Problem odnosa između "slobode i nužnosti" bio je poznat još Aristotelu i o njemu su beskrajno diskutovali srednjevekovni sholastičari. Kant ga koristi kao jednu od svojih poznatih "antinomija", gde je prezentovan kao nerazrešiva kontradikcija. U 17. i 18. veku pojavio se u matematici kao teorija verovatnoće, u vezi sa kockom.

Dijalektički odnos između slobode i nužnosti ponovo je izbio na površinu kroz teoriju haosa. Doyne Farmer, američki fizičar istražujući kompleksnu dinamiku, komentariše: "Na filozofskom nivou, iznenadilo me je kao operativan način da se definiše slobodna volja, na način koji omogućava da se pomire slobodna volja i determinizam. Sistem je deterministički, ali ne možete reći šta će uraditi sledeće. Takođe, oduvek sam smatrao da važni problemi napolju u svetu moraju da imaju veze sa stvaranjem organizacije, u životu ili inteligenciji. Ako, kako se to izučavalo? Ono što su biolozi radili izgledalo je tako primenjeno i specifično; hemičari to sigurno nisu radili; matematičari to nisu radili uopšte, a fizičari se prosto time nisu bavili. Oduvek sam osećao da spontana pojava samo-organizacije treba da bude deo fizike. Ovde smo imali jedan novčić sa dva lica. Ove je bio red, sa slučajnošću koja se pojavljuje, a onda jedan korak dalje imali smo slučajnost sa svojim sopstvenim unutrašnjim poretkom."

Dijalektički determinizam nije imao ništa zajedničko sa mehaničkim pristupom, a još manje sa fatalizmom. Na isti način na koji postoje zakoni koji regulišu ponašanje neorganske i organske materije, postoje zakoni koji regulišu evoluciju ljudskog društva. Šabloni koji se mogu primetiti tokom istorije nisu ni malo slučajni. Marks i Engels su objasnili da je prelazak iz jednog društvenog uređenja u drugo, u suštini, determinisan razvojem proizvodnih snaga. Kada dati društveno-ekonomski sistem ne bude više sposoban da razvija proizvodne snage, on ulazi u krizu, pripremajući teren za revolucionarni preokret.

To uopšte ne znači negiranje uticaja individue u istoriji. Kao što smo već rekli, muškarci i žene sami prave svoju istoriju. Ipak, bilo bi glupavo zamišljati da su ljudska bića "slobodni akteri" koji mogu da odrede svoju budućnost isključivo na osnovu svoje slobodne volje. Oni moraju poći od uslova koji su stvoreni nezavisno od njihove volje - ekonomskih, socijalnih, političkih, religioznih i kulturnih. U tom smislu, ideja o slobodnoj volji je glupost. Pravi stav koji su Marks i Engels imali o ulozi individue u istoriji pokazuje sledeći citat iz "Svete porodice":

"Istorija ne čini ništa, ona 'ne poseduje nemerljivo bogatstvo', ona 'ne vodi bitke'. Čovek, stvaran, živi čovek je taj koji sve to radi, koji poseduje i bori se, 'istorija' nije neka posebna ličnost koja koristi čoveka da ostvari svoje ciljeve; istorija nije ništa do aktivnost čoveka koji sprovodi svoje ciljeve."

Nema ni govora o tome da su muškarci i žene samo obične marionete sudbine, bez snage da promene svoju sudbinu. Ipak, stvarni ljudi i žene o kojima Marks i Engels pišu, koji žive u stvarnom svetu, ne stoje i ne mogu stajati iznad društva u kome žive. Hegel je napisao da "interesi pokreću živote ljudi". Svesno ili ne, individualni akteri na pozornici istorije odražavaju interese, stavove, predrasude, moralitet i aspiracije specifične klase ili grupe u društvu. Ovo je zaista očigledno i pri površnom posmatranju istorije.

Bez obzira na to, iluzija o "slobodnoj volji" je uporna. Nemački filozof Lajbnic je primetio da bi igla na kompasu, kada bi mogla da misli, bez sumnje zamišljala da pokazuje ka severu zato što je ona tako odlučila. U 20. veku, Sigmund Frojd je potpuno razbio predrasudu da muškarci i žene imaju potpunu kontrolu makar nad sopstvenim mislima. Fenomen frojdovske omaške je savršen primer dijalektičkog odnosa između slučajnosti i nužnosti. Frojd daje brojne primere grešaka u govoru, "zaboravnosti", i drugih "nezgoda" koje u mnogo slučajeva bez sumnje otkrivaju dublje psihičke procese. Frojdovim rečima:

"Pokazalo se da su određene neadekvatnosti naših psihičkih kapaciteta... i određene akcije koje su nenameravane, motivisane kada se podvrgnu psihoanalitičkom istraživanju, i da su determinisane svešću o nepoznatim motivima."

To je fundamentalni stav Frojdovog pristupa po kome ništa u ljudskom ponašanju nije slučajno. Male greške u svakodnevnom životu, snovi, i naizgled neobjašnjivi simptomi mentalno obolelih osoba nisu "slučajni". Po definiciji, ljudski um nije svestan podsvesnih procesa. Što je motivacija dublje u podsvesti, sa stanovišta psihoanalize, očiglednije je da je osoba neće biti svesna. Frojd se držao principa da se ovi podsvesni procesi otkrivaju (i da stoga mogu biti proučavani) u onim fragmentima ponašanja koje svestan um odbacuje kao greške ili nezgode.

Da li je moguće dostići slobodu? Ako se pod time podrazumeva "slobodna" akcija koja ničim nije uzrokovana ili determinisana, moramo iskreno reći da takva akcija nikad nije postojala i da nikada neće postojati. Takva imaginarna "sloboda" je čista metafizika. Hegel je objasnio da se prava sloboda nalazi u prepoznavanju nužnosti. Do stepena u kome ljudi razumeju zakone koji upravljaju prirodom i društvom, biće u poziciji da ovladju ovim zakonima i okrenu ih u svoju korist. Stvarna materijalna baza na osnovu koje čovečanstvo može biti slobodno uspostavljena je razvojem industrije, nauke i tehnike. U racionalnom društvenom sistemu - u onom u kome su sredstva za proizvodnju harmonično i svesno kontrolisana - bićemo zaista u mogućnosti da govorimo o slobodnom ljudskom razvoju. Engelsovim rečima, to je "skok čovečanstva iz carstva nužnosti u carstvo slobode".