Očigledno je da državni obrazovni sistemi širom sveta, takvi kakvi su, ne vrše svoje uloge onoliko dobro koliko bi trebalo. Ima mnogo problema, kao što su: nedovoljno investiranje, odsustvo demokratskih procedura, preobimni i beskorisni školski programi, gušenje slobodne misli, dogmatizam, i rigidnost društvenih odnosa. Štaviše, jasno je da, kao što se izrazito može zapaziti u zemljama bivšeg istočnog bloka, škole često odražavaju ekonomsku situaciju određene zemlje. Stoga, kad sve funkcioniše dobro, škole takođe rade relativno dobro (u datom istorijskom kontekstu), i obrnuto. Sa kolapskom istočnog bloka, i "socijalizma" u bivšoj Jugoslaviji, stanje društva je počelo da se odražava i na školski sistem. Javljaju se apatija, korupcija, nacionalistički dogmatizam, alkoholizam, upotreba droga, pa čak i samoubistva mladih u SR Jugoslaviji. Niko ne vidi svetlu budućnost pred sobom, pošto škole niti pripremaju mlade za život niti im daju široko obrazovanje koje su nekada davale. Očigledno je da su promene neophodne. DOS (Demokratska Opozicija Srbije) je ovo shvatio - često se mogu čuti fraze kao što su: demokratizacija, transparentnost, evropski standardi i metodi, reforma... Uprkos svim naizgled dobrim namerama, nije ostvaren skoro nikakav napredak u proteklih godinu i nešto dana. Gde zaista DOS namerava da nas odvede? Kuda to idemo?

Jednom rečju, ka zapadu. DOS u svom programu otvoreno govori o Bolonjskom procesu, evropskim vrednostima (kako to onda uključuje slobodu misli?) i "tranziciji". Govori se o potrebi da se promene nastavni metodi i prilagode "potrebama tržišta", govori se o privatizaciji, i smanjenju broja studenata na univerzitetu. Proces demokratizacije, uspostavljanje zakona, i autonomija univerziteta i slično se takođe navode.

Pre nego što nastavimo, bilo bi korisno da ukratko ispitamo ideje vodećih snaga unutar DOS-a po ovom pitanju. To će biti korisno jer bi ilustrovalo eventualne pravce razvoja događaja u slučaju raspada ove osamnaestočlane koalicije. Možemo ih grubo grupisati u tri celine: centrističke, ideje desnog centra, i ideje levog centra.

Eventualna centristička alternativa koju reprezentuje DS (Demokratska stranka) je prilično neodređena. Možda najbolja ilustracija značaja koji DS pridaje obrazovnom sisitemu u Srbiji (ne spominjući nigde Jugoslaviju) jeste to što se o njemu vrlo malo govori u programu DS-a. Obrazovanje se često povezuje sa potrebom re-edukacije radničke klase kako bi se povećala proizvodna efikasnost (tj. povećanje profita u industriji) i kako bi Srbija bila konkurentna na evropskom nivou i eventualno postala članica Evropske Unije. Iz ovoga možemo pretpostaviti, i iz druge retorike u vezi sa ekonomijom i politikom, kao što je zagovaranje "privatne inicijative", da će se DS držati osnovnih ideja prezentiranih u programu DOS-a. Jedina fundamentalna razlika je u tome što bi DS verovatno više prostora dao socijal-demokratskoj ideji da materijalna nejednakost (koja se češće prihvata i spominje nego jednakost) ne treba da bude osnova nejednakosti u mogućnostima. Tako da, iako možda ne zagovara jednakost u obrazovnim mogućnostima, DS govori o davanju prioriteta "obrazovanju, nadgradnji obrazovanja i investiranju u ljude i njihovo znanje". Ovaj kurs se verovatno može izjednačiti, ili bar okvirno povezati, sa kurom nekih evropskih vlada kao što je novo-laburistička Tonija Blera, kojom ćemo se pozabaviti kasnije.

Osnovni kurs koji bi sprovodila bilo koja vlast desnog centra, koja bi verovatno bila grupisana oko DSS-a (Demokratske stranke Srbije), tek bi se nešto malo razlikovao. On ima određene ideje koje se mogu smatrati za relativno pozitivne - kao što su uključivanje roditelja u obrazovanje, zaštita prava manjina, oslobađanje od dogmi i autonomija univerziteta, opšte i besplatno osnovno obrazovanje, i uloga države kao garanta da stvoreni stručnjaci neće napuštati zemlju i da će učestvovati u planiranju budućnosti zemlje. Ipak, DSS je, kao i DS, zagovornik privatnog obrazovanja, i podređivanja nastavnog programa potrebama tržišta. DSS takođe zagovara uvođenje veronauke u školski program (što je svesrdno podržano od strane DS-a). Kako se to razlikuje od toga što je marksizam bio školski predmet tokom "socijalističkog" perioda? U svakom slučaju, ideje DSS-a jasno teže ka modelu tradicionalnog desnog centra na zapadu, kojem ćemo se takođe vratiti.

I na kraju, imamo opciju levog centra, čiji najizrazitiiji predstavnik može biti novoformirani SDP (Socijal-demokratska partija), koja je možda najviše podseća na staromodne socijal-demokratske partije zapadne Evrope pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. SDU (sastavni deo SDP-a) ima program koji je više orijentisan ka ljudima i više egalistički od prethodna dva. Program podmlatka partije, SDO-a (Socijal-demokratska omladina), zalaže se i za dobrobit društva i zamogućnost "ličnog usavršavanja", govori o neadekvatnosti sadašjih planova reforme obrazovanja, o potrebi za daljim eksperimentisanjem, i potrebi da se svakome pruži jednaka šansa da dobije obrazovanje i prosperira. S obzirom na ovo, jugoslovenski levi centar se zalaže za hitnu ekonomsku reformu u cilju reintegrisanja u globalnu svetsku ekonomiju i političke tokove. Glavni cilj je priključenje SRJ Evropskoj Uniji. Konsekventno, analiza ideja SDU o reformi obrazovnog sistema biće u okviru analize zapadnog modela.

Na osnovu svega ovoga, jasno je da uprkos nekim razlikama (manjeg značaja), osnovni fokus obrazovne i druge politike jeste zapadni model. Da bi smo onda znali šta možemo očekivati od reformi, neophodno je da se pozabavimo obrazovnim sistemom na zapadu. Moramo analizitati neke od njegovih najznačajnijih elemenata, izbalansirati prednosti i nedostatke koje nudi, i utvrditi da li Jugoslavija uopšte treba da sprovodi ovakvu vrstu reformi koju DOS propagira i želi da sprovede. Pre toga moramo još proceniti ulogu i smisao obrazovanja na zapadu.

Promenljiva uloga školstva i obrazovanja na zapadu

Teme uzavrelih debata na zapadu, školstvo i obrazovanje, dostizali su svoje uspone i padove tokom vekova svog razvoja. Prolazeći kroz različite promene tokom dvadesetog veka, školstvo je imalo dve, prilično kontroverzne uloge. To se može najbolje prikazati na britanskom modelu, zato što je to tamo najjasnije izraženo.

Tokom druge polovine devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka, uloga univerziteta, posebno, bila je da sinovima (i u mnogo manjoj meri, ćerkama) vladajuće klase da neophodno obrazovanje kako bi efikasno upravljali industrijom, nacijom, kolonijama i vojskom. Univerzitet je trebalo da poduči ispravnom razmišljanju, da razvije metode nezavisnog istraživanja, i da postavo kulturne osnove i neformalne veze između "elita" u svim sferama socijalnog života. Ovde se ne možemo zadržavati na tom periodu iako on nije irelevantan za našu diskusiju. Spomenimo ga samo kako bi smo ilustrovali promenu obrazovne politike i prirodu te promene. Takođe je bitno primetiti postojanje državnih i javnih (ili, privatnih) škola u Britaniji, koje jasno odražavaju klasne podele.

Nesporno je da je britansko društvo bilo klasno polarizovano, i takođe je nesporno da je Britanija ostvarila veliki ekonomski napredak tokom ovog perioda upravo zbog eksploatacije kolonija, njihovih resursa, radne snage, strateškog vojnog značaja, i zbog njene sopstvene klasne prirode. Takođe se lako može pokazati da je smisao obrazovanja bio da ljude poreklom iz viših klasa zadrži u poziciji višeg autoriteta nad ostalima. Postojanje specijalnih osnovnih i srednjih škola, i naravno, univerziteta koji su bili dostupni samo višoj klasi, potvrđuje ovo. Svima su poznati Eton, Rugby i Winchester, Oxford i Cambridge. Diplomci ovih univerziteta dominirali su, i još uvek dominiraju, britanskom politikom, ekonomskim životom, društvenom hijerarhijom, itd. Da li je slučajnost da su četrdeset dva premijera u Britaniji bili diplomci ili Oxford ili Cambridge univerziteta? Ili da je to takođe svaki biskup Kenterberija, osim poslednjeg koji je bio na King's College u Londonu, takođe prestižnom univerzitetu. Ili da mnogi činovnici, političari, oficiri i agenti tajne službe na visokim položajima takođe potiču sa "Oxbridge"-a? Ili da diplomci ovih elitnih škola i univerziteta, čak i danas, drže položaje koji su van njihove struke, kao što na primer diplomci na engleskoj literaturi postaju poslovni činovnici na visokim položajima? Ili, još gore, da se još uvek manje od 50% studenata iz državnih škola prima na Oxford? Ne, to nisu slučajnosti. Oni su bili, i ostali proizvodi ekonomskog i obrazovnog sistema stvoreni u posebne svrhe, za dominaciju društvenim grupama i robusnu efikasnost ekonomskog modela (što pokazuje britanski razvoj u periodu od 1839-1900). To dvoje - država i način ekonomskog razvoja, i obrazovni model, blisko su povezani.

Neke stvari su se promenile po završetku Drugog svetskog rata, tokom sedamdesetih - kao rezultat završetka Hladnog rata i kasnije kolapsa SSSR.

Osnovne promene tokom prve polovine Hladnog rata ogledale su se u tome što je sa razvojem Države blagostanja obrazovanje postalo dostupno ljudima iz nižih društvenih slojeva i sve više ljudi je počelo da pohađa univerzitete. Razlog za ovo se može naći u istoriji Evrope i prirodi međunarodnih odnosa u to vreme. Prvo, Evropa se plašila povratka divljem i destabilizirajućem kapitalizmu koji ju je razorio i doveo do rata krajem tridesetih. Cilj je bio da se koliko god je to moguće smanje klasne tenzije (tako što će se obrazovanje učiniti dostupnim svima, na primer) jačanjem uloge države u privredi, uključujući i planske elemente. Drugo, klasne tenzije su morale biti smanjene a ekonomske performanse poboljšane iz straha od socijalizma, koji se širio kao rezultat ekonomskih uspeha SSSR-a i njegove pobedničke uloge u ratu, kao i zbog haotične svetske kapitalističke krize u predratnom periodu. Priroda obrazovanja je takođe doživela promene - ono je postalo više specijalizovano usled produbljivanja podele rada i rasta kompleksnosti privreda na zapadu.

U sedamdesetim, početak procesa koji se danas označava kao radikalna globalizacija, dalje je ubrzao proces funkcionalizacije univerziteta i škola. Pojava novih industrijskih grana, kao što je novi tehnološki sektor, i sve žešća konkurencija između međunarodnih i nacionalih kompanija oko tržišta, zahtevali su povećanu produktivnost rada. To je značilo da je školstvo moralo da postaje sve više specijalizovano. Specijalizacija, ili funkcionalizacija, omogućila je radnoj snazi da bude bolje kvalifikovana za određene poslove i sposobnija da odmah po diplomiranju počne da radi. Usled ovih ekonomskih i obrazovnih promena, zapadne ekonomije su dostizale visoke (ali i nestabilnije) stope rasta, i počele da prestižu stagnantni staljinistički istočni blok.

Raspad SSSR-a i istočnog bloka, imao je dve osnovne posledice na ekonomski i obrazovni razvoj na zapadu, uključujući Britaniju. To je povećanje dostupnosti resursa i jefitne radne snage u zemljama bivšeg "komunističkog" bloka što je doprinelo rastu profitonosnih mogućnosti za investicije velikih korporacija; ali je takođe bila prisutna i sve jača konkurencija. To je značilo da su se profitne stope održavale snižavanjem troškova. Druga bitna posledica je da više nije bilo nužne potrebe za smanjenjem klasnih razlika.

To je dovelo do povećane funkcionalizacije obrazovanja; do sporog ali evidentnog rasturanja Države blagostanja, putem, između ostalog, smanjenja sredstava namenjenih obrazovanju i njegove privatizacije; i do većeg posvećivanja pažnje školovanju ljudi zarad povećanja profita umesto zarad što kvalitetnijeg zadovoljavanja ljudskih materijalnih, emocionalnih, intelektualnih i drugih potreba i želja. Iako je postignut veliki ekonomski uspeh, poželjnost krajnjeg rezultata je pod znakom pitanja. To treba sagledati u širem kontekstu - ispitivanjem osnovnih aspekata, metoda i karakteristika obrazovanja na zapadu.

Osnovni aspekti i modaliteti obrazovanja na zapadu

Privatizacija - ima brojne negativne posledice. Jedna od najznačajnijih je da se stvara procep između bogatih i siromašnih; bolje škole počinju više da naplaćuju svoje usluge dok druge sa smanjenjem sredstava doživljavaju i pad u kvalitetu usluga koje pružaju. Razumljivo, bolje privatne škole dostižu veće standarde od državnih. To je očigledno u Britaniji i Americi. Mnogi ne mogu sebi priuštiti da idu u školu: u Americi ima oko 150.000 dece koja uopšte ne idu u školu, i očekuje se da će ova cifra porasti na 450.000 do kraja ove decenije. To je jasan indikator trenda imovinske polarizacije. Takođe je indikativno da, u februaru 2002., hiljade studenata je u Britaniji pisalo pisma i demonstriralo protiv sadašnjeg sistema i ukidanja univerzitetskih taksi, jer se moraju mnogo zadužiti da bi mogli da plate svoje školarine. Štaviše, kao što je već istaknuto, oni koji pohađaju kvalitetnije srednje škole upisuju bolje univerzitete (kao Oxbidge) i stiču povoljniji socijalni položaj u životu.

Takođe, regionalna diferencijacija i rast troškova obrazovanja su posledica privatizacije. U martu 2000., na primer, Australijska Human Rights Watch and Equal Opportunities Commission je uputila izveštaj o državnim školama australijskoj vladi. Istaknuto je da učenici iz ruralnih sredina, u poređenju sa onima iz grada, manje participiraju u školskoj nastavi, više odsustvuju, i manji postotak završi obaveznu nastavu, a još manje učestvuje u tercijarnom obrazovanju. Do milion dece, što je skoro trećina ukupnog broja učenika u Australiji, bilo je oštećeno zbog nepovoljnog mesta stanovanja. Kako je moguće da geografska lokacija i dalje bude bitan faktor u tako razvijenoj ekonomiji? To samo po sebi nije problem, već je činjenica da je školstvo privatno a da država smanjuje svoje izdatke za školstvo (Howardova vlada je, na primer, potpuno zamrzla finansije za Country Areas Program) doprinela razvoju problema obrazovanja siromašne dece iz ruralnih područja.

Šta onda očekivati sa ovako lošom ekonomskom situacijom i klasnim podelama u Jugoslaviji? Da li će svi moći da plate školarinu na univerzitetu? Da li mi školujemo sadašnju elitu, političare, novu nomenklaturu, industrijaliste i mafiju? Ili želimo da svakom damo jednaku šansu? Zašto onda, kada omladina pita, kada mi pitamo, zašto se ne investira u omladinu odgovora nema, ili čujemo otrcanu laž: "nema para"? Kako se, onda, policiji kupuju novi automobili i plaćaju beskorisne racije po kafićima u kasnim noćnim satima, a obrazovanje je sve lošije i lošije zbog nedostatka novca? Da li je to ono što želimo?

Neki će reći da privatno obrazovanje osigurava kvalitet. Ovo je možda tačno u nekim slučajevima. Niko ne osporava da su Harvard i Yale, i praktično nezavisni univerziteti kao Cambridge i Oxford, na mnogo načina bolji i korisniji društvu od Beogradskog Univerziteta, ili univerziteta u Nišu ili Skoplju. Ne unoseći uopšte bogatstvo zemalja i njegovo poreklo u definiciju "boljeg", iako bi ona mogla definitivno preispitati sa moralnih osnova, treba gledati dalje od površnih poređenja, i uzeti u obzir efekte privatizacije, diskriminacije i plutokratije na zapadu.

Videli smo da privatizacija može polarizovati društvo po klasnim linijama, ili u slučaju više meritokratskog društva, po mogućnostima. A ovo može imati vrlo negativne efekte na psihu ljudi, i stoga, društva u celosti. Rast otuđenja, podela i eksploatacije može uzrokovati rast tenzija u društvu, uzrokujući pad njegove potencijalne (objektivne) efektivnosti, i možda dovesti društvo do socijalnih potresa, pa i krvoprolića.

Moramo se upitati, šta pokreće privatne vlasnike bilo koje industrije, jer privatne škole podležu sličnim zakonitostima? Većina nas, osim idealista kao što je A. S. Neill, odgovoriće iskreno da je njihov motiv novac, ili tačnije profit. Ono što je, onda, najvažnije nisu pravedni standardi, već minimiziranje troškova i pravljenje što je većeg profita moguće. Ideje za masovnu privatizaciju i slični planovi (kao što je vaučerski sistem S.A.D.) inicirani su ili planirani u mnogim zapadnim državama - S.A.D., Španiji, i opet, Britaniji. Nema sumnje da će sa zaokretima u politici na desno u ostatku kontinentalne Evrope, uključujući i "levi centar", Nemačka, Francuska i druge zemlje krenuti istim stopama. Divljenje koje pokazuju prema politici Novih Laburista Tonija Blera je indikativno. Prema tome, Britanija ponovo može poslužiti kao primer za potencijalne opasnosti.

U Britaniji su isplivali na površinu dokazi o tome koliko je privatni sektor profitirao od školstva. OFSTED (Office for Standards in Education) je vladina agencija koja vrši inspekciju škola, i privatizuje neprofitabilne ili neefikasne. Ispostavilo se da je OFSTED privatizovao i efikasne škole, kao što je slučaj sa Surrey County Council. Kada privatni vlasnik preuzme školu, često se profesori otpuštaju kako bi se manje trošilo na njihove plate. Istovremeno, školarine poskupljuju. I onda ne samo da ljudi više plaćaju za uslugu od esencijalnog značaja kao što je školstvo, nego dobijaju uslugu sumnjivog kvaliteta. Koji profesor se može izboriti sa većim odeljenjima, i to kao što se ispostavilo uz često nižu platu, i da pri tome održi svoje standarde na visokom nivou. Neki mogu reći da je takvo stanje samo privremeno, i kada škola počne da zarađuje više novca, školarine mogu krenuti na dole, profesori se vratiti, itd. Ali, zašto bi ovako nešto bilo neophodno u četvrtoj po veličini privredi na svetu? Zašto bi ova privreda koja podnosi terete kao što je kupovina nuklearnih podmornica, dozvolila kolaps školskog, transportnog i zdravstvenog sistema? Da li budućnost naše zemlje treba da bude ista?

Privatizacija može stvoriti elitu, i podići standard manjine. Figurativno govoreći, zemlja bi mogla imati koristi, kako statistike često pokazuju. Ali kakva bi bila njihova distribucija? Šta bi bilo sa širokim masama stanovništva? I ko bi platio račun takvog podizanja imidža zemlje i zadovoljenje interesa male, bogate kaste? Treći svet i njegova populacija? Izgleda da je to ono što DOS želi.

A vi?

Specijalizacija - ima svoje pozitivne i negativne elemente. Teško se može poreći da našoj zemlji trebaju profesionalno kompetentni ljudi. Teško se može poreći da je naš obrazovni sistem bio previše akademski i da nije dovoljno pažnje posvećeno povezivanju akademskog i praktičnog. Ali, ne može se ni u kom slučaju prihvatiti ideja da treba da podredimo svoj obrazovni sistem prohtevima tržišta kao što je to na zapadu! Zašto? Zato što to nije humano, moralno i pošteno. Ljudi se ne smeju tretirati kao roba, njima se ne sme trgovati kao robom, ili još gore, kao proizvodnom sirovinom. Svako od nas je ljudsko biće, individua sa određenim pravima i slobodama, materijalnim standardom, i potrebom za emocionalnim ispunjenjem. Često se misli da ako smo (i često, akademski) kvalifikovani na zapadu, da nema razloga da ne budemo slobodni, bogati i emocionalno ispunjeni. Istovremeno se zaboravlja da ne dobijamo jednake šanse, kao što smo pokazali, u zapadnom sistemu. Ne garantuje se posao svima. Usled specijalizacije, često moramo prihvatiti neko drugo zanimanje jer na tržištu ne postoji tražnja za uslugama za koje smo školovani, ili još gore, možemo potpuno ostati bez posla: što je zastrašujuće! Broj nezaposlenih varira od pet procenata, kao u S.A.D., do skoro dvadeset procenata, kao u Poljskoj. Možemo ostati bez zaštite, kao mnogi od onih koji su izgubili posao u S.A.D. posle 11. septembra. Štaviše, zar ne bi trebalo da nas podstakne da izbegavamo zapadni model samo saznanje da je naš rad kao radnika, u bilo kojoj oblasti i bez obzira na veličinu plate, eksploatisan rad i da bi smo sa malo truda mogli bolji i efikasniji sisitem? Zar ne bi trebalo da nas motiviše na promene činjenica da ljudi na zapadu rade mnogo sati? Ili da ljudi koji se kreću ulicama Londona, Pariza ili Berlina izgledaju otuđeni jedni od drugih, prazno, bezdušno... kao likovi o kojima je T. S. Eliot pisao pre skoro sto godina? Emocionalno i materijalno blagostanje individue mora imati značaja. Naše vrednosti bi trebalo da budu više od samo materijalnih, kao što je ta dali će ljudi sutra moći da kupe televizor ili ne? I kako živeti sa činjenicom da se naš standard (možda) zasniva na muci miliona ljudi Trećeg sveta koji nemaju šansu za pristojan život?

Šta još donosi specijalizacija? Sa stalnim rastom kompleksnosti i hijerarhizacijom sistema velikih kompanija, ekonomska moć, efikasnost i profit se mogu obezbediti samo za ljude na vrhu hijerarhije, koji poseduju neophodne informacije da donose krupne odluke. Radnik postaje efikasniji u svom poslu zbog specijalizacije, ali pošto je kompetentan samo u svom polju rada, ne može odlučivati o stvarima van njega. Ostatak kompanije je njemu i drugim radnicima nepoznat i nedostupan. Ko je onda dovoljno kompetentan da odlučuje? Samo mala grupa na vrhu, koja male odluke ostavlja kompetentnim profesionalcima, ali koja raspolaže konačnim proizvodom (hijerahijskog) procesa sakupljanja informacija. Jasno, onaj ko ima monopol na informacije ima ekonomsku moć, i sve druge privilegije koje dolaze sa njom. U takvom društvu, dalje, radnici, i manuelni i intelektualni, postaju međusobno otuđeni. Stiču utisak da nemaju kontrolu nad svojim radom, a time i nad svojim životima. Opet se postavlja pitanje: da li je ovo što omladina Jugoslavije želi da napravi od svoje zemlje? Da li će biti zadovoljni da budu radnici u multinacionalnim korporacijama koje će odlučivati o njihovoj sudbini - uključujući i to kada i ko može imati posao? I da li svi mogu imati posao? Od sada, mi radnici moramo obezbediti da se ni jedna tragedija poput kolapsa Enrona (ili mnogih avioprevoznika koje smo videli nedavno da propadaju) ne dogodi. Da li je to ono što želimo, da vodimo konkurentsku borbu između sebe kako bi preživeli, dok korporacije prave milijarde dolara ovde i svuda, na račun drugih?

Hijerarhija - podele u nekim zemljama počinju još u školi. Čak i ako klasna pripadnost i nacionalnost igraju ulogu (o čemu će biti reči malo kasnije) hijerarhizacija se često podstiče. Bazirajući mnoge aktivnosti na tzv. "meritokratskim vrednostima", deca se dele i razdvajaju po akademskim sposobnostima, sportskim aktivnostima a ponekad i dobijaju različit autoritet takođe. Elite se izdvajaju i podstiču da usavršavaju svoje talente dok im se druge aktivnosti olakšavaju i "razvodnjavaju", stvarajući tako praktično neobrazovane ljude koji se lakše uklapaju u različite proste oblike rada, i stavljaju na milost i nemilost tržišta. Da li je ovo jednakost šansi? Štaviše, konkurencija koja iz ovoga proizilazi priprema ljude za stresan konkurentski život u budućnosti. Da li to mora biti tako? Svi imamo svoje talente i treba nam omogućiti da ih razvijemo, ali takođe i da naučimo da radimo kao deo zajednice a ne kao atomizirane jedinke gde individualizam vlada, a umesto velikodušnosti i tolerancije pohlepa i gramzivost postaju vrline.

Klasne i nacionalne razlike i korupcija - i dalje odlikuju zapadne sisteme, kao što smo već pokazali. Priča o meritokratiji u društvu je besmislena i mora biti razotkrivena kao zamaskirana plutokratija! Već smo spomenuli slučaj Oxforda u Britaniji. Takođe moramo istaći da se slične stvari dešavaju i u drugim zapadnim zemljama. Vidimo pokušaje da se privatizuju škole i organizuje vaučerski sistem u S.A.D. Ako sistemi nisu plutokratski, kako se onda može drugačije objasniti uspon Džordža Buša i njemu sličnih (iz bogatih porodica ili finansijski podržavanih od strane multinacionalnih korporacija) kada oni očigledno nisu dovoljno obrazovani da razlikuju deflaciju i devalvaciju, kao što su otkrili nedavni Bušovi komentari o Japanu? Ili, kako objasniti to da uvek pobeđuje jedan od kandidata za predsednika S.A.D. obavezno iz dve velike partije? Kako da se decenijama nije pojavila ni jedna nova partija koja bi ih ugrozila, ili više njih?

Kada se govori o klasnim razlikama, ne treba se ograničavati samo na podelu između državnih i privatnih škola. Ljudi u mnogim zemljama za zapadu, u takozvanim državama blagostanja, moraju da kupuju uniforme svojoj deci, udžbenike, opremu, i druge stvari. Nedavno istraživanje u Britaniji je pokazalo da uniforme za srednjoškolce koštaju preko 150 funti [približno 220 evra] i da mnoga deca zbog takvih uslova ne mogu da plate školovanje tamo gde žele. Ovakve pojave su sve češće. U avgustu 2001. FWA (Family Welfare Association) je utvrdila rast od 16% u broju porodica koje su tražile pomoć da bi finansirale kupovinu uniformi; i to je trend rasta koji traje godinama. Kada su roditelji tražili pomoć od vlasti, predsednik lokalnog vladinog tela za obrazovanje, Grejem Lejn je rekao da vlasti to ne mogu da priušte. On je rekao: "To je vrlo skup biznis. Radije bi smo taj novac potrošili na plate profesora, knjige i opremu za škole". I drugi vladini izveštaji naglašavaju potrebu za povećanjem profesorskih plata već dugo vremena. U narednim mesecima je štrajk profesora za povećanje plata neminovan u Londonu. Slični problemi se javljaju i u drugim delovima školstva - kao što je nabavka moderne opreme za škole. Pa ipak, britanska vlast nalazi novca da vodi ratne operacije i plaća svoje trupe u misijama u Sijera Leoneu, Kosovu, Makedoniji i Avganisatanu. Nema potrebe naglašavati da su upravo deca u najsiromašnijim porodicama najviše na šteti od ovakve vrste licemerja.

Što se tiče nacionalnosti, zašto još viđamo tzv. "rasne sukobe" u Engleskoj, pozive za nezavisnost Baskije i nezavisnost drugih nacija na zapadu, rasnu diskriminaciju u školstvu, i osim u Australiji, uspon desničara kao što je Hajder u Austriji, itd.? I koliko ima pripadnika nacionalnih manjina na važnim položajima u politici?

Uz sve to, nivo rasne diskriminacije se može lako pokazati navođenjem statističkih podataka i nekih činjenica. Prema istraživanju prezentiranom na Royal Economic Society Annual Conference na univerzitetu u Notingemu, Labour Force Survey podaci za muškarce u Britaniji u periodu od 1992-96 su: stopa nezaposlenih crnaca 28%, Pakistanaca 22%, Indijaca 12%, dok je stopa nezaposlenih belaca 10%. Štaviše, Indijci su u proseku zaraživali 6% manje od belaca, a crnci 29% i 12% respektivno. Ovo pokazuje pogoršanje položaja etničkih manjina od sedamdesetih. U S.A.D. se ponovo javljaju rasno segregirane škole (što takođe implicira klasne podele). To takođe pokazuje da su vrlo često nacionalnost i klasni položaj povezani na zapadu. Jedanke šanse za sve - to je mit.

Sve ovo treba imati na umu, ako tražimo svoju budućnost na zapadu.

Nastava, i slobodno mišljenje na zapadu - na zapadu ima manje slobode mišljenja nego što to mnogima i tamo i drugde izgleda.

Sloboda mišljenja i izražavanja je sada svakako veća nego što je bila u staljinističkom istočnom bloku tokom Hladnog rata, na primer. Ali, mora biti jasno da postoje granice slobodi misli i govora, i to ni malo razumne. U manjem stepenu (u odnosu na tzv. "socijalističke" zemlje) ali i dalje primetno, školovanje uključuje manje slobodnog mišljenja i prakse nego pukog učenja informacija. Šta je uopšte cilj obrazovanja? [O tome će se govoriti u sledećem članku] Da li je to da se nauči kako da se ispravno misli, i da se bude u skladu sa sopstvenim emocijama, okruženjem, društvom, itd.? Ili je to pumpanje informacija u dečiju glavu, društvenih pravila i odnosa (kao što su hijerarhija, rasizam, seksizam...) i različitih dogmi? Ako je ovo prvo u pitanju, zašto se onda eksperimentalnim školama kao što je Summerhill u Engleskoj stalno preti zatvaranjem? Zašto se ne dozvoli da se njihove ideje sprovedu u praksi, makar u granicama njihovih ograničenih oblasti? Zašto se privatnim školama, u vlasništvu religijskih institucija na primer, dozvoljava da podučavaju decu, ali ne i libertarijanskim?

Da li zato što su previše nazadna? Ne, to se ne može reći, delimično zato što se na njih ne mogu primeniti klasični ispitni standardi, a čak i kad mogu mnogi od ovih učenika pokazuju odlične rezultate (stopa rasta rečnika prosečnog studenta u Shaker Mountain School je bila 2,5 puta veća od nacionalnog proseka S.A.D. pre par godina, na primer). Da li je to zato što su deca nezadovoljna takvim školama? Prosta anketa bi to opovrgla. Pa da li su onda razlozi za ovu reakcionarnu politiku na zapadu drugačije prirode? Da li je moguće da zapadu nisu bitne alternative i ideali, već samo onaj tip obrazovanja koji, prema konzervativnom umu, osigurava najveći profit? Da li je zaista moguće da je "slobodni svet" uplašen od slobode i odlučivanja kada se stave u ruke omladine?

Priča o zapadnom modelu demokratije možda može lepo zvučati u drugim oblastima. Primer za to može biti priča da studenti treba da participiraju u reformama, kao što su studentski parlament i komiteti (po programu DOS-a, ove studente bi postavljala vlada i njeni organi). Vidimo na zapadu da želje studenata nisu iznad potreba biznisa i prohteva vlade. Na primer, u decembru 2001., preko 100.000 demonstranata je izašlo na ulice Španije reagujući protiv zakona o privatizaciji školstva i ukidanju studentskih prava. Zakoni su ipak progurani. Gde je ovde demokratija? Da li je demokratija da se glasa jednom u nekoliko godina, i da se sve prepusti političarima, ili je to aktivna participacija u svim akcijama društva? Šta vi želite da bude demokratija?

Možda bi bilo dobro da se na ovom mestu spomene sistem S.A.D. čiji će brojni elementi biti inkorporirani u naš sistem, koji prema stručnjacima za obrazovanje, stvara studente koji su na osnovnom i srednješkolskom nivou daleko iza njihovih drugova u mnogim zapadnim i ne-zapadnim zemljama. To se može ilustrovati rezultatima učenika dvanaestog razreda u S.A.D. (17-18 godina) sa The Third International Mathematics and Science Study (TIMSS), održanom 1988. Uz neobjašnjivo odsustvo mnogih azijskih zemalja, koje su tradicionalno odlične u ovoj oblasti, učestvovale su 23 zemlje sveta. Deca iz S.A.D. su bila tek četri mesta iznad poslednjeg u matematici i opštenaučnoj pismenosti, pretposlednja u matematici, i poslednja u fizici. Nema sumnje da su našem sistemu potrebne promene, ali sigurno ne želimo da kopriamo S.A.D.? Zapad ima svojih prednosti, ali ne treba da preslikavamo njihov sistem!

Kurs DOS-a: lekcija o tome kuda ne treba ići

DOS koalicija se, kao i glavne političke partije unutar nje, trudi da ostavi utisak moralnosti i dobronamernosti u svojoj retorici. Priča se o jednakim šansama za sve, ulozi profesionalaca u vođenju države, i potrebi da se radnicima pruže moderna obuka i savremena znanja - sve je to lepo i potrebno. Ali, postavlja se pitanje: da li je kurs ka zapadu taj koji može ispuniti ono što DOS obećava narodu? Čak i ako DOS može održati svoju reč o primeni zapadnog obrazovnog modela, može li garantovati uspeh ostalih obećanih reformi? Tačnije, da li je ono što ova koalicija obećava u oblasti obrazovanja (što i samo treba da bude predmet kritike) kompatibilno sa ekonomskim, političkim i socijalnim programom koji nudi?

Kao što je pokazano, to je vrlo sumnjivo. Ne samo zato što će, ako se uključimo u globalnu ekonomiju, naša ekonomija biti nalik zapadnoj i zato što ima mnogo loših stvari u zapadnim ekonomijama; već, što je još važnije, zašto što će potrebe mladih, radnika i drugih biti subordinirane potrebama međunarodnog kapitala. Kapital će pokušati da minimizira troškove i maksimizira profit, na račun obrazovanja i zdravstva. Ako neko sumnja u ovo, može pogledati šta se događalo u poslednjih deset godina "tranzicije" u drugim delovima istočne Evrope.

Izveštaj UNICEF-a o deset godina tranzicije pokazuje užasnu sliku o posledicama i uticaju tranzicije na omladinu bivšeg sovjetskog bloka, iako ne istražuje uzroke takvog stanja. Ovdese takođe nećemo baviti analizom - neka činjenice govore same za sebe:

- Skoro 500.000 dece iz istočne Evrope, koja su imala između 5 i 14 godina u vreme kada je srušen Berlinski zid, umrlo je. Najčešći uzroci smrti su nesreće, nasilje, ubistva, samoubistva, infekcije, neuhranjenost, i problemi sa trudnoćom i porođajima. Jasno, ovo su sve stvari koje su mogle biti izbegnute ili umanjene da je drugačiji društveni i ekonomski sistem umesto ovog "u tranziciji".

- Dok su 1989. skoro sva deca završavala srednju školu, broj se smanjio za 10-20% do 1997. u zemljama bivšeg istočnog bloka. Posebno je veliki pad u zemljama kao što su Bugarska i Rumunija: u potonjoj je čak 80% manje učenika maturiralo 1997. nego 1989. Izveštaj ističe da su najviše trpela deca iz siromašnih porodica, ruralnih oblasti, nacionalne manjine i hendikepirana deca.

- U većini zemalja je stopa nezaposlenosti mladih dva puta veća od opšte stope nezaposlenosti. Ovaj problem skoro da nije postojao do 1989. Što je još gore, ovaj fenomen je uočljiv i u Poljskoj, koja se smatra za jednu od zemalja u kojoj je "tranzicija" najbolje prošla.

- Mnogi sadašnji ministri, "eksperti" i činovnici u jugoslovenskoj i srpskoj vladi i agencijama su učestvovali u reformama sprovođenim u ovim zemljama istočne Evrope. (Zar ne deluju kao da još uvek nisu izvukli pouke?)

Svima mora biti jasno da put koji je DOS odabrao za nas nije dobar.

Zaključak

Kuda smo se, onda, uputili? Ne samo na zapad, već u ambis! Problemi raznih zemalja sve više postaju internacionalni, i javljaju se različiti vidovi protesta i apatije. Sve što ljudi vide su ratovi, patnja, otuđenje, klasna polarizacija... Nema sumnje da je svet u krizi. Prošlost nudi neke odgovore, ali kao što smo videli, ne možemo se vratiti u prošlost. Na zapadu nije sve ružičasto. Ljudi počinju da se pitaju - zašto i kako smo dospeli ovde? Kome da se obratimo? Kuda to idemo? Šta da se radi? Zaista, šta da se radi?

nastavak: Šta da se radi?