Raspad bivše Jugoslavije je bio katastrofa za sve ljude u njoj. U njemu nema ničeg progresivnog. U svim državama koje su formirane posle raspada, reakcionarne vlade su došle na vlast. Tudjman u Hrvatskoj i Milošević u Srbiji ne štite interese hrvatskih i srpskih radnika. Isto važi i za Bosnu, Crnu Goru, Makedoniju i Sloveniju.

Vlasti bivših republika Jugoslavije su gurale narod u jedan za drugim bratoubilačkim ratom. Šta su ljudi dobili od ovoga? To je bila apsolutna katastrofa, doslovno.

Razlozi za raspad bivše Jugoslavije se mogu naći u ekonomskoj krizi koja je počela 80-tih, praćena manevrima zapadnog imperijalizma koji je u toj krizi video priliku da proširi svoju sferu uticaja. Nemački imperijalizam posebno, je podsticao secesiju Slovenije i Hrvatske iz Federacije. Kasnije su istu igru igrali i u Bosni.

Birokratija bivše Komunisitčke Partije je ta koja je igrala podlo. Nesposobni da reše ekonomsku krizu koja je razarala zemlju, odlučili su da se okrenu nacionalizmu kao načinu održanja njihovog izvora moći. Ovo je pripremilo podlogu za skoro deset godina krvavog konflikta. Naravno, ove vodje su sedele bezbedno u svojim kancelarijama dok su obični radnici i mladež Jugoslavije bili primorani da uzmu oružije jedni protiv drugih. Ovo je neoprostivi zločin protiv svih ljudi Jugoslavije.

Decenijama nakon Drugog svetksog rata jugoslovenska Federacija pod Titom je uspela da postigne značajan ekonomski rast. Na ovoj osnovi je bilo moguće zalečiti rane prošlosti. Kako bilo, marksisti ne mogu zatvoriti oči pred stvarnom prirodom Titovog režima i staljinizma uopšte.

1917. godine, Ruska Revolucija je dovela radnike Rusije na vlast. Ovo je bila prva i jedina istinska socijalistička revolucija u istoriji. Sovjeti su bili istinski izraz radničke demokratije. Nažalost, zaostalost Rusije i i izolacija revolucije u jednu zemlju je stvorilo preduslove za staljinističku degeneraciju. Birokratska klika je uzurpirala vlast sovjetske radničke klase i stvorila monstruoznu karikaturu socijalizma. Dok je privreda ostala u rukama države, kontrola je prešla iz ruku radnika u ruke privilegovane državne birokratije. Istinski Boljševici su masakrirani. Do 1940. ni jedan od boljševičkih vodja koje su vodile revoluciju 1917. nije bio živ, osim samog Staljina.

Birokratija koja je proizašla iz ove kontra-revolucije je imala svoje sopstvene interese suprotstavljene radničkim. Monstruozna totalitarna diktatura jedne partije je bila rezultat. Na kraju Drugog svetskog rata ovaj model je nametnut istočnoj Evropi kada je Crvena Armija umarširala u ove zemlje.

Ovo je imalo dvostruki efekat. S jedne strane, eksproprijacija kapitalista i uvodjenje planske ekonomije je bio enormno veliki korak napred. Ali nije bilo istinske radničke demokratije. Kontrola nad planom je bila u rukama staljinističkih birokrata.

U Jugoslaviji su stvari išle malo drugačije. Tito nije došao na vlast zahvaljujući ruskoj Crvenoj Armiji, već zahvaljujući sopstvenim partizanskim odredima. Ovo nije bilo u skladu sa planovima Staljina koji se složio na Jalti da Jugoslavija ostane pod zapadnom sferom uticaja. Ovo je bio deo podele Evrope izmedju zapada i Rusije.

Ovo je kasnije vodilo do konflikta izmedju Tita i Staljina i Jugoslavija je postala tzv. "nesvrstana" zemlja. Kako bilo, nije bilo fundamentalne razlike izmedju prirode Titovog režima i režima u drugim istočnoevropskim državama. Uprokos priči o 'radničkom samoupravljanju" na nivou fabrika, nacionalno kontrolisana ekonomija je bila čvrsto u rukama državne birokratije.

Leon Trocki, vođa ruske Revolucije zajedno sa Lenjinom, (koga su kasnije ubili Staljinovi agenti), objasnio je kako će birokratija blokirati ekonomski razvoj na odredjenom stepenu. Još 1936. u svom slavnom delu Izdana Revolucija, objasnio je kako bi birokratija eventualno postala kočnica razvoja proizvodnih snaga i da bi na toj osnovi birokratija pokušala da se transformiše u kapitalističku klasu i postane vlasnik sredstava za proizvodnju. Ovo predvidjanje je brilijantno potvrđeno dogadjajima u istočnoj Evropi 1989, u Rusiji 1991. i u Jugoslaviji u proteklih deset godina.

Tito je u Jugoslaviji razvio Ustav kojim je pokušao da garantuje da ni jedna nacionalnost neće dominirati nad ostalim. Ovo je, kako bilo, vodilo razvoju nacionalnih birokratija od kojih je svaka imala svoje interese. Dokle god je privreda išla napred, ova struktura je mogla opstati. Ali čim je privredna kriza počela da se oseća svaka nacionalna birokratija je počela da igra na kartu nacionalizma. Birokrate su bile nesposobne da reše krizu i da bi očuvale svoje uporište ppočeli su da igraju na nacionalistička osećanja.

U 80-tim videli smo pokret svih radnika Jugoslavije, od Slovenije do Kosova, protiv birokratskih vlasti. Nažalost, ovaj pokret nije imao dobro rukovodstvo, nije imao nezavisnu partiju radničke klase i stoga je poražen. Na njegovom mestu je izraslo čudovište nacionalizma na svim stranama.

Milošević i Tudjman su znali da ne mogu rešiti krizu koja je zadesila Jugoslaviju na osnovu birokratske kontrole privrede, te su odlučili da najbolje mogu očuvati svoje uporište skrećući pažnju masa sa stvarnih socijalnih i ekonomskih problema svaljujući krivicu na druge nacionalnosti. Stoga je ona u Hrvatskoj bila "srpska krivica", u Srbiji hrvatska i kosovskih Albanaca, itd.

Cinizam ovih individua se može videti na primeru njihove podele Bosne. Milošević i Tudjman su sedeli za okruglim stolom i odlučivali kuda bi terbalo da ide granica između srpske i hrvatsko-muslimanske federacije, dok je stotine hiljada običnih Srba, Hrvata i Muslimana "etinički" čišćeno na svim stranama.

U isto vreme dok su lokalni nacionalisti igrali svoju prljavu igru, zapadni imperijalizam nije pasivno posmatrao, već je učestvovao u podeli. Nemačka je podsticala slovenačke i hrvatske birokrate da se otcepe iz Federacije. SAD je pomogla Hrvatskoj da napravi svoju armiju i čak joj je davala savete kako da izvede "etničko čišćenje". U tom procesu je preko 200,000 krajiških Srba isterano iz Hrvatske. Milošević nije učinio skoro ništa da im pomogne. Italijanska vlast je igrala svoju ulogu pritiskajući crnogorsku vladu da podrži secesiju Slovenije i Hrvatske. Ludilo se onda proširilo na Bosnu sa daljim katastrofalnim posledicama.

Najnovija katastrofa koja je pogodila ono što je ostalo od nekadašnje Jugoslavije je bilo NATO bombardovanje. NATO je pred Miloševićev režim postavio uslove ("Sporazum" iz Rambujea) koje ni jedna zemlja ne bi prihvatila. Zahtevali su slobodan pristup NATO trupa u sve delove Srbije. To je bilo ravno transformaciji cele Srbije u NATO koloniju. Kada je Milošević odbio Sporazum iz Rambujea, NATO je započeo svoju kampanju bombardovanja. Izgovor je bio odbrana kosovskih Albanaca.

Istina je da su kosovski Albanci diskriminisani od strane Miloševićevog režima ali pravi razlog za intervenciju NATO-a nije bio "humanitaran". Oni su nasumično bombardovali obične civilne mete, bolnice, škole, tv stanice, mostove, železnicu i obične stambene blokove, ubijajući hiljade nevinih Srba i kosovskih Albanaca. U isto vreme, nisu zaustavili ubijanje kosovskih Albanaca, koje je u stvari intenzivirano kao rezultat bombardovanja.

Pravi razlog za bombardovanje je da su NATO sile želele da dominiraju celim Balkanom. Hteli su da nametnu svoje ekonomske ciljeve svim balkanskim zemljama. Uništili su srpsku privredu, uključujući i Kosovo. Stvorili su stotine hiljada nezaposlenih. Sad nude tzv. "pomoć", ali za uzvrat zemlje Balkana moraju ubrzati program privatizacije. Zapadne multinacionalne korporacije i banke žele da kupe profitabilnije sektore privrede i zatvore ostatak. Ovo je bio pravi cilj rata.

Iskreni socijalisti, marksisti, su se suprotstavljali ovom bombardovanju od samog početka. Takođe smo se suprotstavljali i razbijanju Jugoslavije. Objasnili smo da bi takav raspad predstavljao katastrofu za sve ljude. Nažalost, naša predvidjanja su se obistinila.

Ali za marksiste nije poenta u plakanju nad katastrofom. Naša dužnost je da razumemo zašto se to dogodilo. Moramo razumeti istorijske, ekonomske, socilane i političke korene ove katastrofe.

Istorija je pokazala da se hrvatski, srpski, muslimanski... radnici mogu udružiti u zajedničku borbu. Uprkos zverstvima počinjenim od strane ustaša i četnika tokom Drugog svetskog rata, nakraju su se radnici širom Jugoslavije udružili protiv zajedničkog neprijatelja. Partizani su pobedili naciste i izgradili federaciju ujedinjujući sve ljude.

80-tih smo videli ujedinjeni pokret svih radnika Jugoslavije. Čak i u mračnim danima gradjanskog rata u Bosni videli smo na primeru Sarajeva da su ljudi pokušali poslednji put da se suprotstave nacionalistima na svim stranama.

Jedino rešenje krize u kojoj se nalazi Jugoslavija leži u jedinstvu radničke klase. Radnici nemaju interesa da se bore jedni protiv drugih. Konflikti će se javljati iznova dokle god je moć u rukama birokrata i kapitalista. Kraj trenutnog konflikta ne znači kraj rata. Može ponovo eksplodirati u Crnoj Gori ili Makedoniji.

U krajnjoj liniji, dokle god se ne pronadje rešenje za privrednu krizu, dokle god su nezaposlednost i siromaštvo rasprostranjeni, etnički konflikti neće prestati. Staljinizam je propao, ali ni kapitalizam ne nudi rešenje. Milošević je imao pune ruke posla privatizujući velike sektore privrede, kako bi se postarao da klika oko njega dobije naveći deo kolača. Ovo je vodilo zatvaranju fabrika i visokom nivou nezaposlenosti. Slična je situacija i u Makedoniji i drugim bivšim jugoslovenskim republikama.

Jedino rešenje leži u zajedničkoj borbi radnika za socijalističku transformaciju svih bivših jugoslovenskih republika. Nažalost, reč socijalizam je isprljana od strane staljinističkih birokrata koji su paradirali kao "socijalisti" skoro pola veka. Mnogi ljudi vide socijalizam u svojoj karikiranoj verziji gde klika privilegovanih birokrata dominira društvom. Ovo nema ništa zajedničko sa istinskim socijalizmom. Istinski socijalizam znači da sami radnici odlučuju o svojoj sudbini. On znači nacionalizovanu plansku ekonomiju, ali sa demokratskom kontrolom u rukama samih radnika.

Kako bilo, borba za socijalizam ne može biti ograničena na bivšu Jugoslaviju. Sve zemlje Balkana se suočavaju sa surovom privrednom krizom. U svim ovim zemljama bivše staljinističke birkorate pokušavaju da se transformišu u kapitaliste. Ovaj put vodi ljude Balkana u katastrofu. Stoga je jedino rešenje stvaranje zajedničke Balkanske Socijalističke Federacije.

Ovo bi bio korak ka sve-evropskoj Socijalističkoj Federaciji i na kraju, svetskoj Socijalističkoj Federaciji. Kako bilo, kao što je pokazao čak i Sovjetski Savez, ne samo da socijalizam nije moguć u jednoj zemlji, već se ne može održati čak ni u velikoj federaciji kao što je Sovjetski Savez. Kapitalizam je internacionalni sistem i može se protiv njega boriti smo na internacionalnoj pozornici. Ni jedna zemlja na svetu nema resurse da se razvija nezavisno. Zbog toga planiranje [planska ekonomija] mora biti razvijeno.

U socijalističkoj federaciji resursi regiona bi se mogli koristiti za olakšavanje svih socijalnih i ekonomskih problema s kojima se suočavaju radnici, kroz plansku privredu. I u okviru takve federacije svakoj nacionalnosti bi bila data autonomija, sa pravom da koristi svoj jezik, da razvija svoju kulturu, bez diskriminacije drugih nacionalnosti. Na ovoj osnovi, bratoubilački ratovi koje smo videli u skoroj prošlosti bi konačno mogli postati stvar prošlosti. Ljudi bi mogli da žive jedni pored drugih u miru.

Ali da bi se ovo postiglo, nužno je zbaciti sve režime koji sada vladaju balkanskim zemljama. Jedina sila koja ovo može postići je radnička klasa. Tragično je da trenutno ne postoji na Balkanu ni jedna partija ili organizacija koja štiti istinske ideje socijalizma. Naša je dužnost da ponovo otkrijemo pravu tradiciju marksizma i obnovimo socijalistički pokret u ovom delu Evrope. Rešenje za radnike leži u izgradnji marksističke organizacije preko celog Balkana.

Jednom kada napredni radnici Balkana shvate ideje istinskog marksizma, nikada više neće dozvoliti da se razvije etnička mržnja. Zverstva kojima smo bili svedoci u prošlom periodu nisu izvršili radnici i obični ljudi, već reakcionarne paravojne organizacije na svim stranama.

Ovaj veb-sajt će pokušati da obezbedi ideje, analize, program koji može pokazati svim radnicima i mladima u Srbiji koji traže rešenje za probleme koji su razorili ovu zemlju, da postoji alternativa, socijalistička alternativa.

Proleteri svih zemalja, ujedinite se!

In Defence of Marxism, 30. jun 1999.