U ovom članku drugovi iz nigerijskog marksističkog žurnala Workers' Alternative ulaze u suštinu muzike gospodara afrobeat-a, pokojnog Fela Anikulapo Kutija, koji je preminuo 2. avgusta 1997. Ovaj članak je originalno napisan na godišnjicu njegove smrti. Ovaj umetnik, malo poznat izvan afričkog kontinenta, bio je ekstremno popularan među afričkom radničkom klasom i omladinom zbog revolucionarnog sadržaja njegovih stihova i muzike.

Felin muzički život se proteže koroz skoro četiri decenije, od 60-tih pa sve do druge polovine 90-tih. Kada je počinjao 60-tih, svirao je "Highlife" vrstu muzike koja se izvodila u mnogim noćnim klubovima u Lagosu.

Pa ipak, krajem 60-tih, početkom 70-tih, odlazi u Sjedinjene Države gde dolazi u kontakt sa Crnim panterima i idejama Malkolm X-a. Do vremena kad se vratio u domovinu, njegova muzika već počinje da poprima pan-afrički sadržaj.

Na isti način, pređašnja politička aktivnost njegovih roditelja je definitivno uticala na uobličavanje njegovih shvatanja kasnije u životu. Njegov otac, sveštenik Ransome Kuti bio je prvi predsednik nigerijskog učiteljskog sindikata dok je njegova majka bila poznati aktivista za ženska prava koja je u svoje vreme predvodila protest Egba žena protiv visokih poreza koje su nametali britanski kolonijalisti.

Pan-Afrikanizam

U skladu sa svojim pan-afričkim identitetom, Fela menja svoje prezime Ransom-Kuti , mešavinu ropskog i afričkog imena, u Anikalupo-Kuti, koje je u potpunosti afričko. "Anikulapo" doslovce znači "onaj koji je prevario smrt".

Felini politički stavovi uskoro su privukli široke mase ka njegovoj muzici. Kasnije prisvaja 'broken english' (tzv. pidgin) kao jezik svojih stihova. Pidgin je jezik kojim govori većina radničke klase i običnog naroda u Nigeriji. Ovo je omogućilo da njegovi stihovi uspostave komunikaciju a njegova kritika moćnika postane vrlo jasna širokim masama.

U početku, pevao je pesme koje generalno nisu bile politički angažovane na svom maternjem Joruba dijalektu i na Engleskom (albumi kao što su "water e no get enemy" i " A Lu Jon Jon ki Jon". Ali uskoro počinje da peva anti-establišment pesme koje su ga brzo dovele u sukob sa imperijalizmom i njegovim lokalnim agentima na vlasti u Nigeriji.

Uskoro je postao zakleti neprijatelj vladajuće vojne hunte generala Obasandža i njihovih saradnika kao sto su MKO Abiola. Ne popuštajući pred pritiscima i ucenama vojne hunte i njihovih imperijalističkih prijatalja - kao što su vlasnici multinacionalnih kompanija kao što su Shell, ITT, Mobil, itd.

Okrutna invazija njegove "narodno - kulturne" "Kalakuta republike" u Odžuelegbi, Lagosu od strane "neidentifikovanih vojnika" koji su mučili i silovali njene stanovnike, opljačkali I spalili naselje do temelja, jeste indikacija toga koliko je mržnje hunta gajila prema Feli i koliku su pretnju videli u njemu.

Album "Unkown Sodier", objavljen nakon ovog događaja, opisuje u emocijama natopljenim tonovima ono što se desilo tokom te brutalne invazije njegovog imanja od strane agenata hunte. Vladin "sudski panel" kroz istragu koju je sproveo došao je do zaključka kako su napad izvrsili "nepoznati vojnici", konfiskovao imanje, uhapsio stanovnike (uključujući Felu) i oterao preko 200 stanovnika Kalakute.

Oni koji su mislili da će gorko iskustvo Katakuta republike baciti Felu na kolena, grdno su pogrešli. Uskoro je nastavio sa svojom kritikom vojnog poretka. Album "Zombie" bio je pokušaj da se objasni "komandna priroda" vojske. To je bila poruka nižem sloju vojnog osoblja i običnim vojnicima da razmisle o naredbodavnom zombi principu "izvrši pa se onda žali". Ali možda i, još važnije, ta filozofija je bila ubrizgana u civilno društvo koje je bilo pod huntom. On je želeo da istakne da će , za razliku od vojske, civilno društvo, uključujući i njega samog definitivno da se žali bez izvršavanja.

Kritika se nastavlja

Fela nikada nije prestao ni sa razotkrivanjem pljačke koju su sprovodili vojni vladari i njihovi saradnici iz civilnog krila nigerijske vladajuće klase. Kao primer takve kritike ističe se album ITT (oficijalno - International Thief Thief) slova koja su inace simbol multinacionalne kompanije International Telegraph and Telecommunications. Ovaj album predstavlja remek delo u kom Fela jasno pokazuje kako su milioni dolara (u formi precenjenih ugovornih cena) izvlačeni iz Nigerije od strane ITT-a. ITT ostaje zabeležen kao album koji ima jasan revolucionarni, klasni pristup ka prošlosti I sadašnjosti nigerijske političke i ekonomske krize.

Dalje, album kao što je "Army Arrangement" objavljen 1985. razotkriva zloupotrebu ekonomske vlasti od strane bivših nigerijskih vlasti - vojnih i civilnih. On, izmedju ostalih stvari, otkriva njihove metode krađe. On slično pokazuje kako ništa dobro ne može proisteći iz "civilne vlasti" , koja će, kako je Fela predvideo, doći od strane istih starih političara koji su vladali i uništili Nigeriju u prošlosti. Ovaj album bacio je svetlo na naslednu klasnu povezanost između vojnih generala i civilnog krila (tzv. političkog sloja) vladajuće kapitalističke klase.

"Suffer Head" je još jedno remek delo 80-tih. Objavljen u vreme kada su životni uslovi siromašnih masa postajali sve gori. On je uspeo da grafički opiše užasne životne uslove radnih masa. Opisujući, između ostalog, kako "deset ljudi spava u jednoj maloj sobi" u getima; kako je javni transport tako loš da su "moji ljudi popakovani u autobusima poput sardina"; kako su voda, hrana i struja nedovoljni i neadekvatni - on zatim povezuje ove činjenice sa ciničnom nomenklaturom nerazvijenih nacija.

On je takođe kritikovao cinični program Ujedinjenih Nacija - "hrana - dom - zdravlje za sve do 2000-te". Nazvao ih je programima prevare. Fela je pokrenuo revolucionarni poklič: "Patnja mora da ide - Dž'eba mora da dođe" (Dž’eba je popularno jelo u Nigeriji).

Albumi kao što su "Overtake Don Overtake" - ODOO i "Big Blind Country" (velika slepa zemlja) bili su pokušaji da se razotkrije kako su različiti vojni prevrati u Africi u suštini isti u svojim metodama diktature. Na ODOO uspeo je da razotkrije internacionalnu saradnju i izdaju u slučaju ubistva i svrgavanja sa vlasti levo orijentisanog mladog radikalnog vojnog lidera Burkine Faso, kapetana Tomasa Sankare. Fela međutim nije izneo šta bi mogla biti alternativa raznim vojnim diktaturama širom kontinenta.

Na "Perambulator-u", takođe iz ranih 80-tih, objašnjava kako se situacija nikad ne menja : "Mi odlazimo, oni se samo premeštaju sa mesta na mesto". Možda još važnije, uspeo je da vidi svet kroz oči običnog radnika, na primer u državnoj službi. Fela peva kako: "nakon što je dobio svoje 'kolonijalno obrazovanje', on počinje da radi i bio je u službi 35 godina. Nakon toga on ostaje bez ikakve imovine (u najboljem slučaju poseduje svoj stari bicikl) on je sada umoran, oni će ga penzionisati; oni će mu dati jedan zlatan sat - 35 godina službe, sva imovina jedan stari bicikl".

Između ostalih ističe se i Felino revolucionarno opijajuće remek delo "Authority Stealing" gde je elaborirao metodologiju krađe među vladajućom elitom. Podjednako vredan spomena je i jedan od najuspešnijih albuma "Beast of No Nation". On je napravio remek delo od ovog albuma jasno otkrivajući licemernu prirodu Ujedinjenih Nacija i ističe kako je "razjedinjena Ujedinjena Nacija". On napada smešnu pricu o apstraktnim "ljudskim pravima". On zaključuje pravilno kako "ljudska prava nisu moja svojina - zver mi ne može dati ljudska prava".

Felina ograničenja

"Lady" je kontoverzan album izdat sredinom 70-tih. U njemu Fela kritikuje "damsku" orijentaciju nove generacije žena. On se zalagao za povratak starim "vrlinama" koje su posedovale afričke žene, među kojima su potpuna subordinacija muškarcu, i protiv veštackog izbeljivanja kože koje su afričke žene praktikovale.

Fela je, s pravom, tvrdio kako beljenje kože odražava kolonijalni mentalitet, međutim on nije uspeo da shvati dvostruku eksploataciju ženskog pola radničke klase - koja ukjučuje polnu diskriminaciju (potpuna subordinacija muškom polu) i klasnu eksploataciju. Nema ničeg progresivnog u tome da se insistira da se žena subordinira svom muškarcu.

Uprkos njegovim generalnim pogledima na društvo, od kojih se neki odlikuju dubokim razumevanjem, Fela nije ponudio ređenje za krizu društva; nije rekao kako se može zaustaviti ugnjetavanje niti je uvideo potrebu da se radnička klasa organizuje u borbi. Zbog toga je Fela našao utočiste u misticizmu. Verovao je kako jedino intervencija bogova može doneti promenu.

Uopšteno govoreći, Fela je legenda za sebe, njegov ponekad ekstremni pan-afrikanizam to ne isključuje. Na primer, njegova korektna kritika prevare koja dolazi u obliku stranih religija kao što su Hrišćanstvo ili Islam ne čini ga automatski materijalistom-ateistom. Naprotiv, on je zamenio "belu prevaru" za drugu zabunu - afričku religiju, u kojoj je on sebe proglasio za vrhovnog sveštenika i redovno je obožavao ranije pan-afrikance kao što su Kwame Nkrumah i njegovu pokojnu majku.

Još jedna zabuna u Felinim shvatanjima bio je i njegovo ekstremno pan-afričko gledanje na ortodoksnu medicinu. Na primer, na "Perambulator-u" on je oštro kritikovao oficijelnu ("belu") medicinu jer, kako je tvrdio, nije afrička. Sve do svoje smrti nije verovao da je sida stvarna, uvek je govorio da je to bolest "belog čoveka".

Ali borba se nastavlja

Pa ipak, uprkos svojim ograničenjima i nemogućnosti da vidi dalje od kontinentalnih granica (Afrike) u borbi za bolje društvo, on je ostavio trag. Zadatak je svesnih radnika i omladine da razumeju i progresivne aspekte Felinog rada i njegova ograničenja. Cilj sadašnje borbe je obaranje kapitalizma širom Afrike i internacionalno i uspostavljanje socijalizma pod kojim će se društveni resursi pravično koristiti i distribuirati.

Mnoštvo običnih ljudi, posebno omladine, koja se okupila na Felinoj sahrani je očigledan izraz njegove opšte popularnosti. Fela nije bio viđen kao predstavnik jedne etničke grupe u zemlji u borbi protiv druge već kao glasnogovornik svih potlačenih masa. Zbogom Fela, borba se nastavlja!