Ove godine, prvi put posle skoro šest decnija, ne obeležava se 29. novembar. Nova vlast je ukinula taj dan kao "komunistički praznik". I bivši režim je pokušavao da se oslobodi podsećanja na dan kada je proglašena republika i na sve što su predstavljali tada proklamovani ideali, ali se nije usudio da stvar dovede do kraja.

29. novembar 1943. godine je u Jajcu (Bosna i Hercegovina) proglašena druga Jugoslavija. To je veliki dan za jugoslovenske i balkanske narode. Potom je ukinuta monarhija i postavljeni su temelji prve radničke države na ovim prostorima. Prva oficijalno multinacionalna, multikonfesionalna, multijezička socijalistička država na Balkanu i šire. Partizanski pokret predstavljao je najviše dostignuće viševekovne borbe južnoslovenskih naroda za oslobađanje od imperijalističkih sila i zajednički život. On je u herojskoj borbi uspeo da pobedi sve reakcionarne snage: četnike, ustaše, nemačke i italijanske imperijaliste. Taj pokret je pobedio i time je izbegnuto uspostavljanje monarhističko-vojne diktature slične onoj u posleratnoj Grčkoj. Za to partizanima pripada istorijska zasluga i mi poštujemo partizanski pokret i 29. novembar.

Pa ipak, mi osuđujemo birokratski degenerisan SKJ koji je sledeći pogrešnu politiku činio greške i faktički odškrinuo vrata za ono što će se desiti početkom devedesetih. Svakako, progresivan potez SKJ-a bio je odvajanje od istočnog bloka i sovjetskog staljinizma. Ali sa druge strane, taj režim je sprovodio sopstvenu verziju "socijalizma u jednoj državi". Na primer on je, zarad dobrih odnosa sa zapadnim silama, poput Moskve uskratio pomoć grčkim partizanima u Grčkom građanskom ratu od 1946-1949. SKJ je morao pomoći grčkim saborcima vojno i materijalno čime bi bili stvoreni uslovi za stvaranje Balkanske Socijalističke Federacije.

SKJ je imao šansu da proširi revoluciju - tako bi novembar bio samo prvi korak ka stvaranju Balkanske Federacije koju bi sačinjavali pored Jugoslavije, Grčka, Albanija, Bugarska, a vremenom bi im se sigurno priključio proleterijat još neke okolne zemlje. SKJ nije širio revoluciju i to je dovelo do propasti i one države koju je stvorio. Mala Jugoslavija je uvek morala da balansira između dva naizgled suprotstavljena bloka. Jugoslavija je bila primorana da igra diplomatske igre. Očigledan dokaz ovakve politike bilo je i odbijanje SKJ-a da podrzi Severnu Koreju protiv imperijalizma, čime se automatski stavila na stranu zapadnih sila.

SKJ je dopustio da jugoslovenskim društvom zavlada birokratija a ne radnička klasa. On je dozvolio svojim birokratama da sprovode samovolju u preduzećima. U praksi samoupravljanje nikada nije sprovedeno. Radnici su sistematski depolitizovani a sva vlast se skupila na vrhu. SKJ je primenjivao staljinističke metode - vršio represiju i slao na Goli Otok mnoge komuniste koji su se protivili ovakvoj politici i ukazivali na greške SKJ - a pod izgovorom Informbiroa. Zbog ovoga politiku SKJ-a možemo s pravom nazvati jednim blažim oblikom staljinizma.

Mi ne sporimo da je stvaranje SFRJ-a bilo korak napred u odnosu na tadašnji model staljinizma u SSSR-u. Da je imala pravilno političko vođstvo, tadašnja Jugoslavija je mogla nastaviti sa širenjem revolucije, stvoriti Balkansku Federaciju koja bi mogla stvoriti alternativu istočnom bloku , parirati mu i vremenom raditi na širenju revolucije ka Evropi i voditi borbu protiv staljinizma u istočnoj Evropi.

Međutim, ideološka degeneracija SKJ i državne birokratije dovela je do udaljavanja od planske privrede, razvijanja koncepta "tržišnog socijalizma" kao i jačanja regionalnih birokratija koje su svoje uporište tražile u nacionalizmu, a što je neminovno vodilo ka restoraciji kapitalizma i građanskom ratu. I tako, početkom devedesetih, sa geografske karte nestaje druga Jugoslavija koja se pre svega raspala zbog:

1) Kolapsa staljinizma istočnog bloka - posle toga zapad je izvršio ogroman pritisak da se ukine planska privreda i monopol državne svojine i u Jugoslaviji, i to je uradio podržavajući lokalne nacionalizme kao najsigurniji način da se obavi posao.

2) Korumpirane birokratije koja prihvata nacionalizam (i time postaje samo poluga u rukama imperijalista) i teži ka tome da postane nova posednička klasa i stvara uslove za dalje promene.

Tako je nestala zemlja koja je i dalje u srcima ljudi starije i srednje generacije u svim novonastalim državama. U novonastalim državama nigde nije stvorena partija koja će se boriti za oživljavanje humanističkih ideala zajedničkog života jugoslovenskih naroda, solidarnosti, ravnopravnosti i i za stvaranje socijalističkog društva, a kamoli za proširivanje na Socijalističku Balkansku Federaciju. U tim državama na "levici" obitavaju uglavnom reformističke, socijal-demokratske partije. "Komunističke" partije koje su stvorene su uglavnom marginalne i predstavljaju zaostavštinu raznih oblika staljinizma a dosta njih je mutiralo u otvoreni reformizam.

Jedini način da krenemo napred je stvaranje revolucionarne radničke partije koja bi se borila za ujedinjenje naroda Balkana pod Socijalističkom Federacijom. Ta partija mora biti anacionalna, anti-staljinistička, istinski socijalistička - zasnovana na bogatoj zaostavštini Marksa, Engelsa, Lenjina, Trockog, Roze Luksemburg, Dimitrija Tucovića i ostalih velikana svetskog radničkog pokreta.

Srećan dan republike svim borcima NOB-a, svima kojima je stara Jugoslavija još uvek u srcima i posebno svim komunistima širom bivše SFRJ.

Živeo socijalizam! - Do konačne pobede!