Marksova zaokupljenost shvatanjem istorije nije, međutim, bila rezultat njegove posebne zainteresovanosti za istorijska proučavanja, jer, iako je on veoma mnogo proučavao i znao istoriju, njegove preokupacije nisu preokupacije profesionalnog istoričara. Treba imati u vidu da se u Marksovo vreme teorijska misao u društvu izgrađivala kroz shvatanje istorije, kao što je i praktični izraz tih različitih teorijskih preokupacija izražavan kroz shvatanje o socijalnim snagama koje su pozvane da odrede pravce budućeg istorijskog razvoja. Uostalom, to je vreme u kome dominantno mesto u filozofskim raspravama još jednako pripada Hegelovim shvatanjima, Hegelovoj filozofiji istorije, posebno. Razumljivo je što će se Marks sa tim shvatanjem kritički obračunavati i to već u svojim ranim radovima, posebno u Svetoj Porodici, gde se on suprotstavlja mladohegelovcima koji su, prisvajajući Hegelovu ideju "samosvesti duha," hteli sebe predstaviti kao subjekt istorijskih zbivanja koja bi Nemačku trebalo da dovedu do apsolutne slobode duha.

Reinterpretirajući Hegelova shvatanja, Marks je usvojio pre svega Hegelovu misao da je istorija progresivni proces koji zakonito vodi slobodi čoveka kao čoveka. Naravno, po Hegelu, krajnji cilj istorije jeste apsolutna sloboda duha, a čovek je shvaćen kao samosvest duha. marks nije prihvatio Hegelov idealizam u shvatanju istorije, tj. da se istorija javlja kao samorazvitak ideja i da se, prema tome, ne samo predmeti, već i ljudi pa i čitavi narodi javljaju kao obična sredstva svetskog duha koji bezobzirno ide svojim svrhama. Polazeći od svog shvatanja čoveka, Marks je odbacio stav o čoveku kao oruđu kojim se služi istorija za neke svoje ciljeve, zastupajući stav da čovek stvara istoriju i da izvan ljudskih delatnosti nema istorije. Marksov humanistički stav, da je čovek tvorac sopstvene istorije, i to čovek kao ljudski rod, a ne čovek kao pojedinac, od presudnog je značaja za sva njegova shvatanja pa i za njegov praktičko-politički angažman u radničkom pokretu. Naravno, treba upozoriti da bi bila suprotna Marksovom shvatanju voluntaristička interpretacija ovog stava po kojoj u stvaranju istorije čovek nema nikakvih ograničenja.

Marks je svojim shvatanjem podjednako odbacivao idealizam, ali i vulgarni materijalizam, naglašavajući da je celokupna svetska istorija proizvodnja čoveka pomoću ljudskog rada i da se prema tome istorijska zbivanja ne mogu razumeti ako se zanemari čovek kao aktivno stvaralačko biće. Time je Marks naglasio da se uzroci istorijskih procesa moraju tražiti u samoj istoriji, a ne izvan nje. To dalje znači da se čovekova delatnost mora dovesti u vezu i sa zatečenim uslovima, te da je prema tome čovek istovremeno i tvorac istorije, ali i njen rezultat. Taj dvostruki odnos čoveka i istorije, koji mnogima izgleda kao neprihvatljiv jer je formalno logički protivurečan, ne može se razumeti a da se ne razume Marksovo shvatanje čoveka kao bića prakse, koji dela svrsishodno tj. postavlja ciljeve i usmerava svoju delatnost prema njima. Prema tome, čovekovu praksu ne usmerava samo prošlost sa svim zatečenim uslovima, već i budućnost sadržana u cilju i metodu svake svrsishodne delatnosti.

U ovom sažetom izlaganju Marksovog shvatanja istorije svakako bi trebalo pomenuti i metodološki smisao takvog shvatanja istorije. Marks je, naime, naglašavao da i kategorije koje primenjujemo u istraživanjudruštva i njegovog razvoja moramo shvatiti kao istorijske kategorije, tj. da su te kategorije izraz realnih odnosa date epohe i da se one ne mogu tretirati kao opštevažeće teorijske kategorije. U svojim ekonomskim spisima Marks je često kritikovao engleske klasične ekonomiste što previđaju činjenicu da kategorije kojima se može analizirati kapitalistički način proizvodnje, kao što su roba, novac, kapital, renta itd., nisu adekvatne za analizu prethodnih formacija, niti će odgovarati analizi buduće komunističke formacije. Principu "istorijske specifičnosti" Marks pribegava i u Manifestu, odbacujući tadašnje kritike ideja komunizma. Marks kaže: "Teorijske postavke komunista nipošto ne počivaju na idejama, na načelima koja je izmislio ili otkrio ovaj ili onaj popravljač sveta. One su samo opšti izraz stvarnih odnosa postojeće klasne borbe, istorijskog kretanja koje se vrši pred našim očima. Ukidanje dosadašnjih odnosa vlasništva nije ništa što posebno karakteriše komunizam. Svi odnosi vlasništva bili su podložni stalnom istorijskom smenjivanju, stalnom istorijskom menjanju." Marks u odgovoru na kritike komunizma stalno upozorava da se u njima javlja tendencija da se buržoaski odnosi proizvodnje tretiraju kao odnosi proizvodnje uopšte, da se buržoasko društvo shvati kao večiti oblik društva i da se onda i u svesti ti odnosi doživljavaju kao opšti uslovi egzistencije. U toj polemici Marks kaže: "Vi kažete: čim se rad više ne bude mogao pretvarati u kapital, novac, zemljišnu rentu, ukratko u društvenu moć koja se može monopolizirati, tj. čim se lično vlasništvo više ne bude moglo pretvarati u buržoasko, biće ukinuta i ličnost. Vi, dakle, priznajete da pod ličnošću ne podrazumevate nikog drugog do buržuja, buržoakog vlasnika. A takva ličnost svakako treba da bude ukinuta."

Ne ulazeći dalje u ilustraciju primene Marksovog shvatanja istorije, zaključimo na kraju još jednom da to shvatanje predstavlja jednu od bitnih dimenzija Marksove misli i marksizma uopšte, i da bez razumevanja te dimenzije nije moguće razumeti ni Marksovu teoriju društvenog razvoja, niti teorijsku podlogu njegovog praktično-političkog angažmana u radničkom pokretu.