Ekskluzivan intervju Chuck D-ja za Pobunjeni um, nekoliko sati pred koncert.
P.U.: Upravo ste se vratili iz Moskve. To je bio prvi put da P.E. gostuje u tom delu sveta,
kakve utiske nosite?
Chuck D: Mokva izgleda razrušena. Vidi se da je većina ljudi eksploatisana
od strane uskog sloja bogatih i političkih vođa. Čini se da postoji ogroman, gigantski
rascep između bogatih koji divljaju naokolo i siromašnih koji su primorani da se sami
snalaze. To je divlji, divlji istok! [U ovom trenutku ceo bend počinje da opisuje
scenu koja se desila ispred koncertne hale u Moskvi, gde je policija brutalno prebila
mladića samo zato što je pokušao da se probije i zatraži autogram.]
P.U.: Kako objašnjavate činjenicu da je P.E. postao globalni simbol otpora?
Chuck D: Čovečanstvo, tj. većina ljudi na ovoj planeti je kontrolisana od
strane manjine. Manjina kontroliše i eksploatiše čovečanstvo i zloupotrebljava svoju
moć a P.E. se bori protiv toga. "Fight the Power" govori sve - ako ne
možete dobiti jednak tretman od strane ljudi koji vladaju onda ćete se pobuniti protiv toga.
P.U.: Kako je odrastanje u šezdesetim uticalo na vaš pogled na svet?
Chuck D: Šezdesete su predstavljale kolektivnu borbu, u pitanju je bila
kulminacija borbe koja se odvijala 40-50 godina tokom kojih su ljudi shvatili
licemerje sistema, i u šezdesetima su rekli: dosta nam je!; nećemo više to da
trpimo. Odrastajući u Njujorku bio sam svedok mnogih pokreta koji su eksplodirali
u to vreme. Moji roditelji su bili vrlo socijalno svesni. [Chuck kreće da opisuje kako
je njegova majka imala veliku afro frizuru...]
P.U.: Često ste isticali surovu prirodu šou-biznisa u kom se još od vremena jazz-a
crni muzičari eksploatišu od strane belih biznismena. Za svak dolar koji umetnik zaradi,
njegova izdavačka kuća zaradi bar deset. Jednom ste izjavili kako bi rado stali na
čelo hip hop sindikata koji bi branio prava umetnika?
Chuck D: Da voleo bih da budem na čelu sindikata koji bi predstavjao
hip hop umetnike, ali prvo umetnici moraju prepoznati da postoji problem. Moramo
shvatiti da postoji potreba da se ujedinimo da bi se odbranili. Nažalost, ne mnogo
hip hop umetnika prepoznaje problem. Nedostatak znanja o sebi nas ozbiljno ugrožava.
Ako ne znaš ko si kao osoba, nećeš znato ko si ni kao muzičar a kamoli kako da se
povezuješ sa drugima.
P.U.: Kako objašnjavate da je kritika dočekala Muse-Sick-N-Hour-Mess-Age
album na nož. Činilo se kao da se P.E. pomalo izgubio sredinom devedesetih
u hip hop svetu koji više niste prepoznavali?
Chuck D: Mi smo samo bili dosledni. Taj album je bio dosledan u smislu nekih stvari koje su
morale biti rečene u tom trenutku. A to je bilo vreme kada je Bil Klinton nadirao i mediji
su od nas očekivali da govorimo nešto što je bio standard, a standard je tada bio
licemerje.
P.U.: Jedanput ste izjavli da je rascep između onoga što reperi govore u
svojima rimama i prikazuju na spotovima i realnosti toliko širok da postoji
opasnost da se mase pobune i očitaju im lekciju.
Chuck D: U nekim slučajevima to se i dešava. Prosečan umetnik voda okolo
15 telohranitelja sa sobom, baš smo jutros pričali o tome kako jedan od najpopularnijih
umetnika trenutno ne može da ide nigde pošto mu je ucenjena glava. Busta Rhymes-ov
džip je izrešetan nedavno. Tako da moraš da paziš kako se predstavljaš.
P.U.: Poznata je i vaša izjava da američka zastava za crnce u S.A.D. predstavlja
isto što i nacistička zastava za jevreje.
Chuck D: Upravo tako, ali sada imamo toliko ispranih mozgova koji mašu
američkim zastavama u svojim spotovima. Nakon 11. septembra mogli ste videti
crne ljude koji nose američke marame, kače zastavice na kola, sećas se toga?
[okreće se ka Griff-u.]
Američka zastava u getu - tja! [izgovara ironično dok vrti glavom.]
P.U.: Šta je potrebno da se desi da se hip hop vrati socijalno svesnim temama
koje su ga odlikovale kasnih osamdesetih?
Chuck D: Prihvatanje globalne situacije. Ako ne vidiš globalnu sliku nikada
nećeš biti u stanju da napraviš jasnu i preciznu ocenu hip hopa. Amerikanci nažalost
ne znaju ništa o svetu oko njih, a ako nisi svestan tog sveta nikad nećeš moći da
napreduješ. Ja trenutno vidim S.A.D. kao gigantski vakuum. U ostalim zemljama
ljudi su svesniji svog okruženja, za razliku od Amerike gde ljudi nisu toliko svesni
stvarnog sveta oko sebe koliko surealnog sveta reklama.
Dođavola! Šta je to? [Chuck je kroz prozor ugledao vazduhoplovni muzej pored
beogradskog aerodroma. Ceo bend posmatra stare vojne avione koji su izloženi.]
Nadam se da su to N.A.T.O. avioni! [dobacuje jedan od članova S1W garde sa
zadnjeg sedišta.]
P.U.: Bili ste jedan od prvih hiphop bendova koij je posetio Afriku. Kakve utiske
nosite odande?
Chuck D: Toplina ljudi tamo. Posle te posete shvatio sam da Afrika
predstavlja budućnost sveta, a budućnost Afrike je u crnim ljudima. Međutim,
kako su ljudi obojene kože sve više eksploatisani i ugroženi epidemijama i
glađu, Afrika bi mogla biti u opasnosti.
P.U.: Novi spot, "Gotta give the peeps what they need" je zabranjen
na M.T.V.-u. Mnogi vaši prethodni spotovi su prikazivani iako su možda bili
i eksplicitniji u osudi sistema. Gde vidite promenu?
Chuck D: "Hazy Shade Of Criminal" je takođe bio zabranjen.
Tražili su od nas da izvadimo scene s početka u kojima smo prikazali
bombardovanje i upad policije u prostorije M.O.V.E. pokreta u Filadelfiji.
U novom spotu mi spominjemo političke zatvorenike (Mumia Abu Jamal i H. Rap
Brown). Sada su to lakše uradili zato što bend više nije u fokusu kao ranije. Bilo je teško
ignorisati P.E. kada smo bili jedan od 25 bendova. Sada imate poplavu
300 bendova. To nema nikakve veze sa popularnošću već sa skretanjem pažnje.
Tako da je hip hop omekšan sa ubacivanjem raznih elemenata koji su mu otupeli oštricu.
P.U.: U pesmi koju ste spomenuli - "Hazy Shade Of Criminal" relativizirate
sam termin "kriminalac".
Chuck D: Pesma postavlja pitanje ko je u stvari kriminalac? Da li su to siromašni
ljudi koji čine sitne prekršaje da bi preživeli ili ćete baciti pogled na vrh lanca ishrane i
osuditi one koji prave zakone i dovode ljude u takvu situaciju na prvom mestu, tako
da postoji vrlo tanka linija između kriminalaca i "dobrih momaka".
P.U.: Bili ste jedan od prvih bendova koji je zagrebao ispod blještave fasade N.B.A. lige.
Chuck D: Svet je stekao utisak da je za crnog čoveka dovoljno da zgrabi
loptu ili mikrofon i automatski zaradi milione. To je napumpana slika projektovana
širom sveta da bi se sakrile stvarne borbe sa kojima se hvataju u koštac crni ljudi.
Te borbe su mnoge, a pogotovo crni ljudi bivaju do te mere uhvaćeni u taj surealni
svet da ne mogu odmah da priznaju sebi činjenicu da to nije njihova realnost.
Braća imaju običaj da kažu: "Sve je kul, Kobi Brajant je dobio 8 miliona - prema
tome ide nam dobro". Šta pričaš, jebote - nije nam dobro! To što je Kobi dobio
8 miliona godišnje neće ti pomoći da ishraniš svoju porodicu! Ljudi bivaju
uhvaćeni u tuđe realnosti, žive tuđe živote.
[Chuck počinje da se raspituje o Divcu i pita da li je Vlade dovodio neke N.B.A.
igrače u Jugoslaviju. Glen Rice pada na pamet.]
Nadam se da jeste. I kada dođu ovde videće kulturu. N.B.A. igrači možda jesu
bogati ali mnogi od njih su ograničeni. To sam govorio Fred Hausu [crni igrač
koji je trenutno u Partizanu] sinoć kad sam ga sreo, rekao sam mu: iskoristi
ovu priliku koja ti se ukazala da vidiš svet, popričaš sa ljudima, upoznaš kulturu.
Kultura je ono što povezuje ljudska bića. Ona ukazuje na sličnosti i odbacuje
razlike na stranu jer u suštini postoji samo jedna rasa na svetu - ljudska rasa.
Možemo biti različite visine, debljine, puti ali rasizam je izmišljen od strane
rasista sa razlogom. Možeš podeliti ljude i onda ih eksploatisati i dobiti ono što
si zamislio. Ali moramo biti oprezni jer se i kultura može zloupotrebiti, postoji
eksploatacija na bazi kulturoloških razlika, jezičkih razlika ili religije.
P.U.: Koliki je uticaj izvršio Rick Rubin na vaš zvuk u ranom periodu?
Chuck D: Vrlo malo ako ne računamo činjenicu da nam je napravio prostor
da sami produciramo. On je bio soničan producent ali mi smo imali potpuno drugačiju
ideju oko toga šta je "sonično". Poštovali smo njegov rad i kopirali smo neke od
njegovih tehnika ali Rick Rubin nikada nije takao nijednu P.E. ploču. On je imao
potpuno poverenje u nas da ćemo stvari obaviti kako treba.
P.U.: Ali Russel Simmons [tadašnji i sadašnji vlasnik Def Jam izdavačke
kompanije i jedan od najbogatijih ljudi u hip hopu trenutno] nikad nije imao poverenja.
Bio je vrlo skeptičan prema vašem zvuku.
Chuck D: Russel je totalni… .Za nas, Russel je… skroz u fazonu zašto gubiti
vreme sa njim.
P.U.: Koje je vaše mišljenje o kriminalizaciji sempla koju je industrija nametnula hip
hopu početkom devedesetih?
Chuck D: Sempl je jako bitan jer nosi zvuk nekog drugog vremena a najbolja
muzička era bila je 1965-1975. U tom periodu smo imali akumulaciju mnoštva
različitih žanrova do jedne tačke. Rock'n'roll je eksplodirao posle 10 godina, jazz je
dostigao zenit, country i soul muzika su se simultano kretale u pravcu više
muziciranja. Upravo je spoj svih tih muzika i novih proboja u samoj tehnici
snimanja zvuka doprinelo toj zlatnoj eri. Kasnije su tehnike snimnja verovatno
prevazišle samu umetnost muziciranja i nešto se izgubilo u procesu. Sempl je u rap
muzici nadomestio nedostatak melodije i ujedno služio kao podsetnik; tako da
kada su zakoni o semplovanju uvedeni oduzet je prelep nivo muziciranja i izbrisan
zarad novih muzičara što ponekad funkcioniše ali nema šanse da jedan ili
dva instrumenta zamene pet ili šest već snimljenih muzičara, posebno ako su
snimljeni u isto vreme. U to zlatno doba praktikovali su da snimaju sve muzičare
istovremeno, strpaju ih u jednu sobu, tako da su svirali zajedno ali su se takođe
međusobno takmičili, to su nazivali "snimanje dok ne pukneš". Nikada zaista nisi znao
šta će proizaći iz procesa snimanja. Zakoni o semplovanju su izbrisali veliki deo
osećanja iz tog vremena koje je rap nosio. Između 1986-1992 imali ste sličan brilijantan
period za muziku jer je došlo do sublimacije vrhunskog organskog vokalnog stila koji je
koristio organsko muziciranje iz tog perioda u vidu semplovanja.
P.U.: Čini se da ste sa novim albumom, "Revolverlution", uspeli da vratite
delić tog starog osećaja, tog zvuka o kome pričate?
Chuck D: Public Enemy sada snima ispod radara. Nismo vezani za veliku
izdavačku kuću, nismo maltretirani od strane advokata, računovođa, tako da čak i
ako iskoristimo sempl nismo u sistemu koji će prodati 3 miliona primeraka i samim
tim nas dovesti u opasnost od tužbe. I mogu ti reći da uživamo u ovakvom načinu
snimanja. Ne držiš više jedno oko na studiju a jedno na advokatu.
P.U.: Dobili ste svoju slobodu nazad.
Chuck D: Upravo tako. Ponovno osvajanje slobode izražaja je
osnovni faktor našeg povratka poslednjih godina. Pravljenje albuma
"Muse-Sick-N-Hour-Mess-Age" je bilo veliko, veliko maltretiranje
upravo zbog zakona o semplu i timova advokata.
P.U.: Čini se da ste na internetu konačno našli slobodu da se
izrazite zaobilazeći industriju. Za razliku od drugih velikih bendova ere
poput Metallica-e, vi ste oberucke prihvatili MP3 i slobodu distribucije.
Chuck D: Slobodu distribucije i slobodu učestvovanja. Trudimo se da
omogućimo svim ljudima da učestvuju u samom procesu pravljenja muzike.
Tehnologija nam omogućava da se hiljade anonimnih producenata, repera
uključe u ceo proces preko interneta. I naša on-line etiketa Slam Jamz
pruža upravo tu priliku. Za Revolverlution smo okačili akapela verzije
nekih pesama i zatim od fanova tražili da nam pošalju kako oni vide
remikse istih. Neke od tih pesama su završile na albumu.
P.U.: Kružile su priče da će Chuck D zameniti Zack De La Roch-u kao
frontmen grupe Rage Against The Machine?
Chuck D: To je smešno! Ne bih mogao da podnesem aktuelan super band.
Rad sa P.E. je dovoljan za mene. To bi bila prevelika obaveza, na putu si
trećinu godine, moraš da ideš na sve televizije, to mora postati tvoj život. Ja
sam svoj život posvetio P.E. i trenutno to radim sa velikim uživanjem
pošto ne postoji pritisak, možeš da se opustiš i praviš pesme koje želiš
da praviš.