Kako se zemlje razvijaju

Istorijski dokumenti nude dalje lekcije. U 18. veku, razlike između Trećeg i Prvog sveta bile su daleko blaže nego danas. To povlači dva očigledna pitanja:

1. Koje su se zemlje razvile a koje nisu?
2. Možemo li da definišemo neke operativne faktore?

Odgovor na prvo pitanje je prilično jasan. Izvan zapadne Evrope razvila su se dva glavna regiona: SAD i Japan - što ce reći dva regiona koja su izbegla evropsku kolonizaciju. Japanske kolonije su druga stvar; iako je Japan bio brutalna kolonijalna sila, on nije pljačkao svoje kolonije već ih je razvijao po manje više istoj stopi kao i sam Japan.

A Istočna Evropa? U 15. veku Evropa je počela da se deli, Zapad se razvijao a Istok postao njegovo uslužno područje, prvobitni Treći svet. Podela se produbila do početka ovoga veka, kada se Rusija izdvojila iz sistema. Uprkos Staljinovim užasnim zločinima i strahovitom ratnom uništenju, sovjetski sistem je ipak u značajnoj meri bio industrijalizovan. To je “Drugi svet”, ne deo Treceg sveta - ili bar to nije bio do 1989.

Iz unutrašnjih dokumenata znamo da su sve do u 1960. zapadni vođi strahovali da će ekonomski razvoj Rusije inspirisati “radikalni nacionalizam” na drugim stranama i da i druge može da zahvati bolest koja je zarazila Rusiju 1917. koja više nije bila voljna da “dopunjava industrijske ekonomije Zapada”, kako 1955. jedna ugledna studija opisuje problem komunizma. Prema tome, zapadna invazija 1918. je bila odbrambena akcija da bi se zaštitila “dobrobit svetskog kapitalistickog sistema”, koji su ugrožavale društvene promene u uslužnim područjima. A tako to opisuju i ugledni naučnici.

Logika hladnog rata podseća na slucajeve Grenade i Gvatemale, mada su razmere bile toliko razlicite da je taj sukob živeo sopstvenim životom. Nije za čudenje što su pobedom nadmoćnog protivnika tradicionalne sheme bile ponovno uspostavljenje. Takode nije za cudenje što budžet Pentagona ostaje na nivou iz doba hladnog rata, a sada i raste dok se vašingtonska međunarodna politika vrlo malo izmenila, činjenice koje će nam pomoći da steknemo uvid u realnosti globalnog poretka.

Ako se vratimo pitanju koje su se zemlje razvile, doći cemo bar do jasnog zaključka: njihov razvoj je uslovljen time što su pošteđene “eksperimentisanja” zasnovanih na “lošim idejama” koje su inače vrlo dobre za svoje stvaraoce i njihove kolaboratore. To ne garantuje uspeh, ali izgleda da je dobar preduslov za uspeh.

Pređimo na drugo pitanje: kako su Evropa i oni koji su izbegli njenoj kontroli uspeli u svom razvoju? Opet se deo odgovora čini jasnim: zahvaljujuci radikalnom kršenju doktrine slobodnog tržišta. Ovaj se zaključak može primeniti od Engleske do Istočne Azije, svakako uključujuci i SAD, vođu protekcionizma od samog početka.

Standardna ekonomska istorija uviđa da je država odigrala glavnu ulogu u ekonomskom razvoju. Ali njen uticaj se potcenjuje zbog preuskog fokusa. Da pomenemo jedan veliki propust, industrijska revolucija se oslanjala na jeftin pamuk, uglavnom iz SAD. Niska cena pamuka se nije održavala putem snage tržišta vec eliminacijom domorodačkog stanovništva i ropstvom. Bilo je naravno i drugih proizvođača pamuka. Među njima se isticala Indija. Njena bogatstva su oticala u Englesku dok je njena sopstvena tekstilna industrija bila uništavana britanskom moći i protekcionizmom. Drugi slučaj je bio Egipat, koji je preduzeo korake za razvoj u isto vreme kada i SAD, ali su ga blokirale britanske snage, uz sasvim eksplicitno obrazloženje da Britanija neće tolerisati nezavistan razvitak u toj regiji. Nasuprot tome, Nova Engleska je mogla da prati stope svoje majke zemlje, blokirajući jeftiniji britanski tekstil veoma visokim tarifama kao što je Britanija činila sa Indijom. Da nije bilo ovakvih mera, polovina nastupajuće tekstilne industrije Nove Engleske bila bi uništena, smatraju ekonomski istoricari, sa dalekosežnim posledicama za industrijski razvoj uopšte.

Analogija našeg doba je energija na koju se oslanjaju napredne industrijske ekonomije. “Zlatno doba” posleratnog razvoja oslanjalo se na jeftinu i oblinu naftu, koja se uglavnom čuvala pretnjom od upotrebe sile. Tako je i danas. Veliki deo budžeta Pentagona posvećen je održavanju cene nafte sa Srednjeg Istoka unutar skale koju SAD i njihove energetske kompanije smatraju prikladnom. Znam samo za jednu tehničku studiju na ovu temu: u njoj se zaključuje da troškovi Pentagona dostižu subvencije od 30% od tržišne cene nafte, što pokazuje da je “ tekuće mišljenje da fosilna goriva nisu skupa čista fikcija”, piše autor. Procene navodne efikasnosti trgovine i zaključci o ekonomskom zdravlju i razvoju, ograničene su vrednosti ako zanemarimo mnoge od ovih skrivenih troškova.

Jedna grupa istaknutih japanskih ekonomista nedavno je objavila obiman pregled japanskog programa za ekonomski razvoj posle Drugog svetskog rata. Oni ističu da je Japan odbacio neoliberalnu doktrinu svojih americkih savetnika i umesto nje se opredelio za oblik industrijske politike koja predominantnu ulogu daje državi. Državna birokratija i industrijsko-finansijski konglomerati su tržišne mehanizme uvodili postepeno kako su se povecavali izgledi za komercijalni uspeh. Odbacivanje ortodoksnih ekonomskih propisa bio je jedan od uslova za “japansko čudo”, zaključuju ekonomsti. Uspeh Japana je impresivan. Uz gotovo nepostojeću resursnu osnovu, Japan je do devedesetih postao vodeća svetska industrijska ekonomija i vodeci svetski izvor stranih ulaganja, on drži polovinu svetske neto štednje i finansira deficite SAD.

A što se tiče bivših kolonija Japana, vodeća naucna studija o misiji SAD za pomoc Tajvanu nalazi da su savetnici iz SAD i Kine odbacili principe “angloamericke ekonomije” i razvili “ strategiju državnog centralizma”, oslanjajuci se na “aktivno učešce vlade u ekonomskim aktivnostima ostrva kroz razborito planiranje i nadzor u njihovom sprovođenju”. U međuvremenu zvaničnici u SAD su “reklamirali Tajvan kao priču o uspehu privatne inicijative”.

U Južnoj Koreji, “država privatne inicijative” funkcioniše na drugi način, ali uz ništa manju prisutnost ruke vodilje. Upravo sada, ulazak Južne Koreje u Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), klub bogataša, odlaže se zbog toga što Južna Koreja nije spremna da se osloni na tržišno-orijentisane mere, kao na primer da dozvoli slobodan protok kapitala i prevlast stranih kompanija, isto kao što je njen mentor Japan nije dozvolio kapitalni izvoz sve dok njegova ekonomija nije bila utvrđena.

U nedavnom broju glasila Svetske banke, Research Observer (avgust, 1996), čelnik Klintonovog Veća ekonomskih savetnika, Džozef Stiglic, crpi “lekcije iz istočnoazijskog cuda”, među njima i to da je “vlada uzela na sebe glavnu odgovornost za promociju ekonomskog razvoja”, napustivši “religiju” da tržište zna najbolje i intervenišući da pojača transfer tehnologije, relativnu jednakost , obrazovanje, zdravlje, uz industrijsko planiranje i koordinaciju. Izveštaj o ljudskom razvoju UN (Un Human Development) iz 1966. podvlaci životnu važnost vladine politike u “širem obučavanju i zadovoljavanju društvenih potreba” kao “odskočne daske za solidan ekonomski razvoj”. Neoliberalne doktrine, ma šta se o njima mislilo, potkopavaju obrazovanje i zdravstvo, povećavaju društvenu nejednakost i umanjuju udeo radnika u dohotku; bar u ovo nema sumnje.

Godinu dana kasnije, pošto su azijske ekonomije pretrpele težak udarac finansijske krize i tržišnih promašaja, Stiglic - sada glavni ekonomista Svetske banke - neprestano ponavlja svoje zaključke (uvodna reč na Godišnjoj konferenciji Svetske banke o razvijenim ekonomijama 1997, Svetska banka 1998, proširena godišnja predavanja 2, 1998). “Tekuća kriza u Istocnoj Aziji ne pobija istočnoazijsko čudo”, piše on. “Osnovne činjenice ostaju: nijedan drugi region na svetu nije doživeo tako dramatičan skok dohotka i video toliki broj ljudi kako za tako kratko vreme izlazi iz siromaštva”. Vrhunac tog “sjajnog uspeha” je desetostruki porast prihoda po glavi stanovnika Južne Koreje u tri decenije, uspeh bez presedana, uz “preveliku dozu vladinog učešca” u kršenju Vašingtonskog konsenzusa, ali u skladu sa ekonomskim razvojem SAD i Evrope, dodaje on ispravno. “Daleko od toga da pobija istočnoazijsko čudo”, zakljucuje on, “ozbiljna finansijska pometnja” u Aziji “može delimično biti posledica odstupanja od strategija koje su tako dobro poslužile tim zemljama, uključujući tu i dobro regulisana finansijska tržišta”, tj. napuštanja inače uspešnih strategija zbog velikog pritiska Zapada. Drugi stručnjaci su izrazili slične poglede, često oštrijim izrazima.

Poredenje izmedu Istočne Azije i Latinske Amerike naročito pada u oči. Latinska Amerika je poznata kao najgora što se tice društvene nejednakosti, Istocna Azija je medu najboljima. Isto važi i za obrazovanje, zdravstvo i stanje društva uopšte. Uvoz je u Latinskoj Americi drastično upravljen ka potrošnji bogatih, u Istocnoj Aziji ka ulaganju u proizvodnju. Odliv kapitala iz Latinske Amerike je dostigao razmere neizdrživog duga, u Istocnoj Aziji kapital je sve donedavno bio strogo kontrolisan. U Latinskoj Americi, bogataši su uglavnom oslobodeni društvenih obaveza uključujući tu i porez. Problem Latinske Amerike nije “populizam”, ističe brazilski ekonomista Breser Pereira, već “podređivanje države bogatašima”. Situacija u Istočnoj Aziji je drastično različita.

Ekonomije Latinske Amerike su takođe bile otvorenije za strana ulaganja. Od 1950. strane multinacionalne kompanije “kontrolišu daleko veće deonice industrijske proizvodnje” u Latinskoj Americi nego što je to slučaj u istočnoazijskoj priči o uspehu, izveštavaju analitičari trgovine i razvoja UN (UNCTAD). Čak i Svetska banka priznaje da su strana ulaganja i privatizacija koje ona pozdravlja “težila da budu supstitucija za druge tokove kapitala” u Latinskoj Americi, premeštajuci kontrolu i otpremajuci profit u inostranstvo. Banka takođe uviđa da su cene u Japanu, Koreji i Tajvanu odstupile od tržišnih cena više nego što je to bio slučaj u Indiji, Brazilu, Meksiku i Venacueli i drugim navodno intervencionističkim zemljama, dok je najveći među intervecionistima i najveci kršilac od svih, vlada Kine, ljubimica Banke kojoj se najviše pozajmljuje i najbrže se razvija. A studije Svetske banke na temu lekcija iz Čilea zaobilaze činjenicu da su nacionalizovane firme bakra glavni izvor čileanskih izvoznih prihoda, da pomenemo samo jedan od mnogih primera.

Izgleda da je Latinsku Ameriku prilično koštala njena otvorenost prema međunarodnoj ekonomiji kao i propust da kontroliše kapital i bogataše, a ne samo radnike i sirotinju. Naravno, pojedini sektori stanovništva su na dobitku, kao i u kolonijalno doba. Činjenica da su ti ljudi posveceni doktrini “religije” isto koliko i strani investitori, nije za čudenje.

Uloga državne uprave i inicijative u uspešnim ekonomijama trebalo bi da nam bude poznata priča. Pitanje koje se odnosi na to je kako su zemlje Treceg sveta postale ovo što su danas. To pitanje razmatra eminentni ekonomski istoričar, Pol Beirok. U jednoj značajnoj nedavnoj studiji on ukazuje na to da “nema sumnje da je prinudni ekonomski liberalizam Treceg sveta u 19. veku glavni element u razumevanju usporavanja njegove industrijalizacije”, a slučaj Indije je veoma dobar pokazatelj gde su “procesom deindustrijalizacije” idnustrijski pogoni i trgovački centri sveta bili pretvoreni u duboko osiromašeno poljoprivredno društvo, koje je doživelo nagli pad plata, potrošnje hrane i pristupačnosti najosnovnijih potreba. “Indija je bila prva od teških žrtava sa dugog spiska”, piše Beirok, na kome se nalaze “čak i politicki nezavisne zemlje Treceg sveta (koje) su bile prisiljene da otvore svoja tržišta za zapadne proizvode”. U međuvremenu, zapadna društva su sebe zaštitila od tržišne discipline i razvila se.

Noam Čomski, "Profit iznad ljudi - neoliberalizam i globalni poredak"

[ na početak | spisak autora | kontakt ]

---

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.