Za stanovnike Kosovske Mitrovice, balkanski Belfast, protekla nedelja počela je tenzijama. 18-ogodišnji Srbin je ubijen iz vozila u pokretu u ponedeljak uveče u selu Čaglavica, nedaleko od Kosovske Mitrovice. Ovo nije bila nikakva novost, obzirom da je srpska manjina koja je ostala u pokrajini posle rata '99-e, raštrkana po brojnim enklavama, bila meta sporadičnih uznemiravanja i nasilja od strane albanskih nacionalista od 2000-te. To veče, Srbi koji su živeli u oblasti su blokirali lokalne puteve da bi izrazili protest protiv ovog ubistva i uslova u kojima su živeli uopšte kao manjina u pokrajini, od kraja NATO bombardovanja i od kada je Beograd izgubio svu vlast nad oblašću. U utorak, u toku protesta u severnom delu Mitrovice, užasne vesti počele su da kruže po južnom delu grada, koji je naseljen Albancima. Tri albanska deteta su se udavila u reci Ibar tog popodneva i glasine su bile te da su se deca udavila bežeći od Srba koji su ih jurili sa psima. Ovo je bio događaj koji je pokrenuo demonstracije u sredu ujutru u južnom delu grada. Pošto su se okupili u centru, nekoliko stotina Albanaca su se uputili prema mostu na reci Ibar, koji zapravo deli grad na 2 dela: severni i južni. Nedugo potom, kordon UNMIK policije je bio probijen i Albanci su počeli da ulaze u severni, srpski deo. U tom trenutku, nastao je opšti metež, dve strane su se sukobile. Jedan od oficira međunarodnih snaga je opisao to kao "urbani rat" u kome je korišćeno kamenje, molotovljevi kokteli i vatreno oružje. Izveštaji navode da su dvoje stanovnika severnog dela ubijena snajperskim hicima koja su došla sa tri visoke zgrade iz južnog dela. Događaji u Mitrovici su poslužili kao varnica za opšti napad na srpske enklave u unutrašnjosti Kosova od stane albanskih nacionalista. U brojnim mestima paljene su kuće, pravoslavne crkve takođe i Srbi koji su živeli u mestima predominantno naseljenim albanskim stanovništvom počeli su da se kreću ka severnom, etnički homogenijem delu Kosova. Nekoliko preostalih srpskih zgrada u Prištini su evakuisane kako su se neredi intezivirali i kako se albanska omladina sukobljavala sa stranim trupama u gradu. Nasilje se nastavilo i tokom noći. Do četvrtka uveče, zvaničnici su objavili da je najmanje 31 osoba izgubila život tokom tih dana i da je više od 500 ljudi povređeno.

Kako su vesti dolazile do Srbije, nacionalističke grupe su počele da se skupljaju po gradovima širom zemlje. Nekoliko stotina fudbalskih navijača, članova ultra-nacionalističkih grupa i ostalih prvo su zapalili džamiju u Nišu, gde policija nije ništa preduzela. Zatim je slična šovinistička grupa zapalila džamiju na Dorćolu, u Beogradu. Bilo je pokušaja da se dođe do američke (a dan kasnije i albanske) ambasade, ali je policija osujetila ove pokušaje. Radnje za koje se pretpostavljalo da su im vlasnici Albanci su razlupane i napadi na manjine (uglavnom Rome) su zabeleženi širom zemlje.

Kao marksisti na Balkanu, sa svežim sećanjem na pokolj po etničkim linijama, moramo biti vrlo pažljivi kada analiziramo ovakve događaje. Po svaku cenu mi moramo izbeći opasnost uvlačenja u nacionalističku histeriju sa bilo koje strane. U Beogradu imamo ograničen pristup informacijama o albanskoj populaciji na Kosovu, njenom raspoloženju i njenoj političkoj sceni. Trebali bi biti veoma skeptični prema domaćim medijima i njihovoj verziji o događajima koji su se dogodili. No, sudeći po informacijama koje smo prikupili do sada, zaključili smo da bi bilo pogrešno okarakterisati skorašnje događaje na način na koji su to učinili zapadni mediji - kao "etničke sukobe između dve strane" i kao "spontane". Ove akcije, koje su iznele šovinističke bande, evidentno su planirane unapred. Incident sa davljenjem albanske dece poslužio je kao jeftin izgovor albanskim nacionalističkim liderima da lansiraju kampanju protiv preostalih Srba. Autobusi puni naoružanih bandi su organizovano krenuli iz Prištine u ostale krajeve pokrajine naseljene Srbima. Zato nema govora o "susedima koji su krenuli jedni na druge" u tim mestima, već je to bila pažljivo planirana akcija iz jednog centra. Ovo nasilje se mora prepoznati kao finalni čin situacije koja je nastala u vakuumu posle povlačenja srpske armije, a albanski nacionalisti su počeli "odmazdu" protiv nezaštićenih Srba. Oko 100.000 Srba je napustilo oblast u to vreme.

Društvene tenzije na Kosovu su visoke sve od tada. Imperijalističke snage nisu unapredile uslove života ljudi na Kosovu. Nezaposlenost je izuzetno visoka, fabrike prazne i proizvodnja je svedena na bedni minimum. Imperijalističke snage takođe su otpočele talas privatizacije kosovskih firmi i prirodnih izvora. Parlament koji je oformljen tamo je farsa, baš kao i bosanski, i stanovništvo ima osećaj da nije u kontroli svog sopstvenog života. Diktatura Beograda je samo zamenjena diktaturom imperijalističkih snaga.

Albansko vođstvo je veoma korumpirano i šovinistički orijentisano. Većina partija proizašla je iz Oslobodilačke Vojske Kosova čije je vođstvo bilo tesno kontrolisano od strane imperijalista koji su ih koristili kao svoje pešadince protiv Miloševića na Kosovu. Čim se rat završio, ovi kriminalci su uskočili u odela i počeli da odrađuju svoju ulogu kao novi marionetski režim. Za razliku od srpskog nacionalizma, koji je klonuo posle duge decenije praznih ratova i poraza, kosovska nacija je vrlo mlada i oseća se pobednikom u ratu sa Miloševićem i srpskom opresijom. Logično, oni se pitaju: "Jel' ovo ono za šta smo se mi borili protiv Miloševića?". U ovoj atmosferi bilo je samo pitanje vremena ustanka albanskih masa, ali nažalost, nacionalistički lideri su usmerili sav bes i frustraciju masa ka srpskoj manjini, čuvajući sebe i imperijalističku vlast. To je jedan ogorčen proces diverzije klasne borbe kojoj smo svedoci iz godine u godinu na Balkanu.

U međuvremenu, u Srbiji je vrlo slaba, novooformljena nacionalistička vlada pokušala da iskoristi situaciju u svoju korist i pozvala na "nacionalno jedinstvo". Naravno, ovi događaji su podboli srpski nacionalizam, ali situacija je vrlo indikativna unutar Srbije. Beograd je izgubio svu kontrolu nad Kosovom i njegov uticaj je sveden na lokalne predstavnike Srba u kosovskom parlamentu. Ono što najviše pogađa srpsku vladu je to što ih imperijalisti ignorišu već neko vreme i oslanjaju se na albanske marionete. Oni su frustrirani i zbunjeni izborom zapadnih imperijalista. "Zašto ne izaberu nas?"- pitaju se oni. U njihovim očima, oni su kultivisaniji, obrazovaniji i bolje opremljeni da služe gospodarima od rivalskih albanskih marioneta. Srpski ministar odbrane ponudio je 'pomoć' srpske armije NATO snagama u pokrajini, ali je to glatko odbijeno. Vladina nemoć je veoma očigledna ljudima u Srbiji.

Čovek ne mora biti genije da bi se uvidelo da dešavanja u Beogradu i Nišu nisu bila tako "spontana", takođe. Policijsko prisustvo oko džamije u Beogradu bilo je smešno malo, u Nišu ga nije ni bilo. Veze između raznoraznih ultra-nacionalističkih grupa na Beogradskom Univerzitetu, desnog krila Koštuničine stranke i struktura unutar policije i pravoslavne crkve su evidentne svakome ko želi da pogleda. Vrlo je verovatno da je vlada, budući da je nemoćna, a zavisna o zapad, "progledala kroz prste" paljenju džamija u dva velika grada kao nekoj utesi svom revoltu koji je nastao. Vlada je osudila ove napade, naravno, ali opšti prizvuk ovih osuđivanja je bio vrlo licemeran. Mediji su uglavnom pričali kako će ti izgredi (kao i neki koji su bili prateći) negativno uticati na srpsku reputaciju na zapadu. Ispada da da bi ovo uništavanje bilo totalno opravdano, da tu nisu bile kamere zapadnih medija koje su to snimale.

Vlada je pokušala da mobiliše ljude i organizovala proteste u subotu ujutru. Oficijalna parola je bila kičasta emulacija zapadne "borbe protiv terorizma". Krajnje ishodište kolone je bilo na platou ispred hrama Sv. Save. Sve što je novi srpski premijer mogao reći ljudima je bilo to da "se pomole". I pored zvaničnih poziva preko medija, koji su svi učestvovali, masa je bila vrlo mala za dvomilionski grad, samo oko 10.000 ljudi. Ono što je postalo očigledno tih dana je to da radnici nisu spremni da izađu i protestuju. Većinski sastojak u svim događajima je bila frustrirana i nezaposlena omladina. Obzirom da nisu mogli da pokrenu sindikate, vlada je potražila pomoć studentskih unija i škola. Časovi su prekinuti u četvrtak i petak, a klinci su poslati na ulice. Prosečni srpski radnik oseća se prevarenim i demoralisanim, za njega je Kosovo "izgubljeno" pre mnogo vremena i nije bilo šanse da će oni izaći i protestovati, da ne pominjemo novi rat za "nacionalne interese".

Imperijalizam je stvorio očigledni Gordijev čvor na Kosovu. Posle svih godina licemernih brbljanja o "multietničkom" Kosovu, imperijalisti i zapadni korporativni mediji sada kažu da ih je "realnost" prosto pogodila u glavu. Priznali su kakvi su su užasni "naivni idealisti" svi bili verujući da balkanska "plemena" mogu živeti zajedno u jedinstvu. Srpski premijer Koštunica je već proklamovao predlog za 'kantonizacijom' Kosova koja bi podelila pokrajinu na dva dela i izgleda da bi neki elementi unutar imperijalističkih sila eventualno primenili "kiparsko rešenje".

Marksisti na Balkanu i svuda na svetu trebali bi da se snažno usprotive ovim idejama. Dosta nam je! Imperijalisti crtaju granice na Balkanu zadnjih 15 godina i ništa dobro nije proisteklo iz toga, naprotiv. Podela Kosova po etničkim linijama bi samo otuđila albanske i srpske radnike još više i kreirala uslove za nove ratove. Status Kosova ne može biti rešen u okvirima ograničenog, buržoaskog koncepta nacionalne države.

Da bi izbegli imperijalističku zamku, radnička klasa i omladina Srbije trebala bi da odbije ove inicijative i izbegne pad u atmosferu skore nacionalističke histerije. Ljudi koji žive na Kosovu trebali bi da sami odlučuju o svojoj sudbini. Pro-buržoaski režim u Beogradu nikada neće biti sposoban da unapredi uslove života ljudi koji žive tamo, baš kao što nije sposoban da pomogne 100.000 izbeglica sa tog područja koje su sada u Srbiji. Takođe, pozivamo albanske radnike i seljake na Kosovu da ne dozvole sebi da budu manipulisani od stane svojih nacionalističkih političara. Srpska manjina nije razlog teškoćama sa kojima se susrećete danas! Usmerite svoj otpor na realni izvor moći na Kosovu - imperijalističke snage i njihove lokalne, albanske sluge. Samo po ovim uputstvima za akciju možemo zatvoriti Pandorinu kutiju u koju se Balkan pretvorio. Jedino REALNO rešenje za ovaj region je Socijalistička federacija Balkana koja će omogućiti ekonomski progres oblasti i obezbediti prava za razne nacionalnosti koje na ovim prostorima žive. Ono što je umlo prošle nedelje nije ideja multietničkog Kosova, već ideja da bilo kakav napredak ili jedinstvo mogu biti ostvareni pod imperijalističkom okupacijom teritorije. Mi nismo utopisti, ujedinjeno Kosovo neće pasti sa neba, još manja je šansa da će ono proizaći iz patetičnih, liberalnih inicijativa nevladninih organizacija. Jedini put kroz koji se Srbi i Albanci mogu ujediniti (a to važi i za sve narode Balkana) je put zajedničke klasno svesne borbe protiv imperijalista i njihovih lokalnih, pro-buržoaskih ispostava. Istorija ovog područja ukazuje nam da je ovo sasvim moguće. Nikada neće biti progresa na Balkanu dok se odvija proces restauracije kapitalizma - nikada neće biti mira na Balkanu sve dok se ne istera poslednja imperijalistička jedinica i sve dok se ne zatvori poslednja NVO kancelarija!

PROTIV PODELE KOSOVA PO ETNIČKIM LINIJAMA!

ALBANSKIM RADNICIMA I OMLADINI - SRPSKA MANJINA NIJE VAŠ NEPRIJATELJ NA KOSOVU!

SRPSKIM RADNICIMA I OMLADINI - IGNORIŠITE NACIONALISTIČKU HISTERIJU SRPSKIH MEDIJA!

ZA UJEDINJENO KOSOVO KAO DEO SOCIJALISTIČKE FEDERACIJE BALKANA!