U ponedeljak 15. jula, na četvrtom kanalu BBC-a, politički komentator Endrju Mar je intervjuisao Gor Vidala, čuvenog američkog pisca. Intervju je bio prilično neverovatan zbog svog pronicanja u tekuću situaciju američkog kapitalizma.

Mar je počeo sa veoma interesantnim pitanjem: “Da li mislite da će Sjedinjene Države završiti kao Rimsko carstvo, kao žrtva prekomernog širenja carstva?“ Odgovor Gor Vidala je bio prilično začudujući u svojoj iskrenosti. Štaviše, Vidal je veoma kvalifikovan da odgovori na ova pitanja (ili bar neka od njih). Pored toga što je najpoznatiji živi Američki pisac, on je veoma oštrouman politički komentator i otvoren kritičar sadašnjeg sistema – iako definitivmo nije marksista.

U stvari, Gor Vidal je član jedne od vodećih američkih porodica - particij po poreklu, odgoju i kulturi. Njegov otac i deda su bili na visokim političkim funkcijama i u srodstvu je sa Al Gorom, demokratskim kandidatom koji je u stvari pobedio na prošlim predsednickim izborima i bio prevaren od strane Bušove klike. Kako Vidal kaže: “Buš je prevario gradjane. Samo je koristio svog rođaka koji je slučajno kontrolisao Floridu da namesti glasanje. Zatim, kada je ishod izbora doveden u pitanje, iskoristio je vrhovni sud, koji je za pobednika izbora proglasio gubitnika. Ovo je bilo u potpunoj suprotnosti sa američkim ustavom, koji ne daje takva prava vrhovnom sudu, ali onda, oni ne obraćaju nikakvu pažnju na ustav, povelju o pravima, ili bilo šta drugo. Sve odluke su donesene od strane jednog procenta populacije koja bukvalno poseduje Ameriku.“

Kao što možemo da vidimo iz ove izjave, Gor Vidal je ono što se u Sjedinjenim Državama naziva liberal. Ali bilo ko da pogleda ovaj intervju može lako doneti zaključak da se on nalazi mnogo levlje čak i od najlevljih lidera socijaldemokratije sa ove strane Atlantika. Njegovo blisko poznanstvo sa američkom vladajućom elitom i njenim političkim establišmentom daje mu jedinstven uvid u funkcionisanje sistema. Štaviše, on je jedna od onih veoma retkih zverki - buržuaski politički komentator čija vizija nadmašuje neposredno i ima široki istorijski pogled na stvari.

Po Gorovom mišljenju “[američka] Republika se završila 1950. Od tada imamo imperijalni sistem.“ Šta su glavne karakteristike ovog sistema? Prvo, Sjedinjene Države se na agresivan način mešaju u svaki deo sveta. Sudeći po njegovim istraživanjima, posle 1950, Sjedinjene Države su učestvolave u bar 300 ratova u različitim delovima sveta. Ipak, i pored toga što ustav naglašava da bilo koji rat mora biti odobren od strane kongresa, ni jedan od ovih konflikata nije odobren. U stvari, poslednji put kada je američki predsednik tražio i dobio odobrenje kongresa za rat je bio 1941, posle japanskog napada na Perl Harbur.

Vidal ističe nešto što je nama bilo odavno poznato, ali nikada nije bilo priznato, da je predsednik Ruzvelt namerno isprovocirao Japance da napadnu Perl Harbur. “Ruzvelt je želeo da Sjedinjene Države uđu u rat protiv Hitlera, ali je znao da je 80 procenata Amerikanaca protiv ovoga. Znao je da je jedini način da to promeni veliki šok, i zato je odlučio da isprovocira Japance – koji su bili saveznici Nemačke i Italije – da napadnu Sjedinjene Države. Oni su namerno odsekli Japance od zaliha nafte, zatim odbili da im prodaju staro gvožđe, itd. Tako su oni napali. Napad na Perl Harbur je Ruzveltu vredeo više nego nekoliko divizija.“

Vidal je zatim objasnio kako je predsednik Truman umešao Sjedinjene Države u Korejski rat (“koji smo mi izgubili“) predstavljajući ga kao “policijsku operaciju“ koja nije zahtevala odobrenje kongresa. Umesto toga obratio se Ujedinjenim Nacijama! Vojna agresija Sjedinjenih Država u Koreji se odigrala pod zastavom Ujedinjenih Nacija – kao i mnoge avanture koje su sledile, sve do Kosova.

Vidal, veome efektan pripovedač, takođe poseduje neophodan smisao za humor. U njegovim rukama, duhovitost je smrtonosno oružje, oštro kao i rapir. Džordž Buš (“Kako volim tog čoveka!“) mu obezbeđuje beskrajan izvor anegdota, od kojih je jedna bila nova za mene i vredna ponavljanja. Bušovo mišljenje o Francuzima: “Problem sa tim momcima je što još uvek nemaju reč za preduzimača!« [prim. prev. reč preduzimač, eng. entrepreneur, je u engleski jezik preuzeta iz francuskog jezika]

Vidal govori sa osmehom, ali po rečima mog zemljaka Dilan Tomasa, njegov osmeh je ugodan kao i žilet. Forma može biti zabavna, ali je sadržaj smrtonosno ozbiljan. On ističe da je mnogo hvaljena američka sloboda uglavnom izmišljotina: tri procenta populacije je ili u zatvoru ili izdržava uslovnu kaznu, povezani električnim spravama sa zatvorskom administracijom. Veoma je malo istinske slobode. Sloboda štampe? “Štampa i mediji su u vlasništvu i kontrolisani od strane “naših korporacijskih gospodara“. Nikada nisam video da su mediji kontrolisani tako čvrsto kao sada. Oni kontrolišu celokupan tok informacija, tako da velika većina Amerikanaca ne zna šta se dešava.“

A šta je sa životnim standardom u Americi? -"80% Amerikanaca živi sve teže od 1973. To je godina koju uobičajeno navode zbog naftne krize. Danas muž i žena zajedno zarađuju manje nego što je sam muž zarađivao u to vreme. Na drugoj strani, neki ljudi su se enormno obogatili. Jedan posto poseduje sve - kao direktori velikih kompanija koji sada čekaju u redu da idu u zatvor! Ispod njih stoji još 20% ini koji podržavaju imperiju. To su advokati, novinari političari, bankari. Jedan posto drži na platnom spisku tih dvadeset."

Gor Vidal je skoro imao i lično iskustvo sa američkim "nezavisnim novinarstvom". Kada je posle 11. septembra napisao članak u kome ukazuje kako je Amerika sama dovela do tog događaja, obučavajući Bin Ladena i Talibane protiv Rusije, članak nije objavljen ni u jednim novinama ili magazinu, uključujući i navodno "levičarski" The Nation za koji je Vidal pisao pola veka. "Mediji nikada ne postavljaju pitanje zašto" kaže on:

"Još uvek nam nisu objasnili zbog čega su Japanci napali Perl Harbor! Ruzvelt je isprovocirao napad, ali nacionalna mitologija zahteva da se on pravi svecem, pa se ništa o tome ne priča. Sada satanizujemo Osamu Bin Ladena koji nije baš duša od čoveka i prihvata tu ulogu. Mi ne znamo koliki je njegov udeo u događajima od 11. septembra zapravo bio. Pa ipak, Džordž Buš odmah saopštava: "Mrtvog ili živog naći ćemo ga!" Pa nisu ga nasli. I on nije razlog zbog kojeg su Sjedinjene Države u Avganistanu. Jedan novinar je stigao u Avganistan ranije nego što su novinari trebali da dođu i pitao je američkog generala na terenu gde se nalazi Osama. General čak nije mogao ni da se seti ko je Osama. Tek kada ga je zapanjeni novinar podsetio, general se setio šta je navodni cilj misije!"

Po Vidalovom mišljenju, američka intervencija je povezana sa naftnim interesima i planom za izgradnju naftovoda od Kaspijskog mora do Indijskog okeana. "Oni žele stabilnost u Avganistanu da bi izgradili naftovod. Talibani im nisu pružali tu stabilnost pa su odlučili da ih svrgnu". Ovo objašnjenje američkih motiva je pojednostavljeno, ali je sigurno da su planovi za naftovod postojali (da li će ikada biti izgrađen je druga stvar) i da je bila umešana američka kompanija. Takođe nema sumnje da Amerika želi da preuzme kontrolu nad Kaspijskim morem i centralnom Azijom i da su naftni, kao i drugi interesi umešani u to.

Bez obzira na to koliko je nesavršena ili nedovršena Vidalova analiza, to nije poenta. Poenta koju je izneo politički komentator Endrju Mar (koji je daleko od levičara) je sledeća: kako je moguće da najveći živi američki pisac (po Maru) nije dobio priliku da se njegovo mišljenje objavi u Americi? On je objavio kolekciju članaka u Italiji, gde je knjiga postal bestseler i takođe je objavljena u drugim evropskim zemljama.

Na kraju njegova knjiga "Neprekidan rat za neprekidan mir" je objavljena u Americi ali je zatim, kako autor sam primećuje, postalo još gore. Ni jedna novina nije bila spremna da napravi recenziju knjige. Nije bilo javne promocije i reklame se nisu prihvatale. Kao dobro poznata javna ličnost primio je sedam poziva da učestvuje u raznim televizijskim programima. Pet od sedam su uskoro otkazani. CNN ga je pozvao da izloži svoje stavove ali je emisija otkazana pola sata pre početka. Instrukcije su očigledno došle iz visokih krugova u Vašingtonu.

“Prava građana su u našoj zemlji rasturena. Bill of Rights je bio ili privremeno stavljen van snage ili skraćen. Bil Klinton je započeo taj proces za vreme bombardovanja Oklakome. Onda su uveli Zakon o američkom patriotizmu, jedan dokument od trideset strana koji nikome nije palo na pamet da pročita. On dozvoljava vladi da organizuje držanje osoba pod prismotrom, hapšenja i progonstva. U stvari, ako kritikujete vladu, mogli bi da budete uhapšeni za “davanje ohrabrenja neprijatelju”. I kongres je prihvatio taj zakon, a predsednik ga je odmah potpisao! Ali to u praksi nije radilo. Međutim, mi sada imamo hiljade zatvorenika koji su trenutno zatvoreni u Gvantanamo Beju, bez prava na žalbu i bez prava obraćanja sudu.“

A šta su zaključci Gor Vidala? “Naše oslobođenje od ovog sistema dogodiće se kao rezultat ekonomskog kraha,“ tvrdi on. “‘To je neizbežno, uzmajući u obzir ogromne dugove koje smo polako nagomilali. I to mora dovesti do raspada ekonomskog sistema u nekom momentu. Sve je to vrlo očigledno.“ Najinteresantniji je mali detalj koji mora da potiče iz njegovih porodičnih veza. “Tokom drugog svetskog rata, bilo je 13 miliona nas mladih u oružanim snagama. 1945., Ruzveltov sin je ocu rekao: “Ti znaš da jedini zanat koji ova deca poseduju je kako nekoga ubiti. Ako stvari stoje kao posle Gradjanskog rata ili Prvog svetskog rata, kada su nezaposleni veterani demonstrirali u Vašingtonu, biće velikih teškoća. Ako se vrate kući i vide da nema posla, rasturiće grad na parčiće!”’. Na bazi toga, Ruzvelt je uveo reformu službe za socijalno osiguranje/zaštitu, za koju Gor Vidal (sa malo preterivanja) tvrdi da je preokrenula klasnu strukturu Amerike.

I pored njegovih trenutaka briljantnosti i razumevanja, Gor Vidal ne nudi nikakvo rešenje. Jedina njegova nada je da će, kao i tokom krize tridesetih godina, neki reformistički predsednik, kao sto je bio F. D. Ruzvelt, uvesti nešto što bi ličilo na “New Deal“. Ako se to ne desi, “završićemo sa diktaturom.“

U suštini, Gor Vidal se nije odrekao stanovišta socijalne klase iz koje potiče. U srcu i u duši, on ostaje američki patricij, koji daje kao Kasandra savete njegovoj klasi o tome kako bi trebala da se spase od predstojeće katastrofe. I kao sto Trojanci nisu slušali Kasandru, tako i američka vladajuća klasa smatra osobe kao što su Vidal za ekscentrike, koji bi trebalo da budu ignorisani ili podvrgnuti kospiraciji tišine.

Reč je o tome da, kao što je Gor Vidal bio prvi da primeti, Amerikom već vlada diktatura – diktatura Novca, ‘korporacijskih šefova’ koji u stvari sve odlučuju dok masama daju iluziju demokratskog procesa. Ali demokratija u Americi, kao i u Britaniji i svugde drugde na zapadu, je samo varka, prazna ljuska. Ona je, kako je Gor Vidal sa svojim dubokim znanjem istorije shvatio, kao što su bile institucije Rimske republike u ranim danima Imperije, kada su se imperatori pretvarali da brane stari sistem, dok je prava moć bila koncentrisana u rukama imperatora i vojske.

Gor Vidal ima zaslugu što je shvatio hipokriziju koja čini pozadinu ovoj varci, i surovi, eksploatativni i agresivni karakter američkog imperijalizma. On je takodje shvatio činjenicu da ovaj div ima glinene noge. On poziva američku vladajuću klasu da se povuče iz intervencija u inostranstvu. On shvata da je Amerika u procesu da ide iznad svojih mogućnosti, kao što je i Rimska imperija to učinila.

Zapravo, njegov recept je da se vratimo dvesta godina unazad, da se Amerika vrati svojim prečistim korenima republikanizma. On time završava na poziciji konzervativizma i utopizma. Kao jedan vrlo inteligentan čovek, on mora da zna u srcu da nema mogućnosti povratka unazad, i da ono što on predlaže kao rešenje uopšte nije nikakvo rešenje. To je pravi razlog za ironiju koja se može lako primetiti u njegovom govoru. Na kraju krajeva, ironija potiče iz kontradikcije između onoga što bi trebalo biti i onoga što jeste.

Amerika velikih banaka i monopola ne može biti zamenjena svetom sitnog farmera. Endru Džekson i Tomas Džeferson su već odavno mrtvi i ne mogu biti oživljeni maštanjem – čak ni onom vrstom ubedljivog maštanja jednog briljantnog pisca. Jedina klasa koja može srušiti ‘korporacijske šefove’ i ukinuti diktaturu velikog biznisa je Američka radnička klasa.

Knjiga Gora Vidala je, i pored konspiracije tišine u medijama, sada bestseler, u SAD, sa po 150.000 kopija prodatih nedeljno od strane “Amazona“. To nam dosta govori o tekućoj promeni raspoloženja naroda Amerike. Kao što kaže Gor Vidal: “Nema potrebe da se brine o američkom narodu. Vladajuća elita ih tretira kao budale ali oni nisu budale.” Tačno tako! Američki narod nisu budale! I najveći deo naroda čini radnička klasa, i nestručna i stručna. Ona će se učiti iz knjiga kao što je ova napisana od strane Gora Vidala. Ali će najviše naučiti iz najveće knjige od svih – knjige samog života. Veliki prevrati se mogu očekivati u Sjedinjenim Američkim Državama. Kada se spavajući džin američke radničke klase pokrene, ceo svet biće prodrman iz temelja.

London,
16. jul, 2002