Jedna bajka: Noks

Zamislite jedan drugi svet. Nazovimo ga Noks. Ta zemlja Noks podeljena je u izmišljene delove koji se zovu države. Neke su male a neke velike. Na Noksu izbija rat. Par velikih država odlučile su da im jedna mala država predstavlja opasnost i odlučile su da je moraju zaustaviti pre nego što se "nešto" desi. U toj maloj zemlji vlada zli diktator koji muči svoj rođeni narod, napada susedne zemlje, ima brkove. Takvi su uvek problem, takvi sa brkovima. Podsećaju na stara vremena. Možda se vrate. Ne daj, Bože! Ne, ratovaće se, robovati se neće.

Pre mnogo godina, te velike zemlje prekinule su sve transakcije sa malom zemljom i brkatim diktatorom. Zbog toga, više od million ljudi je umrlo. Sada mora umreti još. Ali to je za njihivo dobro. Njihov dikatator ih je isto toliko ubio. On je zao. Stoga, par stotina hiljada žrtava ništa promeniti neće. Dodatno, ta zemlja je bogata sirovinama, a samo brkati diktator dobija novac koji se stvara prodajući te sirovine. Ne, to nije dobro. Moraće velike države da to podele međusobno, tako da narod te male zemlje može imati dobrobit od toga. Međutim, postoji problem..

Problem je da se neko u tim većim zemljama seća nekih podataka koje bi stvarno trebalo samo zaboraviti, baciti na đubrište istorije. Podaci tvrde:

Da su te iste sile koje će sada da oslobode malu zemlju, tog istog brkatog diktatora stavile na vlast pre dvadeset godina. Brkati diktator im je pomogao kada je bilo potrebno boriti se protiv jedne druge sile, na čelu koje je davno bio još jedan takav zli, brkati diktator. U borbi velikana, mnogi koji su se borili za narod te male zemlje i za pravo glasa bili su ubijeni. Od strane brkatog diktatora oružijem koji je dala sila koja će ga sada napasti.

Možda malo nezgodno. Ali ima još podataka. Brkonja je služio silama koje će sada da brane jadni narod od njega, i upotrebile su tog istog brkonju protiv bradatog diktatora u susednoj zemlji. Rat je trajao skoro deset godina. Narodi tog dela sveta mučno su živeli, mnogi su umrli, poginuli. Ubijeni od strane svojih armija. Dugo je rat trajao, i kada se završio, sve je bilo u redu.

Međutim, posle par godina, zli brkati diktator opet je krenuo u rat, i prestao je da sluša sve naredbe velikih sila. Zato je sve ovo i krenulo. Posle ovog rata, kada se završi bombardovanje, invazija i rušenje, postaviće se vlast koju će izabrati narod. Izabraće, verovatno, generala koji ju je oslobodio, doduše na kratko, samo dok se sve ne smiri i narod ne navikne na svoju slobodu. Potom će narod izabrati osobu, voljenu i miroljubivu, koja će podeliti opet sirovine te zemlje, tako da vredni i oslobodioci dobiju zasluženo, i da narod više ne živi u mraku koji je doneo diktator zadnjih dvadeset godina.

Nažalost, kao rezultat podele, sve će dobiti šaka bivših vladalaca i, naravno, oslobodioci. Ono što je držala država, držaće pojedinci (naravno, za dobrobit naroda). Neki kriminalci će se i pobuniti. Pokušaće voljenog reformistu vladara da ubiju. Strašne stvari će se dešavati. Stotine hiljada neće imati posao. Možda će da umru od gladi. Ali sve to nema veze. Biće slobodni da im vladari uvode vanredno stanje, biće slobodni da nemaju posao, i da se bune koliko hoće. Sile koje su oslobodile tu zemlju neće stati, moraće ceo svet da oslobode od drugih brkatih diktatora. Jedino će morati od nekuda da steknu novac da bi mogli svoju svetlu vojsku, oslobodioce celog Noksa, da održe. Ne mari, daće svi oslobođeni narodi, u znak zahvalnosti, veliki deo svega što proizvedu. No, da li će to biti dovoljno. Još mnogo zemalja moraće da se oslobodi. Dobro, možda će morati i u sopstvenim zemljama, vladari da uzimaju novac od svog naroda. Stoga, moraće da snize plate za rudare, doktore i vatrogasce. Moraće da se dignu školarine. Moraće da se zapusti javni transport. Ali nije ni to važno. Važno je da će narod biti slobodan. Slobodan da se raduje pobedama vladara, da se buni kada nešto nije kako treba, da menja vladara svako malo.

Na kraju, jednog dana, svi će lepo živeti u sreći i blagostanju. Jednog dana, tamo daleko... Noks će živeti u sigurnosti haosa, u vladavini par sila na svom čelu. Lep će svet to biti.

Nije bajka...

..kad se osvrnemo i shvatimo da je možda Noks naša zemaljska kugla. I da je brkatih diktatora bilo više. Doduše, nisu svi imali brkove, ali sve ostalo bi moglo da im se pripiše. Bilo je to u Avganistanu, Iraku, Čileu, Argentini, Jugoslaviji. Svuda je ista priča, samo što nisu svi glumci jedni te isti. Nisu svi, mada ima jednog koji jeste: narod. Iako nije svugde nafta bila najvažnija, bilo je diktatura koje je Zapad stvorio ili podržavao: Sadam Husein, Avgusto Pinoče, Peron, Milošević... i drugi.

U svakoj zemlji, postojala je velika opasnost da narod uzme u svoje ruke blago - fabrike, preduzeća, rudnike, vozila, vodovode, naftu, i da ga ih upotrebljava. To, naravno, nema veze sa slobodom. To bi moralo da se zaustavi. Zato su se postavljali diktatori. Odslužili su rok. Ubijali borce za narod. Husein je ubio desetine hiljada komunista uz pomoć SAD - da niko nije ni reč tada rekao. I Pinoce, i mudžahedini, i Peron... Milošević je rasturio državu u kojoj se težilo ka bratstvu i jedinstvu i samoupravi. Čudesno je da SAD nema problem sa takvim državama dok služe njihovim strateškim interesima. Moderan primer je možda Izrael?

A kada diktatori, sa ili bez brkova, postanu neposlušni ili nepotrebni, kao Milošević posle rasturanja SFRJ, ili Husein kada je nafta više nego ikada prioritet Amerikancima, Francuzima i Kinezima, njihove zemlje morale su da trpe sankcije (tj, samo je narod morao da ih trpi). Bile su bombardovane. Kriminalci su harali i obogatili se. No, na kraju, diktatori su bili svrgnuti (opet uz velikodušnu pomoć Zapada), i postavljene su nove vlade sa novim prioritetima. Padaju na pamet reči "privatizacija" i "MMF", no ništa nije sigurno. Par imena isto pada na pamet. U jednoj zemlji, previše se imena menja (u Argentini, koja je imala četiri predsednika u roku od tri nedelje), u nekima imamo i jasna imena: Karzai, Đinđić, itd.

Privatizacija i reforme MMF-a do sada nisu uspele ni u istočnoj Evropi, ni u Rusiji, ni u Argentini, gde je stotine hiljada radnika izgubilo posao da bi se vratili dugovi te zemlje. Radnicima je još samo to falilo posle dugo godina diktature. Možda ni naša Jugoslavija nije drugačija u zadnjih deset do dvadeset godina. Imali smo diktaturu, potom reforme. Ne zna se ko je gori, a Zapad je i jedne i druge podržavao. Ko je potpisao Dejton? Milošević. Ko je mogao da bude svrgnut 1996/7? Milošević. Međutim, Zapad ga je oba puta podržao - zato što im je služio. A sada, kada imamo vlast koja izdaje i rastura državu, i baca radnike na ulice, opet tu istu vlast podržava Zapad. Zapad je dakle podržavao i nacionaliste i kapitaliste. Čak nas je i bombardovao. Zašto onda imamo poverenja u taj Zapad, koji je drugde pokazao šta ima da pruži, zadnji put 2001. u Avganistanu? Isti taj Zapad sada se sprema da pođe u rat protiv Iraka. Irak je bio bajka o kojoj smo pričali. No, očigledno nije jedina bajka. I sada, kada će za par sati rat izbiti - za par sati, jer još uvek vetar duva i pesak ulazi u puške i tenkove vojnika Amerike i Engleske (ko bi pomislio da ima peska u pustinji?), a inače bi krenuo još ranije - mnogi će Iračani život izgubiti da bi se Američke i Engleske vlade dočepale Iračke nafte, i bile sigurne da neće slučajno Evropa ili Kina da ih preuzmu. To je i bilo objašnjeno kao cilj Američke spoljne politike od strane Foruma New American Century (http://www.newamericancentury.org), koji deklariše potrebu da SAD upotrebi vojsku da brani svoje interese i očuva svoju moć širom sveta. Da kontroliše svet. Sa neiznenađujućim nedostatkom potpisa trenutnog predsednika, lista potpisnika bila je puna visokih činovnika u današnjoj administraciji SAD-a, na primer Paul Wolfewitz-a i Donald Rumsfeld-a (obojica u resoru odbrane). Potpisali su se i Kissinger (bivši savetnik predsednika Amerike sedamdesetih i visoki činovnik u državi tokom zadnjih dvadeset godina) i Jebb Bush (brat sadašnjeg predsednika - priča se da je malo pametniji). Jasno je da SAD ima dugoročni plan da vlada svetom. Taj plan je zasnovan između ostalog na ideji permanentnog rata. Od kada je pao Sovjetski Savez, mi i jesmo u svetu gde vlada permanentni rat - samo što se sada otvoreno planira da se taj rat nastavi, kao rat protiv terorizma.

Rat protiv terorizma se finansira tako što se u Americi otpuštaju radnici, u Engleskoj snižavaju plate i dižu cene školstva, a u Jugoslaviji tako što se fabrike prodaju velikim kapitalistima na Zapadu. A takav poredak čuva vlast na diktatorski način, hapseći više stotina građana (verovatno kriminalaca) bez prava na advokata u zadnjih par dana, uzimajuci za povod tragičnu smrt premijera. (Ta ista vlast nije imala problem da toliko kriminalaca bude na slobodi zadnjih par godina jer su u stvari i na vlasti i u opoziciji mafijaši.

Rezultati permanentnog rata

Pored bede, bolesti i smrti, biće još dva važna rezultata permanentnog rata: borba imperijalističkih sila i početak novog međunarodnog radničkog pokreta. Borba imperijalističkih sila počela je još tokom bombardovanja Jugoslavije i tokom 'rekonstrukcije' Kosova. Bilo je jasno da SAD jedina igra važnu ulogu u svetu, i da ima najviše koristi od takvih ratova (pogledajmo samo rast berze u Americi i pad berze u Evropi). Sa druge strane, Evropa je shvatila da služi samo da plaća SAD za njihove vojne ekpsedicije a da nema previše koristi od njih. Francuska, Nemačka i Rusija uplašile su se da bi jednog dana uskoro SAD mogle da ih tretiraju kao Nikaragvu. Tj. da ih slomi. Stoga, krenula je priča o Rapid Reaction Force - evropskoj organizaciji koja bi služila umesto NATO-a. Ujedinjenje Evrope, doduše, je do sada sporo trajalo. Međutim, tokom krize u Iraku, bilo je jasno da te sile nisu bile spremne da dopuste Americi da bude jedina sila na svetskoj sceni.

Vlade ove tri zemlje, a pogotovo Francuske, uspele su da se izbore da SAD i Britanija ne dobiju mandat Ujedinjenih Nacija za ovaj rat. To je važno ne zato što će njihove akcije rat zaustaviti, niti da će se ovaj rat voditi bez Ujedinjenih Nacija, već je važno zato što događaji liče na svet od pre Prvog svetskog rata - kada su se imperijalističke sile međusobno svađale i imale nesuglasica o tome kojoj šta pripada (i zato što su morale da se šire). Ova svađa je posle par godina/decenija završila u ratu na svetskom nivou. A tokom tih imperijalističkih svađa, više je radnika umrlo tokom rada nego vojnika u ratu. Situacija nije diretkno paralelna današnjoj - daleko od toga - ali je očigledno da su razlozi slični i da su efekti, barem do sada, slični: konstanti kolonijalni ratovi.

Rat se mora finansirati. Očigledno je da se finansira iz džepa većina naroda, radničke klase. Ona plaća takse za nepostojeću državu blagostanja, koju ta država upotrebljava ne da plati vatrogasce, da ulozi u škole i loše bolnice, i raspadnuti transportni system (kao u Britaniji), već da plati upotrebu četrdesetak hiljada vojnika u ratu protiv Iraka - a pre njega nas i Avganistana, a posle Iraka, protiv Severne Koreje, kako je i rekao Tony Blair. Kada je situacija takva, očigledno je da status quo ne može da preživi bez promena.

Rast međunarodnog 'anti-globalističkog' (tj, anti-kapitalističkog) i sada mirovnog pokreta pokazuje da većina naroda sveta ne prihvata upotrebu svog novca za rat kada ga daje za škole i bolnice. Znalaj 15. februara, prvog međunarodnog anti-ratnog protesta početak je nove borbe, na međunarodnom nivou, protiv imperijalizma. Kada se mobiliše tri miliona ljudi u Italiji, dva Španiji, dva u Britaniji, i stotine hiljada u SAD-u, dakle u imperijalističkim zemljama, to mora biti znak da je Marks bio upravu, i da će otpor kapitalizmu biti internacionalan.

Očigledno je, međutim, da protest sam po sebi ne zaustavlja rat. On samo što nije počeo. Međutim, ne može se odbaciti veličina i kvalitet ovog protestnog pokreta. On je je prvi veći levičarski pokret od pada staljinizma. Kada taj pokret postane svestan samoga sebe i svoje istorijske uloge, on će krenuti da zauzima nov značaj, formalniju (ali, za sada još uvek neformalnu) organizaciju. Shvatiće da njegova snaga leži u radu. Samo kada ovaj pokret zavlada među radnicima, i kada se radnici dignu protiv sistema, moći će da se zaustavi rat kao pojam. Pobunjeni um podržava odluku italijanskih sindikata da održi generalni štrajk tog dana kada izbije rat protiv Iraka: to je prvi stepen prema buđenju masa radnika i njihovog značaja. To je međutim, samo početak.

Permanentna revolucija

U stanju gde vlada permanentni rat jedini odgovor je permanentna revolucija.

Pobunjeni um se bori za rehabilitaciju marksizma-lenjinizma na Balkanu. Mi shvatamo značaj i protestnog pokreta, i značaj Socijalnog foruma i Porto Alegrea, mada ih ne podržavamo u potpunosti. Socijalni forum je očigledno kompromis za koji se komunisti ne bore – ali unutar tog kompromisa postoje pozitivne ideje i tokovi. To se mora oceniti kao progresivno iz prostog razloga što pruža levici, u kratkom roku, šansu da se organizuje na internacionalnom nivou. Demonstracije protiv rata i kapitalističke globalizacije, na primer, ne bi bile moguće bez Socijalnog foruma.

Postoji i simbolični, ako ne faktički, značaj u tome da se Socijalni forum organizovao paralelno sastancima G8 kao alternativa ‘neo-liberalizmu’. Socijalni Forum je bio održan u gradu gde je na vlasti bila Radnička partija (PT), koja je uvela u tom gradu nešto što je ličilo na samoupravni sistem gde su radnici odlučivali na mestima rada i u lokalnim skupstinama kako da organizuju proizvodnju, političko uređenje i društveni zivot. Za takvu alternativu stoji Pobunjeni um – za institucije i sisteme koji se zasnivaju na radničkoj demokratiji, gde vlast drži kolektiv, gde će sve individue moći da učestvuju ravnopravno u proizvodnji i drugim društveno-političkim pitanjima. Istovremeno mora biti jasno da su Socijalni forum i PT samo simboli radničke demokratije – PT, kada je preuzeo vlast u Brazilu nije sproveo socijalnu revoluciju. Niti je Socijalni forum izneo plan za suštinske promene u globalnom sistemu. Stoga, Socijalni forum može služiti samo u kratkom roku dok se levica na međunarodnom nivou ne organizuje na demokratičniji i jasniji način. Dok je Socijalni forum ujedinio proteste (što ocenjujemo kao pozitivno) nije zaustavio rat (što su samo radnici mogu da urade, kao što je dokazala Oktobarska revolucija u Rusiji).

Sasvim je moguće se Socijani forum kvalitativno promeni. Sama dijalektika stvari diktira da je moguće da će se kvantitet mišljenja koji je tamo predstavljen pretvoriti u novi kvalitet. Moguće je da će levica sebe redefinisati i preuzeti Socijalni forum, istovremeno menjajući njegov karakter kao foruma za razgovor i kompromis u početak leve internacionale. Moguće je i da levicu izguraju druge grupe koje stoje za interes nacionalnih buržoazija, sitnih buržoazija i drugih. Zato se mora učestvovati u tom pokretu ali biti jasan entitet van tog pokreta. Takav stav bio bi sličan Lenjinovom kada je savetovao komuniste u Britaniji da se pridruže laburistima, i da podržavaju reforme Laburističke partije. Reforme bi dovele do materijalnih promena koje bi inspirisale promene svesti naroda. Rezultat bi bio to da bi komunisti sami mogli da se bore za revolucionarne promene. Mi se nalazimo u sličnoj poziciji na internacionalnom nivou.

Pobunjeni um veruje da će se Balkan osloboditi varvarizma u kapitalističkoj i nacionalističkoj formi samo kada se stvori radnička partija koja je spremna da analizira svetske i lokalne tokove, ekonomske, političke, vojne i druge, i koja je spremna da se odlučno bori za prava svih radnika i svih potlačenih grupa, bilo koje vere, boje i nacionalnosti. Takva partija mora da ima organizacione veze na internacionalnom nivou i da stoji za revolucionarnu promenu u društvu. To se dokazalo kao jedini način na koji mogu da se zaustave katastrofe u koje nas vodi kapitalizam – glad, bolesti, vojno razaranje. Irak nije bila prva zemlja niti će biti poslednja koja je žrtva imperijalizma. ‘Drugačiji svet’ nije samo moguć, već je sve više neophodan - kao što dokazuje ovaj rat. Taj svet grade radnička klasa i komunisti na njenom čelu.

Prvi korak ka novom svetu na Balkanu, dakle, mora biti mobilizacija na Balkanu protiv rata u Iraku. Radnička klasa Jugoslavije, doduše, ne bi bila sama. Na dan kada izbije rat u Iraku, mnogi će radnici širom sveta štrajkovati. Tog dana, setimo se kakve smo pobede imali zajedno kada se zemaljska radnička klasa ujedinila i upotrebila svoju snagu – njen rad i njenu svest – da zaustavi Prvi svetski rat. Setimo se i toga da, kada smo se branili sami protiv NATO-a, nama nije bilo spasa u izolaciji. Ako to ne shvatimo, i ako to ne shvati radnička klasa širom sveta, čeka nas samo Noks – dugačka noć. Njoj neće biti kraja. Kapitalizam će nas voditi sve dublje u ratove i humanitarne katastrofe. Svima je dužnost da se ne predaju! Ovaj rat je rat protiv svih radnika na svetu, protiv Iračana jer njih bombarduju; protiv američkih i engleskih radnika jer prinudno njihovu radnu snagu upotrebljavaju imperijalisti da bi okupirali Irak. Odgovor parmanentnom ratu je permanentni protest, permanentna revolucija. Odgovor na kraju nije sadašnji Socijalni forum, odgovor je Manifest Komunističke Partije i demokratska borba. Borimo se zajedno za novi svet – slobodni, demokratski, socijalistički! Za svet bez rata!

'To će biti poslednji
I odlučni teški boj,
Sa Internacionalom,
Slobodu zemlji svoj.'