Molim vas da obratite pažnju: ovo nisu “filozofska zapažanja o komunizmu“. Toga već ima i previše.

Da bi se izbegla konfuzija, prvo ću reći šta podrazumevam pod “komunizmom“. Mislim da ne bi smo smeli da dozvolimo da nam ovu reč ukradu staljinisti. Treba je očistiti od birokratskih asocijacija i vratiti joj značenje koje joj je dao zreli Marks. Ova reč implicira svestan pokret za “univerzalnu ljudsku emancipaciju“, pokret kroz koji se moderno društvo mora osloboditi od postojećeg društveno-ekonomskog poretka, i transformisati se u “slobodnu asocijaciju proizvođača“. Ovaj pokret će omogućiti “slobodan razvoj individualnosti“, on će biti “odgovarajući i vredan naše ljudske prirode“. (Ovo su sve citati Marksa, naravno.)

U ovom govoru, napraviću dve tvrdnje koje mogu izgledati međusobno suprotstavljeno:
a) da je stanovište svake filozofije u suštini neprijateljsko prema komunizmu, i
b) da je neophodno da komunizam razume sebe u odnosu sa celokupnu istoriju filozofije.
Obratite pažnju da govorim o filozofiji kao takvoj, ne o nekoj pojedinačnoj iz tuceta konkurentnih filozofija koje su se pojavile tokom poslednjih 2.500 godina.

Razmotrimo sada šta je to filozofija. Ovaj oblik razmišljanja nastao je zajedno sa klasnim društvom, tako da je postojao svega poslednjih nekoliko milenijuma ljudske istorije. Tokom ovog vremena, slobodan razvoj ljudi, i kao individua i kao vrste, pervertiran je i zarobljen u društvene forme bazirane na međusobnom antagonizmu, i njegova najznačajnija dostignuća su bila u periodima kada je neka od ovih društveno-ekonomskih formi došla do svoga kraja. Naravno, svaki filozof je svoju pažnju nužno usmeravao ka problemima sa kojima su se ljudi suočavali u njegovo vreme, ali neke odlike su konstantne.

Uopšte, filozofi su pokušavali da daju racionalno objašnjenje stvarnosti u celini, a to je obično značilo pokušaj da se nađe teorijski način da se pomire apstraktno, reflektivno razmišljanje i svet takav kakav jeste. Posebno, i koliko ja znam bez izuzetka, svi su uzimali postojanje privatne svojine, zajedno sa državnom vlašću koja ga je održavala i izražavala, kao dato. Neki, poput Loka, pretvarali su se da su ih objasnili, u vidu nekih navodnih karakteristika ljudi, ali ova “objašnjenja“ su trivijalna. Prihvatajući postojanje ovih apstraktnih - odnosno, nehumanih - oblika, filozofi su tražili argumente kojima bi ih interpretirali tako da “imaju smisla“. Neki to još uvek pokušavaju.

Jedan od bitnih aspekata klasne vladavine je podela između onih ljudi koji bi trebalo da misle i onih čiji životi su posvećeni onome što se naziva fizički rad. Stanovište filozofije kao takve je neodvojivo od ove podele, koja je povezana sa eksploatacijom i ugnjetavanjem. Tako je filozofija sebe smatrala za specijalan zanat. Ali, to je čudno. Ako vam je toalet zapušen, možete zvati majstora da ga otpuši. Na kraju krajeva, ne možemo sve sami raditi. Ali, šta je sa sranjem koje blokira ljudski socijalni i duhovni život, koje prožima sve naše živote? Zašto je za to potreban specijalist? Jedino zato što se problem, tj. lažni, nehumani način na koji svi mi živimo, javlja kao misterija, kao nešto izvan razumevanja i kontrole običnih ljudi. Da bi bila “objektivna“, filozofija se pretvarala da stoji izvan i iznad svog objekta, isključujući svoj sopstveni subjektivni trud iz filozofskog razmatranja. Težila je da naslika racionalnu sliku svega, ali nije mogla naći mesto sebi samoj na toj slici.

Prema tome, kontrast je jasan: komunistička svest je rad mase ljudi, izražavanje društvenog karaktera svake individue, i razumevanje da su postojeći antagonistički oblici vlasništva i državne vlasti način života koji nije za ljude. Filozofsko razmišljanje, naprotiv, je zanat, rad specijalista, koji posmatraju svet kao da oni sami ne žive u njemu, i pokušavaju da “nađu smisao“ sveta takvog kakav jeste.

Hegel je prvi koji je pokušao da se suoči sa nekim od ovih pitanja. Prvi je pokušao da različita mišljenja filozofa posmatra kao elemente jedinstvenog istoriskog procesa. Pre toga je svaki filozof verovao da je njegov pojedinačni oblik mišljenja ispravan, a svi ostali pogrešni. Sada, po prvi put nastaje istorija filozofije, u kojoj se svako filozofsko stanovište tretira kao “misaoni odraz vremena u kome je nastalo“.

Tako je Hegel prvi imao drugačiji koncept istinitog od njegovih prethodnika. Univerzalna istina, verovao je, ne samo da negira ono što je neistinito, već je takođe i čuva. Istina organski raste, i put ka istini je istorijsko kretanje koje se naziva “dijalektika“. Raniji mislioci su dijalektiku posmatrali kao način argumentovanja kroz razrešenje kontradiktornih stavova. Hegel je ovo kretanje učinio centralnim za njegovu koncepciju istorije i logike. Pokazao je kako kretanje misli prati istu šemu kao i objekt o kome se razmišlja, i da to uključuje i kretanje same filozofije. Istoriju je shvatio kao samo-stvarajuću aktivnost onoga što je nazvao “Duh“.

Hegelov sistem je skup čitavog niza filozofskih ideja, uključujući i kontradikcije između njih. Kategorije nastaju jedna iz druge, razvijajući se u organskom jedinstvu. On pokušava da da filozofsku sliku filozofije, dajući joj privilegovano mesto među različitim ljudskim iskustvima. Ipak, on i dalje ostaje izvan tog okvira koji je stvorio. To je kontekst za razumevanje Hegelove koncepcije slobode. Filozofi prethodnih vekova su mislili da sloboda pripada privatnoj individui. Hegel slobodu vidi kao univerzalan proces kroz koji ljudski duh stvara sebe samoga tokom svoje samosvesne istorije. I, pošto je ubeđen da je čovečanstvo u suštini misleće, ova sloboda je suština čovečanstva.

Ali, kako je moguće da “vreme“ bude izraženo u apstraktnoj misli? Moguće je samo zato što su društveni oblici i sami apstraktni, i zato oni mogu i moraju biti obavijeni idejama, koceptima, u apstraktnim formama koje vladaju našim životima. Hegel veruje da je filozofija otkrila da koncepti sami sebe stvaraju kroz ljudsku istoriju. Odatle sledi da biti podvrgnut njima znači biti slobodan, i na kraju, Ideja je ta koja je slobodan, samoupravan, samostvarajući subjekt. Filozofija je njena autobiografija.

Moglo bi se reći da je Marksov ceo radni vek bio posvećen kritici Hegelove dijalektike. Verujem da je to u isto vreme bila i kritika filozofije u celosti. Šta Marks podrazumeva pod “kritikom“? On ne misli samo na odbacivanje, prostu zamenu pogrešnog koncepta “ispravnim“. Pre, negiranjem njegovih kategorija, Marksova kritika shvata kako one na najdublji način izražavaju forme pod kojima ljudi žive, i ističu činjenicu da su ove forme te koje upravljaju ljudima. Ovo je na snažan način ilustrovano njegovim čivenim zapažanjima o “kritici religije“. On ne odbacuje prosto samo religiozno ubeđenje, kao da se radi samo o pogrešnoj logici, niti pokušava da uspostavi poboljšanu vrstu religije. Umesto toga, Marks vidi religiju kao “uzdah ugnjetenog bića“, i time implicira borbu za zbacivanje uslova pod kojima su ljudi zaista ugnjeteni, problem za koji je religija iluzorno rešenje.

Marks vidi da je Hegel, kao i svi filozofi, “apstraktan oblik otuđenog čoveka“, koji “uzima sebe kao kriterijum otuđenog sveta“. Dok je za Hegela kretanje Duha bila proces samostvaranja, Marks vidi da je način na koji čovečanstvo stvara samo sebe u stvari društveni rad. Ali, ovaj rad je otuđen, tj.:
a) njegovi proizvodi su otuđeni od proizvođača,
b) postaju vlasništvo ne-proizvođača,
c) radnikove sopstvene proizvodne aktivnosti postaju mu strane.
Marks pokazuje kako je ovo otuđenje rada, ljudske samo-aktivnosti, stvarno značenje vlasništva.

Stoga je Marks a ne Hegel taj koji je mogao da napravi kritiku političke ekonomije. Kategorije te nauke u najboljem slučaju izražavaju odnose buržoaskog društva “sa socijalnom validnošću“, kaže Marks. Ali upravo zato i kategorije i način života koji pokušavaju da prikažu kao racionalan, jesu prilično suludi. Rad je ljudska kreativna aktivnost, ali sposobnost za rad, radna snaga, se kupuje i prodaje kao stvar. I u životu i u teoriji, ljudi se tretiraju kao objekti, dok samo robe, poput novca ili mašina, otelovljuju ove društvene forme koje vladaju ljudima koji su ih uspostavili. Novac i kapital imaju vlast nad ljudima, uključujući i njihove vlasnike.

Politička ekonomija, čak i kada je bila naučno najobjektivnija, pre nego što ju je zamenila vulgarna apologija kapitala, bavila se ludostima i pokušavala da im “nađe smisao“. Marks ne odbacuje ovaj rad, jer se zaključci koje treba izvući, nalaze zarobljeni u ovom ludilu, a to je mogućnost da ljudi žive humano. Proizvođači kao klasa, otuđena od onoga što stvaraju, od njihovih uslova proizvodnje i njihove sopstvene proizvodne aktivnosti, moraju da se bore za te uslove.

Hegel je privatno vlasništvo smatrao definišućom karakteristikom osobe. “Osoba... se odnosi prema drugoj osobi, i zaista samo kao vlasnici svojine to dvoje imaju egzistenciju (“Filozofija prava“, paragraf 40). Na isti način, država je za Hegela otelotvorenje slobode. Marksova kritika političke ekonomije, “kritičko izlaganje“ njenih suludih kategorija, udara u samo srce ludila kapitala, i razumnosti borbe da se iz toga izbori. Ova kritika mora postati “glasnogovrnik“ “pravog pokreta“ (“Beda filozofije“), koji će ukinuti otuđenje i ostvariti ljudsku slobodu.

Filozofi su imali različita mišljenja o aspektima socijalnog života. Neki do njih su smatrali da su potrebne promene određenih stvari. Ali niko od njih nije video da masa populacije može svesno menjati društvo. Marks je raskinuo sa takvim filozofskim pogledom na svet kada je pozvao mase da “pobede u borbi za demokratiju.“ Njegova koncepcija revolucije kao “univerzalne ljudske emancipacije“ je kamen spoticanja između komunizma i filozofije.

Čak i tokom Marksovog života, njegovi sledbenici su marljivo radili sa velikom posvećenošću na tome da njegove ideje pretvore u filozofsku doktrinu - i time ih potpuno falsifikuju. Nakon njegove smrti, lideri Druge, Treće i Četvrte Internacionale, da ne spominjemo stotine manje akademskih sledbenika, podigli su gvozdenu ortodoksiju, partijsku dogmu zvanu “dijalektički i istorijski materijalizam“. (Naravno, pod Staljinom je ona postala državna religija.) Lenjinov kratak susret sa Hegelovim radom, iako od velikog značaja, nikada ga nije doveo ni blizu Marksovom razumevanju slobode. Čak i ono malo marksista koji su pokušali da prodru kroz ovu biroktatsku perverziju Marksovog komunizma, misli su da brane marksističku filozofiju, umesto da vrše kritiku filozofije.

Sada kada je veliki deo Marksovih spisa dostupan svima za proučavanje, i sada kada su se neke od birokratskih mašinerija raspale, postalo je jednostavnije čitati šta je Marks pisao nego “interpretacije“ u akademskom obliku. On se suprotstavljao svakom utopijskom sanjarenju. Niti nam on prezentuje “doktrinu slobode“ - jer takve zveri ne može ni biti. Pre, on nam pokazuje kako se čovečanstvo može osloboditi, i naučiti da živi bez otuđenja, bez doktrine, bez kategorija.

Dozvolite mi da zaključim ovaj govor ilustracijom, prikazom toga kako su Marksovi glavni učitelji, Aristotel i Hegel, kao i sam Marks, koristili jedan određeni termin: prijateljstvo.

Prijateljstvo, ili ljubav, grčki: philia, igra značajnu ulogu u Aristotelovoj “Politici“ i “Etici“. (Ne zaboravite da ove dve knjige u stvari čine jedno delo.) Philia i pravda drže polis na okupu. Ali onda nam “Filozof“ objašnjava činjenice ropstva, kupovanja i prodavanja, ugnjetavanja žena. Veličina robovlasnika Aristotela bila je u tome što je pokušao da pomiri sve ovo. “Može li rob biti prijatelj?“ pita se on. Među drugim fantastičnim zapažanjima, kaže nam on: “Gde ima prijateljstva, tu nema potrebe za pravdom.“ Aristotel takođe pokušava da shvati prirodu razmene, koju vidi kao štetnu po društvo. Ali, on objašnjava, razmena roba u balansiranom upravljanju kućnim posedom (economia) je različita od neograničenog prodavanja i kupovanja kako bi se od novca stvorilo još novca, što vidi kao prilično neprijateljski čin prema philia. Kao što Marks ističe, Aristotel to nije mogao shvatiti u potpunosti bez moderne koncepcije rada.

2.000 godina kasnije, Hegel pokušava u svojoj “Filozofiji prava“ da pokaže odnos između ova tri elementa etičkog života: porodice, građanskog društva i države. Ljubav ne može više biti cement u ovom sistemu, osim kao osnova porodice. (U Hegelovoj priči, porodica je mesto gde pripadaju žene. One ne igraju ulogu na višim nivoima njegovog sistema. Na primer, obrazovanje nije za takve - u kuhinju, ženo!) Ali izvan porodičnih zidina, u građanskom društvu, upravljanom privatnim vlasništvom, ljubav više nije na mestu. Tamo je rat! I tako, zbog svih njihovih razlika, Hegel se slaže sa Hobsom da je država neophodna da spreči građane da se međusobno uništavaju.

Marksova kritika Hegela predstavlja veliki korak napred kada 1843. kritikuje Hegelovu “Filozofiju prava“. On sada vidi da je Hegelov pokušaj pomirenja ovih kategorija varka. Ljudski život zahteva prevazilaženje porodice, privatnog vlasništva i države. Nekoliko meseci kasnije, Marksu je jasno da ovo prevazilaženje uzima oblik proizvodnje od strane ljudi, za ljude, na human način, tj. u međusobnoj ljubavi. (On ovo kaže u svojim “Komentarima o Džejmsu Milu“. “Kapital“ je samo elaboracija ovih kratkih spisa.)

Ali, Marks je mogao ostvariti ovaj napredak samo kroz svoju kritičku studiju lažnih rešenja koja je filozofija predložila za probleme koje je sama otkrila. Svi ovi veliki mislioci, bilo da su bili robovlasnici, feudalni monasi ili buržoaski profesori, moraju se sa pažnjom proučavati, jer su oni došli do kontradikcija koja proizilaze iz jedinstva i konflikta između otuđenja i društva. Sada, Marks može pokazati da se ovi problemi mogu rešiti, ne filozofskim diskursom, nego revolucionarnom praksom, i da to mora biti inspirisano kritikom filozofije. Zbog toga ne smemo uzimati “lepe izjave“ od filozofa, one za koje mislimo da odgovaraju našim sopstvenim pojmovima. Konkretno, ako naizgled najreakcionarniju Hegelovu izjavu propustimo kroz Marksovu “mašinu za mlevenje“, možemo dobiti duboko, najrevolucionarnije saznanje.