U sredu, 15-tog avgusta, NATO je odobrio slanje 3500 trupa u Makedoniju da bi učestvovali u operaciji "Neophodna žetva" sa iskazanim ciljem da razoružaju albanske pobunjenike koji su umešani u oružane sukobe sa makedonskom armijom tokom proteklih meseci. Ove trupe su sada počele da stižu. No, čak i dok su pristizali, predviđeno primirje je prekinuto borbama između albanskih pobunjenika i makedonske armije.

Pravi razlog za slanje NATO trupa je pokušaj da se spreči zapadanje Makedonije u otvoreni građanski rat. Kada bi se dozvolilo da se ovo proširi i otrgne kontroli to bi imalo mnogo šire posledice od destabilizacije same Makedonije. Objasnili smo već više puta da bi rat u Makedoniji mogao da posluži kao iskra za mnogo širi rat koji bi umešao Albaniju, Tursku, Grčku, Bugarsku i Srbiju.

Uloga Turske je vrlo kompleksna. Turska populacija u Makedoniji nije došla u konflikt sa makedonskom državom za sada. Iako su Turci Muslimani, kao i Albanska populacija, oni nisu pokazali nikakve "simpatije" za pobunjenike. Čak naprotiv, oni su osudili akcije ONA-e i urgirali za neku vrstu mirnog rešenja konflikta zajedno sa ostalim zaboravljenim manjinama.

Turski ministar spoljnih poslova, Ismail Čem, posetio je Makedoniju nedavno, ali albanski politički lideri nisu bili zadovoljni sa pozicijom Turske koja nije pokazala nikakvu spremnost da se umeša u rat u Makedoniji. Turska vlada je očigledno pod pritiskom američkog imperijalizma i naterana je da iskoristi svoju težinu da uveri albanske pobunjenike da postignu mirovni sporazum sa makedonskom državom.

Pa ipak, Albanija ima de fakto sporazum sa sa Turskom u slučaju rata. Kada bi Albanija bila uvučena da "brani" albansku manjinu u Makedoniji ovo bi povisilo pritisak na Tursku da stane na stranu Albanije.

Bugarska bi verovatno bila prva zemlja koja bi intervenisala jer ionako posmatra Makedoniju kao deo Bugarske. Oni bi naravno maskirali ono što bi de fakto bio pokušaj da se aneksira deo Makedonije i pripoji Bugarskoj, kao "pomoc njihovoj braći". Srbija i Grčka bi takođe pokušale da podele sfere uticaja između sebe. Sa intervencijom Bugarske, Grcke i Srbije, Turska bi pronašla izgovor da interveniše na mestima kao što su Kipar ili Bugarska Trakija.

Ono što najviše zabrinjava zapadni imperijalizam jeste što bi čitav scenario neizbežno doveo do rata između Turske i Grcke, obe članice NATO-a. To bi veoma oslabilo NATO-vo južno-istočno krilo. NATO pokušava da predupredi takav katastrofalan scenario. Ovo su pravi interesi imperijalističkih sila na Balkanu - ne interesi balkanaca.

Sporazum od 13-tog avgusta

Slanje NATO trupa se bazira na takozvanom "sporazumu" od 13-tog avgusta. Ovaj sporazum je okončao duge razvučene pregovore sa predsednikom. Ovi "pregovori" između makedonskog predsednika, četiri lidera najjačih makedonskih političkih partija (dvojica sa makedonske strane, Georgijevski i Crvenovski, i dvojica sa albanske strane, Džaferi i Imeri) su bili "posredovani" od strane takozvanih "olakšavača" [ ovo je reč koja je korišćena i u samoj Makedoniji i koja mnogim makedoncima izgleda kao vulgarna i smešna istovremeno], francuza Leotara i njegovog kompanjona Perdua iz Sjedinjenih Država. Imperijalističke sile su nametnule ovu nezakonitu instituciju feudalnog tipa, koja se sastoji od istih partija koje se trenutno nalaze u širokoj koaliciji u vladi. Ovo telo bi navodno trebalo da nadgleda predložene promene ustava države.

Rezultat ovakvih pregovora, pod pritiskom napada ONA-e, je političko parče papira, preliminarna skica dokumenta, koji navodi da će Makedonija i dalje biti suverena država, ne-podeljiva i integralna. Predložene ustavne promene su u domenu jezika i sastava policije. Prema njemu albanski bi postao oficijelni jezik. Pozitivna diskriminacija bi bila primenjivana pri zastupljenosti različitih nacionalnosti u državnom sektoru. Glavna odrednica pri budućem zapošljavanju osobe bilo bi njeno etničko poreklo.

Ovo neće rešiti problem u Makedoniji. Ako se primeni, to bi zapravo rasplamsalo konflikt. U situaciji kada je nezaposlenost tako visoka, rezervisati zaposlenje za ljude u zavisnosti od njihove etničke grupe znači izazvati ogorčenje na svim stranama. Poslovi neće biti raspoređivani prema potrebama već na bazi etničke pripadnosti. To će dovesti do revolta među kvalifikovanim radnicima (makedonskim i albanskim) koji će se osetiti diskriminisanim na osnovu ovog metoda.

Sve ovo je ustupak albanskim gerilcima. Oni su obećali da će položiti oružje na bazi ovih koncesija. U realnosti oni se neće razoružati. Shodno tome, makedonska govorna većina će biti još više razjarena. Ovaj sporazum ne rešava ništa. On samo priprema nove sukobe u budućnosti.

NATO neće moći da ode

Tri hiljade i pet stotina trupa navodno idu u vrlo kratku misiju od 30 dana, u kojoj će razoružati sve albanske borce u severozapadnoj Makedoniji. Ovo će se pokazati kao nemoguć zadatak. Kada je NATO zvaničnik bio upitan: "Da li će 100 posto oružja biti predato?" odgovorio je "iskreno, mislim da neće" (Fajnenšel Tajms, 13/08/01).

Činjenica je da NATO u stvari ne zna sa koliko oružja pobunjenici zaista raspolažu. Pobunjenici će verovatno napraviti predstavu od predaje oružja, dok će većina oružja biti sklonjeno po skloništima unutar Makedonije i takođe preko granice na Kosovu.

Prema tome NATO neće moći da ode. Ako odu konflikt bi se mogao ponovo rasplamsati.

U Bosni i na Kosovu, gde je razmešteno 20 odnosno 40 hiljada NATO trupa nema nikakvih indikacija o tome kada bi se povukli. U celom regionu, smešteno je oko 80 000 trupa.

Svako ko sluša TV vesti na zapadu veruje da će to biti laka, brza operacija. Ali, ozbiljniji buržoaski komentatori imaju mnogo obazriviji pristup. U editorijalu Ekonomista od 18-tog avgusta, mogli smo pročitati sledeće: "NATO tvrdi kako će posao trajati samo jedan mesec - međutim sva pređasnja iskustva na Balkanu govore da ovaj zadatak neće biti ni tako kratak ni tako jednostavan".

"Ako NATO zaista naiđe na teškoće, to će doći kao šok za većinu zapadnih građana. Njihove vlade su im rekle zapanjujuće malo o ovoj poslednjoj manifestaciji balkanske bolesti - ili o njenom potencijalu da ponovo zatruje čitav region ubojitom mešavinom etničke mržnje i oportunističkog nasilja. Umesto toga oni su omekšavali ozbijnost situacije i iz toga proističe teškoća NATO misije. To će se tek pokazati kao velika greška. Ulog u Makedoniji je neverovatno visok".

Isti Članak podseća čitaoce Ekonomista da je "mirovna" misija u Bosni bila zapljusnuta "zabadanjem noža u leđa izmedju umešanih nacija". Problem je u tome što svaka od zemalja koja šalje trupe ima svoje skrivene planove. Na internacionalnom nivou postoji konflikt interesa između Amerike i zapadne Evrope, naročito Francuske. Makedonija neće biti izuzetak. Ovo objašnjava zašto su američke trupe korišćene da zaštite borce ONA-e u Makedoniji, i takođe zašto makedonska govorna većina naročito ne veruje američkim trupama.

Ono što se trenutno dešava je de fakto ekstenzija NATO-vog protektorata u bivšoj Jugoslaviji. Makedonija je već postala ekonomska kolonija imperijalizma. Prisustvo stranih trupa jednostavno potvrđuje ovu poziciju.

Zapadni imperijalizam ima planove za ovaj region. Konkretno, oni žele da izgrade naftni cevovod od Kavkaza do Jadrana. Da bi ovo uradili potrebna im je stabilnost na Balkanu. Ali, jedini način na koji ovo može biti postignuto je kroz permanento vojno prisustvo u čitavom regionu. Oni to ne mogu postići ni ekonomskim niti političkim merama, a ovo znači da je dugotrajniji period stabilnosti nemoguć.

Ali sam imperijalizam je kriv za ovoliki metež. Kroz MMF i Svetsku Banku oni su nametnuli usku ekonomsku politiku u svim ovim zemljama. Zahtevali su rapidnu privatizaciju svih ovih ekonomija što je dovelo do masovnih otpuštanja, pada životnog standarda i konsekventno siromaštva koje ga prati.Ovo su socijalni i ekonomski uslovi koji proizvode etničke sukobe.

Propadanje makedonskih radnika

Članak koji je objavila skopska AIM (napisan od strane Branke Nanevske, 28.Maj-a 2001) daje jasnu sliku ozbiljne situacije u kojoj se nalaze makedonski radnici. Naslov, sam za sebe, dovoljno je govorio: "Marš gladnih". On je opisao situaciju sa kojom se susreće oko 40 fabrika u Makedoniji koje rade sa gubitkom već neko vreme. MMF i Svetska Banka stavljaju pritisak na makedonsku vladu da brzo rasproda fabrike.

Ovo bi vodilo ka otpustanju dopunskih 35 000 radnika. Sve ovo u zemlji gde nezaposlenost već stoji na nivou od 360 000, oko 45%! U maju radnici iz ovih fabrika su organizovali seriju protesta. Bilo im je dosta svega posle meseci, a u nekim slučajevima i godina, ne-primanja plata. U nekim slučajevima oni su podizali barikade i blokirali puteve. Zahtevali su smenu njihovih direktora od kojih su mnogi zainteresovani samo za punjenje sopstvenih džepova. Radnici su želeli da znaju da li će njihovi poslovo biti zagarantovani kada novi vlasnici preuzmu fabrike.

Suočene sa ovom situacijom partije u vladi (koalicija makedonskih i albanskih nacionalista plus još po neki) su usporavale proces privatizacije (ono malo kompanije što je ostalo pod državnom svojinom) zbog političkih i socijalnih konsekvenci. Vlada se plaši besa narodnih masa. Masovni pokret radnika u samoj Jugoslaviji (Srbiji) je primer koga se pribojavaju.

Nacionalističke klike na obe strane rascepa

Ovo takođe objašnjava potpuno nekonzistentnu, zbunjenu propagandu bi-nacionalističke "vlade nacionalnog spasa". Ona je potpuno nesposobna da reši bilo koji od ekonomskih problema sa kojima se susreću makedonski radnici. Zbog toga vladajuća Albanska i Makedonska nacionalna sitna buržoazija pokušava da skrene pažnju sa ovih socijalnih problema potpaljujući anti-albanska osećanja sa jedne strane i prezentujuci lažnu sliku o Makedoncima kao ubicama "gorim od Srba" sa druge, u zavisnosti od toga koja je od ove dve buržoaske klike "vaša".

Ovo je stvorilo paradoksalnu situaciju za zapadni imperijalizam. VMRO-DPMNE (desničarska konzervativna nacionalistička partija) na čelu sa Georgijevskim je dobila izbore 1989-te, zbacujući sa vlasti prethodnu vladu na čelu sa Socijal Demokratskim Savezom Makedonije-SDSM. SDSM sačinjavaju birokrate bivše "komunisticke" Jugoslavije. Sa dolaskom Georgijevskog na vlast, Zapad je mislio da je konačno pronašao pravog saveznika na koga može da se osloni i koji će ubrzati proces privatizacije i dovesti Makedoniju više u sklad sa interesima zapadnog imperijalizma.

Georgijevski se ponašao kao vazal za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. On je političar karijerista koji gleda svoj lični interes. On je polagao svo svoje poverenje u NATO i Evropsku Uniju. Ali uskoro se suočio sa činjenicom da NATO nije više spreman da izigrava Deda Mraza za njega i njegove kriminalce. On i njegova nacionalistička partija su potpalili makedonski patriotizam, što je zapravo izraz duboke frustracije makedonskih masa prema Zapadu.

VMRO-DPMNE bi zapravo više voleo otvoreni rat protiv albanskih pobunjenika. Ovo bi pokrenulo već pomenuti košmarni scenario. Prema tome, čak i neko ko je bio zapadna marioneta se može okrenuti protiv svojih gospodara. Činjenica je da su se čelnici VMRO-DPMNE-a obogatili na leđima makedonskih radnika, i Makedonaca i Albanaca!

Znajući ovo sporazum upravo postignut sa makedonskom vladom se bazira na obećanju od ekstra 27 miliona dolara pomoći za zemlju. Ovo nije ništa drugo do mito, koji bi trebalo da potkupi parazite koji zauzimaju ministarske fotelje u Makedoniji. To su u stvarnosti mrvice u odnosu na ono što Makedoniji treba i neće poslužiti da olakša patnju radnika.

Makedonske mase ne veruju NATO-u

Makedonske mase ne veruju i preziru NATO. Činjenica da albanski pobunjenici poseduju američko oružje i specijalne haj-tek dvoglede za noćno osmatranje koje su im doneli američki savetnici, opravdano doprinosi njihovom nepoverenju, naročito prema Sjedinjenim Državama. Makedonska armija ima malo ofanzivnog oružja. Ukrajina je isporučivala oklopna vozila, ali je pod pritiskom Sjedinjenih Država prestala sa isporukom.

Događaji u selu Aračinovo ilustruju ovu situaciju jako dobro. Sredinom juna, makedonska vojska je rešila da povrati veliko selo Aračinovo, 8 km istočno od Skoplja. Albanski pobunjenici, naoružani sa dalekometnim (i do 5 km) 120 mm I 82 milimetarskim puškama, su pretili da će gađati obližnji internacionalni aerodrom i jedinu makedonsku rafineriju ulja, Okta. ONA je isterala ne-albansko stanovništvo iz sela. Aktivnosti ONA-e su bile razlog odlaska i mnogih albanskih stanovnika Aračinova koji su prebegli većinom na Kosovo zbog straha od rata. Selo je dakle bilo napušteno. Samo su teroristi ostali i oni su okupirali najbolje kuće i koristili ih kao privremene barake. Šef ministarstva unutrašnjih poslova (fotogenični, slatkorečivi pesnik - Ljube Bososki), naredio je napad na selo. Tri dana nakon njegove famozne i provokativne izjave u vojnom stilu pred TV kamerama kada je rekao: "Daću vam intervju u centru sela večeras" nije bio u stanju da to i ostvari. Pobunjenici su se borili sa makedonskim snagama, ali pošto su videli da se ne mogu bezbedno povući pozvali su Solanu iz NATO-a, koji je u to vreme bio u Makedoniji na jednoj od njegovih regularnih "mirovnih misija".

NATO je odmah ušao u Aračinovo. Napravili su štit oko sela štiteci albanske pobunjenike. Kao rezultat toga pobunjenicima je dozvoljeno da se dislociraju. Iz Aračinova ONA borci su se prebacili u Nikustak (3 km severoistočno). Kada su se tamo utvrdili otvorili su vatru iz sela. Šta se desilo sa njihovim oružjem? NATO je, po njihovoj tvrdnji, morao samo da premesti oružane trupe, shodno tome oruzje, bombe,municija…su bili zadržani privremeno i zatim vraćeni! Nakon ove sramotne intervencije KFOR trupa (baziranih na Kosovu preko granice sačinjenih isključivo od američkih vojnika) anti-NATO raspoloženje među stanovništvom je dostiglo tačku usijanja.

Na stotine ljudi se spontano okupilo ispred zgrade parlamenta gde su tražili objašnjenje za ono šta se zaista dogodilo. Nakon ovih inicijalnih nasilnih demonstracija protiv NATO-a i zapadnih sila, raspoloženje je uskoro utihnulo ponovo, a ostali su samo očaj i ogorčenje. Uzimajući u obzir istorijsko sećanje balkanskih naroda NATO bi trebalo da bude vrlo pažljiv. Makedonski narod vidi NATO kao nekog ko im rasparčava zemlju, slično onome što se desilo u Bosni i na Kosovu. Prema tome, sadašnja vlada će platiti visoku cenu za sporazum koji su postigli sa NATO-om.

Predlozi ONA-e

14-tog juna ONA je objavila svoj "mirovni plan". U njemu su se složili da se razoružaju uz uslov da se njihovi borci integrišu u makedonsku armiju i policiju. Ovo bi značilo da se u stvarnosti neće razoružati. Oni bi jednostavno nadgledali svoju teritoriju pod protekcijom NATO-a. Ovo je slično onome što se desilo na Kosovu sa takozvanim Kosovskim Odbrambenim Korpusom, sačinjenim od 5000 bivših boraca OVK. Dobro je poznata činjenica da su mnogi oficiri Kosovskog Odbrambenog Korpusa prebacivali oružje albanskim pobunjenicima unutar Makedonije.

Kako je Stratfor istakao (09.08.2001): "Druge NATO-ove misije za razoružavanje etničkih albanaca na Kosovu i u Srbiji nisu sprečile borce da se ponovo naoružaju. KFOR je razoružao na hiljade etničkih albanaca kao deo predaje OVK u septembru 1999-te. No, OVK se ponovo naoružala, uz odobrenje UN-a, pod okriljem Kosovskog Odbrambenog Korpusa. KFOR je skoro zadržao i razoružao stotine vojnika lojalnih pobunjenicima u srpskoj dolini Preševa, samo da bi ih oslobodili bilo kakvih optužbi protiv ugrožavanja ljudskih prava i da bi ih poslali nazad u bazu, gde su kasnije osnovali Albansku Nacionalnu Armiju. Čak i kada bi NATO mogao da razoruža pobunjenike, ponovne pošiljke bi ubrzo stigle u severnu Makedoniju".

Lideri ONA-e su takođe tražili da budu integrisani u državne institucije Republike Makedonije. Drugim rečima, oni takođe žele deo kolača koji proističe iz procesa privatizacije u Makedoniji.

Ali, ono što je najinteresantnije je zahtev ONA-e da se NATO trupe rasporede kroz "celu teritoriju" Makedonije, ne samo na mesta gde se trenutno vode borbe. Ovo podseća na NATO-ov zahtev iz Rambujea koji je zahtevao prisustvo NATO trupa širom cele Jugoslovenske Republike, u srcu same Srbije.

Ima logike u ovom zahtevu. Da bi se u potpunosti sproveo program MMF-a i Svetske Banke biće potrebne i snage koje bi nadzirale makedonske radnike. Na makedonsku vojsku i policiju se ne mogu osloniti u ovom pogledu. No, ovo će ostati pusti san za ONA-u, jer da bi ga implementirao NATO bi morao da se bori protiv makedonskog naroda kao celine. Lideri ONA-e su bili veoma svesni da ne mogu dobiti otvoreni rat protiv makedonske armije. Njihova strategija je bila da se stvori situacija u koju bi NATO bio uvučen. Iza NATO protekcije oni pokušavaju da ostvare neku vrstu permanentne kontrole nad onim delovima Makedonije gde su Albanci većina.

Kao što Ekonomist od 18. avgusta, 2001 ističe: "Borci su istakli da su NATO snage dobrodošle da ih zaštite od vladinih helikoptera i tenkova, i ostavile su ih u de fakto kontroli severnog i zapadnog dela zemlje". Ali, NATO lideri su shvatili da bi ovo bilo neprihvatljivo za makedonsku većinu. Zbog toga su dodali zahtev za razoružanjem pobunjenika kao uslov za njihov ulazak. ONA lideri su prihvatili ovo znajući da se ionako nikad neće razoružati.

ONA nije bila u poziciji da pobedi makedonske snage, ali ima mogućnost da sprovede gerilski rat naglih napada i povlačenja. Ubistvo za ubistvom bi se produžilo duži vremenski period. ONA bi nastavila da maltretira ne-albansko stanovništvo u "albanskim" oblastima, dok bi ista sudbina zatekla i Albance koji žive u oblastima sa većinom koja govori makedonski. Prospekt bi bio užasno "etničko čišćenje" na obe strane. Već sad ima 67000 makedonskih izbeglica koje su interno razmeštene, uglavnom iz Tetova i Kumanova. Broj etničkih Albanaca koji su izbegli na Kosovo se kreće oko 52000 (podaci od UNHCR-a).

Uloga NATO-a

Uloga NATO trupa biće da održavaju situaciju i spreče da sve izmakne kontroli. NATO se užasava pomisli da bude umešan u dalje borbe. U isto vreme on se mora umešati ako hoće da spreči da se konflikt izmakne kontroli. Shodno tome, ulaze na bazi "dobrovoljnog" sporazuma da ONA preda svoje oružje. Ovo znači da se pravo razoružanje neće dogoditi. Ono što će se desiti jeste situacija gde makedonska republika ostaje reč na papiru. U praksi, severozapadni deo Makedonije gde je populacija pretežno Albanska biće pod kontrolom ONA-e i pod NATO protekcijom.

NATO je primoran da se umeša zbog razloga koje smo objasnili. Ali, NATO se brine za sigurnost svojih vojnika. Amerikanci, još od iskustva u Vijetnamskom ratu, obezbeđuju samo simbolično prisustvo. Većina trupa će biti obezbeđene od strane britanske armije. Kao i obično, Britanija igra ulogu odanog kućnog ljubimca Sjedinjenih Država. Amerika je vidi kao naj-odaniju od svih evropskih saveznika. Britanska vladajuća klasa, bez sumnje, smatra da Makedonija pripada njenoj sferi uticaja. U stvarnosti oni su izvidnica amerikancima koji ne veruju svojim evropskim "saveznicima".

Pa ipak, da li je istina da je NATO bio "pozvan"? Neko je jednom rekao: "ako kažeš jednu laž sto puta ona postaje istina" - Lord Robertson i gospodin Solana koriste ovaj metod. U slučaju ove skorašnje posete Makedoniji mnogi su rekli da je upravo Makedonija ta koja je pozvala NATO trupe da dođu. Ovo je laž. NATO je ušao na makedonsku teritoriju pre toga, bez podrške makedonskog parlamenta ili makedonskog naroda, kao što primer Aračinova pokazuje.

Sve političke partije u Makedoniji su skeptične u vezi uspeha dobrovoljnog razoružavanja pobunjenika. Pobunjenici su objavili da će predati oko 3000 starih i beskorisnih kineskih pušaka. To je u stvari farsa. Svaki mladi i neiskusni pisac bi napisao mnogo bolju radnju i podvukao logičniji scenario za tragediju koju ćemo gledati na TV ekranima.

Ovo neće zadovoljiti Makedonce. ONA je maltretirala makedonsku populaciju u oblastima koje kontroliše, i mnogi od ovih ljudi su bili primorani da odu. Ovo će potpaliti vatru makedonskog nacionalizma. Shodno tome, problem će se proširiti u sledećim godinama.

NATO i zapadne sile ne mogu ponuditi dugoročnu stabilnost Makedoniji jer njihov kapitalistički sistem ne može da reši ni jedan ekonomski ili socijalni problem sa kojim se zemlja suočava. Oni će insistirati na privatizaciji, otpuštanjima, smanjenjima u socijalnim davanjima i državnim troškovima uopšte. Isisaće i poslednju kap krvi iz Makedonije, a radnici - Albanci i Makedonci - biće ti koji će ispaštati.

Lekcije iz prošlosti!

Nedavno smo videli velike poteze makedonskih radnika. Makedonska radnička klasa je jedina koja može ponuditi izlaz iz ćorsokaka koji preti zemlji. Ali, kao što smo to rekli puno puta ranije, makedonski radnici su bez vođstva. Neophodno je učiti iz istorije bivše Jugoslavije. Sredinom osamdesetih, postojao je masovni pokret jugoslovenskih radnika. Slovenci, Srbi, Hrvati, Makedonci, Albanci, svi su marširali zajedno protiv federalne vlasti u Beogradu. Ali sav taj revolucionarni potencijal se izgubio zato što radnici nisu imali revolucionarno vođstvo kakvo su zasluživali. U takvim uslovima nacionalizam je promolio svoju ružnu glavu. Da bi skrenuli pažnju masa sa pravih uzroka ekonomske krize, svaka od lokalnih birokratskih klika je krivila druge nacionalnosti. Shodno tome, Jugoslavija je uronila u seriju užasnih ratova, u kojima je preko 200.000 jugoslovenskih građana izgubilo svoje živote. Danas, ni jedan od problema Hrvatske, Srbije, Bosne nije rešen.

Sadašnji konflikt u Makedoniji je nastavak ratova koji su započeli 1991. Istinski marksisti na Balkanu moraju upozoriti makedonske radnike. Ne slušajte nacionaliste, bilo ONA-u, bilo Georgijevskog i njegove kompanjone. U stvarnosti, ONA i sadašnja koaliciona vlada se svađaju oko toga ko će dobiti veći deo kolača. Niko od njih nema nikavog razumevanja za patnju radnika sa obe strane. Radnici još manje poverenja mogu imati u NATO i zapadne imperijaliste čiji su jedini interesi, kao i uvek, tržišta, sirovine i sfere uticaja.

Imperijalizam je oduvek koristio taktiku "zavadi pa vladaj" prema kojoj postavljaju jednu naciju protiv druge. Za njih različiti narodi koji žive na Balkanu su samo pijuni. Na Kosovu, gde im je jedini cilj bio da svrgnu Miloševića, tvrdili su da su se umešali da bi zaštitili "jadne male kosovske Albance". Jednom kada je Milošević bio skinut sa vlasti i pro-zapadna vlada zauzela njegovo mesto u Beogradu kosovski Albanci su odjedanput postali manje važni. Imperijalističke sile nikada nisu nameravale da dozvole Albancima da se sakupe u jednoj Velikoj Albaniji, čak ni da im dozvoli nezavisno Kosovo. Albanci u Makedoniji mogu verovati da je NATO njihov drug danas. Sutra će se suočiti sa velikim iznenađenjem. Poslednja stvar koju NATO želi jeste da se albanska populacija u regionu ujedini kao jedna nacija. To bi destabilizovalo region i učinilo njihove planove mnogo težim za ostvarivanje.

Zadatak građenja radničkog jedinstva je hitan. Ali, to se može uraditi samo na bazi odbacivanja svih onih koji žele da restauriraju kapitalizam u Makedoniji, nezavisno od jezika koji govore. Ono što je potrebno jeste povratak istinskim idejama socijalizma, idejama radničke demokratije i demokratski kontrolisane planske ekonomije. Radničkoj klasi je potreban sopstveni glas, sopstvena politička sila. Ovo se može postići jedino na osnovu programa ekspropriacije različitih pro-buržoaskih klika u regionu. U ovom programu prava svih nacija bi bila uzete u obzir, kao što su pravo na korišćenje sopstvenog jezika i pravo da se svako odluči o sopstvenoj budućnosti. Ovo bi moglo biti postignuto samo u okviru sve-Balkanske Socijalističke Federacije. Ili ovo ili će se na duge staze drugi krvavi ratovi rasplamsati uprkos NATO-ovim naporima da obuzda situaciju danas.


London, 21. avgust 2001.