Štampa na Zapadu je u poslednje vreme forsirala opozicioni pokret koji se razvija u Srbiji. Najavljivali su blizak pad Miloševića još od kraja NATO-ovog bombardovanja. Stoga je 4. avgusta The Guardian objavio članak pod naslovom 'Kampanja za isterivanje Miloševića se zahuktava'. Televizijski izveštaji su posebno insistirali na ovakvom uglu posmatranja stvari. Ali kada se pogleda stvarna situacija, dobija se kompletno drugačija slika.

Po rezultatima istraživanja javnog mnenja preko 70% srpske populacije bi želelo da vidi Miloševića kako odlazi, ali u isto vreme 40% ne veruje opozicionom pokretu. Problem u Srbiji je taj što radnička klasa nema svoj sopstveni politički glas. Stoga je borba između Miloševićevog režima i opozicionog pokreta borba dva kapitalistička kampa. Svi se slažu u jednom: da ekonomiju treba privatizovati. Ono oko čega se ne slažu je kako ona treba da bude privatizovana, i ko treba da pokupi kajmak.

Milošević očigledno želi da bude siguran da je njegova klika ta koja će konsolidovati svoju kontrolu nad privatizovanom ekonomijom. Opozicioni lideri predstavljaju više pro-zapadnu buržoasku struju. Oni žele "reforme", tj. privatizaciju, što bržu, i žele da očiste put njihovim sponozrima sa zapada. Ni jedan od ova dva puta ne nudi rešenje radnicima i mladima u Srbiji. U oba slučaja će mase patiti dok se bogatstvo koje stvaraju svojim radom pljačka od strane nastajuće buržoazije i eks-staljinističkih birokrata.

Da bi smo bolje razumeli situaciju, moramo prvo pogledati šta se dešava sa srpskom ekonomijom. Privreda je već bila u samrtnom ropcu i pre bombardovanja od strane NATO-a. Sada je katastrofalna. Po Jane's defence publications više od 62% srpskih transportnih sistema, 70% strujnih kapaciteta i 80% kapaciteta za preradu nafte su uništeni ili oštećeni tokom bombardovanja. Ekonomski autput je sada u Srbiji pola od onoga što je bio pre deset godina. U istom periodu, prosečna mesečna plata je pala sa 3400 (!?!?!?) na oko 370 (!?!?!?), sa padom od oko 40% u proteklom periodu. Mnogi radnici nisu dobili plate i penzije od marta. Još u 1993. štednja mnogih porodica je već zbrisana inflacijom od 700 miliona procenata!

Postoji hroničan nedostatak investicija. Kao posledica, infrastruktura privrede je propala. Pre bombradovanja, nezaposlenost je zvanično bila 25%. Uništavanja koja su izazvana bombardovanjem su sada verovatno udvostručile tu cifru. Sankcije koje je nametnuo zapad ni u kom slučaju nisu pomogle. Sve što su postigli je da dalje kriminalizuju ekonomiju, dok mafija zarađuje ogromne količine novca krijumčarenjem. Mafija u stvari podržava Miloševića.

Tokom ovog perioda, Milošević i gangsterska klika oko njega su sprovodili svoj privatizacioni program. Primer je privatizacija srpske državne telekomunikacione kompanije u 1997, kada su Telekom Italija i OTE iz Grčke platili oko 1 milijarde dolara da bi kupili udeo od 49%. U 1998. velika Beočin cementara je prodata francuskim i britanskim investitorima. Pančevačka petrohemijska industrija je procenjena na milijardu maraka i trebalo je da ide na Londonsku berzu pre nego što je bombardovanje počelo. Državne šećerane su takođe prodate stranim investitorima.

Mnogi iz Miloševićeve klike su uspeli da postanu vlasnici u ovom procesu i transformišu se u kapitaliste. Njih ne zanimaju interesi srpskih radnika već bogatstvo, moć i privilegije.

Ali, kakav je program opozicije? I da li je ona alternativa? Opoziciju razdiru podele. Ne mogu se čak složiti ni ko će govoriti na njihovim protestima, i kojim redom će govornici izlaziti. Takođe joj je delimično data prilika da se pokaže kroz lokalnu vlast u proteklom periodu. Pretrpela je katastrofalne serije borbi za moć i korupcionaških afera.

Opozicija ima jednu stvar koja je, kako bilo, ujedinjuje, i to je želja da se dovede na vlast vlada koja će ubrzati proces privatizacije. Njihov zahtev je da Milošević siđe sa vlasti i da ga zameni tranziciona vlada tehnokrata. Kao što The Guardian (4. avgust) ističe, "prelazna vlada bi imala jednogodišnji mandat. Premijer bi imao dva zamenika, od čega bi jedan imao specijalnu odgovornost za ekonomsku reformu." To prilično jasno pokazuje na šta ciljaju.

Stvaranje takve vlade je jedna od centralnih tačaka tzv. "pakta za stabilnost Srbije". Ovaj dokument koji je sačinila grupa ekonomista iz Srbije, je pokušaj da se ona prilagodi zahtevima regionalnog pakta za stabilnost sastavljenog od strane zapadnog imperijalizma. Imperijalisti isključuju Srbiju iz ovog pakta i podržavaju opoziciju u njenom pokušaju da ukloni Miloševića. U tom smislu, opozicioni lider su samo marionete zapadnog imperijalizma.

Oslanjajući se na "pakt za stabilnost", članak objavljen u Le Monde Diplomatique (jul 1999.) objašnjava suštinu ovog projekta. "Pakt je u suštini namenjen uvođenju tržišnih mehanizama gde god je to moguće, i gotovo je sigurno da će mnoge balkanske države doživeti ovu vrstu rekonstrukcije bolno koliko i rat." Eto! Proces kojim će veći deo ekonomije Balkana, a posebno Srbije, biti privatizovan će biti vrlo bolan za mase.

Masovna privatizacija će uključiti dalja povećanja već visokog nivoa nezaposlenosti. Ona će značiti i destrukciju i ono malo preostale socijalne zaštite koja je preostala od straog sistema planske ekonomije. Zbog toga marksisti apsolutno ne mogu dati podršku opozicionom pokretu u Srbiji. Ne zato što imamo iluzije oko Miloševića. Milošević je takođe neprijatelj radnika. Oba kampa će naterati radnike da snose posledice. Opozicija se krije iza kamuflaže "demokratije", ali u stvarnosti štiti interese svetskog kapitalizma, ne baš proslavljenog po demokratiji kada je u pitanju zaštita njegovih fundamentalnih ekonomskih interesa.

Zapadni imperijalizam je obećavao novac za obnovu ekonomije eks-jugoslavije i celog Balkana. Posebno je isključio Srbiju iz projekta. Oni zahtevaju da Milošević ode pre nego što se obezbedi bilo koja investicija. To je jedan od potpornih stubova opozicione propagande. Ali, pored razornih efekata dalje privatizacije u Srbiji, da li bi investicija bilo kada bi Milošević dao ostavku i da li bi imalo željeni efekat olakšavanja strašnih ekonomskih patnji srpskog naroda?

Da bi se obnovila ekonomija Balkana, Srbija mora biti deo tog procesa. Ona je na strateškom mestu - najveći deo transportnog sistema ide kroz Srbiju. Bugarska, Rumunija i Makedonija najveći deo svog izvoza šalju u zapadnu Evropu preko Srbija, posebno preko Dunava i mostova. Dunav je blokiran bombardovanjem mostova. Da bi privreda Balkana mogla ponovo da normalno funkcioniše, mora se obnoviti. U junu je Evropska Komisija izračunala da je najmanje 20 milijardi dolara potrebno za lansiranje tzv. "pakta za stabilnost".

Ali, da li će platiti? Članak objavljen na BBC-jevom sajtu 29. jula daje elokventan odgovor. Jasno pokazuje kako se ne može uzdati u imperijalističke sile za istinski razvoj Balkana. Činjenice koje objavljuje BBC su značajne, posebno ako se setimo anti-srpske propagande tokom bombardovanja. Članak je napisao dr. Džonatan Ejal, direktor studija na Royal United Services Institute u Londonu. U njemu se može pročitati sledeće:

"Serijom veoma propagiranih diplomatskih samita terba da se lansira zadatak rekonstrukcije Balkana nakon rata na Kosovu. Navodno, znaci su dobri. Već je obećano preko 2 milijarde dolara za obnovu infrastrukture na Kosovu. Dodatnih 300 miliona je najavila Evropska Unija kao pomoć susedima Jugoslavije - zemljama čije privrede su pogođene kampanjom NATO-a. Nisu sva obećanja čisto finansijska. Zapadne vlade takođe promovišu "pakt za stabilnost" za Balkan... Ova serija sporazuma između zemalja treba da obezbedi lokalnu kooperaciju i eventualnu integraciju u šire Evropske institucije. U dobre namere onih koji ove programe promovišu se ne može sumnjati. Po prvi put posle Drugog svetskog rata, Balkan je u fokusu svetske pažnje..."

"Takođe je opšteprihvaćen stav da prevencija budućih kriza u Evropskim žarištima zahteva istinsku i dugoročnu pažnju. Ali kada šefovi država i vlada napuste samit, i kada obećanja treba da se transformišu u stvarna plaćanja, Balkan će biti konfrontiran sa mnogo prizemnijom stvarnošću. Ogromne sume novca obećane na vrhuncu kosovskog konflikta se verovatno neće materijalizovati, i mnogi od sporazuma koji se trenutno pregovaraju kao deo "pakta za stabilnost" su u suštini beznačajni. Tokom kampanje na Kosovu, NATO je obećao novi Maršalov plan za Balkan, podsećajući na trud uložen na kraju Drugog svetskog rata u rekonstrukciju Evrope. Takve priče su izazvale dobre naslove u medijima, ali ostaju pogrešno shvaćene."

Autor onda kaže: "Na kraju, postavlja se pitanje resursa stavljenih na raspolaganje... Unija sama pati od deficita od 5 milijardi dolara u ovogodišnjem budžetu kao rezultat finansijskih reformi koje nemaju nikakve veze sa Balkanom. EU vlade su odlučile da neće biti dodatnog finasiranja. Kao rezultat, regionalni rekonstrukcioni napori će se finansirati iz postojećih alokacija, plus deo sredstava iz EU budžeta za pomoć zemljama Trećeg sveta i specifičnih doprinosa drugih donorskih država. Do danas, UN Visoki Komesarijat za izbeglice je primio svega 160 miliona od ukupno 400 miliona dolara za povratak kosovske populacije. Ako doprinosi ne dolaze za ono što je najurgentniji zadatak,teško je predvideti kako će se oni obezbediti za dugoročnije projekte... Niti je to samo početak priliva keša: US su stavile do znanja da njen trenutno doprinos od 500 miliona predstavlja plafon, pre nego najavu budućih donacija."

Ovo je jasno: narodi Balkana ne mogu očekivati stvarnu pomoć od imperijalističkih sila. Ono što mogu očekivati je utrkivanje zapadnih kompanija oko unosnih ugovora. Baš kao što dr. Ejal kaže u svom članku: "iza diplomatske dimne zavese velika bitka se vodi između zapadnih vlada, koje žude da obezbede unosne ugovore za svoje kompanije."

Kada se radi o analizi rekonstrukcije balkanske ekonomije, dr. Ejal kaže: "Sve zemlje u regionu pate od sličnih problema: relativno velikih poljoprivrednih sektora, redundantnih industrijskih kapaciteta, viška radne snage i zaostale infrastrukture. Ne samo da imaju malo da ponude jedna drugoj, već se u stvari međusobno bore za isti zapadni kapital. "

I stoga ovako zaključuje: "Nema sumnje u dobru volju lidera koji se ove nedelje okupljaju na Balkanu. Ali ima u njihove metode i dugoročna obećanja. Zapadne demokratije su oduvek bile bolje u momentalnom izazivanju rata, nego u dosadnim i beskrajnim detaljima koje zahteva konsolidacija mira."

Ovo je prava slika tzv. "pomoći" sa zapada, bez obzira da li je Milošević na vlasti ili ne. Stoga je jasno da opozicija u Srbiji maže oči masama sa svojim obećanjima o investicijama sa zapada. Investicije će biti samo u korist zapadnih kapitalističkih kompanija. Nekoliko pro-kapitalističkih zastupnika će takođe profitirati, ali mase neće imati koristi.

Ono što se desilo u Bosni pokazuje šta će se desiti u Srbiji. U 1995. zapad je obećao 5,1 milijardu dolara kao pomoć Bosni. Obezbeđeno je 4 milijarde. Ot toga je oko 1 milijarde ukradeno od strane korumpiranih zvaničnika sve tri etničke grupe (Srba, Hrvata, i Muslimana). Dok mase pate na sve tri strane, privilegovane elite imaju koristi.

Zbog toga marksisti ne mogu dati podršku kapitalističkoj opoziciji u Srbiji. Naša dužnost je da otkrijemo prirodu njihovih pravih namera. Ne možemo ni na kojinačin podržati opoziciju, i u isto vreme takođe moramo da primetimo da je ona podeljena i u stvarnosti veoma slaba. Njena snaga više dolazi od mržnje masa prema Miloševićevom režimu nego od neke njene unutrašnje snage. Ovo otkriva činjenica da ne žele da Miloševića zbace mase, već da to bude učinjeno intervencijom ljudi u državnom aparatu, oficira, policije, i od ljudi prebeglih iz Miloševićevog tabora.

Po italijanskim novinama, Il Manifesto (5.8.99), Drašković se čak ne protivi tome da vodeće figure Miloševićeve Socijalističke Partije budu u budućoj prelaznoj vladi. S ovim se nada da će joj dati karakter "nacionalnog jedinstva". Ovo samo po sebi otkriva da i opozicija i Miloševićev režim imaju zajedničku nit. Kao što smo već rekli, i jedni i drugi su za tzv. tržišne reforme, tj. za povratak u kapitalizam.

Lamberto Dini, bivši direktor Italijanske Banke, bivši premijer Italije, i sadašnji ministar spoljnih poslova, je jasno istakao da je u Srbiji potrebna "mirna demokratska evolucija". Ako što je Il Manifesto istakao, "stoga, bez nasilja na ulicama. I mesta za 'liberalne' reforme njegovog prijatelja, bankara, Avramovića."

U jednom od poslednjih apdejtova, Obaveštajna agencija Strafor je istakla da je "jugoslovenska opozicija priznala da je bespomoćna u zbacivanju Miloševića bez participacije bar dela jugoslovenskog bezbedonosnog aparata." (18. avgust, 1999)

Opozicija je organizovala demonstracije 19. avgusta. Ovo je prethodno otkazano zbog toga što organizatori nisu bili ubeđeni da će biti dovoljno veliki odziv. Napakon su se odlučili za 19. i oko 80-100.000 ljudi se pojavilo u Beogradu na protestu. U pripremi protesta značajne opozicione ličnosti su najavljivale da neće učestvovati. Vuk Drašković je najavio da neće učestvovati, da bi se pojavio u zadnji čas. On nema poverenja u sposobnost svog pokreta da zbace Miloševića. U stvari, on se premišljo u proteklom periodu da li da se vrati u vladu. Onda je pružio podršku pokretu da bi se opet povukao. Na dan demonstracija je odlučio da se pojavi i mora da je pomislio da pokret jača i nije želeo da bude izostavljen. Drašković je oportunista koji ide kud god ga vetar nanese. Kada se pojavio, ispostavilo se da je izviždan, i da su ljudi vikali: "Izdaja!", "Vuče odlazi!"

Činjenica je da opozicija nema punu podršku masa. Pro-zapadna opozicija je podržavala NATO tokom bombardovanja. To može objasniti zašto nisu baš popularni! U poslednje vreme kruže glasine da je US senat razmišljao o donaciji od 100 miliona dolara u blagajne opozicije u Srbiji. Ovo bi se moglo pokazati kontraproduktivno jer bi jasno pokazalo da su opozicioni lideri samo oružije u rukama zapadnog imperijalizma.

Miloševićev režim ovo sposobno korist da diskredituje opoziciju. 12. avgusta državna televizija u Srbiji je prikazala snimke Draškovića, Đinđića i drugih opozicionih lidera na čelu demonstacija iz 1996. gde su britanske i američke zastave bile prilično zastupljene, zastave dve NATO sile koje su bile najangažovanije u bombardovanju srpskog naroda.

Ni situacija na Kosovu ne pomaže opoziciji. Kosovski Srbi su "etnički očišćeni" sa Kosova i NATO se pokazao nesposobnim da to zaustavi. KLA brutalno napada ostatke srpske populacije na Kosovu, i to izgleda uz NATO podršku. Stoga su za mnoge Srbe političari koji bi da sarađuju sa zapadom ekstremno nepopularni. Ovo je otkrio i sam Drašković koji je apelovao na zapad da učini nešto da zaštiti Srbe na Kosovu. Naravno, ne zato što voli Srbe sa Kosova, već zato što razume da bi to bio jedan od elemenata koji bi oslabili opoziciju ako se nešto ne preduzme.

Činjenica je da je Perišić, skoro smenjeni vojni oficir, koji je sarađivao sa opozicijom, takođe odustao od učešća na demonstracijama 19. avgusta pokazuje da on razume da opozicija nema mnogo šanse, ako bude viđena kao zastupnik Zapada. Njegova perspektiva je u razvijanju srpskokg nacionalizma, i on verovatno želi da se prikaže kao "spasioc srpske nacije" i od Miloševića i od zapada.

Dok se sve ovo događa, izgleda da Milošević još uvek kontroliše policiju i vojsku. Posebno se postarao da policija dobije plate, dok stotine hiljada običnih srpskih radnika i penzionera mesecima čeka da ih primi.

Nedostatak istinske radničke i socijalističke alternative determiniše tempo i pravac događaja u Srbiji. Miloševićev režim je korumpiran; to je gangsterska klika koja se obogatila na račun običnog naroda. Nju podržavaju elementi mafije. I izdala je nacionalistički duh na kome se bazirala da bi ostala na vlasti. Posle deset godina nacionalnih konflikata, krajnji rezultat za srpski narod je proterivanje oko 700.000 izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Kosova. Milošević ne čini ništa za ove nesrećne beskućnike.

Ovo objašnjava mržnju prema režimu. Na ovo osnovi, u krajnjoj liniji Milošević bi mogao biti zbačen sa vlasti i mogla bi se skrpiti koaliciona vlada. Ali kao što smo videli, ovo neće biti rešenje za probleme sa kojima se suočava srpska radnička klasa. Radnici će naučiti iz sopstvenog bolnog iskustva. Shvatiće da se ne mogu uzdati ni u Miloševića ni u tzv. opoziciju.

Neizbežno će radnici početi da se ponašaju kao klasa u kasnijoj fazi. Ono što će se dogoditi u Srbiji nagoveštava nam ono što se dešava Tuđmanovom režimu u Hrvatskoj. nedavno je bio veliki talas štrajkova i veliki pokreti seljaka u Hrvatskoj koji su naterali režim da napravi izvesne koncesije.

Takođe moramo da stavimo događaje u Srbiji u kontekst svetske ekonomije i politike. Azijska privreda ide ka dubljoj krizi u budućem periodu. Ovo će smanjiti nadu o izvozno-orijentisanom razvoju srpske ekonomije. Događanja u Rusiji će takođe imati efekta. Pro-buržoasko krilo stare birokratije je u defanzivi. Pre ili kasnije, ruski radnici će krenuti u ofanzivu. Nagoveštaj ovoga smo videli sa prošlogodišnjim pokretom.

Sve ovo će imati dubokog efekta na svest srpske radničke klase i stvoriće povoljno okruženje za razvoj istinskih socijalističkih ideja. Zadatak marksista u Srbiji danas je da brane i razvijaju snagu radničke klase koja može pokazati put iz sadašnjeg ćorsokaka. Marksisti se moraju boriti za ove ideje u sindikalnim organizacijama i fabričkim komitetima i strpljivo objašnjavati radnicima u Srbiji da ne smeju imati nikakvih iluzija oko kapitalizma.

Kapitalizam ne može ponuditi rešenje. Moramo se vratiti planskoj nacionalizovanoj ekonomiji, ali ne onakvoj kakvom je Milošević upravljao pre nego što je odlučio da stupi na put kapitalizma. Ne trebaju nam privilegovane birokrate da vode socijalističku ekonomiju. U stvari, i samo prisustvo ovih elemenata znači da nema istinskog socijalizma. Ono što je potrebno je da ekonomija i država budu pod demokratskom kontrolom i upravom samih radnika.

Izgledi su 'ili-ili'. Ili će radnici Srbije doći na vlast uz istinsko marksističko rukovodstvo, ili će raznovrsne buržoaske formacije imati vlast. Na toj osnovi, nacionalizam će se javljati iznova sa novim bratoubilačkim ratovima među ljudima balkana. Naša je dužnost kao marksista da ponudimo alternativu.

London, 26. avgust 1999.