri puta više, a on se otimao dok nismo došli mi... Radkmo jedan sat, snažno, složno, uz ravnomernu krmandu: "jedan, dva, tri" našeg druga desetara a kotao ide li ide. Najednom, šta se desilo? Iznenada, smešno se povali ceo red drugova, - "izdao" je konopac u našim rukama... Ali zastajemo samo za trenutak: na njegovo mesto vežemo palamar... Veče je, već se primetno smrkava, a mi treba da savladamoj oš mali brežuljak, i tada će posao biti brzo gotov. Pucaju ručni zglobovi, gore dlanovi, znojimo se, zapinjemo iz sve snage - i posao nam ide od ruke. Stoji "administracija" i, zbunjena uspehom., nehotice se i sama hvata palamara: pomozi! odavno je vreme. Naš rad posmatra jedan crvenoarmejac. U rukama mu harmonika. Šta li misli? Kakvi li su ovo ljudi? Šta im je u subotu, kad svi sede kod svojih kuća? Ja pogađam šta misli i kažem: "Druže! otsviraj nam neku veselu, nismo mi neki obični radnici, već pravi komunisti, vidi kako napreduje posao pod našim rukama, ne lenjimo se, već guramo "napred". Crvenoarmejac pažljivo stavlja u stranu harmoniku i žuri k palamaru...
- "Angličanin mudrec!" - počinje lepim tenorom drug U. Mi ga pratimo i prigušenim glasom pevamo reči radničke pesme: "Zi, dubinuška, uhnem, podernem, podernem..."
Nenavikli mišići su umorni, bride ramena, bole leđa, ali... pred nama je slobodan dan - naš odmor, ispavaćemo se. Cilj je blizu, i posle malog ustručavanja naša "grdosija" je već skoro kod same rampe: podmeći daske, diži na rampu! - i neka ovaj kotao proradi, što se već davno od njega očekuje. Polazimo u grupi u jako osvetljenu sobu, u "klub" mesne ćelije, po čijim zidovima su prikucani plakati, vise puške, i posle dobro otpevane "Internacionale" sladimo se čajem s "rumom" i čak hlebom. Takvo čašćenje koje su nam pripremili mesni drugovi baš je dobrodošlo posle našeg teškog rada. Bratski se opraštamo od drugova i postrojavamo u male kolone. Pesme revolucije odjekuju u noćnoj tišini uspavanom ulicom, ravnomerni zvuci koraka prate pesmu. "Drugovi, smelo, u korak", "Ustajte, vi zemaljsko roblje" - ori se naša pesma Internacionale i rada.
Prošla je nedelja dana. Ruke i ramena nam se odmoriše i mi se vozimo na "subotnik", sada već na 9 vrsta odavde, da opravljamo vagone. To je u Perovu. Drugovi su se ispeli na krov "Amerikanca" i glasno i lepo pevaju "Internacionalu", putnici slušaju i, izgleda, začuđeni su. Ravnomerno lupaju točkovi, a mi koji nismo uspeli da se popnemo gore visimo oko "Amerikanca" po stepenicama, pretstavljajući "neustraškve" putnike. Evo i stanice, već smo na cilju, prolazimo kroz dugačko dvorište i sretamo srdačnog druga komesara G.
- Posla ima, samo je ljudi malo. Svega 30, a za 6 časova treba opraviti đavolovo tuce vagona! Eto tu su obeležene osovine s točkovima, ima ne samo praznih vagona, nego i puna cisterna... Ali ništa, "snaći ćemo se", drugovi!
Radi se živo. Ja i petorica drugova radimo motkama, tj. polugama. Oni parovi točkova od 60 i 70 pudi pod pritiskom naših ramena, pomoću dve motke kojima upravlja drug "desetar", živo i lako preskaču s jednog koloseka na drugi. Jedan par je uklonjen, - nov stoji na njegovom mestu. Evo, već se za sve njih našlo mesta, i mi tu izanđalu starudiju brže bolje "otpremamo" po šinama u šupu... Jedan, dva, tri - dohvatila ih je i digla u vazduh pokretna gvozdena dizalica, i već ih nema na šinama. Tamo, u mraku, čuje se lupa čekića; to brzo, kao pčele, rade drugovi oko svojih "bolesnih" vagona. I tešu, i boje, i pokrivaju krovove, rad je u punom jeku na radost našu i druga komesara. A tamo su zatrebale naše ruke i kovačima. U prenosnoj kovačnici leži usijana "potega", tj. spojna motka vagona s kukom iskrivljenom od nespretnog udara. Bela, iskreći se, našla se na nakovnju i našim veštim udarcima, pod okom iskusnog druga, dobiva svoj normalni oblik. Još je belocrvena, a već na našim ramenima brzo leti na svoje mesto i uz vrcanje iskara stavlja se u gvozdeni otvor, - nekoliko udaraca, i na mestu je.

Podvlačimo se pod vagon. Mehanizam tih spojki i motki nije tamo baš tako jednostavan kao što izgleda, to je čitav sistem zakivaka i spiralne opruge. Radi se živo, noć je sve tamnija, zublje gore sve jače. Skoro je kraj. Jedan deo drugova "šćućurio se" uz gočilu bandaža i "srče" vreo čaj. Majska noć je sveža i divan je srp bledog meseca na nebu. Šale, smeh, zdravi humor.
- Druže G., svršavaj posao, dosta ti je 13 vagona!
Ali drugu G. je to malo.
Popili smo čaj, zapevali svoje pobedničke pesme, krećemo prema izlazu..."

Pokret za priređivanje "komunističkih subotnika" ne ograničava se samo na Moskvu. ,,Pravda" od 6 juna javila je:

"31 maja odr?an je u Tveru prvi komunisticki subotnik. Na ?eleznici je radilo 128 komunista. Za 1/2 časa utovareno je i istovareno 14 vagona, opravljene su 3 lokomotive, istesterisano je 10 hvati drva i izvršeni su drugi radovi. Intenzivnost rada kvalifikovanih radnika-komunista premašivala je običnu produktivnost 13 puta".

Zatim u "Pravdi" od 8 juna čitamo:

KOMUNISTIČKI SUBOTNICI
,,Saratov", 5 juni. Železničari-komunisti, odazivajući se pozivu moskovskih drugova, odlučili su na opštem partiskom sastanku da subotom besplatno rade pet prekovremenih časova radi pomaganja narodne privrede".

Ja sam naveo s najvećom podrobnošću i potpunošću vesti o komunističkim subotnicima, jer tu, nema sumnje, vidimo jednu od najvažnijih strana komunističke izgradnje, na koju naša štampa ne obraća dovoljno pažnje i koju svi mi još nismo dovoljno ocenili.

Manje političke graje, više pažnje najjednostavnijim, ali živim, iz života uzetim, životom proverenim činjenicama komunističke izgradnje - tu parolu treba neumorno da ponavljamo svi mi, naši pisci, agitatori, propagandisti, organizatori i tako dalje.

Prirodno je i neizbežno da nas u prvo vreme posle proleterske revolucije najviše interesuje glavni i osnovni zadatak - savlađivanje otpora buržoazije, pobeda nad eksploatatorima, ugušivanje njihove zavere (kao što je "zavera vlasnika robova" o predaji Petrograda, u kojoj su zaveri učestvovali svi, počev od crne stotine i kadeta pa do menjševika i esera). Ali uporedo s tim zadatkom ističe se isto tako neizbežno - i što dalje, to više - bitniji zadatak, zadatak pozitivne komunističke izgradnje, stvaranja novih ekonomskih odnosa novog društva.

Diktatura proletarijata, - kao što sam već više puta isticao, pored ostalog i u govoru od 12 marta na sednici Petrogradskog sovjeta deputata, - nije samo nasilje nad eksploatatorima i čak nije uglavnom nasilje. Ekonomska osnova tog revolucionarnog nasilja, zaloga njegove vitalnosti i uspeha jeste to što proletarijat pretstavlja i ostvaruje viši tip društvene organizacije rada u poređenju s kapitalizmom. U tome je suština. U tome je izvor snage i zaloga neizbežne i potpune pobede komunizma.

Feudalna organizacija društvenog rada održavala se disciplinom batine, pri krajnjoj neprosvećenosti i otupelosti trudbenika, koje je pljačkala i kinjila šačica spahija. Kapitalistička organizacija društvenog rada održava se disciplinom gladi, i ogromna masa trudbenika, pored sveg progresa buržoaske kulture i buržoaske demokratije, ostajala je u najnaprednijim, najcivilizovanijim i najdemokratskijim republikama neprosvećena i otupela masa najamnih robova ili prignječenih seljaka, koje je pljačkala i kinjila šačica kapitalista. Komunistička organizacija društvenog rada, prvi korak kojoj jeste socijalizam, održava se, i što dalje to će se više održavati, slobodnom i svesnom disciplinom samih trudbenika, koji su zbacili kako jaram spahija, tako i jaram kapitalista.

Ta nova disciplina ne pada s neba niti se rađa iz dobrih želja; ona izrasta iz materijalnih uslova krupne kapitalističke proizvodnje, jedino iz njih. Bez njih ona nije moguća. A nosilac tih materijalnih uslova ili njihov provodnik jeste određena istoriska klasa, koju je stvorio, organizovao, ujedinio, školovao, vaspitao,1 prekalio krupni kapitalista. Ta klasa je proletarijat.

Diktatura proletarijata, ako taj latinski, naučni, istorisko-filozofski izraz prevedemo na jednostavniji jezik, znači ovo: samo određena klasa, naime gradski i uopšte fabrički, industriski radnici, može da rukovodi celokupnom masom trudbenika i eksploatisanih u borbi za obaranje kapitalističkog jarma, u toku samog obaranja, u borbi za održanje i učvršćenje pobede, pri stvaranju novog, socijalističkog društvenog poretka, u celoj borbi za potpuno uništenje klasa. (Primetićemo u zagradama: naučna razlika između socijalizma i komunizma je samo u tome što prva reč označava prvi stupanj novog društva koje izrasta iz kapitalizma, a druga - viši, dalji stupanj tog društva.)

Pogreška "Bernske", žute Internacionale sastoji se u tome što njene vođe priznaju klasnu borbu i rukovodeću ulogu proletarijata samo na rečima, bojeći se da misle do kraja, bojeći se baš onog neizbežnog zaključka koji je za buržoaziju naročito strašan i apsolutno neprihvatljiv. Oni se boje priznati da je diktatura proletarijata takođe period klasne borbe, koja je neizbežna sve dok klase ne budu uništene i koja menja svoje oblike, postajući u prvo vreme posle obaranja kapitalizma naročito ogorčena i naročito originalna. Pošto osvoji političku vlast, proletarijat ne prekida klasnu borbu, već je nastavlja - sve do uništenja klasa - ali, razume se, u drugim prilikama, u drugom obliku, drugim sredstvima.

A šta znači "uništenje klasa"? Svi koji sebe nazivaju socijalistima priznaju taj krajnji cilj socijalizma, ali malo ih je koji se udubljuju u njegovo značenje. Klase se zovu velike grupe ljudi koje se razlikuju po svome mestu u istoriski određenom sistemu društvene proizvodnje, po svome odnosu (većinom utvrđenom i izraženom u zakonima) prema sredstvima za proizvodnju, po svojoj ulozi u društvenoj organizaciji rada i, prema tome, po načinu dobivanja i po veličini onog dela društvenog bogatstva kojim raspolažu. Klase su takve grupe ljudi od kojih jedna može da prisvaja rad druge zahvaljujući tome što imaju različita mesta u određenom sistemu društvene privrede.

Jasno je da za potpuno uništenje klasa treba ne samo zbaciti eksploatatore, spahije i kapitaliste, ne samo ukinuti njihovu svojinu, nego treba ukinuti još i svaku privatnu svojinu na sredstva za proizvodnju, treba uništiti kako razliku između grada i sela, tako i razliku između ljudi fizičkog i ljudi intelektualnog rada. To je veoma dugotrajan posao. Da bi se on izvršio, potreban je ogroman korak napred u razvitku proizvodnih snaga, treba savladati otpor (često pasivan, koji je naročito uporan i koji se naročito teško savlađuje) mnogobrojnih ostataka sitne proizvodnje, treba savladati ogromnu snagu navike i inertnosti vezane s tim ostacima.

Pretpostavljati da su svi "trudbenici" podjednako sposobni za taj rad, bila bi šuplja fraza ili iluzija prepotopskog, predmarksovskog socijalista. Jer ta sposobnost nije data sama po sebi, već izrasta istoriski i izrasta samo iz materijalnih uslova krupne kapitalističke proizvodnje. Tu sposobnost ima, na početku puta od kapitalizma ka socijalizmu, samo proletarijat. On je u stanju da izvrši gigantski zadatak koji leži na njemu, prvo, zato što je on najjača i najnaprednija klasa civilizovanih društava; drugo, zato što on u najrazvijenijim zemljama čini većinu stanovništva; treće, zato što u zaostalim kapitalističkim zemljama, kao što je Rusija, većina stanovništva ide u red poluproletera, tj. ljudi koji stalno jedan deo godine žive kao proleteri, stalno pribavljaju sebi hranu, u određenom delu, najamnim radom u kapitalističkim preduzećima.

Oni koji zadatke prelaza od kapitalizma k socijalizmu pokušavaju rešavati polazeći od opštih fraza o slobodi, jednakosti, demokratiji uopšte, jednakosti radne demokratije itd. (kao što to rade Kaucki, Martov i drugi junaci Bernske, žute Internacionale), ti samo pokazuju time svoju prirodu sitnih buržuja, filistara, ćifta, koji u ideološkom pogledu ropski kaskaju za buržoazijom. Samo konkretno proučavanje naročitih odnosa između naročite klase koja je osvojila političku vlast, to jest proletarijata, i celokupne neproleterske kao i poluproleterske mase radnog stanovništva može dati pravilno rešenje tog zadatka, pri čemu se ti odnosi ne razvijaju pod fantastično-harmoničnim "idealnim" prilikama, nego pod realnim uslovima besnog i raznovrsnog otpora buržoazije.

Ogromna većina stanovništva u svakoj kapitalističkoj zemlji, dakle i u Rusiji, a pogotovu radnog stanovništva - hiljadu puta je iskusila na sebi i na svojim najbližima jaram kapitala, pljačku koju on vrši, šikaniranje svake vrste. Imperijalistički rat, - tj. ubistvo desetina miliona ljudi radi rešenja pitanja hoće li engleski ili nemački kapital dobiti prvenstvo u pljačkanju celog sveta, - neobično je zaoštrio, proširio, produbio ta iskušenja, naterao svet da postane svestan tih iskušenja. Otuda neizbežna simpatija ogromne većine stanovništva, a naročito mase trudbenika prema proletarijatu, jer on s herojskom smelošću, s revolucionarnom nemilosrdnošću zbacuje jaram kapitala, obara eksploatatore, guši njihov otpor, svojom krvlju krči put stvaranju novog društva, u kome neće biti mesta za eksploatatore.

Ma koliko da su kod neproleterskih i poluproleterskih masa radnog stanovništva velika, ma koliko da su neizbežna sitnoburžoaska kolebanja i povijanja nazad, u pravcu buržoaskog "poretka", pod "okrilje" buržoazije, ipak te mase nikako ne mogu da ne priznaju moralni i politički autoritet proletarijatu, koji ne samo što obara eksploatatore i guši njihov otpor, nego i izgrađuje novu, višu društvenu povezanost, društvenu disciplinu: disciplinu svesnih i ujedinjenih radnika, koji ne znaju ni za kakav jaram i ni za kakvu drugu vlast nad sobom osim vlasti svog vlastitog ujedinjenja, svoje vlastite, svesnije, smele, kompaktne, revolucionarne, dosledne avangarde.

Da bi pobedio, da bi stvorio i učvrstio socijalizam, proletarijat mora rešiti dvojaki ili dvojedini zadatak: prvo, oduševiti svojim bezgraničnim herojizmom revolucionarne borbe protiv kapitala čitavu radnu i eksploatisanu masu, zaneti je, organizovati je, rukovoditi njome radi obaranja buržoazije i potpunog ugušivanja svakog njenog otpora; drugo, povesti za sobom čitavu radnu i eksploatisanu masu, kao i sve sitnoburžoaske

slojeve, na put nove privredne izgradnje, na put stvaranja nove društvene povezanosti, nove radne discipline, nove organizacije rada, koja sjedinjuje poslednju reč nauke i kapitalističke tehnike s masovnim ujedinjenjem svesnih radnika što stvaraju krupnu socijalističku proizvodnju.

Ovaj drugi zadatak teži je od prvog, jer se on ni u kom slučaju ne može rešiti herojizmom pojedinog trenutnog zanosa, već zahteva najduži, najuporniji, najteži herojizam masovnog i svakodnevnog rada. Ali taj zadatak je i bitniji od prvog, jer najdublji izvor snaga za pobedu nad buržoazijom i jedina zaloga čvrstine i trajnosti tih pobeda može u krajnjoj liniji biti samo novi, viši način društvene proizvodnje, zamena kapitalističke i sitnoburžoaske proizvodnje krupnom socijalističkom proizvodnjom.

"Komunistički subotnici" imaju baš zato ogroman istorisku značaj što nam pokazuju svesnu i dobrovoljnu inicijativu radnika u razvijanju produktivnosti rada, u prelaženju na novu radnu disciplinu, u stvaranju socijalističkih uslova privrede i života.

Jedan od malobrojnih - ili tačnije rečeno: jedan od vanredno retkih buržoaskih demokrata Nemačke koji posle lekcija 1870-1871 g. nisu prešli ni k šovinizmu ni k nacional-liberalizmu nego k socijalizmu, J. Jakobi, rekao je da osnivanje jednog radničkog saveza ima veći istoriski značaj nego bitka kod Sadove^[1]. To je tačno. Bitka kod Sadove rešavala je pitanje hegemonije jedne od dveju buržoaskih monarhija, austriske ili pruske, u stvaranju nacionalne nemačke kapitalističke države. Osnivanje jednog radničkog saveza bio je mali korak k svetskoj pobedi proletarijata nad buržoazijom. Tako i mi možemo reći da prvi komunistički subotnik, koji su 10 maja 1919 g. organizovali železnički radnici Moskovsko-Kazanske pruge u Moskvi, ima veći istoriski značaj od bilo koje pobede Hindenburga ili Foša i Engleza u imperijalističkom ratu 1914- 1918 godine. Pobede imperijalista su pokolj miliona radnika radi profita anglo-američkih i francuskih milijardera, to je zverstvo kapitalizma koji propada, koji se prežderao i koji živ trune. Komunistički subotnik železničkih radnika Moskovsko-Kazanske pruge jeste jedna od ćelija novog, socijalističkog društva, koje svim narodima sveta donosi oslobođenje od kapitalističkog jarma i od ratova.

Gospoda buržuji i njihovi prirepci, uključujući tu i menjševike i esere, koji su navikli da sebe smatraju pretstavnicima "javnog mnjenja", ismevaju, razume se, nade komunista, nazivaju te nade "baobabom u saksiji od rezede", smeju se ništavnom broju subotnika u poređenju s masovnim slučajevima krađe, besposličenja, opadanja produktivnosti, kvarenja sirovina, kvarenja proizvoda itd. Toj gospodi mi odgovaramo: kad bi buržoaska intelegencija svojim znanjem pritekla u pomoć trudbenicima, a ne ruskim i stranim kapitalistima da vrate svoju vlast, prevrat bi tekao brže i mirnije. Ali to je utopija, jer pitanje se rešava borbom klasa, a većina inteligencije naginje buržoaziji. Proletarijat će pobediti ne uz pomoć inteligencije, nego uprkos njenom otporu (bar u većini slučajeva), prevaspitavajući, potčinjavajući sebi one koji se kolebaju, postepeno pridobijajući sve veći deo njih na svoju stranu. Zluradost povodom teškoća i neuspeha prevrata, sejanje panike, propaganda za okretanje nazad - sve su to sredstva i metodi klasne borbe buržoaske inteligencije. Proletarijat se neće dati time obmanuti.

Ako uzmemo stvar u suštini, zar je u istoriji ikada bivalo da je novi način proizvodnje uhvatio korena odmah, bez dugog niza neuspeha, grešaka, recidiva? Pola veka posle pada kmetstva u ruskom selu bilo je još mnogo ostataka feudalizma. Pola veka posle ukidanja ropstva Crnaca u Americi položaj Crnaca često je tamo ostajao i dalje poluropski. Buržoaska inteligencija, računajući tu menjševike i esere, dosledna je sebi kad služeći kapitalu zadržava skroz licemernu argumentaciju: pre proleterske revolucije oni su nam prebacivali utopizam, a posle nje zahtevaju od nas da fantastički brzo iskorenimo tragove prošlosti!

Ali mi nismo utopisti i znamo pravu vrednost buržoaskih "argumenata", mi znamo takođe da će u životu izvesno vreme posle prevrata tragovi staroga neizbežno preovlađivati nad klicama novoga. Kad se novo tek rodilo, staro uvek ostaje, kroz izvesno vreme, jače od novog; to uvek tako biva i u prirodi i u društvenom životu. Ismevanje slabosti klica novoga, jeftini intelektualski skepticizam i tome slično, - sve su to, u suštini, metodi klasne borbe buržoazije protiv proletarijata, odbrana kapitalizma od socijalizma. Mi moramo klice novoga dobro proučavati, prema njima se najpažljivije odnositi, na sve načine pomagati šihovo rastenje i te slabe klice "negovati". Neizbežno je da će neke od njih propasti. Ne može se garantovati da će baš "komunistički subotnici" odigrati naročito važnu ulogu. Stvar nije u tome. Stvar je u podršci svakovrsnih klica novoga, od kojih će život odabrati najsposobnije za život. Ako je japanski naučnik, da bi pomogao ljudima pobediti sifilis, imao strpljenja da isproba 605 preparata dok nije izradio 606-ti, koji zadovoljava određene zahteve, onda oni koji hoće rešiti teži zadatak, pobediti kapitalizam, treba da imaju dovoljno upornosti da isprobaju stotine i hiljade novih metoda, načina, sredstava za borbu, da bi izradili najpodesnije od njih.

"Komunistički subotnici" su toliko važni zato, što su njih započeli radnici koji se nipošto ne nalaze u nekim izuzetno dobrim prilikama, već radnici raznih struka, među njima i nestručni radnici, nekvalifikovani radnici, koji se nalaze u običnim, tj. najtežim prilikama. Svi mi dobro znamo glavni uzrok padanja produktivnosti rada, što ga vidimo" ne samo u Rusiji, nego u celom svetu: pustoš i osiromašenje, ozlojeđenost i zamor izazvani imperijalističkim ratom, bolesti i nedovoljna ishrana. Poslednje stoji po važnosti na prvom mestu. Glad - to je uzrok. A da bi se otstranila glad, potrebno je povećanje produktivnosti rada i u zemljoradnji, i u saobraćaju, i u industriji. Dobiva se, dakle, nekakav pogrešan krug: da bi se podigla produktivnost rada, treba se spasti od gladi, a da bi se spaslo od gladi, treba podići produktivnost rada.

Poznato je da se u praksi takve protivrečnosti rešavaju probijanjem tog pogrešnog kruga, preokretom u raspoloženju masa, herojskom inicijativom pojedinih grupa, koja na opštoj osnovi takvog preokreta često igra odlučujuću ulogu. Moskovski nekvalifikovani radnici i moskovski železničari (razume se, imajući u vidu većinu, a ne šačicu špekulanata, birokrata iz Direkcije i tome sličnu belogardejštinu), to su trudbenici koji žive u strahovito teškim prilikama. Stalna nedovoljna ishrana, a sada, pred novu žetvu, pri opštem pogoršanju situacije u prehrani, upravo glad. I eto, ti gladni radnici, okruženi besomučnom kontrarevolucionarnom agitacijom buržoazije, menjševika i esera, organizuju "komunističke subotnike", rade prekovremeno bez ikakve plate i postižu ogromno povećanje produktivnosti rada iako su umorni, izmučeni, iscrpeni nedovoljnom ishranom. Zar to nije najveći herojizam? Zar to nije početak preokreta koji ima svetsko-istoriski značaj?

Produktivnost rada, to je u krajnjoj liniji najvažnije, najglavnije za pobedu novog društvenog poretka. Kapitalizam je stvorio takvu produktivnost rada kakva se pod feudalizmom nije mogla ni zamisliti. Kapitalizam može biti konačno pobeđen i biće konačno pobeđen time što socijalizam stvara novu, daleko višu produktivnost rada. To je vrlo težak i vrlo dugotrajan posao, ali on je započet, i u tome je ono najglavnije. Kad su u gladnoj Moskvi, u leto 1919 g., gladni radnici, koji su proživeli četiri teške godine imperijalističkog rata, zatim godinu i po još težeg građanskog rata, mogli započeti taj veliki posao, kakav li će tek biti dalji razvitak kad pobedimo u građanskom ratu i izvojujemo mir?

Komunizam je viša, u poređenju s kapitalističkom, produktivnost rada dobrovoljnih, svesnih, ujedinjenih radnika, koji primenjuju najnapredniju tehniku. Komunistički subotnici neobično su dragoceni kao faktički početak komunizma, a to je ogromna retkost, jer mi se nalazimo na takvom stupnju kad se "čine tek prvi koraci k prelazu od kapitalizma ka komunizmu" (kao što je rečeno, potpuno tačno, u našem partiskom programu).

Komunizam počinje tamo gde se pojavljuje samopregorna, od teškog rada nadmoćnija briga običnih radnika da se poveća produktivnost rada, da se sačuva svaki pud žita, uglja, gvožđa i drugih proizvoda koje ne dobivaju radnici lično niti njihovi "bližnji", već oni "daljnji", tj. društvo u celini, desetine i stotine miliona ljudi ujedinjenih najpre u jednu socijalističku državu, a zatim u savez sovjetskih republika.

Karls Marks ismeva u "Kapitalu" kićenost i rečitost buržoasko-demokratske Velike povelje sloboda i prava čoveka, sve to fraziranje o slobodi, jednakosti, bratstvu uopšte, koje zaslepljuje ćifte i filistre svih zemalja, sve tamo do današnjih podlih delija podle Bernske Internacionale. Tim kitnjastim deklaracijama prava Marks suprotstavlja jednostavno, skromno, stvarno, trezveno proletersko postavljanje pitanja: državno skraćenje radnog dana - jedan je od tipičnih primera takvog postavljanja. Sva preciznost i sva dubina Marksove primedbe otkriva se pred nama utoliko jasnije, utoliko očiglednije, ukoliko se više razvija sadržina proleterske revolucije. "Formule" pravog komunizma razlikuju se od bombastog, izveštačenog, svečanog frazerstva Kauckih, menjševika i esera zajedno s njihovom milom "bratijom" iz Berna baš po tome što one svode sve na radne uslove. Manje brbljanja o "radnoj demokratiji", o "slobodi, jednakosti, bratstvu", o "vlasti naroda" i tome sličnom: svestan radnik i seljak naših dana uočava u tim naduvanim frazama lopovluk buržoaskog intelektualca isto tako lako kao što poneki iskusan čovek, gledajući besprekorno "glatku" fizionomiju i spoljašnost "džentlmena", odmah i nepogrešivo sudi: "Jamačno lopuža".

Manje bombastih fraza, više jednostavnog, svakodnevnog rada, brige o pudu žita i pudu uglja! Više brige o tome da taj pud žita i taj pud uglja, neophodni gladnom radniku i iscepanom, ogolelom seljaku, ne budu nabavljeni trgovačkim pogodbama, na kapitalistički način, nego svesnim, dobrovoljnim, samopregorno herojskim radom jednostavnih trudbenika, eto takvih kao što su nekvalifikovani radnici i železničari Moskovsko-Kazanske pruge.

Svi mi moramo priznati da se tragovi buržoasko-intelektualskog, frazerskog prilaženja pitanjima revolucije pokazuju svuda i na svakom koraku, pa i u našim redovima. Naša štampa, na primer, malo se bori protiv tih trulih ostataka trule, buržoasko-demokratske prošlosti, malo pomaže jednostavne, skromne, svakodnevne, ali žive klice pravog komunizma.

Uzmite položaj žene. Nijedna demokratska partija na svetu ni u jednoj od najnaprednijih buržoaskih republika nije u tom pogledu za desetine godina uradila ni stoti deo onoga što smo mi uradili već u prvoj godini naše vlasti. Mi u pravom smislu reči nismo ostavili ni kamen na kamenu od tih podlih zakona o neravnopravnosti žene, o ograničenjima pri razvodu braka, o odvratnim formalnostima koje su vezane s razvodom, o nepriznavanju vanbračne dece, o traganju za njihovim očevima itd., - zakona čiji su ostaci mnogobrojni u svim civilizovanim zemljama, na sramotu buržoazije i kapitalizma. Mi imamo po hiljadu puta pravo da se ponosimo onim što smo u toj oblasti uradili. Ali, što smo čistije očistili tlo od krša starih, buržoaskih zakona i ustanova, to nam je postalo jasnije da je to samo čišćenje zemljišta za građevinu, ali još ne i sama građevina.

Žena je i pored svih oslobodilačkih zakona i dalje kućna robinja, jer nju pritiska, guši, zaglupljuje, ponižava sitno kućno gazdinstvo, prikivajući je za kuhinju i dečju sobu, rasipajući njen rad na strahovito neproduktivan, pipav posao koji nervira, zatupljuje, zaglupljuje. Pravo oslobođenje žene, pravi komunizam počeće tek tamo i onda, gde i kada bude počela masovna borba (pod rukovodstvom proletarijata koji ima u rukama državnu vlast) protiv tog sitnog kućnog gazdinstva, ili tačnije, kad bude počela njegova masovna reorganizacija u krupno socijalističko gazdinstvo.

Da li mi tom pitanju, koje je teoretski za svakog komunista neosporno, posvećujemo dovoljno pažnje u praksi? Razume se, ne. Da li se s dovoljno pažnje odnosimo prema klicama komunizma koje već postoje u toj oblasti? Ne, i još jedanput ne. Kolektivne menze, jasle, dečji vrtovi - evo sitnih primera tih klica, evo tih jednostavnih, svakodnevnih sredstava koja ne zahtevaju ništa pompezno, gromoglasno, svečano, ali koja su sposobna da faktički oslobode ženu, sposobna da faktički umanje i unište njenu nejednakost s muškarcem u pogledu njene uloge u društvenoj proizvodnji i u društvenom životu. Ta sredstva nisu nova, njih je stvorio (kao i uopšte sve materijalne preduslove socijalizma) krupni kapitalizam, ali su ona pod kapitalizmom ostajala, prvo, retkost, drugo, - što je naročito važno - ili trgovačka preduzeća sa svim najgorim stranama špekulacije, bogaćenja, prevare, falsifikovanja, ili "akrobatstvo buržoaske dobrotvornosti", koju su najbolji radnici opravdano mrzeli i prezirali.

Nema sumnje da kod nas ima sada mnogo više tih ustanova, i da one počinju menjati svoj karakter. Nema sumnje da među radnicama i seljankama ima mnogo više organizatorskih talenata nego što je nama poznato, da ima ljudi koji umeju da organizuju praktičnu stvar sa učešćem velikog broja saradnika i još većeg broja interesenata, a bez onog mnoštva fraza, petljavine, svađa, brbljanja o planovima, sistemima itd., od čega "boluje" stalno preko mere sobom zauzeta "inteligencija" ili novopečeni "komunisti". A mi te klice novoga ne negujemo kako treba.

Pogledajte buržoaziju. Kako ona divno ume praviti reklamu za ono što je njoj potrebno! Kako se "uzorna", u očima kapitalista, preduzeća hvale u milionima primeraka njihovih novina, kako se od "uzornih" buržoaskih ustanova stvara predmet nacionalnog ponosa! Naša štampa se ne brine, ili se gotovo ništa ne brine, o tome da opisuje najbolje menze ili jasle, kako bi svakodnevnim nastojanjima postigla da se neke od njih pretvore u uzorne, da im pravi reklamu, da podrobno opisuje kolika se ušteda ljudskog rada, kakva se udobnost za potrošače, kakva se štednja namirnica, kakvo se oslobođenje žene od kućnog ropstva, kakvo se poboljšanje zdravstvenih uslova pri uzornom komunističkom radu postiže, može da postigne, može da proširi na čitavo društvo, na sve trudbenike.

Uzorna proizvodnja, uzorni komunistički subotnici, uzorno staranje i savesnost pri proizvodnji i raspodeli svakog puda žita, uzorne menze, uzorna čistoća te i te radničke kuće, tog i tog bloka kuća, - sve to treba da bude desetorostruko više nego sada predmet pažnje i brige kako naše štampe, tako i svake radničke i seljačke organizacije. Sve su to klice komunizma, a negovanje tih klica naša je zajednička i najpreča dužnost. Ma kako da je teško naše stanje ishrane i proizvodnje, ipak je za godinu i po dana boljševičke vlasti napredovanje na čitavom frontu nesumnjivo: isporuke žita popele su se od 30 miliona pudi (od 1. VIII. 1917. do 1. VIII. 1918) na 100 miliona pudi (od 1. VIII. 1918. do 1. V. 1919); povrtarstvo je uvećano, nezasejana površina kod žitarica smanjena, železnički saobraćaj počeo se poboljšavati i pored ogromnih teškoća s gorivom, i tako dalje. Na toj opštoj osnovi i uz pomoć proleterske državne vlasti klice komunizma neće zakržljati, već će se razrasti i razviti u potpuni komunizam.

Treba dobro razmisliti o značaju "komunističkih subotnika", da bi se iz te velike inicijative izvukle sve praktične pouke od ogromne važnosti, koje iz njih proističu.

Svestrana podrška te inicijative - prva je i glavna pouka. Reč "komuna" kod nas se počela upotrebljavati suviše olako. Svako preduzeće koje osnivaju komunisti, ili koje se osniva uz njihovo učešće, redovno se odmah proglašava za "komunu", - a pri tome se često zaboravlja da tako časno čme treba osvojiti dugim i istrajnim radom, osvojiti dokazanim praktičnim uspehom u zaista komunističkoj izgradnji.

Zato je odluka, koja je sazrela kod većine C. I. K., da se ukine dekret Veća narodnih komesara u onom delu koji se odnosi na naziv "potrošačke komune", po mom mišljenju, potpuno pravilna. Neka naziv bude jednostavniji, - uzgred rečeno, i pogreške i nedostaci prvih stupnjeva novog organizatorskog rada neće se pripisivati "komunama", nego će se pripisivati (kao što po pravu i treba) lošim komunistima. Bilo bi vrlo korisno reč "komuna" otstraniti iz uobičajene upotrebe, zabraniti da svako ko mu drago potrže tu reč, ili priznavati to ime samo istinskim komunama koje su u praksi istinski dokazale (i jednodušnim priznanjem sveg obližnjeg stanovništva zasvedočile) sposobnost, znanje da stvar postave komunistički. Najpre dokaži svoju sposobnost za besplatan rad u interesu društva, u interesu trudbenika, sposobnost "da radiš na revolucionaran način", sposobnost da povećavaš produktivnost rada, da organizuješ posao uzorno, pa tek onda pružaj ruku za časnim imenom "komuna"!

U tom pogledu su "komunistički subotnici" najdragoceniji izuzetak. Jer tu su nekvalifikovani radnici i železničari Moskovsko-Kazanske pruge najpre na delu pokazali da su sposobni da rade kao komunisti, a zatim su svojoj inicijativi dali ime "komunistički subotnici". Treba nastojati i postići da to bude tako i ubuduće, da svako ko naziva svoje preduzeće, ustanovu ili posao komunom, ne dokazujući teškim radom i praktičkim uspehom dugog rada da je posao organizovan uzorno i zaista komunistički, bude nemilosrdno ismejan i izvrgnut ruglu kao šarlatan ili blebetalo.

Velika inicijativa "komunističkih subotnika" mora biti iskorišćena i u drugom pogledu, naime: za čišćenje partije. Posve je neizbežno da se u prvo vreme posle prevrata, kada se masa "poštenih" i ćiftinski raspoloženih ljudi držala naročito bojažljivo, kada je celokupna buržoaska inteligencija, računajući, razume se, menjševike i esere, sabotirala ulizujući se buržoaziji, posve je neizbežno da su se vladajućoj partiji prikrpili avanturisti i drugi vrlo štetni elementi. Ni jedne revolucije nije bez toga bilo, niti je može biti. Sva stvar je u tome da vladajuća partija, koja se oslanja na zdravu i snažnu naprednu klasu, ume da vrši čišćenje svojih redova.

U tom pogledu mi smo odavno počeli s radom.Njega treba nastaviti čvrsto i neumorno. Mobilizacija komunista za rat pomogla nam je: kukavice i nitkovi pobegli su iz partije. Srećan im put! Takvo smanjenje broja članova partije jeste ogromno povećanje njene snage i autoriteta. Čišćenje treba nastaviti iskorišćavajući inicijativu "komunističkih subotnika": primati u partiju recimo, tek posle polugodišnje "probe" ili "staža", koji treba da se sastoji u "radu na revolucionaran način". Isto takvo proveravanje treba zahtevati kod svih članova partije koji su stupili u nju posle 25 oktobra 1917 g., a nisu naročitim radom ili zaslugama dokazali svoju bezuslovnu pouzdanost, vernost i sposobnost da budu komunisti.

Čišćenje partije, povezano sa stalnim povećavanjem njenih zahteva u pogledu stvarno komunističkog rada, poboljšavaće aparat državne vlasti i silno približavati konačni prelaz seljaka na stranu revolucionarnog proletarijata.

"Komunistički subotnici", pored ostalog, neobično su jasno osvetlili klasni karakter aparata državne vlasti pod diktaturom proletarijata. Centralni komitet partije piše pismo o "radu na revolucionaran način"^[2]. Ideja dolazi od Centralnog komiteta partije koja ima 100-200 hiljada članova (pretpostavljam da će toliko ostati posle ozbiljnog čišćenja, jer sada ih ima više).

Ideju su prihvatili sindikalno organizovani radnici. Računa se da njih ima kod nas, u Rusiji i Ukrajini, oko 4 miliona. Oni su u ogromnoj većini za proletersku državnu vlast, za diktaturu proletarijata. 200 hiljada i 4 miliona - to je odnos "zupčanika", ako je dozvoljeno da se tako izrazim. A dalje dolaze desetine miliona seljaštva, koje se raspada na tri glavne grupe: najmnogobrojnija i najbliža proletarijatu - poluproleteri ili seoska sirotinja; zatim srednje seljaštvo; najzad, veoma malobrojna grupa - kulaci ili seoska buržoazija.

Dokle god ostaje mogućnost da se trguje žitom i špekuliše glađu, seljak ostaje (i to je pod diktaturom proletarijata za neko vreme neizbežno) polutrudbenik, polušpekulant. Kao špeku-lant, on je neprijateljski raspoložen prema nama, neprijateljski raspoložen prema proleterskoj državi, on je sklon da se sporazumeva s buržoazijom i njenim vernim lakejima sve do menjševika Šera ili esera B. Černjenkova, koji su za slobodu trgovine žitom. Ali kao trudbenik, seljak je prijatelj proleterske države, najverniji saveznik radnika u borbi protiv spahije i protiv kapitalista. Kao trudbenik, seljak svojom ogromnom mnogomilionskom masom potpomaže onu državnu "mašinu" na čijem čelu stoji sto-dvesta hiljada komunističke proleterske avangarde i koja se sastoji od miliona organizovanih proletera.

Demokratskije u pravom smislu te reči, s radnim i eksploatisanim masama tešnje vezane države još nije bilo na svetu.

Baš takav proleterski rad koji je obeležen "komunističkim subotnicima" i koji oni sprovode u život nosi sa sobom konačno učvršćenje poštovanja i ljubavi seljaštva prema proleterskoj državi. Takav rad - i jedino on - konačno ubeđuje seljaka da smo mi u pravu, da je komunizam u pravu, stvara od seljaka našeg bezuslovnog pristalicu, a to znači: vodi potpunom savlađivanju teškoća oko ishrane, punoj pobedi komunizma nad kapitalizmom u pitanju proizvodnje i raspodele žita, vodi neminovnom učvršćivanju komunizma.