Joe Strummer, jedan od najrazgovetnijih glasova britanske punk scene kasnih sedamdesetih, umro je od srčanog udara 22. decembra 2002, u pedesetoj godini. Sa svojim bendom, The Clash, pomogao je u stvaranju trajnog nasleđa: njegova neumorna muzička radoznalost opovrgla je karikiranu sliku punka kao bezumnog đubreta od dva akorda, dok su njegovi oštri tekstovi postavili standard za tekstopisce koji su se latili političkih i socijalnih tema.

Strummer je rođen kao John Graham Mellor u Ankari kao sin britanskog diplomate i obrazovan je u privatnoj školi u Londonu. Njegova umetnička putanja bila je u suprotnosti sa njegovim privilegovanim porekom, ali je takođe pomogla da oblikuje kosmopolitizam koji je bio takvo obeležje The Clash i njegovog kasnijeg rada.

Obećavajući kao grafički umetnik, studirao je na Central School of Art and Design u Londonu i Newport College u Velsu. Međutim, bendovi su sve više i više oduzimali njegovo vreme kada se vradio da zivi u skvotu u Zapadnom Londonu. Neko vreme znan kao Woody Mellor, u čast velikog američkog tekstopisca Woody Guthrie, svirao je u bendu zvanom The Vultures pre no što je promenio svoje ime u Joe Strummer i pridružio se The 101ers.

The 101ers označavaju ključnu tačku u razvoju kako Srummer stavova (mužičkih i političkih), tako i narastajuće punk scene. Sredinom sedamdesetih glavni kanal odbacivanja pompezne, naduvane monstruoznosti znane kao progresivni rock, podržane od strane velikih izdavačkih kuća, su rythm and blues svirke po pabovima.

Pub rock scena u glavnom je inspirisana američkim r'n'b izvođačima (klasični pub rock bend Doctor Feelgood je uzeo ime iz pesme Piano Red-a, i svirao pesme Bo Diddleyi Little Walter), ali je takođe bio inspirisan najrazgovetnijim američkim tekstopiscima iz života radničke klase. Guthrie je bio inspiracija, takođe je bio i Bruce Springsteen. The 101ers su iz ovoga preuzeli veoma energičnu vrstu rock'n'roll-a, i bilo je ovde gde je Strummer izoštrio veštine koje će The Clash učiniti najuzbudljivijim bendom svoje generacije.

The 101ers su takođe bili squat bend par excellence. Prisustvovali su svakom koncertu organizovanom za squat-erska prava u zapadnom Londonu. Nazvani su po uličnom broju squat-a u kom su živeli. Strummer je živeo svoj život kao što je pisao. Njegova politička opredeljenja su je bila tip zbunjenog radikalnog levičarstva, simpatije za radničku klasu i potlačene, naprijateljstva prema rasizmu i podrška onome što je video kao revolucionarnu političu borbu, da li nominalno vođenu marksističkim socijalizmom, anarhizmom ili pokretima za nacionalno oslobođenje.

Ono što je promenilo njegov muzički pravac je noć kada su Sex Pistols-i podržali bend. "Pogodilo me je kao atomska bomba", rekao je kasnije. U roku od godinu dana, Strummer je The 101ers da bi se pridružio novom bendu, The Clash. Uzeo je agresivnost i namerno provokativne pozerske izjave Sex Pistols-a i pretvorio ih u nešto čak mnogo više naelektrisano.

Važno je setiti se političke pozadine pank pokreta u Ujedinjenom Kraljevstvu. Konzervativna vlada Edward Heath srušena je 1974. štrajkom rudara, da bi bila zamenjena Laburističkom partijom Harold Wilsona koja je odmah uvela restrikcije MMF-a. Ova izdaja vlade koja je trebalo da predstavlja radničku klasu stvorila je talas besa i političke dezorijentacije u vreme rastuće nezaposlenosti omladine i socijalnih podela. To je bio svet koji izgleda da ništa nije nudio omladini radničke klase. Sex Pistols-i su opisali ovaj svet sa brutalnom tačnošću i gorkim humorom. ("There's no future in England's dreaming".)

Vizija Sex Pistolsa se pak završila sa nihilističkim insistiranjem na tome da nema budućnosti ("No Future"). The Clash su bili drugačiji. Strummer i Mick Jones pisali su muziku kao otvoreni poziv na oružje.-poziv da se ustane i pridruži borbi protiv ugnjetavanja. U svom prvom intervju za NME Strummer je rekao: "Ljudi bi trebalo da znaju da smo anti-fašisti, anti-rasisti i pro-kreativni".

Za mnoge mlade tog vremena , The Clash su bili, kako se Strummer jednom hvalio, "jedini bitan bend". Oni su kombinovali kotrljajući rhythm and blues sa nizom drugih muzičkih uticaja što je savršeno prikazalo sve elemente londonske ulične kulture. The Clash zvuk bio je kosmopolitenski od početka i vukao je korenje iz zapadno-londonskog kraja Notting Hill ("Zvuk Westway-a"-kako ga je nazvao Strummer po glavnom putu koji prolazi kroz taj kraj). Tu je bila prisutna velika karipska zajednica od koje su Strummer i Jones prisvajali reggae i jazz, uticaje i dopunili svoj energični rock'n'roll.

Kroz celu karijeru The Clash su uvek uspevali da vide dalje od svog dvorišta. Njihov prvi album bio je sirov i slika tadašnjeg vremena, ali on nagrađuje slušaoca i danas. Postoji puno primera visoko energičnog punk rock-a, ali The Clash varijanta je natopljena drugim muzičkim uticajima koji se pružaju do obrade reggae klasika "Police and Thieves" (Junior Murvin). Političko otuđenje i urbani haos su takođe prisutni ("Career Opportunities, London's Burning") ali takodje i prkos i odlučnost da se identifikuje nepravda i da se ujedinjeno ustane protiv nje. (Još jedan razlog za usvajanje reggae-a bio je što je većina pesama ovog pravca u sedamdesetim bila posvećena borbi protiv užasnih društvenih prilika na Jamajci u to vreme). Taj debi album veličanstveno sija čak i danas.

Inovativan spoj različitih muzičkih uticaja nastavio je da bude glavna oznaka njihovog zvuka. Zamenili su originalnog bubnjara Terry Chimes-a sa Topper Headon-om, brilijantnim bubnjarem u potpunosti upoznatim sa dub stilom. Strummer nikad nije propuštao priliku da iskaže koliki je bio doprinos Headon-a The Clash zvuku. Sa njim, The Clash su uspeli da prošire svoj muzički outlook. Uspeli su da primene široke muzičke vizije Strummer-a i Jones-a dok su sa druge strane odr-ali osećaj političkog i socijalnog bunta. Strummer nikad nije ulepšavao stanje sveta u kome živimo - upravo njegova surova iskrenost je pretvorila pesme kao sto su "White Man in the Hammersmith Palais" i "Safe European Home" u tako moćne manifeste protiv podela nametnutih radničkoj klasi odozgo.

"Give' em Enough Rope" imao je svojih problema zato što su njegove oštre ivice bile izbrušene u pogrešno osmišljenom pokušaju da se The Clash učine prihvatljivim američkom tržištu. Sledeći dupli album "London Calling" je bio taj koji je definitivno ubedio širu publiku da su The Clash zaista jedini bend vredan slušanja. "London Calling" se tradicionalno navodi na listama najboljih albuma ikad napravljenih, i regularno se vodi kao najbolji album osamdesetih. Ovde smo imali rockabilly, ska i soul u pesmama koje su pevale o raznovrsnim temama poput Španskog građanskog rata, potrošackom društvu i pretnji apokalipse. Bilo je obrada rock'n'roll klasika ("Brand New Cadillac") i tradicionalnih pesama crne Amerike ("Stagger Lee").

Potom je usledilo remek delo "Sandinista!", trodupli album koji je još probio muzičke granice benda dalje nego ikad, preuzimajući i rap, dub, reggae, jazz, hip hop i funk. Neke numere su bile uspešnije od drugih, ali nije bilo neinteresantnih. U rimama su spomenuti i Marks i Engels u pesmi "The Magnificent Seven" preko dancehall ritma koji je doprineo tome da se pesma pušta na r'n'b stanicama u Njujorku i drugde. Pesme su se protivile američkim intervencijama u Nikaragvi i Kubi, ali su pružale i lične spevove o životu, ljubavi i borbi.

Sledeći album "Combat Rock" trebalo je da bude poslednji pravi Clash album. Na njemu su se našli masivni hitovi poput "Should I stay Or Should I Go?" i "Rock the Casbah" kao i pesme proganjajuće lepote poput "Straight to Hell".

Bend je u ovo vreme vec svirao u rasprodanim halama u Sjedinjenim Državama, ali je počeo i da se raspada iznutra. Headon je duboko zagazio u heroinsku zavisnost pa se Terry Chimes vratio da ga zameni. Pa ipak, druge trzavice nisu se mogle primiriti. Strummer i Jones su bili u svađi i Jones je iza bine postao poznat kao "Veliki Stromboli" zbog svojih napada besa. Strummer je napokon otpustio Jones-a i bend se raspao.

Strummer je pokušao da skrpi bend sa razočaravajucim albumom "Cut the Crap" , dok je Jones osnovao vrlo inovativan i inicijalno uspešniji Big Audio Dynamite.

Headon je kasnije dirljivo govorio o svojoj zavisnosti koja je inicirala raspad benda. Strummer je zažalio što je isterao Jones-a, shvatajući da je to bio neoprostivi postupak koji je zapečatio njihov odnos. Ali nije bilo pokušaja da se unovči protekla slava, da se nastavi zbog para. To bi bila izdaja svega u šta su Strummer i Jones verovali i na čemu je sav njihov rad počivao.

Pa ipak, i dalje nasledje The Clash-a oblikuje današnju popularnu muziku. Upravo je njihovo pomeranje granica omogućilo vraćanje ska muzike sedamdesetih i ranih osamdesetih što je prouzrokovalo poplavu politički angažovanih pesama u skoroj muzičkoj istoriji Britanije.

Strummer je nastavio da radi i gleda u budućnost. Objavio je solo albume koji su imali zanimljivih momenata i uporno je odbijao da reciklira svoje stare hitove za novac. (U intervjuu, neposredno pred smrt, rekao je: "Ne želim da gledam unazad. Želim da nastavim da hodam napred, još uvek imam nešto da kažem ljudima".) Glumio je u nekoliko filmova, snalazeći se vrlo dobro posebno u "Mystery Man" (Jim Jarmusch). Radio je i sa The Pouges na Alex Cox-ovom užasnom špageti vesternu "Straight to Hell" a Strummer im je gostovao i kao pevac posle odlaska Shane MacGowan-a.

Osnovao je i svoj poslednji bend The Mescaleros. Njihova dva albuma označila su na neki način povratak u formu. Socijalna tematika je još uvek prisutna a muzika distinktivno "strametistički" spoj stilova iz celog sveta. Negova iskrenost, kao autora i muzičara, sprečila je ovaj projekat sramotnog meteža u kojem takvi projekti obično završavaju. Njegov intenzitet koncentriše muziku u jednu celinu, celokupno njegovu (upitan šta bend svira na pesmi Bhindi Bhagee on je rekao: "To je kao ....aaaa...znaš, Ragga bangra, two-step, tango, automobilski kasetofon muzika u pokretu. Mmmm, surfbeat, backbeat, frontbeat, backseat. U stvari imas gomilu sviraca i oni praše!", što je najbolji opis Mescaleros-a). Strummer je uvek odbijao ponude da reformiše The Clash , mada je bilo šuškanja da se to moglo desiti na ceremoniji ulaska The Clash u Rock and Roll Hall of Fame prošle godine. Tipično za Strummer-a, za vreme kratkog odmora na turneji The Mescaleros-a, on je otišao da odr-i dobrotvornu svirku za vatrogasce u štrajku u njegovom voljenom zapadnom Londonu. To je bio njegov poslednji nastup u Londonu na kom mu se pridružio i Mick Jones po prvi put od kad su se The Clash raspali.

Bez obzira na to koliko su zbunjena njegova uverenja bila, Joe Strummer je ostao iskren i strastven. Uvek se borio protiv svetskih nepravdi, i gurao sebe napred kao umetnika. Ali ostaće, sasvim pravično, upamćen iznad svega po bendu koji su mnogi toliko voleli - "poslednjoj bandi u gradu" - The Clash. Nedostajaće nam svima, ali će njegova muzika nastaviti da nas inspiriše.