Za marksiste, Oktobarska Revolucija 1917-te godine predstavlja najveći i najznačajniji događaj u ljudskoj istoriji. Ako isključimo kratku ali slavnu epizodu Pariske Komune, radnička klasa je po prvi put uspela da svrgne svoje eksploatatore sa vlasti i barem započne proces socijalističke transformacije društva.

Istorija je u potpunosti opravdala Oktobarsku Revoluciju. Kao što Trocki ističe, u sada već marksističkom klasiku, "Izdana revolucija", mogućnost socijalizma je po prvi put demonstrirana, ne u jeziku dijalektike, već u jeziku čelika, uglja i cementa. Planska, nacionalizovana ekonomija koju je uspostavio Oktobar je uspela u vrlo kratkom periodu da transformiše zemlju zaostalu poput Pakistana danas u drugu najmoćniju svetsku silu. Prva revolucija nije sprovedena u razvijenoj kapitalističkoj zemlji, kako je Marks predviđao, već na bazi zastrašujuće zaostalosti. Da bi se dobila ideja o okolnostima sa kojima su boljševici morali da se suoče može se navesti činjenica da je samo u toku jedne godine, 1920-te, 6 miliona ljudi umrlo od gladi u tadašnjoj sovjetskoj Rusiji.

Marks i Engels su odavno objasnili da socijalizam - besklasno društvo - zahteva određenu materijalnu bazu kao preduslov postojanja. Početna tačka socijalizma mora biti zenit razvoja proizvodnih snaga, razvijeniji od onog koje danas poseduju najrazvijenije kapitalističke sile (poput S.A.D.-a). Samo na osnovu visoko razvijene industrije, zemljoradnje, nauke i tehnologije, je moguće garantovati uslove za slobodan razvoj ljudskih bića, počevši od drastičnog skraćenja radnog dana: osnovni preduslov za učestvovanje radničke klase u demokratskoj kontroli i upravljanju društvom.

Engels je objasnio da će u svakom društvu u kome su umetnost, nauka i politički proces privilegija manjine, taj sloj upotrebiti i zloupotrebiti svoju poziciju radi sopstvenih interesa. Lenjin je ubrzo uočio opasnost birokratske degeneracije Revolucije pred uslovima opšte zaostalosti. U delu "Država i revolucija", napisanom 1917, on je razradio osnovne preduslove - ne za socijalizam ili komunizam, već za prvi period posle revolucije, za prelazni period između kapitalizma i socijalizma. To su redom bili:

1) Slobodni i demokratski izbori i pravo smene svih činovnika
2) Ni jedan činovnik nema pravo da prima platu višu nego kvalifikovani radnik
3) Raspuštanje stalne plaćene (profesionalne armije) i naoružavanje naroda - narodna vojska
4) Postepeno, svi zadaci vođena države bi bili sprovođeni od strane samih radnika: kada je svako "birokrata" u stvari niko nije birokrata.

Ovo je osnovni plan uspostavljanja radničke demokratije i direktno je uperen protiv opasnosti birokratizacije. Ova pravila su bila temelj partijskog programa Boljševika 1919 godine. Drugim rečima, suprotno tvrdnjama neprijatelja socijalizma, Sovijetska Rusija u doba Lenjina i Trockog je predstavljala najdemokratskiji režim u istoriji.

Pa ipak, režim radničke demokratije na principu sovjeta nije preživeo. Do ranih tridesetih godina prošlog veka sve gore navedene tačke su izbrisane. Pod Staljinom, radnička država je pretrpela proces birokratske degeneracije koji je doveo do uspostavljanja monstruoznog totalitarnog režima i fizičkog istrebljenja lenjinističke partije. Odlučujući faktor koji je potpomogao staljinističku političku kontra-revoluciju u Rusiji bila je izolacija revolucije u nazadnoj zemlji. Način na koji se odigrala ova politička kontra-revolucija najbolje je opisao Trocki usvojoj knjizi "Izdana revolucija".

1936-te, fenomen "staljinizma" bio je iznenađujuće nov i neočekivan. On nije bio očekivan niti objašnjavan u klasičnim tekstovima Marksa i Engelsa. Lenjin je izrazio svoju brigu oko rastuće birokrartizacije u Sovjetskoj državi, koja bi, kako je upozorio , mogla da uništi Oktobarski režim. Ali, Lenjin je verovao da će produžena izolacija ruske radničke države neumitno voditi ka kapitalističkoj restauraciji. Ovo se na kraju i dogodilo, ali tek posle sedam decenija, tokom kojih su sovjetski radnici izgubili svu političku moć a demokratski režim uspostavljen od strane Boljševika 1917. se transformisao u monstruoznu totalitarnu diktaturu. Ostali su samo nacionalizovani oblici svojine i ekonomija zasnovana na planu kao zaostavština Oktobra.

U "Izdanoj revoluciji" Trocki daje brilijantnu i duboku analizu staljinizma sa marksističke tačke gledišta. Njegova analiza do danas nije usavršena a kamoli prevaziđena. Sa zaostatkom od 60 godina potpuno je potvrđena od strane istorije. Trocki je upozorio da je birokratija pretnja nacionalizovanoj planskoj ekonomiji i Sovjetskom Savezu. Za uzvrat, on je bio podvrgnut neviđenoj kampanji "kriminalizacije" od strane "prijatelja Sovjetskog Saveza" širom sveta. Danas, svi ti takozvani komunisti i njima slični koji su pevali hvalospeve Staljinu i ismevali Trockog, pognuli su svoje glave. Većina njih je napustila kamp Komunizma i Socijalizma u potpunosti. Ono malo što je još uvek aktivno nemaju nikakvo objašnjenje za ono što se dogodilo u Sovjetskom Savezu. Niko od njih ne može ponuditi marksističku analizu kolapsa SSSR-a. A to je upravo ono što nove generacije mladih boraca traže (a najbolji iz starije generacije takođe) - odgovore na njihova pitanja neće naći kod njihovih vođa. Ali, na stranicama "Izdane revolucije" naći će da je Trocki ne samo predvideo ovakav ishod šezdeset godina unapred, već i objasnio i analizirao čitav proces sa marksističkog stanovišta.

Birokratija je gušila sovjetsku ekonomiju

Danas neprijatelji socijalizma pokušavaju da tvrde kako je kolaps SSSR-a, u stvari, kolaps nacionalizovane planske ekonomije, i kako je ona neodvojiva od birokratskog režima. Odgovor na ovaj argument daje Trocki u "Izdanoj revoluciji" - on objašnjava kako je planskoj ekonomiji potrebna demokratija kao što je ljudskom telu potreban kiseonik. Uz pomoc činjenica, brojki i statističkih podataka, Trocki pokazuje kako je taljinizam na bazi nacionalizovane planske ekonomije, stvorio gigantski produktivni potencijal, ali je bio nesposoban da ga iskoristi zbog svojih ukorenjenih kontradikcija. Potrebe nacionalizovane planske ekonomije su bile u suštinskoj suprotnosti sa birokratskim režimom. Ovo je uvek bio slučaj. Čak i u vreme prvih "petogodišnjih planova" kada je još uvek imala progresivnu ulogu razvijajući sredstva za proizvodnju, birokratija je bila uzrok visokih troškova proizvodnje. Oni su razvili sredstva za proizvodnju, ali po trostruko višoj ceni od kapitalističkih zemalja. Ova kontradikcija nije nestajala sa razvitkom ekonomije, štaviše, ona je sve više narastala sve do momenta kada je sistem kolapsirao.

Proizvodne snage Rusije su veštački bile zakočene od strane birokratskog sistema. One su se razvile do zapanjujućih razmera zahvaljujući nacionalizovanoj planskoj ekonomiji, ali su bile efektivno sabotirane od strane birokratije. Jedini način na koji se ovaj problem mogao rešiti bio je kroz demokratsku kontrolu i administraciju od strane radničke klase, kako je Lenjin i planirao. Ovo je moglo biti ostvareno na bazi razvijene ekonomije koja je postojala osamdesetih. No, birokratija nije imala nameru da ide tim putem. Korak ka kapitalizmu nije nastao iz neke ekonomske neophodnosti, već iz straha prema radničkoj klasi i kao način da se sačuvaju privilegije i moć vladajuće kaste.

Uloga "Komunističke Partije"

Zapanjujuće je kako je Trocki uspeo da predvidi glavne smernice razvoja fenomena koji se pojavio u Rusiji u to vreme. Pa ipak, u nekim aspektima, događaji su se odigrali drugačije nego što je on očekivao. 1930-tih Trocki je bio ubeđen da bi kapitalistička kontra-revolucija mogla doći samo u obliku građanskog rata. On je pisao: "Oktobarska Revolucija je izdana od strane vladajućeg stratuma, ali ona još uvek nije srušena. Ona ima veliku moć otpornosti koja proističe iz uspostavljenih oblika svojine (ukidanje privatne svojine), kroz živu snagu proleterijata, kroz svest njegovih najboljih elemenata, kratkovidost svetskog kapitalizma i neizbežnost svetske revolucije" ili "Ako - da usvojimo drugu hipotezu - buržoaska partija sruši s' vlasti vladajuću sovjetsku kastu našla bi ne mali broj spremnih sluga iz redova sadašnje birokratije, administratora, tehničara, direktora, partijskih sekretara i privilegovanih viših slojeva uopšte. Čistka državnog aparatusa bi u ovom slučaju bila neophodna naravno. Ali buržoaska restauracija bi verovatno morala da očisti manje ljudi nego revolucionarna partija. Glavni zadatak nove vlasti bi bio da povrati privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju. Prvo i osnovno, bilo bi neophodno da se stvore uslovi za razvitak jakih farmera iz slabih farmi i za preobražaj jakih kolektivnih udruženja u udruženja buržoaskog tipa - u zemljoradničke deoničarske firme. U sferi industrije, denacionalizacija bi počela sa lakim industrijama i onima koje proizvode hranu. Princip planiranja bi bio promenjen za tranzicioni period u seriju kompromisa izmedju državne vlasti i individualnih "korporacija" - potencijalnih vlasnika, t.j. nekih od kapetana industrije, bivših kapitalista - sadašnjih emigranata i stranih kapitalista... Novi režim bi morao da uvede nove forme vlasništva i metode industrije ne na nivou reformi, već socijalne revolucije".

Ne dešava se prvi put u istoriji da se duboka socijalna promena desi bez građanskog rata. Postoje slučajevi kada je dati režim bio toliko iscrpljen da je pao sam od sebe -bez borbe- poput trule jabuke. Jedan od primera su događaji u Mađarskoj 1919. kada je buržoaska vlada kolapsirala i predala vlast u ruke Komunističkoj Partiji. Nešto slično se desilo u istočnoj Evropi 1989. Staljinistički režimi su bili do te mere demoralisani, da su predali vlast bez borbe. U Poljskoj Jaruzelski je predao vlast opoziciji. Ovo se nije desilo bez intervencije masa, koje nisu htele restauraciju kapitalizma. Ali, u odsustvu subjektivnog faktora, pro-kapitalistički elementi su bili u mogućnosti da popune vakuum i skrenu pokret na pro-kapitalistički put. U Poljskoj i Mađarskoj ovo je urađeno uz svesrdnu pomoć "komunističkih" lidera.

Odlučujući faktor je bilo ponašanje takozvanih Komunističkih Partija u ovim zemljama. U stvarnosti KP SSSR-a nije uopšte bila komunistička partija, već birokratski klub, sa milionima članova. Ona je predstavljala produžetak države, sastavljena uglavnom od karijerista i pijuna, a njen cilj je bio da se kontrolise radnička klasa i podcini vladajućoj kasti. Posedovanje partijske knjižice nije bio, kao u Lenjinovo vreme, znak predanosti životu punom žrtvovanja i borbe za prava radničke klase, već pasoš za karijeru. Na svakog iskrenog radnika koji se pridruživao partiji dolazilo je još stotinu karijerista, ulizica, tastera i štrajk-brejkera. Uloga člana Partije nije bila da brani radničku klasu, već da brani birokratiju od radničke klase.

U ključnom trenutku, ove vođe su pretrčale u kapitalistički kamp sa lakoćom kojom se čovek prebaci iz druge u prvu klasu u vozu. Preko noći "Komunističke" partije su se raspale kao kule od karata. Kada je postalo jasno da su dani Sovjetskog Saveza odbrojani, prvi koji su skočili sa broda koji tone i prigrlili kapitalizam su bili upravo vođe "Komunističke Partije", koji su se brzo pretvorili u biznismene, i rubaljske milionere. U poređenju sa ovim - izdaja vođa Socijal Demokratskih partija pred rat 1914. izgleda kao dečija igra.

Ova kolosalna izdaja ne može se razumeti ako se prihvati ideja da je ono što je postojalo Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi bio "pravi socijalizam" - kako su "komunistički" lideri tvrdili decenijama. U vreme kada se Moskovska birokratija busala kako "gradi socijalizam" Sovjetski Savez se u stvari udaljavao sve dalje od socijalizma. I, kako je Trocki I predvideo 1936-te, vladajuća kasta činovnika neće biti zadovoljna samo svojim privilegijama i visokim platama, već će hteti da osiguraju svoju poziciju i poziciju svoje dece time što će pretvoriti državnu u privatnu imovinu. Ovo je bilo neizbežno, ukoliko radnička klasa ne zbaci birokratiju i ne vrati se Lenjinovim principima radničke demokratije i internacionalizma. Na kraju to je upravo ono što se desilo.

Stara KP SSSR-a se raspala preko noći. Od 20 miliona članova koji su bili u njoj, samo ih je 500 000 ostalo i oformilo današnju Komunističku Partiju. Međutim, ova partija takođe nema ništa zajedničko sa komunizmom osim imena. Pošto su udaljeni od države, lideri nove komunističke partije su predstavljali polu-opoziciju režimu Borisa Jeljcina i otvoreno buržoaskom krilu. Ali, u praksi oni su prihvatali tržiste i kapitalizam a njihovo "opozicionarstvo" je bilo čisto ritualnog karaktera.
Isto bi se moglo reći i za vođe oficijalnih sindikata. Prema tome, ogroman gnev, ogorčenost i frustracija masa nije našla nikakav organizovan izraz. U nedostatku neophodnog sredstva kojim bi se izrazili, nezadovoljstvo masa se rasipalo, kao para bez parne mašine. Staljinistička vladajuća kasta je do te mere bila degenerisana da je 80 godina posle Oktobra radije gurnula radničku klasu nazad u kapitalistički varvarizam nego da je dala vlast u ruke radničkoj klasi. Ovo je razvoj događaja za koji je Trocki mislio da je nemoguć. I zaista, dug period vremena to je bilo isključeno.
Dok god su prozvodne snage u Rusiji nastavljale da se razvijaju, pro-kapitalistička tendencija među kastom je bila zanemarljiva. Ali, neuspeh staljinizma je u potpunosti preokrenuo situaciju.

Kolaps Sovjetskog Saveza i takozvane Komunističke Partije, posle dekada staljinističke vladavine, prouzrokovao je strahovitu konfuziju i dezorijentaciju. Pošto su decenijama bili hranjeni lažima i falsifikatima, lažima fabrikovanim od strane gigantske propagandne mašinerije koja je učila ljude kako su komunizam i socijalizam našli svoj najviši izraz u totalitarnim režimima rukovođenim birokratama, svest masa je bila unazađena. Kada se režim konačno raspao, mase su se našle zatečene.

Trocki je isticao da kao što revolucije predstavljaju lokomotive istorije, reakcionarni režimi - naročito totalitarni režimi poput staljinizma -predstavljaju ogromnu kočnicu za ljudsku svest. Do mere do koje niko nije mogao da predvidi, Staljin je uspeo da ultimativno uništi tradicije starog Oktobra. Fizička eksterminacija Lenjinističke stare garde i Leve Opozicije je ostavila proleterijat bez vođstva. Dekade falsifikacije i sakrivanja spisa Trockog u Sovjetskom Savezu su uništili poslednje obrise demokratske i internacionalističke tradicije Boljševizma. Jedan po jedan, radnici koji su preživeli košmar staljinizma su umrli, ostavljajući ogromnu prazninu i nije postojalo ništa što bi je popunilo. U odlučujućem momentu proleterijat je bio ostavljen bez vođstva koje bi ga organizovalo protiv kapitalističkog pokolja.

Važno je podvući da ono što je propalo u Rusiji nije bio socijalizam. Režim koji je uspostavljen preko Staljinove političke kontra-revolucije posle smrti Lenjina nije bio socijalizam. To nije bila čak ni "radnička drzava" kakvu su definisali Marks i Lenjin. To je bila duboko deformisana karikatura radničke države - ili da upotrebimo naučnu terminologiju Trockog: "režim proleterskog bonapartizma". Posle decenija totalitarne vladavine, privilegovana elita je postala u potpunosti korumpirana. Sa zapanjujućom lakoćom, veliki deo bivših "komunističkih lidera" je pritrčao kapitalizmu.

Da, sve to je tačno, ali kakva je situacija danas?

Neuspeh "tržista"

U "Izdanoj Revoluciji" Trocki je pisao: Kolaps režima Sovjeta bi neizbežno vodio ka kolapsu planske ekonomije i prema tome aboliciji državne imovine. Veze između trustova i fabrika unutar njih bi se raspale. Uspešnije firme bi uspele da izađu na nezavisan put. Mogle bi se pretvoriti u deoničarska društva, ili bi pronašle neke druge prelazne oblike svojine gde bi i radnici, na primer, učestvovali u podeli profita. Kolektivne farme bi se raspale u isto vreme mnogo lakše. Pad sadašnje birokratske diktature, ukoliko ne bude zamenjen novom socijalističkom vlašću, značio bi kapitalističku restauraciju koju bi pratio katastrofalan pad industrije i kulture.

Sa marksističkog stanovišta i teorije istorije, nova vladajuća klasa - pod bilo kojim socio-ekonomskim sistemom - može se uspostaviti i održavati samo pod pretpostavkom da razvija sredstva za proizvodnju. Dakle, razlog za pad staljinizma bio je taj što više nisu mogli da postignu stope rasta više nego napredne kapitalističke zemlje. Pred kraj - u takozvanom periodu stagnacije - pod Brežnjevom, proizvodne snage se nisu razvijale uopšte. To je značilo da je sisitem osuđen na propast. Istorijski gledano, kako je Marks objasnio, buržoazija je odigrala progresivnu ulogu zato što razvila ekonomiju i postavila temelje za višu formu ljudskog društva - socijalizam. To je jedino opravdanje za njeno postojanje.

Shodno tome, jedini način na koji bi kapitalistički režim mogao da se ustoliči ponovo na vlasti bio bi da razvije ekonomiju. Marks je objasnio da je to jedini način na koji se određeni socio-ekonomski sistem može održati. Po rečima Engelsa: "Mi smatramo ekonomske uslove kao te koji ultimativno uslovljavaju istorijski razvoj". Ovo se može svesti na produktivnost rada. Normalno, kroz istoriju kapitalizma, povišena produktivnost rada se ostvaruje kroz nove investicije. To je tajna kapitalističkog napretka. Za razliku od svih prethodnih socio-ekonomskih sistema kapitalizam se održava konstantnim inovacijama i unapređenjem sredstava za proizvodnju.

Trocki je ukazao na kolosalna dostignuća nacionalizaovane planske ekonomije kroz decenije, uprkos kočnici birokratije. Do 1980-te zapanjujući ekonomski potencijal je postojao koji birokratija nije umela da iskoristi. Ovo je sad naša polazna tačka. Pitanje koje se postavlja je: da li je buržoazija sposobna da ostvari ovaj potencijal? Ako je odgovor afirmativan, onda bi smo pred nama imali prospekt kapitalističke Rusije koja bi uskoro izazvala Sjedinjene Države kao ekonomska sila. Ruski kapitalizam ne bi bio režim propadanja kao što je Trocki predvideo, već moćna i prosperitetna super-sila, a Oktobarska Revolucija i planska ekonomija bi bile čisto sitne epizode koje su pripremile teren za konačni trijumf Tržista. Međutim, to je pretpostavka koja ostaje da bude dokazana.

Procenjeno je da, da je Sovjetska industrija automobila proizvodila dovoljno kola, nivo vlasništva kola bi bio viši u Rusiji nego u Britaniji ranih osamdesetih. Kola nisu proizvođena zbog toga što je birokratija imala druge prioritete, ali kupovna moć je postojala. Ali šta sada? Automobili se jos uvek ne proizvode u dovoljnom broju. Strana kola se uvoze - uglavnom skupi Mercedesi za mafija-kapitaliste koji plaćaju u dolarima. Sa druge strane, rubaljske ušteđevine običnih građana su pojedene inflacijom. Ovo nikako nije progres, već monstruozna regresija. Na stranu sve katastrofalne ljudske posledice, novi sistem ne razvija ni ekonomiju, već potpuno zapostavlja unutrašnje tržište uništavajući kupovnu moć masa i likvidirajući važan izvor kapitala za investicije.

Monstruozna regresija

Ruski kapitalizam će se održati ili pasti u zavisnosti od njegove sposobnosti da razvije ekonomiju i iznad svega poveća produktivnost rada. Kako se ovo može postići? Istorijski gledano, glavni način za postizanje "ekonomije radnog vremena" bio je investiranje u sprave za uštedu rada (mašine). Ovo naravno, nije uvek činjeno iz idealističkih motiva, već u potrazi za profitom i da bi se prestigao konkurent. Kontradikcija se automatski javlja pošto se povećanjem konstantnog kapitala (mašine) u poređenju sa varijabilnim (radna snaga), kapitalista suočava sa padom profita pre ili kasnije. No to je druga priča. Dovoljno je da se kaže sledeće: progresivna uloga kapitalizma se sastoji upravo u ovome: da vodi većem ekonomisanju radnog vremena kroz generalno uvođenje nove mašinerije i tehnike.

Ovo pokreće fundamentalno pitanje: da li je buržoazija podigla produktivne snage u proteklih deset godina? Odgovor je očigledno negativan. Ruska buržoazija ne igra nikakvu progresivnu ulogu. Marks je gledao na kapitaliste kao na jednostavne skladištelje produktivnih snaga. Njihova uloga bila je da izvuku višak vrednosti iz radnika i da ga investiraju u novu produkciju. Činjenica da su oni to radili iz pohlepe i da su brutalno eksploatisali rad dece itd., jeste sekundarna. Dokle god su razvijali proizvodne snage - oni su gurali društvo napred. No kakva je situacija u Rusiji? U periodu takozvanih "tržisnih reformi" Rusija je doživela najveći kolaps u svetskoj ekonomskoj istoriji. Samo u prvih pet godina ekonomija se skupila za zapanjujućih šezdeset posto. Ovakav pad je nezabeležen u ekonomskoj istoriji. To je nalik katastrofalnom porazu u ratu.

Realna situacija je svakako gora nego što to brojke pokazuju. Pre dve godine, kanadski univerzitet je uradio studiju o oticanju kapitala i zaključio da se kreće oko 2 milijarde dolara mesečno. Oni su izračunali da to znači oticanje barem 140 milijardi dolara u periodu od 6 godina. U praksi ova brojka je verovatno konzervativna i ovaj novac se nikada neće vratiti u Rusiju. Ruska buržoazija ne da ne razvija produktivne snage - ona ih pljačka i uništava!

Moglo bi se reći da je ovo trenutno stanje stvari, i da će sve završiti dobro na dugi rok. Ali kako je Kejns jednom rekao: na dugi rok - svi smo mi mrtvi! Naravno, pad se ne može nastaviti u nedogled. Ni jedna ekonomija se ne može stalno kretati na dole. Od kolapsa 1998-e, Ruska ekonomija je doživela određen oporavak, dostižuci stopu rasta od 7.7% u 2000. No, svaki rast bi se trebao posmatrati u kontekstu užasnog kolapsa poslednjih 10 godina. Kako je "The Economist" sarkastično prokomentarisao - sve što je bačeno sa litice će imati tendenciju da oscilira!

Branioci kapitalizma upiru prstom na skorašnji oporavak ruske ekonomije, ali ovo nije rezultat organskog poboljšanja, već posledica epizodičnih tendencija: oštra devalvacija rublje posle krize 1998 i skorašnji nagli rast cene nafte. Bilo kao bilo, efekat devalvacije je već ispario, a cena nafte stagnira. Ako, što izgleda sasvim izvesno, sadašnji događaji u S.A.D. posluže kao uvod u svetsku recesiju, cena nafte će ponovo naglo pasti - što bi zaustavilo parcijalni oporavak Rusije. Zaključak je neizbežan. Eksperiment sa tržisnom ekonomijom se završio katastrofom. Svi pokazatelji ruske ekonomije nas teraju da slutimo dalji kolaps u nadolazećim mesecima i godinama.

Problem investicija

Odlučijuća stavka na duge staze je svetska ekonomija. Rusija je sada više zavisna od svetskog tržista nego ikada ranije. Mnogo više zavisna nego što je bila za vreme cara. Na prvi pogled, Rusija je idealna zemlja za strane investicije. To je potencijalno veliko tržiste, sa jako obučenom i obrazovanom radnom snagom koja trenutno prima smešno male plate i sa skoro neograničenim prirodnim bogatstvima. Pa ipak, suočeni smo sa paradoksom. Do današnjeg dana dotok stranog kapitala u Rusiju je bio ekstremno nizak. Da bismo stavili ovo u kontekst poslužice podatak da su strane investicije u Kinu u poslednjoj deceniji bile dvadeset puta veće nego u Rusiji. Pitanje koje se postavlja je: Zašto su investicije u Rusiji tako niske? Najbolji odgovor je dat od strane generalnog direktora moskovske kancelarije Morgan Grenville-a, nemačke investicione banke, on kaze:

"Ja ne mislim da se išta drastično promenilo u Rusiji u proteklih par nedelja. Radi se jednostavno o tome da je stigla nova godina i da su investicioni menadžeri pronašli nove lokacije. Ali mi ne mislimo da je ekonomska reforma u Rusiji stabilna, i zato je bitno da predsednik ostane na čelu".

Od kada su ove reči izgovorene stvari se nisu popravile, naprotiv - pogoršale su se. Godinu dana kasnije desio se kolaps koji je za posledicu imao masivan otok stranih investicija iz zemlje - tendencija koja je samo delimično preokrenuta od tada. U ovom trenutku dominantna struja je ona koja vuče u pravcu kapitalizma. Ali ovaj proces nije dovršen i može se lako preokrenuti. Stratezi kapitala su realni. Oni ovo znaju jako dobro. Upravo zbog toga ne investiraju i požuruju rusku vladu da nastavi sa samoubilačkim merama.

Strane investicije su oduvek bile vrlo osetljive, ali od krize 1998 krenulo je još gore. Čak i pre toga, strani investitori su bili razočarani Rusijom. San o velikom tržistu je brzo iščezao. Gledajući u kontekstu svetske krize kapitalizma, rastuće učešće Rusije na svetskim trzistima nije rešenje. Niti se pak Rusija može osloniti na ogromne zalihe nafte i sirovih materijala da je izbave iz teškoća. Dokle god je svetska ekonomija cvetala, postojala je nada za uspostavljanje nove ekonomije na bazi rastućih cena nafte. Ali, sad kada svetska ekonomija stagnira, konsekventni pad tražnje za ruskom naftom (većina nafte je locirana na teškim mestima gde je potrebno puno investicija) ne čini je više tako atraktivnom.

Možemo zaključiti odredjene stvari iz ovoga. Stari poredak je srušen - to je tačno, ali iako su ogromni napori uloženi da se zemlja pokrene u pravcu kapitalizma, ništa stabilno jop uvek nije postavljeno na mesto starog poretka. Ovo znači da kompletna situacija ostaje nedovršena, elastična i nestabilna. Nada da će dobiti velike pare sa zapada je ugašena posle kraha 1998. Trenutno, Rusija duguje preko 150 milijardi dolara. Zapad jeste zabrinut dešavanjima u Rusiji, ali je uslovio svoju pomoć odabirom monetarne politike u skladu sa njihovim interesima - što znači nastavak programa "reforme" koji je i doveo do trenutne katastrofe. Ovo će prouzrokovati socijalnu eksploziju pre ili kasnije.

Društveni kolaps

Zapad je ozbiljno zabrinut za socijalne posledice krize u Rusiji. I ima dobar razlog da bude. Kolaps tržišta je doveo do socijalne dezintegracije. Elementi varvarizma su svuda počeli da se javljaju. Siromaštvo, prosjačenje, alkoholizam, zavisnost od droga, prostitucija, kriminal, epidemije, šire se neviđenom brzinom. Slojevi mladih su pogođeni opštom lumpenizacijom. Starom bauku alkoholizma, dodati su novi problemi, kao što je zavisonost od droga. Veliki broj novih slučajeva HIV-a biva prijavljen u Rusiji svakog meseca, i 90% ovih slučajeva su osobe koje su virus dobile preko zaraženih igala. Zvanične cifre značajno potcenjuju realnu situaciju. Ima oko 2,5 miliona obolelih, i nema znakova da će se ovaj trend promeniti. Ova bolest, tradicionalno povezivana sa siromaštvom - sada pogađa 73 od svakih 100.000 Rusa. Po izveštajima WHO (Svetska zdravstvena organizacija), sve preko 50 slučajeva na 100.000 predstavlja epidemiju.

Mnogi stari ljudi se suočavaju sa velikim problemima, čak i glađu, što je činjenica koja je evidentna po velikom broju penzionera koji su postali prosjaci čak i u Moskvi i Petersburgu. Problem je još veći u provincijama. Neki penzioneri žive od tako mizernih suma kao što je 400 rubalja (45 DM) mesečno. Ovi ljudi, koji su posle teškog i napornog života imali pravo da se raduju relativno komfornoj penziji, doživeli su da im životni standard bude razoren.

U doba Sovjeta, mnogi radnici su se zbog većih plata selili na sever ili istok, u u surovo okruženje gde su građeni novi gradovi kako bi se eksploatisali prirodni resursi kao što su nafta, ugalj, gas i minerali. Za vreme centralnog planiranja, ove daleke oblasti su uvek bile snabdevene. Ali, više nisu. Režim "privatnih preduzeća" koji bi navodno trebalo da bude efikasniji od centralnog planiranja je ostavio ove ljude na milost i nemilost okruženja. Zaliha nema, ili su vrlo oskudne. Postoji ozbiljna pretnja kolapsa zbog raspadajuće infrastrukture.

Pre dve godine, restrikcije struje su izazvale haos u gradovima kao što su Vladivostok i Kamčatka na istoku, Čukota na Arktiku, gde zimi temperature idu od -38 do -55 stepeni celzijusa. U najvećem broju stanova, temperature su bile od -5 do -13 stepeni. Ljudi su se vratili upotrebi starih primitivnih šporeta zvanih burzhuyiki koji sagorevaju sve od drvenarije do knjiga iz porodične bibilioteke. Mnoge porodice su bile primorane da beže bez rublje u džepu, kao da su ratne izbeglice. Ali, neprijatelji nisu bili Nemci ili Amerikanci, već kapitalistički sistem i "nevidljiva ruka tržišta".

Sibir i Kuzbas su potencijalno vrlo bogati regioni Rusije. U stvari, njihove indistrije su do nedavno obezbeđivale stabilan prinos. Samo plate nisu nužno isplaćivane! Ceo region se bazira na dve stvari: prirodnim resursima i odbrambenoj industriji. U Krasnojarsku i Tomsku se nalaze velike nuklearne elektrane, a u Novosibirsku je velika vojna fabrika aviona. Visokokvalitetni ugalj se eksploatiše u Kuzbasu, odakle je u prošlosti izvožen ili korišćen za pokretanje velike industrije čelika. Razlog zašto su sovjetske vlasti gradile velike fabrike u tako udaljenim i negostoljubivim oblastima je bila težnja da se iskoristi blizina uglja i drugih sirovina. Na primer, aluminijum zahteva dosta električne energije. Obilje jeftine hidroenergije u ovoj oblasti predstavlja idealnu osnovu za industriju aluminijuma. U drugim delovima Sibira nalaze se velike rezerve nafte i gasa. Populacija je ili siromašna, ili relativno situirana, zavisno od regiona i vrste industrije.

U Novosibirsku je vojna industrija u problemima, ali još uvek preživljava. Životni standard, iako još nije katastrofalno nizak, značajno je niži nego u Moskvi. Ali, opšta politička scena je prožeta korupcijom i kriminalom. Bilo da se dobra izvoze - kao aluminijum i ugalj - lopovi uzimaju svoj deo, pod maskom "posrednika" ili "veletrgovaca". Često su sami direktori umešani na ovaj ili onaj način. U ekstremnim slučajevima, mafija je preuzela cele industrije i gradove, a u slučaju Lenjinsk-Kuznjecka gradonačelnik je član mafije. Čak je i jeljcin bio primoran da ga uhapsi na kraju. Ako za srednjevekovnu crkvu "svi putevi vode za Rim", za rusku buržoaziju, svi putevi vode u propast.

Proletarijat i seljaštvo

Teškoće konsolidovanja kapitalističkog režima u Rusiji se jasno vide po pitanju privatizacije zemljišta. Trocki je predvideo da će kretanje ka restoraciji kapitalizma početi sa zemljištem - razbijanjem kolektivnih farmi i stvaranjem privatne poljoprivrede. Pošto su se radnici odupirali privatizaciji, smatrao je da će kapitalizam krčiti svoj put kroz seljaštvo. Ali, ovo nije bio slučaj. Posle skoro decenije, još uvek nisu uspeli da privatizuju zemlju ili da razbiju kolektive. U vreme pisanja ovog teksta, postoji svega 260.000 privatnih farmera u Rusiji, što je oko jedne desetine ukupnog broja.

Situacija je bila potpuno drugačija kada je Trocki pisao Izdanu Revoluciju. Trajanje nacionalizovane planske ekonomije i kolektivne poljoprivrede je kroz generacije fundamentalno promenilo odnos između klasa u korist proletarijata. U suštini, rusko seljaštvo više ne postoji. Ono što imamo u Rusiji je ruralni proletarijat, koji nema interesa da se transformiše u klasu malih sopstvenika. To su uglavnom stari ljudi. Mladi su decenijama stupali u armiju i nisu žurili da se vrate na selo sa koga su otišli. Najveći broj njih koji su ostali se navikao na kolektivni sistem, koji im uprkos niskom živtonom standardu i teškim uslovima, bar daje određenu sigurnost. Zbog toga planovi privatizacije zemljišta nisu imali odjeka na selu, iako ih je predložio još Gorbačov.

Putin pokušava da izgura privatizaciju zemljišta - meru koja je u planu još od 1993. Ali, postoji širok front otpora i nema garancija da će ova mera uspeti. Nepopularnost privatizacije zemljišta priznaje čak i zapad. U skorašnjem članku u the Economist-u je istaknuto: "Rusi su već čuli za reč latifundija, i ne sviđa im se njen naziv" (the Economist, 10. mart 2001). Čak je arhi-reakcionarni Aleksandar Solženjicin istupio protiv toga, ističući pravilno da bi privatzacija zemlje koristila "pohlepnim bandama pljačkaša koji su ukradi milijarde od Rusije".

Ovo pokazuje veliku nepopularnost tržišnih reformi u Rusiji, gde je privatizacija dugo bila "prljava reč". Stoga se dugo vremena priprema teren za snažan povratni udarac. Zapad nema iluzija po ovom pitanju: što pokazuje nizak nivo stranih investicija u Rusiji.

Kriza u pripremi

Sadašnji poredak u Rusiji je hibrid koji kombinuje najgore odlike starog sistema sa najgorim karakteristikama kapitalizma. Istina, stara totalitarna država se raspala pod teretom sopstvenih kontradikcija, ali stara državna birokratija je manje-više ostala na vlasti. U stvari, čak je i narasla. Sad ima 1,7 puta više činovnika nego u SSSR-u, koji je imao oko 100 miliona stanovnika više. Ovi činovnici su potpuno demoralisani, zbog činjenice da je došlo do ogromnog rasta korupcije i mita. Naravno, ove stvari su postojale ranije. Ali veličina ove korupcije je sada mnogostruko veća nego u starom Sovjetskom Savezu.

Korupcija je sveprisutna, kao u doba Raspućina kada je označavala samrtnu agoniju carizma. Korupcija i mito prožimaju svaku poru ruskog mafijaškog kapitalizma. Korupcija sto puta gora nego i za vreme stare staljinističke birokratije sada egzistira na svim nivoima. Policija, koja bi trebalo da se bori protiv kriminala i korupcije, sada je i sama prožeta njima. Pre nekoliko godina, određeni broj visokih zvaničnika je uhapšen, i policija je otkrila milion dolara u kešu u njihovim kućama. Oni su bili članovi vladine statističke službe koje je krupni biznis plaćao da falsifikuju izveštaje o poreskim obavezama kompanija. Ovo je samo vrh brega korupcije koji guta bogatstvo Rusije. "Vlada je prepuna birokrata koji sada jedva funkcionišu, kaže Oleg V. Vijugin, vodeći ekonomista moskovskog Trojka Dijaloga i bivši zamenik ministra finansija.

Ova korupcija bez presedana, koja čak i staljinistički režim čini da izgleda kao uzoran model, mogla bi dostići nove razmere, pretvarajući indignaciju proletarijata u bes. Ruski radnici imaju ciničan stav prema svojim vladarima. Ali, radnici su prihvatali decenije staljističke vlasti bez pobune sve do kraja Brežnjevljeve vladavine jer su se proizvodne snage razvijale i uslovi poboljšavali. Ovo je u oštrom kontrastu sa sadašnjim stanjem koje karakteriše sveopšta pljačka, i odsustvo razvoja proizvodnih snaga.

Konstantne krize režima, reflektovane u stalnim usponima i padovima ministara, jasan su odraz ćorsokaka u kome se našao ruski kapitalizam. Promene na vrhu odražavaju činjenicu da, na kapitalističkoj osnovi, nema rešenja. Izbor Putina nije rešio ništa. Samo ga je srećna slučajnost rasta cene nafte održala na vlasti - za sada. Malo toga se promenilo, osim reformi poreskih zakona koje ne menjaju ništa fundamentalno. Rast cena nafte je doveo do stope rasta od 7,7% u 2000. godini. Ali GDP se očekuje da će rasti samo 4% u 2001. u najboljem slučaju. Ove cifre ni u koliko ne nadoknađuju strašni kolaps proizvodnje od 1990, i sadašnje relativno poboljšanje neće potrajati. Kako stvari stoje, stope industrijske proizvodnje su ove godine niže u odnosu na prethodne dve. Cela situaicja je vrlo nestabilna. Inflacija je u prva tri meseca 2001. porasla za 7%, što će još više potkopati ruski industrijski rast. Pad proizvodnje će uzrokovati pad prihoda od poreza, što će dovesti u pitanje isplate plata i penzija, i servisiranje ruskog duga od 150 milijardi dolara. Štaviše, očekuje se dalji pad svih ovih indikatora u narednom periodu usled nepovoljne ekonomske situacije na svetskom nivou.

Priprema se teren za sledeći konvulzivan period ruske istorije. Uprkos svim pokušajima imperijalizma i ruske buržoazije, ruski kapitalizam je slabo i bolešljivo dete. Upozorenje se provlači i kroz zvanična saopštenja. Putin je 3. aprila izjavio: "Zemlja još uvek ima nepovoljnu klimu za investicije. Ako je preduzmemo aktivne mere - posebno, primenu strukturalnih reformi - dobićemo dugoročnu stagnaciju" (Business Week, 16. april 2001). Takva perspektiva znači katastrofu za Rusiju. Sadašnje propadanje je otišlo toliko daleko da preti socijalnom katastrofom neviđenih razmera. Dramatični preokret je nužan ako se želi izbeći takav kolaps. Ali, zamišljati da je to moguće oslanjajući se na "tržišne snage", beznadežna je iluzija.

Dubina kolapsa, opšta dezorijentacija, pad kulture i unazađivanje svesti kao rezultati staljinizma, i nadasve odsustvo subjektivnog faktora - sve to zajedno daje groteskno i unazađeno društvo. Velikoruski šovinizam, misticizam, religija, čak i monarhizam, anti-semitizam. Sve ovo pokazuje da je ruski kapitalizam nesposoban da igra bilo kakvu progresivnu ulogu.

Samo ponovno uspostavljanje nacionalizovane planske ekonomije može stvoriti uslove za oživljavanje ruskog kolosalnog proizvodnog potencijala. U uslovima duboke krize, nije teorijski isključeno da će deo birokratije krenuti u ovom pravcu. Ali, na birokratskoj osnovi, bez demokratske administracije i kontrole radničke klase, sve će se završiti na isti način kao i ranije. Kao što je Trocki istakao u Izdanoj revoluciji, nacionalizovanoj planskoj ekonomiji treba demokratija kao što ljudskom telu treba kiseonik. Samo stvarna radnička demokratija, na liniji oktobra 1917. može Rusiju izvesti iz sadašnjeg ćorsokaka.

Uloga proletarijata

Ključno pitanje ostaje reakcija radnika. Do sada, ruski radnici su uglavnom bili pasivni. To je jedino objašnjenje za stvari koje su se dogodile. Ova činjenica je zbunjivala mnoge posmatrače na zapadu, koji su pokušavali da mističnim pojmovima "ruske duše" i navodne beskrajne sposobnosti ruskog naroda da pati, objasne sve ovo. Ali, u realnosti, objašnjenje je mnogo jednostavnije i prozaičnije. Centralni problem ruske radničke klase je problem vođstva. U suštini, sa istim problemom se suočavaju radnici Španije, Britanije i svake druge zemlje.

Naravno, bilo je štrajkova - posebno rudara i nastavnika. Ne sme se zaboraviti da je krizu na leto 1998. izneo pokret rudara, koji su zajedno sa drugim radnicima došli u Moskvu i demonstrirali ispred Dume. Od tada, privremeno poboljšanje ekonomije, dozvoljavajući delimična poboljšanja uslova života masa, isplate dela zaostalih zarada, itd. doveli su do uspavljivanja radničkog pokreta. U odsustvu bilo koje vrste alternative, stav većine radnika prema Putinu je do sada bio "sačekamo pa ćemo videti".

Ali, Putinova vlast je vrlo krhka. Nova ekonomska kriza će transformisati situaciju. Strpljenje masa ima svoje granice i one su već uveliko na probi. Čečenska avantura je privremeno skrenula pažnju masa, ali to ne može potrajati. Svakodnevni problemi su ostali, i zahtevaju rešenje. Štaviše, što se čečenski konflikt bude razvlačio, stav masa će se brže menjati. Od podrške Putinu, prerašće u svoju suprotnost.

Radnici se polako regrupišu. Sporost je u potpunosti rezultat odsustva subjektivnog faktora. Raspoloženje populacije je bes i frustracija, ali ovaj bes nije usmeren na pravu metu, nema organizovano sredstvo preko koga bi se ispoljio. Centralni problem je odsustvo političkog vođstva. Ni jedna od političkih partija zaista ne zastupa lenjinističku politiku. Ne nude ozbiljnu alternativu radnicima.

Da je CPRF zaista komunistička partija, bazirana na programu Lenjina i Trockog, ne bi bilo problema. Ali ovo je daleko od istine. CPRF - najveća od "komunističkih" partija - redovno dobija desetine miliona glasova, što odražava masovno gnušanje i razočaranje u kapitalizam i "tržišnu ekonomiju". Ali Zjuganov nema nameru da se bori za socijalizam, ili čak da se vraća u dane Brežnjeva, iako bi većina njegovih pristalica to želela. Rukovodstvo CPRF se pokazalo potpuno nesposobnim i bez ozbiljne perspektive. U stvari, oni su prihvatili kapitalizam (iako pričaju o "mešovitoj ekonomiji"). Nadasve, plaše se nezavisnog kretanja masa, i neće ništa da učine da ih pokrenu. Radije bi vreme provodili u beskrajnim manevrima i intrigama u koridorima parlamenta.

Uopšte, njena politička linija je obojena ruskim nacionalizmom. Nema ni traga klasne politike i socijalizma. Zjuganov je oportunista i pati od bolesti koju je Marks nazvao "parlamentarnim kretenizmom". On zamišlja da je mudar državnik jer ceo svoj život troši na beskrajne intrige i manevre na vrhu tražeći potencijalne "saveznike". Oni uključuju čak i rusku pravoslavnu crkvu, za koju kaže da je njen vernik! On je vatreni pobornik rata u Čečeniji. Kao i njegovi odgovarajući likovi, reformski radnički lideri u Španiji i Britaniji, Zjuganov uopšte nije bistar, već ekstremno glup. U vreme kada je CPRF trebalo da masivno raste i pobeđuje, vođstvo je predviđalo da će početi da gubi podršku. Naravno, kada su došli izbori, ipak su dobili glasove. Ali ovo je uprkos Zjuganovom, ne zahvaljujući njemu.

Uprkos ponašanju lidera, novi pokret radnika je neizbežan u narednom periodu. Kontradikcije se gomilaju. Nova ekonomska kriza će razbiti sve Putinove planove za reforme. On će biti suočen sa nužnošću da napada zarade, penzije i životni standard radnika. To je gotov recept za eksploziju klasne borbe koja mora, u izvesnom trenutku, izgurati lidere CPRF u vlast. Toga se sa užasom pribojava Zjuganov. Poslednje što on želi je da bude gurnut na vlast od strane uzburkane radničke klase. Otuda njegovo oklevanje da uđe u vladu. Ali, konačni ishod - na sreću - ne zavisi od Zjuganova i CPRF Duma frakcije.

U takvoj situaciji, vakuum vlasti mogu ispuniti samo sindikati i radnički komiteti. S obzirom da je njihova jedina tačka referencije 1905. i 1917, ideja o sovjetima (radničkim savetima) je neizbežno počela da se ponovo javlja.

Uloga radničkih komiteta

Radnički komiteti su postojali u različitim vremenima sa različitim imenima i u različitim oblastima - štrajk-komiteti, radnički komiteti, komiteti spasa, ili samo: sovjeti - ali suština je ista. Radnički komiteti su u suštini preuzeli upravljanje gradom Anzero-Sudzalensk. Komitet je držao svoje sastanke u kancelarijama gradske administracije, u stalnom zasedanju i u kontinuelnim diskusijama. Ovi ljudi su ti koji su presekli Transsibirsku železnicu pre dve godine. Glavni cilj ovih komiteta bio je da se obezbedi jedinstvena klasna akcija, sa učestvovanjem najvećeg mogućeg broja radnih ljudi.

U Rusiji, ideja da radničkoj klasi trebaju svoji sopstveni predstavnici i izabrana tela da koordiniraju borbu ima duboke korene. Došla je u fokus 1905. i 1917. i sada se ponovo javlja. Anzero-Sudzalenski komitet je izabran na sledeći način: fabrički štrajkački komiteti su izabrali delegate u gradski komitet. Svi delegati su bili opozivi. Upravo ovo je Lenjin zagovarao u Državi i revoluciji. "Radnici zaista kontrolišu", rekao je jedan posmatrač. Šta je ovo, ako ne sovjet? Uloga "radničke kontrole" se ovde svodi na praćenje i inspekciju. Radnici pažljivo prate šta se dešava - posebno aktivnosti administracije i fabričkih direktora. Ovo je razumljivo ako imamo na umu nivo prevara i korupcije koji postoji i dovodi do potpune sabotaže proizvodnje. Ovo upravo korespondira onome što je Lenjin pisao u Mogućoj katastrofi, i kako joj se suprotstaviti". Stoga, spontano, radnička klasa Rusije vraća se starim tradicijama. Onoliko koliko se radnici umešaju u "bogom dano pravo menadžmenta" i upoznaju se sa tajnama upravljanja, knjigovodstva i slično, izazivaju postojeći sistem i praktično se pripremaju za preuzimanje proizvodnje u svoje ruke.

Potreba za radničkom demokratijom je lekcija koju su mase same naučile od života. Radnički komiteti su konkretni, živi izraz ove činjenice. Oni nisu zamena za sindikate, niti protiv njih, oni su nužni dodatak. Oni imaju neke jasne prednosti u odnosu na strukture sindikata: fleksibilniji su, šire bazirani, i sposobni da budu u stalnom zasedanju. Ovde svi radnici uče kako se sve odvija. Konsultuju se, pitaju, diskutuju i uče zajedno. Postoji puna demokratija. Svi imaju pravo da izraze svoje mišljenje. Vesti brzo putuju, omogućujući radnicima da hitro reaguju na događaje. Komiteti takođe služe za još nešto - da drže vođstvo sindikata pod stalnim pritiskom i da spreče formiranje birokratije.

Snaga komiteta će nužno opadati i pratiti tok samog pokreta. Ali u svakom presudnom trenutku ponovo će se javljati uvlačeći sve više radnika i druge borbene delove društva. Ovo je najznačajniji elemenat u jednačini. Pod vođstvom istinske lenjinističke struje, radnički komiteti bi mogli odigrati istu ulogu kao i sovjeti 1917. Čak i bez takvog vođstva, igraće ključnu ulogu u događajima koji slede.

Radnici će se okrenuti svojim sindikatima i njihovim komitetima. Ali, postoje granice. Sindikati nemaju politički program, a on je neophodan. Pa ipak, sada još uvek nema ni jednog. CPRF naglaba o "nacionalnoj ideji", dok radnici traže klasnu alternativu, ali je ne nalaze. Čak nema ni ideje o povratku u period Brežnjeva, koji mnogi vide kao zlatno doba.

U oblastima kao što je Kuzbas, radnički pokret je bio izuzetno jak u proteklom periodu, uključujući široke slojeve populacije, ne samo radnike. Čak i neki inžinjeri (u stvari, menadžeri) su bili uvučeni. Ipak, ni oni nisu dobijali plate. Oni osećaju simpatije i solidarnost sa radničkom klasom. Stoga, kako je Marks predvideo, kako se klasa priprema da unese promenu u društvo, sloj "buržoaskih intelektualaca" odvaja se od vladajuće klase i prelazi na stranu radnika. Ovi iskreni, inteligentni i obrazovani ljudi stavljaju svoju energiju i talenat na raspolaganje proletarijatu. U narednim mesecima, pokret će ponovo oživeti sa obnovljenom snagom. Moguće je čak i da će početi, ne u Moskvi ili Lenjingradu, već u provincijama. Ali, jednom kada ozbiljno počne, vrlo brzo se može proširiti, od grada do grada, iz jedne u drugu provinciju. Postojanje komiteta će obezbediti spremnu strukturu za koordinaciju i proširenje akcija radnika. Pod takvim okolnostima, čak i mala revolucionarna organizacija može brzo narasti, pod uslovom da je opremljena ispravnim idejama, politikom, orijentacijom i perspektivom. Ali, nužno je da takva organizacija postoji i pre nego što počnu potresi.

Šanse za trockizam

Ovo je kritičan momenat u istoriji Rusije. Kriza koja je počela 1998. je privremeno rešena, ali je situacija i dalje ekstremno nestabilna. Reformisti su sve pokušali kako bi stabilizovali ruski kapitalizam, i nisu uspeli. Nije ostvarena trajna stabilizacija. Nezadovoljstvo populacije raste svakim danom koji protekne. Javljaju se šanse za veliku ofanzivu radničke klase. Vladajući sloj razaraju podele i kontinuelne krize. Srednji slojevi, koji su ranije gledali ka kapitalizmu kao spasu, gurnuti su u skepticizam i nesigurnu budućnost. Neki od najvećih kapitalističkih oligarha su već pobegli u inostranstvo. Jedini faktor koji nedostaje je revolucionarna partija i vođstvo. Lideri CPRF i sindikata (FNPR) su učinili sve što je u njihovoj moći da zaustave ovaj pokret. Ovo je dovelo do velikog nezadovoljstva, unutrašnjih kriza i podela u "komunističkim partijama".

Uprkos svemu, milioni i dalje glasaju za CPRF ("komuniste") iz jednog vrlo jakog razloga. Nema alternative. Komunistički radnički pokret (RKRP) je više levo od CPRF, ali je mnogo manji. Ostale komunističke partije su premale da bi igrale iole značajnu ulogu. Sada najveći broj članova CPRF čine penzioneri, ne čak ni radnici, nego penzionisani funkcioneri koji su mnogo izgubili i koji su očajni i besni. Osećaju nostalgiju prema prošlosti. Oni su ljudi koji nose slike Staljina na demonstracijama. Ali, oni nemaju odjeka među radnicima. Kada bi postojala ozbiljna trockistička organizacija sa dovoljno snage, mnogi od članova CPRF bi bili pridobijeni za lenjinistički program. Sve je više onih koji su kritični prema Zjuganovu i koji su spremni da podrže radikalne mere.

Iz istorijskih razloga, snage istinskog lenjinizma ("trockisti") su slabi. Njihova današnja brojčana snaga je mala. Ali, snaga njihovih ideja je mnogo veća od brojčane. Jer, danas, više nego ikad, ideje Trockog žive u Rusiji. Nadasve, ideje sadržane u veličanstvenoj "Izdanoj revoluciji" Trockog su putokaz novoj generaciji radničke omladine koja traži revolucionaran put. Grupa Radnička demokratija (Rabochaya Demokratia), RKP, ubedljivo je najznačajnija trockistička grupa u Rusiji, i uprkos svemu, ponosno drži barjak trockizma. Ideje trockizma su nedavno dobile svoj odjek u članstvu komunističkih partija, gde sve veći broj aktivista traži ideje, ili je čak spreman da smatra trockizam mogućom alternativom.

Perspektive

Sadašnja situacija u Rusiji je slikovita potvrda analize Trockog u Izdanoj revoluciji. Posle gotovo decenije "tržišne ekonomije" mase nemaju iluzija u kapitalizam. Ovo priznaju čak i zapadni posmatrači. Nedavno je Business Week (16. april 2001) priznao da "mnogi Rusi identifikuju reforme sa velikim problemima koje je uzrokovala šok-terapija bivšeg predsednika Jeljcina početkom devedesetih."

Marks je objasnio da proces slobodne konkurencije rađa monopol. Ali, monopol za uzvrat priprema teren za državno vlasništvo. Spektakl bogaćenja velikih ruskih monopola na račun stanovništa izaziva osećaj besa. Nije kao na zapadu gde su ljudi generacijama navikavani na kapitalizam. Možda im se ne sviđa šta on donosi, ali ga smatraju neizbežnim i skoro prirodnim. Obično ne preispituju bogom dano pravo kapitalista da poseduju industriju i eksploatišu rad. Ali u Rusiji su stvari drugačije. Generacijama su sredstva za proizvodnju bila u rukama države, a država je bar nominalno trebala da predstavlja interese radnika. Velika većina veruje da su vlasnici privatizovanih preduzeća samo lopovi koji su ukrali narodno vlasništvo. I ovo je potpuno tačno. Kapitalizam nema legitimitet u očima radnika. Ovo je vrlo bitna razlika u odnosu na zapad, i može imati ogromne posledice u narednom periodu.

Gledajući na sadašnji period iz šire istorijske perspektive, videće se da privremena abrevijacija nije bila Oktobarska revolucija, nego staljinizam i truli režim mafijaškog kapitalizma koji je pokušao da ga zameni. Sadašnji režim ne predstavlja napredak, već monstruoznu regresiju. Užasi korumpiranog gangsterskog kapitalizma bivaju sve jače utisnuti u umove ljudi svakim danom koji prođe. Oni daju novo značenje Engelsovim rečima: " darvinovska borba za opstanak je sa prirode prešla na društvo sa intenziviranim nasiljem. Uslovi postojanja prirodnog za životinju izgledaju kao konačna tačka ljudskog razvoja" (F. Engels, Utopijski i naučni socijalizam").

Ako prihvatimo argument Marksa i Engelsa, da opstanak datog društveno-ekonomskog sistema u krajnjoj liniji zavisi od njegove sposobnosti da razvije proizvodne snage, onda moramo izvući nužne zaključke. Posle skoro deset godina pokušavanja prelaska u kapitalizam, Rusija je u ćorsokaku.

Problem vođstva

Pre ili kasnije će pitanje u kom će pravcu Rusija krenuti biti razrešeno. Kako će se kontradikcija razrešiti jeste pitanje koje ne može biti postavljeno unapred, kao matematička jednačina, jer uključuje žive sile. Uključuje klasnu borbu. Dok, kako Marks kaže, materijalne transformacije prozivodnje mogu biti određene "preciznošću prirodnih nauka", to ne važi za političke forme u kojima se odvija klasna borba, ili način na koji ljudska bića stiču svest o njihovom pravom položaju. Ovo su mnogo kompleksniji i protivurečniji procesi.

Jedini razlog zašto je situacija evoluirala kako jeste je zbog privremene inercije proletarijata. Ali, to se sada menja. Radnička klasa je i dalje najvažniji elemenat u jednačini. Kako se priprema za velike događaje koji predstoje?

Numerički, ruska radnička klasa je impresivna sila. Štaviše, zahvaljujući načinu na koji je funkcionisalo centralno planiranje, koncentrisana je u velikim industrijskim centrima koji obuhvataju stotine hiljada radnika. Ako bilo ko zna šta to može značiti, neka pogleda šta se dešavalo u Poljskoj 1980. kada je 10 miliona radnika pokušalo da promeni društvo. Niko nije očekivao tu eksploziju. I na isti način, ruska radnička klasa koju su svi zaboravili i otpisali, može napraviti iznenađenje. Istina, decenije totalitarne vladavine su ostavile traga, zbunjujući i dezorijentišući mase. Ali život se nastavlja. Radnici su okusili "tržišnu ekonomiju" i izvukli svoje zaključke. Nedavni štrajkovi to potvrđuju. Neizbežno će stupiti u akciju u narednom periodu.

Marks i Engels su smatrali da je socijalistička revolucija neizbežna. Ali, takođe su isticali da ako radnička klasa ne uspe, može završiti u "zajedničkoj propasti postojećih klasa". Izbor je između socijalizma i varvarizma. U Rusiji već sada postoje elementi varvarizma. Sadašnji haos preti da dovede do potpunog kolapsa. Ovo je realna mogućnost, ako radnička klasa ne preuzme vlast u narednom periodu. Naravno, u širokom istorijskom kontekstu, socijalizam je neizbežan jer je kapitalistički sistem zapao u ćorsokak na svetskom nivou. To je jedan od glavnih razloga zbog koga se mora sumnjati u održivost kapitalizma u Rusiji, iako nije isključeno da može preživeti određeno vreme na vrlo nestabilnim osnovama. Ali čak i takav sistem mora biti srušen. A to zahteva organizaciju i - vođstvo.

Rezultat klasne borbe ne može se više predvideti sa većom izvesnošću nego rat između nacija. Zavisi od mnoštva faktora. Upravo zbog toga, Napoleon je rekao da je rat najkomplikovanija od svih jednačina. Ne samo da uključuje borbu, već i moral, hrabrost, disciplinu i iskustvo, zalihe, oružije i opremu. Ali i kvalitet vođstva, od generala do desetara.

Na sreću, subjektivni faktor nije ograničen samo na vodeći sloj. Lenjin je rekao da je radnička klasa revolucionarnija čak i od najrevolucionarnije partije, i to je ispravno. Ruski proletarijat ima dugu i slavnu revolucionarnu tradiciju. Ponovo će je otkriti tokom borbe. Naravno, ovaj proces bi bio daleko brži i efikasniji da prostoji istinska lenjinistička struja. Ali, svejeno, radnici će naučiti. Ruski proletarijat je prvi osnovao sovjete na bazi revoluciije 1905. Ne smemo nikada zaboraviti da sovjeti nisu izmišljotina Boljševika ili neke druge partije, već spontani izum radničke klase.

Ruski radnici će se vratiti tradiciji 1905. i 1917. U stvari, već se vraćaju, kao što se može videti u štrajkovima rudara poslednjih godina. To pokazuje da, uprkos svemu, stare ideje i tradicija nisu potpuno izgubljeni, već da su duboko ukorenjeni u svesti klase. Iako radnički komiteti teže da se raspadnu posle svakog štrajka, sigurno će se ponovo javiti u novim borbama, i poprimiti daleko širi obuhvat kada kriza počne da pogađa radničku klasu u celini.

Sudbina Rusije još nije određena od strane istorije. Uprkos izgledu čvrstine, režim u Rusiji je na staklenim nogama. Kada se proletarijat pokrene, može zbrisati sve pred sobom. Opšta kriza društva pogađa i oružane snage. Situacija u kasarnama, i sada napeta, postaće eksplozivna ako se ekonomska kriza nastavi. Kao rezultat, malo je verovatno da bi armija mogla biti upotrebljena da uguši pobunu radničke klase. Verovatnije je da bi joj se pridružila - ne samo vojnici nego i oficiri - kao što se dogodilo u Albaniji. Zaita, događaji u Albaniji su pokazali šta se može dogoditi u Rusiji.

Iako je Beriša privatizovao skoro sve, kada je došlo do potresa, država se srušila kao kula od karata. Cela stvar je bila nestabilna - baš kao što je i ruski kapitalizam. Skandal piramidnih sistema je pokazao fatalne slabosti, i pukao bez upozorenja, kada niko nije očekivao. Baš kao Putin, Beriša je bio "jak čovek" koji je zamišljao da ima punu kontrolu nad situacijom. Ali u odsudnom trenutku, zbrisan je sa scene.

Jedina stvar koja je sprečila uspeh albanske revolucije je odsustvo revolucionarne partije i vođstva. Ali, Rusija nije Albanija. Radnička klasa je hiljadu puta jača, postoji duga boljševička tradicija, i stoga su šanse za uspeh daleko veće. Pretnja strane intervencije je visila nad albanskom revolucijom. Ali, ko bi se usudio da interveniše protiv ruske radničke klase?

U žaru borbe, ruski radnici mogu brzo naučiti. Snage istinskog lenjinizma mogu brzo narasti i zauzeti vodeću ulogu u radničkim komitetima. Uspeh revolucije zavisi od prihvatanja ispravnog programa i politike, baziranih na radničkoj demokratiji i internacionalizmu. Naoružani takvim programom - programom Lenjina i Trockog - biće nepobedivi. Nova ruska revolucija bi transformisala celu situaciju u svetu brže i radikalnije nego deset dana koji su potresli svet 1917. Put bi bio otvoren za pobedu socijalizma, ne samo u Rusiji nego u celom svetu.

6. jun 2001.