Državno obrazovanje kao i državna svojina, u poslednjoj deceniji kod nas, dobilo je krajnje negativnu konotaciju. I zaista, prve asocijacije mlađih generacija sa školskim sistemom sasvim opravdano su polomljene stolice, nezainteresovani profesori i krajnje sterilna atmosfera koja ubija svaki pokušaj kreativnosti. U takvoj društvenoj klimi, raznim Karićima, Zečevićima i sličnoj gospodi bizMismenima bilo je lako da osnivaju privatne megatrendovske jaslice, obdaništa, škole, gimnazije i univerzitete. Tako danas, samo na teritoriji glavnog grada imamo preko 30, a u zemlji preko 100 registrovanih univerziteta i oko 1000 registrovanih firmi u oblasti obrazovanja... Bilo da ste oduvek maštali o tome da budete sertifikovani umetnik ili berzanski broker svoje snove možete ispuniti preko noći za "tričavih" par hiljada maraka.

Ideološka ofanziva s desna uspela je da progura ideju kako je za sve propuste domaćeg školstva kriv sam koncept državne organizacije svih nivoa obrazovanja. Sadašnji politički establišment, služeći se prljavom igrom pretvaranja žrtve u krivca, tvrdi kako su delom krivi i sami "lenji" i "pohlepni" studenti. Sistem univerzalnog besplatnog školovanja u poslednjih pedeset godina ih je, kažu ovi, "iskvario". Kao lek za bolesno stanje našeg školstva oni predlažu, na opšte oduševljenje istih Karića i Zečevića, kresanje budžeta, upisnih lista, uvođenje školarina i osnivanje dopunskih privatnih škola. I "logično", umesto jednog zar nije bolje imati na desetine privatnih univerziteta pa nek se svako sam snalazi. Na kraju krajeva, "svemoćno" tržište će posle nekog vremena regulisati stvari i u igri će ostati samo najbolji, najkvalifikovaniji. Razne stipendije će se pobrinuti za one koji nemaju novca. Ali, da li je baš tako?

Mnoge razvijene zapadne zemlje su imale u posleratnim decenijama sistem univerzalnog besplatnog školstva. Čak su i najveći zagovornici privatne svojine i tržišta, kao na primer Amerika, vremenom bili primorani da shvate prednosti ovakvog uređenja i obezbedili besplatno školovanje svojih stanovnika u najgorem slučaju sve do kraja srednje škole. Naravno, ne iz nekog čovekoljublja i brige za intelektualni razvoj omladine, već zarad samog opstanka tržišnog, kapitalističkog sistema koji nije sposoban da samostalno proizvodi kadrove tako potrebne za nemilosrdnu eksploataciju u trci za profitom. Ali, poslednjih decenija ih logika kapitala primorava da demontiraju sistem obrazovanja što dalje produbljuje unutrašnje kontradikcije sistema.

Intenzivan naučno-tehnološki progres u poslednjih dvesta godina, a posebno u poslednjih nekoliko decenija svakako je rezultat rastuće uloge države u oblasti nauke i obrazovanja. Automatizacija procesa proizvodnje i brojne tehnološke inovacije rezultat su naglog povećanja raspoloživosti naučnih saznanja i revolucionarnih prodora u nauci kao i rapidnog povećanja stručnosti i osposobljenosti radne snage. Formiranje velikih državnih institucija kroz koncentraciju finansijskih sredstava, materijalnih resursa i stručnih kadrova u naučnim institucijama, i formiranje masovnog obrazovnog sistema osnovni su elementi koji stoje u pozadini ovog procesa.

Slabije razvijene zemlje u svetu, poput naše, koje su se izborile u određenom istorijskom trenutku da preotmu obrazovanje iz ruku privatnih institucija, ili koje su ga podigle od nule budući da su bile nerazvijene agrarne zemlje, predstavljaju još ubedljivije primere. Ukažimo ukratko na dostignuća državnog obrazovanja u našoj zemlji.

Pre Drugog svetskog rata obuhvat odgovarajuće starosne grupe stanovništva osnovnim obrazovanjem bio je ispod 45% na našim prostorima. To znači da ni svako drugo dete starosti izmedju 7 i 14 godina nije bilo obuhvaćeno osnovnom školom. Po tome se značajno zaostajalo za razvijenim evropskim zemljama tog vremena. U prilog izrečenoj oceni može se navesti i podatak da je učešće potpuno nepismenih u stanovništvu starijem od deset godina bilo preko 35%, a zajedno sa polupismenim oko 80%! O visokom obrazovanju da i ne govorimo. To je bila privilegija malog broja ljudi - dvorske elite i bogatih familija.

Posle Drugog svetskog rata, stavljanjem obrazovanja pod kontrolu države, stvari se radikalno menjaju. Po prvi put u istoriji na ovim prostorima obrazovanje postaje dostupno svima. Milioni ljudi koji nisu umeli ni da se potpišu po prvi put u istoriji stiču pravo na besplatno školovanje. Osnovno školovanje postaje obavezno po zakonu. Populariše se kampanja opismenjavanja širokih slojeva radnika i seljaka, a širom zemlje se izgrađuje obrazovna infrastruktura - osnovne škole, fakulteti, radnički univerziteti, biblioteke itd. Pored dece, poseban akcenat se stavlja i na doškolovavanje i stručnu spremu starijih građana. Tako širok sloj ljudi biva uključen u sistem "večernjih skola" gde im je bilo omogućeno da nakon posla steknu stručna znanja za koja im se nikada ranije nije ukazala prilika. Ovakva politika vuče korene direktno iz revolucije - za vreme NOB-a partizanske jedinice su organizovale časove opismenjavanja i političke teorije u borbi a na oslobođenim teritorijama su organizovane prve škole. Vrši se sekularizacija i škola se po prvi put oslobađa stega crkve. Različite etničke grupe stiču pravo da se obrazuju na svom jeziku i uče o svojoj kulturnoj baštini. Rezultati jednog ovakvog poduhvata su krajnje impresivni. Do 1991. godine od preko 2,5 miliona stanovnika bez školske spreme s početka pedesetih ostalo je nešto preko 660.000. Udeo stanovnika sa srednjom školom je više nego učetvorostručen u ovom periodu, a najveći pomak je ostvaren u višem i visokom obrazovanju gde je taj broj udevetostručen. Sa nepunih 41.000 visoko obrazovanih ljudi 1953. taj broj skače na 622.000 krajem osamdesetih. Ovako impresivan pomak ne bi se mogao ostvariti bez planske politike države koja se nije libila da preotme obrazovanje iz ruku uskog sloja privilegovanih ljudi koji su nad njim držali monopol i stavi ga na raspolaganje širokim narodnim masama kao njihovo neotuđivo pravo.

Međutim ovaj trend nije imao istu pozitivnu tendenciju tokom čitavog perioda. Logično, ekonomski i politički razvoj naše zemlje ogledao se u obrazovanju. Tako uočavamo da je broj studenata rastao sve do pred kraj sedamdesetih - kada dostiže svoj vrhunac - a zatim osetno opada tokom osamdesetih. Istu tendenciju pokazuje i osnovna i srednješkolska populacija.

Već tokom šezdesetih potpuna birokratizacija Komunističke partije zajedno sa uvođenjem tržišnih elemenata u domaću ekonomiju i vezivanjem za međunarodne finansijske institucije počinje da se odražava na celokupno društvo pa i na obrazovanje. Socijalne razlike se polako ali sigurno uvećavaju. U to vreme nailazimo na embrionske naznake problema koji će par decenija kasnije eksplodiratri u lice naše generacije. Već tada partijski funkcioneri, poput starih buržoaskih porodica, stiču priliku da šalju svoju decu na visoke škole u inostranstvo. Nedostatak primene demokratskih principa unutar partije oslikava se i na ostale institucije u društvu. Svako kritičko mišljenje se obeshrabruje i škole se pretvaraju u dogmatske institucije čiji je zadatak da uniformišu mišljenje i opravdaju novostvoreni sloj birokratije koji je izrastao iz revolucije. Dogmatski karakter skola jasno je oslikavala Titova slika iznad svake table a pionirski folklor prikrivao odsustvo bilo kakve demokratske institucije samih učenika. Naravno, ovaj proces nailazi na otpor među omladinom. Poznati studentski protest 1968. bio je jasan stav protiv ovakvih pojava u društvu. Parola "Dole crvena buržoazija!", proglas slobodnog crvenog univerziteta "Karl Marks" i politika povezivanja sa radnicima su najsvetliji dometi posleratnog studentskog organizovanja kod nas. Nažalost, ovaj pokret je slomljen i time izgubljena možda i poslednja prilika da se stvari preokrenu.

Posle tog poraza birokratija se ustoličila i pustila još dublje korenje a obrazovni sistem potpuno podredila svojim interesima. Finalni rezultat vog procesa su dobro poznate škole u kojima smo svi mi odrasli. Birokratija poprima potpuno pogrešan stav prema obrazovanju identičan onom vladajuće klase u zapadnim zemljama. Na obrazovanje se nije gledalo kao na produktivnu aktivnost, iz koje bi se planskom politikom na duge staze mogla dobiti višestruka korist za celo društvo - već kao na običan budžetski trošak. Shodno tome, investicije u obrazovanje su se uvek izvlacile iz siće koja u državnoj kasi ostane posle "prioriteta" kao što su policija i vojska.

U ovom periodu, naše obrazovanje je odlikovala izuzetna svestranost. Tako je prosečan Jugosloven u školi mogao doći u dodir sa širokom lepezom nauka i saznanja iz svih oblasti. Za razliku od svojih vršnjaka u Americi, na primer, naš đak je dobro znao koji je glavni grad Mongolije i ujedno koji je biološki proces osmoze. Međutim, problem nije bio u opsegu znanja već u načinu na koji su ta znanja prezentirana. U krajnje rigidnoj atmosferi profesori su đake zasipali brojkama i podacima. U tom jednosmernom procesu nije bilo prostora za učešće i aktiviranje samih učenika. "Vrhunski" oblik studentskog učešća u samoj materiji i dan danas predstavljaju referati u osnovnim i srednjim školama ili seminarski ispiti na fakultetima koje po svom nahođenju zadaje, deli i ocenjuje pojedincima vrhovni autoritet - nastavnik/profesor. U takvoj atmosferi razvijaju se i ohrabruju krajnje negativne pojave kao što su poltronstvo, pokornost prema autoritetu, gubitak maštovitosti, samoinicijative. Poput bolesti bulemije kod koje pacijenti nekontrolisano natrpavaju svoj želudac raznom hranom u kratkom vremenskom periodu i zatim uz osećaj griže savesti sve to povrate - od učenika su se stvarale mašine koje se programiraju da u ograničenom vremenskom roku upiju i memorišu što više podataka i čuvaju ih do prvog ispita - a posle toga šta ostane.

Socijalno raslojavanje u društvu našlo je svoj izraz i u školskom sistemu. Podela na stručne srednje škole i gimnazije teoretski je trebalo da da veći izbor mladima ali u stvarnosti deca iz srednje klase urbanih sredina uglavnom su bila ohrabrivana da se upišu u gimnazije dok su deca iz radničkih slojeva uglavnom "birala" usmerene strukovne škole. Naravno, ovaj "odabir" nije bio svojevoljan, on je pre svega bio uslovljen materijalnim položajem porodice iz koje dolazi učenik. Deca iz srednje klase su imala finansijsku i moralnu podršku roditelja koji su sebi mogli priuštiti luksuz da izdržavaju svoju decu još četiri do osam godina dok ona ne steknu "široko obrazovanje" i postanu "intelektualci" dok su porodice iz nižih socijalnih miljea bile primorane da što pre zaposle svoje dete i time dobiju još jedan izvor prihoda.

Kroz sve dublju ekonomsku krizu koja je zahvatila našu zemlju sedamdesetih obrazovne institucije - pre svega fakulteti, kod nas dobijaju potpuno novu društvenu funkciju. Svima su nam poznate priče o "večitim studentima - kojima je sistem omogućio da uživaju u svojoj lenjosti" oni naime "iskorišćavaju besplatno školovanje" i studiraju po 10 i više godina. Istina je pak da ovakvi "lenjivci" čine ubedljivu manjinu studentske populacije koja se na fakultetima zadržava duže od predviđenog roka. Sa prestankom otvaranja novih radnih mesta u našoj privredi stvorio se čitav novi sloj kvalifikovanih mladih ljudi koji gube perspektivu. Imajući ovo u vidu mnogi studenti gube inicijativu i ne vide razloga da privedu kraju svoje studije. Kao studenti imali su pravo na mnoge beneficije (smeštaj, hrana, popusti) koje bi im se uskratile momenta kad bi diplomirali. Tako, umesto da završe na ulici mnogi mladi produžavaju svoj studentski staž dok se ne snađu.

Time se fakulteti, u nedostatku pravih, pretvaraju u specifični oblik socijalnih ustanova koje imaju mnogo širu društvenu funkciju od originalno predviđene. Naravno, vlasti ovo tolerišu pokušavajući da ublaže socijalne tenzije - no time se ne rešava osnovni problem. A to nisu ni "lenji" studenti niti besplatan državni sistem školovanja, već birokratija na vrhu koja se rukovodi sopstvenim interesima i nije u stanju da reši nagomilane političke i ekonomske probleme sa kojima se suočavamo.

Ukoliko se nastavi u ovom pravcu i ne pruži nikakav organizovani otpor politici sadašnje vlasti, lako se moze desiti da naša deca odrastu u društvu po karakteristikama sličnom onom od pre rata - kada je obrazovanje bila privilegija bogatih pojedinaca u društvu a ne opšte pravo. Studenti se odlučno i militantno moraju suprotstaviti svakom pokušaju uvođenja školarina, rezanja obrazovnog budžeta, smanjenja mesta za brucoše i sličnih pokušaja ukidanja prava koja su dobijena decenijskom borbom. Najavljena reforma školstva je svakako preko potrebna, ali studenti ne smeju sebi dozvoliti da budu uvučeni u nekritičku podršku ovom zakonu i potezima nove vlasti kao što su to učinile njihove organizacije. Reforma obrazovnog sistema sama po sebi, izolovano od ostatka društva, nije ni dovoljna ni moguća; moraju se promeniti materijalni uslovi - a to je moguće jedino podruštvljavanjem svih resursa i sredstava za proizvodnju, njihovim stavljanjem pod demokratsku kontrolu svih članova društva.