Kolaps Enrona je najveći krah u korporativnoj istoriji. Za samo par meseci, ukupna "vrednost" akcija firme koja proizvodi energiju, Enrona, sedme po veličini kompanije u Americi, pala je sa 80 milijardi dolara skoro na nulu. Hiljade radnika su postale višak. Da stvar bude gora, njihov penzion sistem je bio vezan za posedovanje akcija Enrona, i stoga je sada bezvredan. U međuvremenu, rukovodioci Enrona, svesni nadolazećeg brodoloma, prodali su milijardu dolara vredne akcije koje su imali u posedu naivcima sa strane, i očajnički su se trudili da se otarase inkriminišućih dokumenata. U isto vreme su isisavali svu preostalu imovinu kroz sistem holding kompanija predvođenih rukovodiocima Enrona.

Ovo može biti početak nečeg većeg. Sledeća žrtva je verovatno Artur Andersen. Jedna od pet najvećih knjigovodstvenih firmi na svetu, AA je dobijao 25 miliona dolara godišnje da bi poslovne knjige Enrona izgledale u redu. Prošle godine su dobili sličnu sumu za druge ne-računovodstvene usluge. Komentatori ovo smatraju nerealnim - možda kao mito za ćutanje. U stvari, poslovne knjige Enrona su bile fikcija. Preuveličan je profit za 400 miliona dolara, a "ne-bilansni" dug je narastao na 40 milijardi dolara. 85.000 zaposlenih u AA je upozoreno da bi njihova kompanija mogla da prestane da postoji u roku od godinu dana.

"Zaraza" bi se mogla dalje širiti svetom visokih finansija. Enron duguje Barclays banci 125 miliona dolara. A to je sitnina u poređenju sa dugom od 1,9 milijardi Chase banci, 3 milijarde Citigroup i 2,5 milijardi Bank of New York koji one verovatno nikada neće naplatiti. Domino efekat bi mogao da zada težak udarac celom finansijskom svetu.

Ovo nije samo izolovan finansijski skandal. Prstom se upire u Belu kuću. Kriminalistička istraga Enrona je počela. Ali, Bušov glavni advokat je skinut sa slučaja jer je bio umešan. On nije sam. Trideset pet članova Bušove administracije su ili na platnom spisku, ili su primali sredstva za kampanju od loših momaka. Biće interesantno videti da li su izvukli svoj novac na vreme. Enron je poklonio oko 1,7 milijardi dolara republikancima. Onda, samo da bi pokazao da postoje dve kapitalističke partije u SAD, demokrate su dobile 700 miliona. Ovaj novac se obično opisuje kao politička donacija. Za Enron je to bila investicija, i to najbolja koju je ikada napravio. Kada je Bušova administracija došla na vlast, rukovodioci Enrona su počeli da slave jer je došao dan naplate! U prvoj polovini 2001. imali su šest sastanaka sa potpredsednikom Čejnijem. Zašto? Zato što su kreirali politiku energetike vlade.

U prvim mesecima po dolasku u svoju kancelariju, Buš je odbacio ograničenja o emitovanju štetnih gasova iz Kjoto sporazuma, koja služe sprečavanju globalnog zagrevanja. Skresao je budžet Agencije za zaštitu životne sredine na nulu - tako da nikoga ne mogu da tuže. Postavio je Pet Vuda, kandidata Enrona za predsednika Federalne komisije za energetsku politiku. Predložio je da se dozvoli otvaranje bušotina u zaštićenim oblastima nacionalnog parka Aljaske, jedne od poslednjih divljina koja je dom karibuu i arktičkoj lisici.

Mi ne tvrdimo da su Buš i Čejni samo u službi velikih naftnih i energetskih kompanija. Čejni je velika figura u korumpiranoj simbiozi sa krupnim kapitalom. Čejni je napustio administraciju Džordža Buša Starijeg da bi postao generalni direktor Haliburtona, najvećeg proizvođača opreme za eksploataciju nafte. Prirodno je da on podržava bušenje na Aljasci. Normalno je da on koristi svoje mesto da sprovodi sopstvene interese. Buš je, takođe, kao i njegov otac pre njega, veliki igrač u svetu Texas Oil-a, a Kenet Lej, generalni direktor Enrona, bio je njegov rukovodeći politički kadar za prikupljanje sredstava.

Enron slučaj nam omogućava da razotkrijemo nekoliko laži koje nam se serviraju o kapitalizmu. Kažu nam da kapitalisti stvaraju bogatstvo i da su inovatori. Fortune, američki biznis magazin, je još prošle godine Enron nazivao "najinovativnijom kompanijom u Americi". The Economist je prošlog juna veličao Enron kao "najuspešniji internet poduhvat bilo koje kompanije u bilo kojoj grani privrede". (Da li ste ikada poželeli da ste bolje informisani?) Oni pokušavaju da nam kažu da izabrani političari ometaju sav ovaj proces stvaranja bogatstva pogrešnim pokušajima da regulišu krupni kapital i da mu govore šta da radi. Pokušavaju da nam kažu da su tržišta najprirodnija stvar na svetu. U stvari, Enronov glavni adut je bio politički uticaj. Do pre dvadeset godina, nije bilo tržišta za firme kao što je Enron. Kao energetska kompanija, oni su našli tržište samo zato što je ono svesno "inovirano" [stvoreno] od strane korumpiranih ili ludih političara.

Činjenica je da Enron nikada nije inovirao. Enron u stvari nikada ništa nije napravio. Enron je u suštini bio posrednik. Ako je povremeno oktopod Enron bio uključen u proizvodnju struje, to je obično bilo zato što je kupio elektranu od nekoga u svojoj neumoljivoj potrazi za novcem. Enron je bio trgovačka kompanija, i sa čime su trgovali, njima je bilo irelevantno. Njihovi profiti su plod spekulacije, i prošle godine su počeli da presušuju.

Šta u Enronu znaju? Evo filozofije bivšeg generalnog direktora Skilinga: "Morate nemilosrdno smanjiti zaposlene na 50-60%. Depopulirajte. Otarasite se ljudi. Oni koče posao." Ovo je ono što se predaje kao "nauka" menadžmenta na skupim MBA (Master of Business Administration) kursevima.

Masovna proizvodnja i transmisija energije, bez kojih krupni kapital i masovna tržišta ne bi bili zamislivi, svuda su prozivod države. Zar vam to nešto ne govori o kapitalizmu? Zamislite kapitaliste kao one koji žive od prodaje stvari koje morate uključiti u struju. Niko od njih ne bi mogao da posluje bez truda države. Nacionalna mreža je uspostavljana ili nacionalizacijama ili opštom regulacijom. U SAD proizvodnja struje nije bila u javnom vlasništvu, ali se vršila preko tendera. Drugim rečima, kompanije za proizvodnju struje su postojale samo zato što su države ili federalna vlast rekle da su spremne da kupe struju ako kapitalisti izgrade elektrane. Generatori struje, za uzvrat, pažljivo su regulisani i nije bilo moguće da se napravi veliki profit zbog monopolskog položaja koji je veštački stvorila država pojedinim kompanijama. Kapaciteti za proizvodnju su povezani u mreži, što predstavlja rezultat državnog planiranja. Pošto je teško da se skladišti energija, morala se deliti i raspoređivati kako bi se pokrile oscilacije tražnje.

Sistem je funkcionisao. Kalifornija, otkako je došlo do deregulacije u proizvodnji elektirčne enegrije, ne funkcioniše. Državu potresaju restrikcije i ogroman rast računa za struju. Umesto kooperativne mreže uspostavljen je "pul" viška struje koji funkcioniše kao tržište (tj. pseudo-tržište). Ovde nastupaju posrednici kao što je Enron. Oni su sigurno znali kako da manipulišu cenama u pulu. Kako vrhunac tražnje vodi ka skokovima cena, tako cena struje u Kaliforniji skače sa 30 na 1000 dolara po megavat-času. Džeri Openhajm, analitičar za energetiku objašnjava: "Deregulacija je stvorila nestabilnost, koja je ono što trgovci energijom žele." Čejni kaže da su problem Kalifornije nedovoljni kapaciteti za proizvodnju struje. On predlaže da se napravi više nuklearnih elektrana. Osim prevare oko cene nuklearne energije (šta bi sa obećanjima da će struja biti "jeftina toliko da se to neće moći izmeriti"?), zar potpredsednik nije čuo da je veći deo Kalifornije na trusnom području? Eto kapitalističkog "napretka". Ko je uopšte bio smislio deregulaciju proizvodnje struje?

Ideja se rodila u Britaniji. Ekonomisti su tvrdili da je u pitanju povećanje efikasnosti, ali u stvari je to bio napad na rudare, i to je koštalo poreske obveznike i potrošače energije milijarde funti. Obično ekonomisti pričaju o značaju izračunavanja marginalnog troška - tj. utvrđivanja troška proizvodnje dodatne jedinice energije. Logika je da, čak i kad bi se moglo dokazati da je struja dobijena sagorevanjem gasa jeftinija od samog početka, ne bi bila ako bi se morali ugasiti generatori na ugalj i kupiti skupe elektrane na gas. Ali upravo se to dogodilo usled deregulacije. Za Sesila Parkinsona, sekretara za energetiku u tom periodu, koncept marginalnog troška bio je stran i nepoznat koliko i koncept bračnog neverstva. Svi njegovi govori su bili o Arturu Skargilu. Torijevci su se pripremili da potroše koliko god je novcapotrbno da bi razbili rudarske zajednice.

Komapnije za distribuciju struje nisu bile zainteresovane za povećanje "efikasnosti". One su osetile da ih proizvođači struje drže u šahu. Zato su napravile gasne generatore na naš račun da bi popravile svoj pregovarački položaj vis-a-vis proizvođačima. I termoelektrane na ugalj su krenule u sunovrat.

Enron je imao globalni domet. On je bio odgovoran za oko četvrtinu ukupne ponude struje u Evropi. Sva ova tržišta su mu otvorena političkim lobiranjem iz Vašingtona.

Pogledajmo slučaj Dabhol elektrane u državi Maharaštra u Indiji. Ova monstruoznost će verovano koštati građane 2,9 milijardi dolara. Proizvodiće tri puta skuplju struju. Kompanija objašnjava da je to zbog toga što koristi vrhunsku tehnologiju, što je vrlo čudna tvrdnja. Ne bi smo očekivali od "vrhunskog" trkačkog automobila da bude tri puta sporiji nego običan, a upravo takva priča nam se prodaje. Klintonova administracija je žestoko lobirala da Enron dobije posao.

Enron je jedina korporacija koja je optužena i od strane Amnesty International i Human Rights Watch da je kršila ljudska prava. Da bi se izgradila Dabhol elektrana, seljaci su morali biti izbačeni sa svojih poseda. 1997. su mirno demonstrirali protiv njihovog izbacivanja, a suprotstavila im se policija za razbijanje masovnih nereda. Policajci su udarali trudne žene, razbijali kolibe seljaka. Enron im je pomogao stavivši im na raspolaganje helikopter kako bi špijunirali demonstrante, i plativši dnevnice policijaca. Ništa nije drugačije ni sada kada su republikanci na vlasti. Prošle godine predsednik Buš je trebalo da poseti Indiju. Među prvim stvarima koje je trebalo da uradi je da lobira kod indijskih političara da plate dugo od 64 miliona dolara koji navodno Indija duguje Enronu. Najmoćniji čovek na planeti tezgari kao uterivač dugova!

To se ne dešava samo u Indiji. Pre nekoliko godina Bušov otac (koji je predsedavao tokom Zalivskog rata) otišao je u Kuvajt sa bivšim državnim sekretarom Džejmsom Bejkerom. Otišli su tamo da bi Enronu obezbedili veliki ugovor. Enron je ponudio struju po ceni od 11 centi po kilovat-času. Nemački Babcox je nudio 6 centi po kilovatu. Tekuća državna subvencionisana cena bila je 0,5 centi. Naravno, Enron je dobio posao. Ako neki čitalac može da da neko drugo objašnjenje osim podmićivanja i korupcije, može nas kontaktirati kako bi dobio malu nagradu. Na Filipinima, u Argentiti, Panami, i širom "trećeg sveta" Enron je dizao bure siledžijstvom i pritiscima Bele kuće.

Još jedna banana republika u kojoj je Enron operisao bila je Blerova Britanija. Kada su laburisti pobedili 1997, vlast je sačuvala poslednje ostatke termoelektrana na ugalj uvodeći moratorijum na dalju izgradnju gasnih pogona. Oni su zaustavili "gas do daske", i kao što smo već objasnili, postojalo je potpuno ekonomsko opravdanje za to. Ali sada je Enron stupio na scenu, i želeo je da izgradi novi gasni pogon u Teesside-u. Dokumenti otkriveni u SAD zahaljujući zakonu o slobodi informisanja pokazali su da je vlada SAD vršila enorman pritisak na Kabinet da ukine moratorijum - sve zbog Enrona. Dokumenti pokazuju da su zvaničnici Bele kuće znali kada će biti ključni saastanci Kabineta - drugim rečima elektronski su špijunirali britansku vladu. Naravno, Blerove poslednje nade za rudarsku industriju su ugašene. Znate šta još? Enron je sponzorisao konferenciju Laburista.

Sada je Enron propao. "Kako su moćni pali" (2 Samuel 1:19) Buš će bez sumnje da se zaklinje da "nije imao neodgovarajućih odnosa sa kompanijom". Jedan od zgađenih otpuštenih radnika je prokomentarisao: "To nije bilo nekoliko pokvarenih slučajeva. To je sistemski". Sistem se zove kapitalizam.

23. januar 2002.