Učesnik kontra-mitinga, pre nego što je pucao na pristalicu Koalicije "Zajedno"

Rezultat obračuna koji se odigrao u centru grada, kada je jedan čovek poginuo a veliki broj povređen, uz kamenovanje autobusa i uništavanje javnih dobara, je primorao režim da kasnije, bar formalno, popusti. Još jedno kratko vreme se režim protiv sve masovnijih demontracija borio sve većom brutalnošću policije, ali je socijalna kriza je svakim danom bivala sve oštrija. Na kraju, da bi režim sačuvao vlast, javno je priznata neregularnost izbora i donet je lex specialis kojim su priznate pobede opozicione koalicije "Zajedno" u većim gradovima u Srbiji.

Ubrzo zatim, nakon preuzimanja lokalne vlasti umesto najavljivane demokratizacije Srbije i boljeg upravljanja preuzetim gradovima, dolazi do raspada koalicije, međusobnih optuživanja za kolaboraciju sa režimom, stranačkih borbi i blokiranja rada gradskih skupština. U periodu od marta '97 do marta '99 i agresije NATO pakta na Jugoslaviju, opozicija u Srbiji slabi i faktički prestaje da postoji. Dolazi do podele vlasti između SPS-a, JUL-a, ultra-nacionalističke opozicione Radikalne Stranke i bivšeg jezgra koalicije "Zajedno" - SPO-a. Ostali koalicioni partneri SPO-a, Demokratska Stranka i Građanski Savez su medijski marginalizovani i tako uklonjeni sa političke pozornice. Ekonomska situacija je konstantno loša a nezadovoljstvo naroda veliko. Postavlja se pitanje, zbog čega i kako je propala pobeda Protesta '96/97 i šta su oni uopšte predstavljali?

Na ovo pitanje odgovor ne mogu dati takozvane liberalne i demokratske opzicione stranke zbog svoje klasne političke orijentacije, i on se mora izgraditi na temeljima marksizma, s obzirom da on jedini daje ispravnu metodološku osnovu. Samo je marksizam naučno objektivan i metodološki dosledan, a njegovo klasno polazište je ujedno i progresivno; jer proletarijat čije je on oružije teži prevazilaženju klasnog društva i ukidanju eksploatacije većine od strane manjina. Nekritički, revizionistički i klasno-neobjektivan pritup istoriji i društvenoj stvarnosti jednostavno ne može pružiti zadovoljavajuće objašnjenje, a upravo on je karakterističan za ove tipove partija. Otuda nedoslednost i svakodnevna promena konteksta u kome se spominju ove demonstracije, zavisno od trenutnog položaja i interesa partije.

Predistorija

Pre nego što se pozabavimo utvrđivanjem karaktera ovih dešavanja, treba reći nekoliko reči o njihovoj genezi - prvo se moraju sagledati istorijski faktori koji su doveli do stvaranja konteksta u kome su se ona odigrala.

Što se tiče klasne strukture jugoslovenskog društva, može se reći da je ono bilo radničko, odnosno dominirala je društvena svojina kao osnovni oblik odnosa prema sredstvima za proizvodnju. Buržoazija u pravom smislu reči nije postojala jer nije bilo značajnijih sredstava u privatnom vlasništvu, ali se situacija, kao što ćemo videti, do kraja osamdesetih izmenila, te se u tom periodu intenzivira uticaj ove klase u nastajanju. Seljaštvo kao posebna klasa je po mnogim pitanjima bilo potpuno nezavisno od radničke klase, a po brojnim pitanjima joj i direktno suprotstavljeno. Zbog svoje neorganizovanosti i niskog nivoa klasne svesti, čemu je doprinelo ekonomsko zaostajanje sela za gradom, često je igralo reakcionarnu ulogu, stajući na stranu Miloševićevog režima, zavedeno demagogijom i nacionalizmom.

Dakle, reč je o radničkoj državi, čiji karakter određuje pre svega odnos prema sredstvima za proizvodnju. Ali to ne znači da je to bila zdrava socijalistička država. Naprotiv, bila je deformisana radnička država u kojoj je birokratija istupala u ime radničkih interesa, a u suštini eksploatišući je. Birokratija je bila poseban sloj ljudi na društvenim funkcijama koje su im svojim položajem omogućavale da žive parazitski, pljačkajući društvo. Treba obratiti pažnju na to da je birokratija bila sloj, a ne nova klasa, jer pojam nove klase podrazumeva i drugačiji, novi odnos prema sredstvima za proizvodnju, dok su birokrate samo zloupotrebljavale postojeće odnose, ali ih nisu menjale.

Navešćemo nekoliko faktora od značaja za predistoriju Protesta '96/97:

Svakako najznačajniju ulogu je imala birokratija koja se formirala i učvršćivala na vlasti u periodu od kraja Drugog svetskog rata do druge polovine osamedesetih godina. Degeneracija socijalističkog društva je uzimala sve više maha, delimično pod dejstvom slabljenja SSSR-a i jačanja zapadnog imperijalizma, a delimično zbog samih odnosa unutar Komunističke partije i nezrelosti radničke klase. Učešće širih slojeva stanoviništva u upravljanju društvom se konstantno smanjivalo, što je vodilo ka sve većoj korupciji, manipulacijama i stvaranju posebnog sloja birokrata koji su zauzimali visoke društvene funkcije i imali veliku koncentraciju moći u svojim rukama. Birokrate su se upinjale da jednom stečene privilegije trajno obezbede, i zbog toga dolazi do odbacivanja socijalističkih maski, koje su zamenjene nacionalističkim. Vladajuće klike bivših SFRJ republika su podgrevale nacionalnu mržnju i ksenofobiju razdirući tako radničku klasu i usmeravajući njenu pažnju sa uspostavljanja novog klasnog društva na njeno podvajanje na nacionalnoj osnovi.

Još jedan od značajnih činilaca propasti SFRJ čini i neracionalno upravljanje društvenom svojinom, apsolutizam rukovodilaca i razne manipulacije koje su pojedincima obezbeđivale veliku materijalnu korist na račun društva. Često su sklapani neracionalni, vrlo štetni ugovori po preduzeće, sa daleko višim troškovima od stvarnih, u koje su bile uračunate ogromne svote novca koje su završavale na privatnim inostranim računima. Jedno vreme se kakva-takva stabilnost privrede održavala uzimanjem međunarodnih kredita, ali je to na kraju samo ubrzalo proces raspada.

Vrlo značajnu ulogu u raspadu SFRJ su odigrale i imperijalističke obaveštajne službe i druge političke i ekonomske institucije. Jedan od profesora beogradskog Univerziteta je posvedočio da su sredinom osamdesetih u jugoslovenskim obaveštanim krugovima postojale detaljne informacije o njihovoj aktivnosti i planovima. Isto tako, pored političkog, išlo se i na ekonomsko razbijanje Jugoslavije, putem MMF-a (Međunarodnog Monetarnog Fonda) i drugih ustanova.

Upadom republika u monetarni sistem federacije je preduzet i poslednji korak u razbijanju SFRJ. U ratu koji je potom usledio, srpska birokratija je igrajući na kartu nacionalizma i Velike Srbije (što su učinile i klike na vlasti u drugim republikama), učvrstila svoje pozicije i započela veliku pljačku stanovništva° izazivajući hiperinflaciju emisijama novca bez pokrića i kontrolom deviznog tržišta. Prema minimalističkim procenama, od naroda je opljačkano preko pet milijardi nemačkih maraka stare devizne štednje, pomoću privatnih štedionica i emisijama novca koje su obezvređivale zarade radnika. Realna cifra je daleko veća.

Dodatni udar na privredu na izdisaju SR Jugoslavije, pored finansiranja rata i hiperinflacije je predstavljao dolazak oko milion izbeglica iz Hrvatske i Bosne.

Rezultat je bila izuzetno brza propast srednje klase i polarizacija društva na veliki osiromašeni sloj i fuzionisano državno rukovodstvo sa mafijom. Saradnja sa imperijalističkim vladama je nastavljena, a kulminirala je Dejtonskim sporazumom koji faktički predstavlja okupaciju Bosne i Hercegovine. Naravno, jedini gubitnici su radnici bivših SFRJ republika.

Isotvremeno sa ovim događanjima, izvršeno je i formalno odbacivanje marksizma, revizija istorije, i započete su navodne privredne reforme ka 'slobodnom tržištu', koje su u suštini predstavljale poslednju fazu prvobitne akumulacije kapitala započete razbijanjem SFRJ i ekonomskim manipulacijama.

Navodna liberalizacija društva donosi sa sobom i stvaranje nekoliko političkih partija. Većina je bila populističkog karaktera, bez jasno definisanog programa i cilja, osnovane samo kako bi se učestvovalo u vlasti. Jedna od osnovnih karakteristika je bila stalno menjanje proklamovanih ideja i ciljeva.

Vuk Drašković, lider SPO

Tipičan primer je Srpski Pokret Obnove koji je u početku igrao na kartu četništva i monarhije, da bi sa približavanjem izbora '96. to odbacio i zauzeo jasan reformistički i pro-kapitalistički stav. Radikalna Stranka je veliki deo radničke klase, koja je bez pravog socijalističkog vođstva bila obezglavljenja, pridobila na svoju stranu ultra-nacionalističkom demagogijom. Ostale stranke su bile manje više sitnoburžoaskog karaktera, okupljajući u svom rukovodstvu začetke srpske kapitalističke klase ili istupajući u ime nacionalnih manjina. Po svojoj veličini se izdvojila jedino Demokratska Stranka.

Sa druge strane, slabljenje Socijalističke Partije Srbije u kojoj se nalazio najveći deo eks-socijalističke birokratije, je kompenzovano stvaranjem Jugoslovenske Levice u kojoj su bili okupljene preostale politički i ekonomski moćne društvene grupe. Naravno, ove partije nikakvog dodira sa levicom nisu imale osim imena.

Društvene protivrečnosti su se konstantno uvećavale, izmičući svakoj kontroli totalitarističkog režima. Narodno nezadovoljstvo degenerisanim društvom je svakodnevno raslo, i sve češće je javno ispoljavano. Prvi pokušaj obaranja klike sa vlasti je bio na demonstracijama 9. marta '91. koje su ugušene policijom i izlaskom tenkova na ulice. Nakon njegovog neuspeha, pripremajući se za lokalne izbore '96, posle izgubljenih republičkih, dolazi do udruživanja SPO-a i DS-a, kao i Građanskog Saveza Srbije koji je okupljao zanemarljiv broj pristalica.

Karakter martovskih masovnih protesta je veoma sličan demonstracijama koje su usledile krajem '96, s tim što su tadašnji antagonizmi u kojima se društvo nalazilo bili manje eksplicitni, iako su posledice bile skoro isto toliko štetne koliko i drugi put. Ovde se nećemo na njemu posebno zadržavati već će njihov karakter biti samo naznačen u odnosu na Protest '96/97. Osnovni razlog je to što su '91. društvene snage koje su istupile pet godina kasnije na političkoj pozornici Srbije bile ideološki i klasno neizdiferencirane, i time manje zahvalne za posmatranje.

Stanje neposredno pred izbore

U periodu od '91. kada je neutralisan bilo kakav vid otpora režimu, do novembra '96. došlo je do izuzetno brze ekonomske diferencijacije u društvu. Nabrojaćemo samo neke događaje od značaja: bratoubilački rat u Hrvatskoj i Bosni pod vođstvom nacionalističkih klika, progon 300.000 Srba iz Hrvatske u SR Jugoslaviju, kulminacija hiperinflacije krajem '93. sa stopom rasta cena na sat (!) od 2.03%, što je na mesečnom nivou iznosilo 313563558%, i sa stopom rasta kursa DM od 40540440,5%!° Zatim, brojne političke i druge represije, kako nad pojedincima, tako i nad čitavim slojevima stanovništva i medijima; donošenje nakaznih zakona o informisanju i o univerzitetu. Značajan je i stepen porasta korupcije koja je prožimala sve pore društva, kao i seljenje značajnog dela privrede u tokove sive ekonomije... Sve to je vodilo naglom siromašenju širih slojeva i bogaćenju političkih i ekonomskih elita.

Siromaštvo stanovništva je bilo ogromno, i to radničke klase daleko više nego seljaštva koje se koliko-toliko izdržavalo zahvaljujući sitnim imanjima. Poslednjih meseci '93. i u januaru '94. prosečna plata radnika sa visokom školskom spremom je iznosila 4 DM u dinarskoj protivvrednosti! Da bi obuzdao nezadovoljstvo stanovništva, režim je pribegao privrednim reformama koje su delimično stabilizovale društvo jer su zaustavljene primarne emisije. Međutim, nezadovoljstvo nije ugušeno već je samo privremeno stišano jer je i taj sistem pokazao znake degeneracije i truljenja.

Velike mase naglo osiromašene srednje klase, kao i niži slojevi i seljaštvo su vapili za alternativom. Međutim, nije postojala ni jedna politička snaga koja bi stala u zaštitu njihovih interesa. U nedostatku istinske radničke partije, široke mase se okreću nacionalističkim partijama i vesnicima mlade srpske buržoazije. Prve su im obećavale zaštitu socijalnih interesa u vidu čiste nacionale države, a druge demokratiju i prosperitet u približavanju zapadnim 'demokratijama'. Jedan deo ovih klasa, posebno na selu je odbijao da se svrsta na njihovu stranu, ali budući da nije imao alternativu i zahvaljujući totalnom medijskom mraku ostaje na strani Socijalističke Partije. Oni su predstavljali glavno uporište režima, zajedno sa gradskim veteranima Jugoslovenske revolucije koji su još uvek u Miloševiću videli produžetak te politike.

Centri iz kojih su opozicione partije crple snagu su pre svega bili Beograd, Novi Sad i Niš, zajedno sa većim gradovima u unutrašnjosti. Njihove osnovne izvore finansiranja je činila saradnja sa lokalnim privrednim moćnicima koji su u njima videli svoju buduću produženu ruku u ostvarivanju ekonomskih interesa. Značajan deo njih je za uzvrat ulazio u rukovodeću strukturu partije. To je i jedan od značajnih razloga za pobedu tih partija na lokalnom nivou. Biračko telo se sastojalo od malobrojnih viših i srednjih slojeva, i značajnog dela gradske niže klase.

Iako je u najrazvijenijim regionima imala podršku, opozicija nije mogla računati na pobedu, prvenstveno zbog toga što je kult ličnosti bio dominantan u srpskom društvu. Eksploatisane klase stanovništva nisu bile svesne svog položaja i nisu imale formiranu klasnu ideologiju. Zbog toga su se povodile za dominantnim ličnostima. Desetogodišnja izgradnja kulta ličnosti Miloševića je imala izuzetan uticaj u kulturno i ekonomski zaostalijim sredinama. Ipak, zbog katastrofalne politike koju je vodio, kao alternativa se pojavljuje Vojislav Šešelj koji agresivnim nacionalističkim nastupima i demagogijom pridobija simpatije pokolebanih. Dolazi i do formiranja partije Udružene Jugoslovenske Levice pod vođstvom Miloševićeve žene, Mire Marković, koja je okupljala najmoćnije pojedince nezadovoljne kompromitovanim SPS-om. Sa druge strane, simpatije nezadovoljnih u gradovima dobijaju V. Drašković i Z. Đinđić koji su portretisani kao liberalne, demokratske ličnosti.

Programski posmatrano, zajednička karakteristika svih partija je bila da nisu imale jasno definisan program, već je on bio vrlo fleksibilan, sa ciljem podilaženja masama a ne uspostavljanjem nekakvog drugačijeg društva. Neprincipijelnost je bila osnovna odlika svih. I pored toga, svi se mogu razvrsati u dve grupe: prvu su činile totalitarističke partije sa maskom jakog socijalnog programa, a drugu pro-zapadne, sitnoburžoaske partije koje su se borile za uspostavljanje kapitalizma. Često se događalo da u zavisnosti od trenutnih interesa partije menjaju svoje demagoške fraze i imidž, pa su se najliberalnije ideje mogle čuti iz usta nacionalista i obrnuto. Osvajanje vlasti i učešće u podeli plena su bili osnovni motiv zbog koga se nije prezalo ni od kakvog radikalnog političkog zaokreta ukoliko bi se on mogao pokazati kao koristan. Zajedničko za sve tipove partija je bilo da su imale prilično jaku hijerarhiju, nešto izraženiju kod Radikala i koalicije JUL-SPS.

Lideri koalicije "Zajedno"

Zbog slabosti liberalne opozicije dolazi do njenog udruživanja pod zastavom novog demokratskog društva i borbe protiv socijalizma (koji to uopšte i nije bio!). Ali, kao što će se kasnije pokazati, njihovi interesi su se samo prividno poklapali i bili su brzo odbačeni.

Uoči lokalnih izbora '96, pored brojnih minornih parija bez ikakve perspektive, na pozornici su se našli koalicija "Zajedno" svesna svoje nemoći na republičkim izborima zbog kulta ličnosti Miloševića i Šešelja, i koja je okupljala SPO, DS i GSS, i nezvanična koalicija SPS-JUL-SRS.

Izbori i demonstracije

Izbori su održani u nedelju, 3. novembra '96. Pošto ni jedna od strana nije uspela da osvoji ubedljivu većinu, zakazan je drugi krug izbora za 17. novembar. Tome je doprineo i sam izborni sistem, prilagođen potrebama vladajuće koalicije kako bi joj omogućio što veći broj odbornika. U drugom krugu su, prema partijskim i nezvaničnim izveštajima, opozicione snage odnele pobedu u većim gradovima širom Srbije. SPS i JUL su ostvarili ubedljivu pobedu samo na Kosovu i Metohiji, zahvaljujući manipulacijama izbornim spiskovima i odsustvu opozicionih kontrolora na izbornim jedinicama. To im je omogućilo da pripišu sebi dobar deo glasova Srba sa Kosova i značajnog dela albanske populacije.

Usledile su euforične izjave za štampu vođa koalicije "Zajedno", a prva saopštenja SPS-a i JUL-a su išla ka priznavanju poraza. Međutim, u narednih nekoliko dana, "levi" naprasno menjaju retoriku i dolazi do masovnog poništavanja rezultata tamo gde je pobedila opozicija.

Z. Đinđić, predsednik DS, i jedan od vođa koalicije "Zajedno" na demonstracijama u Nišu

Nezadovoljstvo naroda raste, a u organizaciji koalicije "Zajedno" počinju svakodnevni protesti u svim značajnijim srpskim gradovima. Najmasovnije su bile demonstracije u Beogradu, koje su narastale i do preko 400 hiljada ljudi (npr, za srpsku Novu godinu), svakodnevno blokirajući uži centar grada. Karakter tih demonstracija je bio relativno miran, uz povremene manje čarke sa policijom. Represija od strane režima je konstantno rasla, uz nekoliko desetina hiljada policajaca dovođenih autobusima iz unutrašnjosti. Medijska blokada je bila potpuna, sa izuzetkom radija "Index" i "B92" u Beogradu, i nekih lokalnih stanica u Nišu i manjim gradovima. Sve televizijske stanice su bile pod direktnim ili indirektnim uticajem vlasti, a RTS je potpuno ignorisao ili minimizovao krizu i demonstracije.

demonstranti

Kulminacija protesta je bila 24. decembra, kada je režim organizovao kontra-miting uporedo sa opozicionim demonstarcijama i kada je bilo dosta manjih fizičkih obračuna između gradskih opozicionara i SPS simpatizera iz unutrašnjosti. Jedan čovek je poginuo, a dosta njih je povređeno, što od međusobnih sukoba, što od policije. Malobrojnost i sramno bekstvo kontra-mitingaša su pokazali da Milošević nema jako uporište čak ni u zaostalijim i seoskim sredinama. Nakon kontra-mitinga represija postajala je sve brutalnija uz svakodnevne policijske kordone i prebijanja. Protest prerasta u celodnevne akcije koje su rezultirale desetodnevnim blokiranjem Kolarčeve ulice na Trgu Republike. Režim je na kraju 'popustio' tako što je donet lex specialis kojim su poništene odluke o neregularnosti rezultata.

Hronologija događaja i pojedinosti su irelevantne za ovu analizu te se stoga njima nećemo detaljnije i opširnije baviti. Mnogo je važnije pitanje: ko je stvarno pobedio, i zašto?

To što je deklerativno priznata pobeda opoziciji, ne znači da je ona bila stvarna. Suštinski, ništa se nije izmenilo - republička i savezna vlast je i dalje bila u rukama SPS-a i JUL-a, dok je opozicija dobila samo pojedine gradove. Isto tako, nije došlo ni do kakve promene društvenog uređenja, svojinskih odnosa, ili ekonomske politike. Sve je bilo po starom, osim što je Milošević dozvolio da koalicija "Zajedno" od sada uzima parčence kolača društvenog bogatstva. To je uzrokovalo oštre borbe za vlast između dojučerašnjih partnera, a završilo se raspadom koalicije i međusobnim optuživanjem za kolaboraciju sa Miloševićem i izdaju 'demokratije'.

Osnovni razlog zbog koga je pobeda Protesta '96/97 bila poraz je taj što partije nisu imale jasno formulisane zahteve i ciljeve borbe, i još važnije, ni one ni demonstranti nisu bili spremni za ostvarivanje svog prava silom. Dominantni zahtev koalicije je bio priznavanje rezultata - jedino je pohlepa i želja za apsolutnom kontrolom vlasti od strane Miloševića bila prepreka njegovom ostvarivanju. U trenutku kada im je ispunjen, videlo se da je tolika energija protraćena, jer priznavanje pobede u većim gradovima ne može doneti nikakvu kvalitativnu promenu ni političkog ni ekonomskog sistema, pa samim tim ni životnog standarda.

Snage koje su upravljale demonstracijama nisu bile dovoljno organizovane i jake da izazovu (buržoasku) revoluciju, odnosno promenu društvenog sistema. Začeci srpske buržoazije nisu bili dovoljno snažni i organizovani da unište Miloševićev režim. Iako znatno jači i samosvesniji nego '91, nikako nisu mogli sami na svojim plećima izneti teret ove, u suštini kontra-revolucije, a nisu uspeli ni da za to pridobiju radničku klasu, bar ne toliko da ista uđe u otvoreni sukob sa vlašću.

Činjenica je da demonstranti nisu bili spremni i zainteresovani za sukobe većih razmera sa režimom. Uz to su bili prilično neorganizovani. A sila je, kao što je reakcija režima pokazala, jedini način da se on obori. Relativno mirni i nenasilni protesti ne mogu postići nikakav ozbiljan uspeh protiv organizovanog državnog aparata spremnog da nasiljem očuva svoje privilegije.

Koalicija je izdala interese demonstranata podmećući svoje interese za opšte. Ništa iznenađujuće s obzirom na njenu strukturu i unutrašnju demokratičnost. Koalicija, sastavljena od partija sa manje-više autokratskim, harizmatskim vođama koje na vrhu drži uža grupa politički i ekonomski moćnih pojedinaca se i ne može boriti za opšte interese već za interese te grupe. S obzirom na to, jasno je da program partije, kao što je već konstatovano, ne igra nikakvu ulogu.

Principijelnost vođa koalicije se može videti i na primeru ostalih zahteva, kao što su zahtevi za istragom i kažnjavanjem odgovornih za krađu izbora, odgovornih za prebijanje demonstranata, zahtev za Miloševićevom ostavkom. Onoga trenutka kada su se dočepali vlasti, odbacili su ih, dajući tako legitimitet režimu.

Što se tiče inostranog uticaja, zapadni mediji u službi imperijalističkih sila, kao i same vlade, su bili prilično pro-koaliciono orijentisani. Razlog za to je pritisak koji su tako mogli ostvariti na Miloševića. Njihov cilj nije bio da zaista skinu Miloševića sa vlasti, već kao i u drugim delovima sveta, da podržavaju ili pritiskaju autokrate u malim državicama kako bi se povinovali njihovim interesima. Diktature i totalitaristički sistemi su mnogo jednostavniji za kontrolu.

Zapad je odlučio da mu Milošević još može poslužiti i zbog toga nije pružao nikakvu ozbiljnu podršku opoziciji.

I posle...

Nakon priznavanja rezultata i preuzimanja funkcija na lokalnom nivu, počinje oštra borba za vlast unutar same koalicije. Još za vreme Protesta su se nazirale pukotine u fasadi koalicije, ali ih je na okupu držala zajednička strast - glad za vlašću. Teško je bilo zadovoljiti sve apetite sa tako malo odborničkih mesta, ali je raskusurivanje maksimalno odlagano.

Sa preuzimanjem vlasti dolazi i do zvaničnog raspada koalicije i međusobnog optuživaja za izdaju. Drašković i Đinđić su svaljivali krivicu jedan na drugoga za vođenje tajnih pregovora sa Miloševićem i neispunjavanje dogovorenih koalicionih obaveza. Neki razloge za raspad traže u ličnom nepoštenju i međusobnom animozitetu lidera, međutim oni su sasvim druge prirode. Poznato je da su 'profesionalni političari' kakvi su zastupljeni u ovim strankama ljudi bez obraza i morala, a kada je materijalni interes u pitanju, olako prelaze i preko sopstvene sujete i dostojanstva. Njihovi međusobni odnosi ni u kom slučaju ne mogu ugroziti interese grupa i slojeva u čije ime istupaju. Pozadina stvarnog raspada je ekonomske prirode - zaratili su oko toga ko će da pljačka lokalne institucije i organe.

U Beogradu, SPO uspeva da zbaci Đinđića kao novoimenovanog gradonačelnika i stvara manjinsku vladu uz prećutnu podršku SPS-a, JUL-a i SRS-a. U celom periodu od marta '97, pa do marta '99. i NATO agresije SPO bespoštedno pljačka gradsku kasu. Javna tajna je da se podmićivanjem određenih ličnosti u gradskoj vladi može dobiti plac za kiosk ili vilu bilo gde u gradu, pa i na sred Terazija. Protivno urbanističkom planu, svuda niču stovarišta i stambene kuće. Potpisuju se štetni ugovori za grad, uz posredovanje privatnih preduzeća u vlasništvu gradskih funkcionera, pri čemu se troškovi podižu na astronomske svote. Televizija Studio B koja je u vlasništvu grada je postala produžena ruka SPO-a. Situacija po gradovima u unutrašnjosti nije ništa bolja.

U suštini, ove pro-buržoaske partije, a pre svega SPO, na lokalnom nivou zajedno sa SPS-om i JUL-om dovršavaju deset godina ranije započeti proces prvobitne akumulacije kapitala, odnosno pljačkanja i prisvajanja društvene imovine. Uz Radikalnu Stranku, SPO je često stajao na stranu Miloševića u odsudnim trenucima pokazujući tako svoj reakcionarni karakter. Interese rukovodstva partije je uvek bilo lakše uskladiti sa vladajućom klikom nego sa opštim interesom.

Na političkoj sceni Srbije u poslednje dve godine nema ni formalne opozicije vladajućoj partiji zbog prećutnih ili otvorenih koalicija i saveza na relaciji SPS-SPO i SPS-SRS. Demokratska Stranka je njihovom zajedničkom borbom i medijskom blokadom takoreći marginalizovana.

Borba koja se vodi između tri najveće partije ni u kom slučaju nije ni borba za demokratiju niti za dobrobit radnika. Ona prestaje onoga trenutka kada radnici i narod ustanu u zaštitu sopstvenih interesa, i ove reakcionarne snage udruženo nastupaju u odbrani svojih socijalnih privilegija i statusa.

Perspektiva?

Na kraju, postavlja se pitanje - šta možemo očekivati u bližoj i daljoj budućnosti? Protesti '96/97 su u suštini trebali da budu završni akt procesa buržoaske kontra-revolucije, shvaćenog u širem smislu, koji je započeo pre desetak godina raspadom SFRJ, a čiji koreni sežu još u doba Drugog svetskog rata. Komunistička partija je iz njega izašla sa birokratizovanom strukturom, što se odrazilo na državno uređenje, čije su se protivurečnosti nagomilavale u proteklih pedeset godina. Nedemokratski karakter odnosa unutar partije je nužno vodio nedemokratskom društvu. Jedno vreme je birkratija i pored svoje reakcionarnosti igrala progresivnu ulogu u smislu razvoja proizvodnih snaga, ali je vremenom postala kočnica razvoja i dželat socijalističkog društva.

Poslednja decenija predstavlja proces prvobitne akumulacije kapitala, u tom smislu što je birokratija pokušavala na razne načine da legalizuje i trajno zadrži beneficije i materijalna dobra koje ima je obezbeđivalo društvo. Drugim rečima - radi se o intenzivnom pljačkanju društvene svojine. Proces je skoro doveden do kraja, sa skorim totalnim kolapsom državne ekonomije i raspadom ostalih sfera društva. Protesti '96/97 su trebali da budu završni čin kojim bi se uspostavio kapitalizam, zajedno sa privatizacijom preostalih društvenih preduzeća ili njihovom likvidacijom. Naravno, oni nisu bili izraz volje pojedinaca, već unutrašnjih zakonitosti ove transformacije.

Međutim, sa njihovim neuspehom proces prelaska je prolongiran, a u međuvremenu je Miloševićev totalitarni režim nastavio razaranje društva. Bez obzira da li će se demonstracije iz '91. odnosno '96/97 ponoviti, tj. da li će biti nasilnog uspostavljanja kapitalizma ili ne, ono je neminovno. Ukoliko ne bude, sama birkratija koja sada upravlja društvom će ga postepeno trasnformisati u kapitalističko kako bi završila legalizaciju prisvojenog bogatstva.

Isto tako, bez globalne socijalističke revolucije, sve bivše socijalističke države će se nužno transformisati u kapitalističke zbog njihovog nedemokratskog karaktera i jakog uticaja svetskog imperijalizma. Ovakvo jugoslovensko društvo ne može još dugo opstati a da se ne povinuje imperijalističkim diktatima zapadnih sila, i preći će u kapitalizam nezavisno od forme samog procesa, odnosno načina na koji će se prelazak odvijati.

Međutim, to nikako neće biti onakav kapitalizam kakvim ga slikaju pro-zapadne partije. Zbog dominacije imperijalizma, finansijskog kapitala i multinacionalnih kompanija, nikakav liberalni kapitalizam ne može opstati, a samim tim ni bilo kakva 'demokratija'. Krupni kapital će zaposesti sve resurse, slabeći tako državni aparat a sa njim i socijalnu zaštitu, uništavajući preostala društvena predzeća i institucije. To će značiti i velika otpuštanja radnika, siromaštvo, nesigurnost...

Sa druge strane, uspostavlajnje takvog mafijaškog, monopolskog kapitalizma neće doneti porast životnog standarda i materijano blagostanje, kao što proriču domaće apologete kapitalizma. Doneće basnoslovne profite šačici ljudi i bedu i eksploataciju masama.