Građanska javnost je istorijski nastala u vezi s jednim društvom odvojenim od države: "socijalno" se moglo konstituisati kao zasebna sfera u onoj meri u kojoj je reprodukcija života s jedne strane dobila privatne oblike, a s druge strane kad je privatni domen u celini dobio javni značaj. Opšta pravila saobraćaja privatnih ljudi među sobom postala su sada javna stvar. U raspravljanju koje su privatni ljudi odmah počeli sa javnom vlašću oko ove stvari, građanska javnost je dospela do svoje političke funkcije: u publiku okupljeni privatni ljudi javno su postavili kao temu političko sankcionisanje društva kao privatne sfere. Ali, sredinom XIX veka već se moglo predvideti kako će ova javnost, prema njenoj unutrašnjoj dijalektici, biti zaposednuta od grupa koje ne mogu imati nikakvog interesa za održanje društva kao privatne sfere, jer ne raspolažu svojinom, a samim tim ni osnovom privatne autonomije. Ako oni, kao proširena publika, postanu subjekt javnosti umesto građanske publike, njihova struktura će morati iz osnova da se izmeni. Čim masa nevlasnika postavi kao temu svog javnog raspravljanja opšta pravila društvenog saobraćaja, reprodukcija života kao takva postaje stvar od opšteg interesa, a ne, kao ranije, njena forma privatnog prisvajanja. Demokratski revolucionarna javnost, koja teži "da se postavi na mesto fiktivnog građanskog društva zakonodavne vlasti", pretvara se stoga u načelu u sferu javnog savetovanja i odlučivanja o usmeravanju svih procesa nužnih za reprodukciju društva i o upravljanju njima. Zagonetka "političkog društva" koju Marks postavlja svojom kritikom Hegelove filozofije države, dobija svoje rešenje nekoliko godina docnije u paroli podruštvljenja sredstava za proizvodnju.

Pod takvim pretpostavkama treba javnost odista da dođe u mogućnost da ostvari ono što je oduvek obećavala - racionalizovanje političke vladavine kao vladavine ljudi ljudima. "Kad u toku razvitka budu iščezle klasne razlike i cela proizvodnja bude koncentrisana u rukama udruženih individua, javna vlast će izgubiti politički karakter. Politička vlast u pravom smislu jeste organizovana vlast jedne klase za ugnjetavanje druge klase." Već svoje istraživanje o Prudonu , 'Bedu filozofije', Marks je zaključio rečenicom da će "tek u takvom redu stvari u kome neće biti klasa ni klasne suprotnosti društvene evolucije prestati da budu političke revolucije." Sa pretvaranjem političke vlasti u javnu, liberalna ideja o javnosti koja politički fungira našla je svoju socijalističku formulu. Kao što je poznato, Engels tu formulu, nadovezujući se na reči Sen-Simona, interpretira tako da će namesto vladanja nad licima doći upravljanje stvarima i rukovođenje procesima proizvodnje. Neće iščeznuti autoritet kao takav, već politički autoritet; preostale javne funkcije, a delom i one nove koje će se tek stvoriti, promenićesvoj politički karakter u administrativni. Ali to je mogućno samo onda ako "udruženi proizvođači racionalno urede... svoj promet materije sa prirodom, ako ga dovedu pod svoju kontrolu, umesto da on njima gospodari kao neka slepa sila."

Iz imanentne dijalektike građanske javnosti Marks izvlači socijalističke konsekvence jednog suprotnog modela, u kome se klasični odnos javnosti i privatne sfere na svojevrstan način obrće. Kritika i kontrola javnosti protežu se u njemu na onaj deo građanske privatne sfere koji je sa raspolaganjem sredstvima za proizvodnju bio prepušten privatnim ljudima - na domen društveno potrebnog rada. Prema ovom novom modelu, autonomija ne počiva više na privatnoj svojini; ona se uopšte više ne može zasnivati u privatnoj sferi, već u samoj javnosti. Privatna autonomija je derivat originalne autonomije, koja tek konstituiše publiku članova društva u vršenju socijalistički proširenih funkcija javnosti. Privatni ljudi će pre biti privatni ljudi publike nego publika jednog od privatnih ljudi. Na mesto identiteta buržuja i čoveka, privatnih vlasnika i ljudi, stupa identitet građana i čoveka; sloboda privatnog čoveka se određuje prema ulozi čoveka kao člana društva; više se ne određuje uloga građanina prema slobodi čoveka kao privatnog vlasnika. Jer, javnost više ne posreduje društvo privatnih vlasnika državi, već autonomna publika obezbeđuje sebi, kao privatnim ljudima, sferu lične slobode, dokolice i slobode kretanja planskim oblikovanjem države koja se gubi u društvu. U tome će se neformalno i intimno ophođenje ljudi među sobom prvi put emancipovati, kao stvarno "privatno", od prinude društvenog rada, mada će i dalje ostati "carstvo nužnosti". Primeri novog oblika derivirane privatne autonomije, za koju treba zahvaliti prvobitnoj javnost publike građana-članova društva, nalaze se u intimnoj sferi oslobođenoj ekonomskih funkcija. Sa odstranjivanjem privatne svojine otpada, kao što Engels pre 'Komunističkog manifesta' u svojim 'Principima komunizma' kaže, stara osnova i dosadašnja funkcija porodice, istovremeno zavisnost žene od muža i dece od roditelja. Time "odnos među polovima postaje čisto privatni odnos, koji se tiče samo zainteresovanih partnera i u koji druptvo nema pravo da se meša." Na sličan način se izjašnjava i Marks već u 'Rajnskim novimama' : "Kad brak ne bio osnova porodice, on bi bio predmet zakonodavstva isto onoliko malo koliko je to, recimo, i prijateljstvo." Oba smatraju da je neki odnos realizovan kao 'privatan' tek kada je oslobođen pravnog normirnja.

Jurgen Habermas, "Javno Mnenje", Beograd 1969, str. 161-164.
(Marksistička filozofija XX veka, Nolit 1980)

[ na početak | spisak autora | kontakt ]

---

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.