Bivši američki predsednik Ronald Regan preminuo je 5. juna. Državna sahrana, koja je bila tek malo više od puke propagande u režiji Bušove administracije, bila je sledećeg vikenda. Bila je to prva državna sahrana tog tipa za nekog predsednika od one održane za Lindona Džonsona 1973. Bivši i sadašnji svetski lideri bili su prisutni tokom ceremonija koje nisu štedele lepe reči o Reganu, koji je predstavljen kao jedan od najjačih predsednika u istoriji Sjedinjenih Država, koji je predsedavao Amerikom tokom njenih najjačih godina.

Ovo je, naravno, bilo smišljeno. Još od početka njegovog mandata, Džordž V. Buš je »šaputao« o Reganovim godinama. Sa njegovim povlačenjem iz javnog života ranih '90- ih, kada je objavio da je oboleo od Alchajmerove bolesti, Regan je pretvoren u ikonu i idola Republikanaca, koja neumorno ponavlja priču o reuspostavljanju američke slave i veličine povratkom politike i ideja Reganove ere. Regan već ima aerodrom i nosač aviona koji su imenovani po njemu. Sada se čak čuju glasovi koji žele da se njegov lik ukleše na Rašmor planinu i da njegov lik zameni lik Frenklina Delano Ruzvelta na jednoj od kovanica dolara.

Ovo može mnogima zvučati čudno, pogotovo pored činjenice da Regan nije bio baš toliko popularan tokom svoje vladavine. Procenat njegove omiljenosti među narodom dok je bio na vlasti ga postavlja ispod Kenedija, Džonsona, Buša seniora i Klintona, ali iznad Niksona, Forda i Kartera. 1992. ankete su pokazale da je on bio najnepopularniji živi eks-predsednik, odmah pored Niksona, naravno. Tada je pokrenuta masovna kampanja koja bi rehabilitovala njegovo ime i lik, i pretvoren je u pravu istorijsku figuru koja je izvela Ameriku iz »mračnog perioda« '70-ih godina i uvela je u njeno »zlatno doba«, barem tako kaže legenda. Cela predstava, koja je kulminirala zvaničnom sahranom, podseća na neku od smrti sovjetskih lidera i slično. No, da bi osvežili sliku o Reganu, potrebno je dosta laganja. Nivo revidiranja istorije koja se dogodila tokom svega ovoga bio je neverovatan – i svakako da postoji razlog za to.

Pored toga što je republikanskoj desnici trebala »Figura« koja bi popravila štetu koja je, ironično, bila posledica njenog imidža tokom Reganovih godina, sadašnja Bušova administracija je u neprilici. Skorašnja ispitivanja pokazuju da Bušova popularnost i 'nivo odobravanja njegovih akcija' klizaju nadole, i to vrlo izraženo. 47% ljudi u anketi su se izjasnili pozitivno u vezi Bušove politike, dok 49% nisu. Anketa izgleda još interesantnije kada se pogledaju raspoloženja glasača. Među mogućim glasačima, 49% bi glasalo za Kerija, a 47% za Buša. Među registrovanim glasačima, podrška Keriju je 48%, a 47% Bušu. Ovo sigurno nije ono što su Buš i njegova administracija želeli u ovom momentu izborne trke. Oni su se nadali da će rat u Iraku biti uspešan i da će Buš biti lako ponovo izabran. To, očigledno, nije slučaj. Okupacija Iraka je pošla loše, vrlo loše, zapravo. U toku je opšti ustanak Iračana protiv imperijalističkih okupatora i napadi protiv okupatorskih snaga se ponavljaju gotovo na dnevnoj bazi. Žrtve se uvećavaju. Povrh svega, desio se i skandal oko mučenja zatvorenika, što je izgleda ostavilo veliki utisak na to kako ljudi u Americi gledaju na rat. Buš i njegovi službenici se boje da bi on mogao izgubiti izbore – obzirom da zaostaju u anketama i da ne mogu da reše vrlo nestabilnu situaciju u Iraku. Upravo radi toga Regan i njegovo navodno nasleđe trebaju Bušu. No, veze koje povezuju dve administracije su dublje od ideoloških – većina istih ljudi koji su bili u Reganovoj administraciji su, takođe, i u sadašnjoj Bušovoj. Među njima su Džejms Bejker, Eliot Abrams, Pol Volfovic, Kolin Pauel, Džon Poindekster, Donald Ramsfeld i Džon Negroponte (koji je nedavno postavljen na mesto ambasadora u Iraku i koji je tokom Reganovih godina bio ambasador u Hondurasu, gde je koordinirao najveću bazu CIA-e u svetu i gde je nadgledao prljavi rat protiv »sandinista« u Nikaragvi).

Nasleđe

Regan je korišten u cilju opravdavanja »Rata protiv terorizma«, kao i momentalne američke fiskalne politike. Regan je hvaljen zbog toga što je republikancima govorio da je mala vlada bolja od velike vlade i da država nema nikakve uloge u ekonomiji. Sada 'Reganičići' zapravo ne misle da je »država učinjena manjom« i da su troškovi, shodno tome, smanjeni, bez obzira na to da li je to bilo tokom Reganovih godina, ili pod vladavinom Džodrža Buša seniora. Ono što oni zaista misle je to da država nema ulogu u punjenju fondova za socijalnu pomoć i fondova ostalih javnih rashoda. Sindikati su rastureni (Reganova administracija je rasturila sindikat aerodromskih radnika, PATCO, što je bio udarac od koga se američka radnička klasa još uvek oporavlja), socijalna pomoć je drastično smanjena, a državni univerziteti i mentalne institucije su skoro uništeni – sve ovo dok su se dok su se državni troškovi uvećali. Državna birokratija se uvećala pod Reganom, a priča kaže da je Regan prezirao »veliku« administraciju. Ovo je još uvek propagandno oružje desnice u Sjedinjenim Državama. Ono što oni zaista rade je korišćenje vlade radi redistribucije dobitka nagore – to je suština 'reganovske' ekonomije. Potrebna je snažna država da bi se to izvelo. Oni su tvrdili, kao što to rade i sada, da poreske olakšice pokreću ekonomiju. No, ono što se zapravo dogodilo je to da su porezi za bogate i korporacije bili smanjeni, a podignuti za radničku klasu – a to je ono što Buš radi danas. Državni, lokalni, gradski porezi, nameti itd. – svi su skočili za vreme Regana. Američki deficit i dug su dostigli svoj najviši nivo ikada pod Reganom (ako izuzmemo sadašnju Bušovu vladu, tj.). Regan je, dok je napadao »kejnzijanizam«, zapravo primenio formu »kejnzijanizma« tako što je upumpavao novac u industriju oružja (tokom trke u naoružanju) kao taktiku uništavanja Sovjetskog saveza, tako se priča (ono što ostaje da se vidi je to da li je on zaista nameravao ili verovao da bi SSSR mogao da doživi kolaps kao rezultat pokušaja oživljavanja američke ekonomije). Pored toga, Regan je koristio masovnu zaduženost zemalja tzv. 'Trećeg sveta' da bi naterao te zemlje da prihvate liberalizaciju, deregulaciju, privatizaciju i surove programe MMF-a. Sve ovo ukazuje da je Regan, uništavanjem radničke klase u Americi i 'Trećem svetu', zapravo koristio bogatstvo te radničke klase da bi finansirao svoje ogromne troškove u industriji oružja i smanjenje poreza korporacijama. Amerika je ovo uradila sa pozicije slabosti, ne jačine. Američka ekonomija se još uvek borila da se oporavi od recesije '73-'74, kriza se pojavljivala na horizontu. Kao sredstvo za izbegavanje krize, država je pod Reganom potrošila milione na pomoć korporacijama, kao i za finansiranje trke u naoružanju. Reganove godine su bile dobre za korporativnu Ameriku i za vladajuću klasu i zato je njegovo nasleđe tako važno za Buša. Za radnike i siromašne ovo su bile užasne godine. Između '79-e i '89-e u Americi, plata po času za 80% radne snage je pala, sa platom prosečnog radnika koja je pala aproksimativno 5% - realno. Do kraja '92-e, kada je Klinton zamenio Buša seniora, donjih 60% populacije imalo je najniži udeo, a gornjih 20% najviši udeo u raspodeli društvenog dohotka, u američkoj istoriji. I da bi videli šta je »Reganova ekonomija« zapravo značila – u okviru gornjih 20% populacije, rast u primanjima bio je koncentrisan u najvišem jednoprocentnom delu populacije, koji je dobijao oko 53% u rastu ukupnih prihoda svih porodica. Reganove godine uopšte nisu bile godine prosperitzeta, barem ne za većinu Amerikanaca, one su bile godine poraza i gubitaka u režiji vladajuće klase – poraza koje oni sada moraju prevazići i poraza iz kojih moraju izvući pouke.

Tokom govora na sahrani dosta se pričalo o Reganovoj veličini koja se ogleda u tome što je »on sam« odgovoran za uništenje »Zlog carstva« iliti Sovjetskog saveza. Ako ovo zvuči poznato, nije slučajno. Sadašnja američka adiministracija koristi istu terminologiju u svom ratu protiv terorizma – Buš konstantno prežvakava na temu rata 'dobra' protiv 'zla'. Ustvari, Regan je imao vrlo malo udela u padu SSSR-a. Regan nije razbio SSSR kao što bi oni to voleli da predstave – on je već bio razbijen. Trka u naoružanju, koja je imala efekta na sovjetsku ekonomiju, bila je samo kap koja je prelila. Sovjetska ekonomija je u tom momentu već dugo patila pod parazitiranjem staljinističke birokratije, koje je konačno izazvalo ekonomski krah. Bušu i njegovim pajtašima ova revizija istorije je svakako neophodna, da bi prekrili svoje neuspehe i probleme, neophodna im je i slika »snažne« Amerike pod Reganom da bi pokrili svoju sopstvenu slabost. Amerika sve više izgleda slabija i ranjivija, i u svom tzv. 'ratu protiv terorizma' i u Iraku. Nijedan od njihovih ciljeva nije ispunjen. Terorizam je još uvek tu kao pretnja, možda čak i veća sada nego što je bila pre 11-og septembra. Kao što je Regan prežvakavao o uništenju »Zlog carstva«, tako i Buš pokušava da da nadu da će SAD dobiti svoj rat protiv 'zla' i terorizma. Zanimljivo je da Buš i kompanija ne pominju Reganov rat sa terorizmom. Ranih '80-ih, Reganova administracija je pokrenula svoj rat protiv terorizma. Američke snage otpočele su 'precizne' napade na Libiju, poslale »ekspedicione« snage u Liban i naravno prodavale oružje Iranu kako bi finansirali »kontre« u Nikaragvi. Takođe ne možemo zaboraviti da je Reganova administracija podržala »aparthejd« u Južnoj Africi i finansirala ''UNITA'' ubice u Angoli. Invazija na Grenadu takođe ne sme biti zaboravljena.

Postoji puno razloga zašto Buš i kompanija ne mogu pomenuti ove stvari, ali postoji jedan veći, tj. dva – oba su direktno povezana sa problemima sa kojima se Bušova administracija sada suočava. Prvi je problem Sadama Huseina i rata u Iraku. Ko bi mogao da zaboravi sliku Donalda Ramsfelda koji se rukuje sa Sadamom Huseinom posle sklapanja poslovnog dogovora dok je Irak koristio hemijsko oružje protiv Kurda i Iranaca. Ali, možda najveći razlog za nepominjanje antiterorističkog rata njihovog ideološkog mentora je taj što je upravo taj rat stvorio »terorizam« i američkog državnog neprijatelja broj 1 – Osamu bin Ladena. Reganova administracija je bila ta koja je pumpala milijarde dolara i vojnu opremu u Avganistan da bi podržala »Mudžahedine« protiv sovjetske Crvene armije. Ova politika je zapravo dovela do razvoja Al Kaide – koja je još u to vreme bila otvoreno neprijateljska prema SAD. CIA ih je naoružala, dala im milione i milione dolara da bi se borili protiv »Zlog carstva« i onda ih hitro ostavila na cedilu, da sami rešavaju svoje probleme koji su stvoreni godinama rata i socijalnim kolapsom – sa trening-kampovima i tehničkim znanjem koji će oni kasnije iskoristiti u borbi protiv svog drugog najvećeg neprijatelja – američkog imperijalizma. Ne očekuje se da Buš iznese ovu malu činjenicu na sunce – da je njegov mentor sam stvorio čudovište koje on ne može uhvatiti, niti se očekuje od njega da prizna da Amerika pod Reganom ta koja je stvorila uslove koji su doveli do 11-og septembra. Ovo bi slomilo malu istorijsku manipulaciju i zaista razotkrila rat protiv terorizma u svoj njegovoj smrdljivoj licemernosti. SAD, i tada i sada (kao u Venecueli ili na Haitiju gde je Bušova administracija podržala tzv »demokratsku opoziciju« u pokušajima da sruši demokratski izabrane vlade) tražile su i naoružavale najreakcionarnije elemente društva u zemljama kao što je Avganistan u svojim pokušajima da zaustave revolucionarne razvoje u ovim zemljama i održale svoje imperijalističke interese. Pravo nasleđe Ronalda Regana je kristalno jasno. Radnici u SAD i svetu ne mogu podržati istorijsko revidiranje suštine Reganovih godina i nastavak »Reganove ekonomije« u Bušovoj administraciji. Radnici u svetu moraju imati jasnu sliku prave prirode Reganovog nasleđa i prirode sadašnjeg režima u SAD. Džordž Buš senior je u toku ceremonije cinično naveo da je Reganova pobeda nad »komunizmom« bila pobeda u ime čitavog sveta i da je Regan pomogao stvaranju boljeg sveta za milione ljudi širom njega. Ovo je fascinantno, fascinantno tendenciozno i glupo. Možda ljudi u bivšem SSSR-u, ili ljudi u Africi, Latinskoj Americi, srednjem Istoku, ukratko – ljudi celog sveta koji su patili za vreme Regana imaju nešto da kažu – da li je svet bolje mesto za njih ? Da li je svet bolje mesto za američke radnike ? Većina radnika, posebno omladina, se suočava sa gorim životnim i radnim uslovima nego pre Regana. Svet je daleko nestabilnije mesto nego što je bio čak i za vreme Regana, nekih 20 godina ranije. Ratovi u Avganistanu i Iraku su jasna indikacija ovoga. Na kraju, Regan i Buš nisu razlog ni povod ove nestabilnosti, kao što bi neki tvrdili, oni su samo produkti ove same nestabilnosti, koja je rezultat krize svetskog kapitalizma. Kriza kapitalizma, kriza svetske ekonomije su ti koji su dali ovakve individue koje reflektuju potrebe i interese vladajuće klase i njenog očajanja u nastojanju da izađe iz krize. Bušov poraz na predstojećim izborima neće fundamentalno promeniti situaciju za Ameriku i svetsku radničku klasu. Jedini način za promenu sadašnjeg stanja je da radnici u SAD zbace kapitalistički sistem i umesto njega uspostave sistem harmonične i planske proizvodnje, sistem autentičnog socijalizma.