Desetine hiljada litara antraksa. Hiljade litara botulinium otrova. Stotine tona "mustard" gasa. Tone nervnog gasa. Ilegalno postavljeni projektili i stotine bombi i artiljerijskih granata da bace ove smrtonosne toksine. Pokretne laboratorije biološkog oružja. Čak i tajna postrojenja za razvoj nuklearnog oružja. Sve ovo i više od toga je navodila Bushova administracija tokom meseci diplomatskog poziranja koje je vodilo u njen napad na Irak.

Američki vojnici su otišli u bitku natovareni zaštitnom opremom koja je trebala da ih štiti od napada hemijskim i biološkim oružjem. Bushova administracija i američki mediji su neprestano pričali o verovatnoći da će iračka vojska koristiti oružje masovnog uništenja. Ponavljane su tvrdnje da je Sadam Husein izdao naređenja svojim komandantima u kojim ih ovlašćuje da upotrebe hemijsko oružje čim američke snage uđu u Bagdad. Pentagon je čak i smislio ime - "crvena linija", koje su mediji poslušno ponavljali - da označi lokaciju 50 milja južno od iračke prestonice gde takvi napadi mogu da se očekuju. Invaziona sila je prešla "crvenu liniju", ali nikakav sličan napad se nije desio.

Svakih nekoliko dana, dok se osvajanje Iraka nastavljalo, bilo je novih izveš taja u američkim medijima koji su bez daha objavljivali nova otkrića "pretpostavljanog iračkog hemijskog i biološkog oružja" na raznim lokacijama, uključujući tvrdnje da su inicijalni testovi vojnih patrola pronašli nervne agense kao što su sarin i tabun kao i "mustard" gas. Ni jedno od ovih otkrića nije moglo da bude potvrđeno u daljim testovima u američkim laboratorijama. Kasnije se saznalo da vojne patrole nemaju opremu koja je potrebna da bi razlikovali nervne gasove od pesticida koji bi bili normalni u intenzivnoj poljoprivredi mesopotamijske ravnice u kojoj se proizvodi hrana.

Bilo je povremenih otkrića zaliha gas maski i druge zaštitne opreme, koja su Pentagon i američki mediji pokušavali da iskoriste kao "dokaz" - u nedostatku bilo čega drugog - da su se iračke snage spremale da koriste hemijsko oružje protiv američke invazije. Ovaj argument pretpostavlja, naravno, da ova oprema nije značila pripravnost zbog moguće americke upotrebe hemijskog oružja.

Šta više, u većini slučajeva zaštitna oprema datira iz sredine 1980-ih, perioda kada su i Irak i Iran upotrebljavali hemijsko oružje u toku svog osmogodišnjeg rata. Jedan veliki bunker u centru Bagdada, na primer, otkriven 11. aprila, ispod Predsedničke palate, sadržao je zalihe opreme iz 1987 i 1988, poslednje dve godine Iransko-Iračkog rata.

Već ima više od mesec dana od kako je počeo američki napad, i američke vojne snage su uspostavile kontrolu nad praktično svakom kvadratnom miljom iračke teritorije. Ni jedno biološko ili hemijsko oružje nije pronađeno, niti i jedna lokacija koja bi pokazivala znake nedavne proizvodnje, upotrebe ili bar uništavanja. Uprkos intenzivnoj pretrazi i uprkos neprestanim tvrdnjama Bushove administracije pre rata da su hiljade pretpostavljenih lokacija sa oružjem pod nadzorom američkih obaveštajnih agencija, rezultati su ravno nula.

Politički zaključci su jasni: tvrdnja o hemijskom i biološkom naoružanju je bila prevara koju je Bushova administracija namerno smislila da bi sakrila svoje osvajačke ciljeve u napadu na zemlju sa drugim po redu rezervama nafte na svetu. Naročito u Evropi su kritičari već počeli da iznose ovaj argument, protiv američke vlade kao i britanskog Premijera Tonyja Blaira.

Dodatak na neuspeh u nalaženju i jedne zalihe oružja su objave vodećih iračkih naučnika za naoružanje, sada pod američkim nadzorom, da su raniji irački programi hemijskog, biološkog i nuklearnog naoružanja prekinuti posle rata u Persijskom zalivu, za vreme režima UNSCOM inspekcija.

Pred početak rata, Predsednik Bush i drugi američki službenici su zahtevali da irački naučnici budu odvedeni iz svoje zemlje i da ih službenici iz UN ispitaju u tajnosti, tvrdeći da bi se u suprotnom oni suviše plašili odmazde od strane Sadama Huseina da bi mogli da govore slobodno. Međutim, sada kad više nema režima Sadama Huseina, ovi naučnici su nastavili da objavljuju da su američke tvrdnje o oružju masovnog uništenja laži.

Vrhovni naučni savetnik Sadama Huseina, General Major Amir Saadi, predao se američkim snagama u Bagdadu 12. aprila, posle pregovaranja o predaji preko nemačke televizijske mreže ZDF koja je snimila taj događaj. Saadi je bio glavna veza sa oružanim inspektorima UN posle nastavka inspekcija prošlog novembra. On je rekao ZDF da Irak više ne poseduje oružje masovnog uništenja, izjavljujući: "Ja sam govorio istinu, uvek sam govorio istinu, nikad nisam rekao ništa osim istine, i vreme će to pokazati, videćete."

Saadi nije pokušao da pobegne iz Bagdada pošto su američke vojne snage zauzele iračku prestonicu. Predao se čim je američka Centralna komanda objavila da je on upisan na listu za hapšenje. Američki obaveštajni službenik se hvalio Saadijevom predajom, rekavši Los Angeles Timesu 14. aprila: "On zna gde su stvari i on zna imena glavnih igrača povezanih sa programom." Ali Saadi je očigledno nastavio da poriče iste izjave uprkos tome što je američki zarobljenik.

Malo posle Saadijevog hapšenja, glavni arhitekt iračkog nuklearnog programa, Jafar Jafar, predao se vladi jedne bliskoistočne zemlje koja ga je ustupila na raspolaganje američkim službenicima. Izveštaji u štampi su ponovo citirali američke obaveštajne izvore koji su objavili da bi Jafar mogao da ima detaljno znanje lokacije zaliha zabranjenog oružja, kao i toga kako je proizvedeno.

Bivsi oružani inspektor UN David Albright, sada predsednik Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost, rekao je Washington Postu da Saadi i Jafar "znaju, među njima dvojicom, sve o nuklearnom, biološkom, hemijskom i raketnom programu te zemlje". Ali ni jedno takvo otkriće nije se desilo i Albright je lično izjavio za štampu da je sada skeptičan u odnosu na američke izjave o ogromnom iračkom arsenalu oružja masovnog uništenja. "Ja ću se osetiti prevareno", rekao je, "zato što su tvrdili ove stvari sa takvom sigurnošću."

Treći vrhunski naučnik, Emad Husain Abdula Ani, koji je ranije komandovao iračkim naporima da proizvedu nervni gas VX, predao se američkim vlastima 18. aprila. Ponovo, nije bilo otkrića tajnih programa ili ogromnih zaliha.

Kontrola štete, mito i prisila

Zabrinuti zbog potencijalnih političkih posledica, i u zemlji i u inostranstvu, ako se otkrije da je tvrdnja o oružju masovnog uništenja laž, Bushova administracija radi na tome da kontroliše javna očekivanja i stvori dokaze.

Sekretar za odbranu Donald Rumsfeld je objavio u televizijskim intervjuima i kad se obratio službenicima Pentagona 17. aprila da je bivši režim u Iraku sakrio ili uništio dokaze svojih ilegalnih programa razvoja oružja. "Ja lično ne verujem da ćemo otkriti bilo šta", rekao je. "Mislim da će se desiti da ćemo otkriti ljude koji će nam reći gde da idemo da nađemo to. To nije kao lov na blago, gde samo trčite okolo tražeći svuda, nadajući se da ćete naći nešto. Prosto ne verujem da će se to desiti."

Administracija je otvoreno odbacila sugestije da će ponovo da dozvoli ulaz oružanim inspektorima UN na iračku teritoriju. Mobilišu se američke inspekcione snage od 1.000 ljudi, koje se sastoje od vojnog i obaveštajnog osoblja, ali Bushova administracija ne želi da ima nikakve veze sa inspektorima UN u koje ne mogu da se pouzdaju da će "naći" baš ono što Washington zahteva, iako bi ovi inspektori trebalo da imaju najviše iskustva u pretraživanju iračkih lokacija.

Rumsfeld je takođe objavio prošle nedelje da će SAD nagraditi one iračke naučnike koji im pruže informacije o oružju masovnog uništenja, u isto vreme preteći ozbiljnim posledicama onima koji nastave da prkose Bushovoj administraciji. Los Angeles Times je objavio 20. aprila: "irački naučnici koji ne budu sarađivali će možda biti odvedeni u zatvor radi ispitivanja i u krajnjem slučaju bi mogli da budu optuženi za ratne zločine."

Drugim rečima, Bushova administracija koja je u potrazi za povodom za rat tvrdila da želi da zaštiti iračke naučnike od pritiska i odmazde, sada se koristi pretnjama zatvora, suđenja i čak egzekucije da bi prisilila iste te naučnike da ponove scenario sastavljen u Washingtonu.

22. aprila 2003.