|
DEBATA O SOCIJALISTIČKOM RAČUNU: Mizesove i Hajekove neutemeljene optužbe autor: Dragan Drača datum: 29/10/03
Rezime
U ovom radu se ispituje naučna validnost argumenata u prilog teze da je socijalizam ekonomski nemoguć, iznetih u čuvenoj "debati o socijalističkom računu". Ukratko se daje komentar istorije same debate, a zatim se prelazi na kritiku najvažnijih argumenata koje su izneli Ludvig fon Mizes i Fridrih fon Hajek kao najistaknutiji pobornici pomenute teze. Kritika Mizesovih argumenata obuhvata razmatranja metodoloških osnova njegove teorije ekonomskog računa, njegovih shvatanja vlasništva, raspodele, racionalne aktivnosti i vrsta ekonomskog računa. Kritici Hajekovih argumenata prethodi njihov kratak prikaz, a potom se isti analiziraju. Zaključak ovog rada je da argumenti Mizesa i Hajeka nisu naučno validni i da ne predstavljaju dokaz ekonomske neracionalnosti socijalizma.
Ludvig fon Mizes je 1920. godine u spisu pod nazivom "Ekonomski račun u socijalističkom komonveltu" postavio temelje višedecenijske polemike poznate kao "debata o socijalističkom računu" (socialist calculation debate). Suština pomenutog spisa svodi se na tezu da je socijalizam ekonomski nemoguć, i da je svaki pokušaj njegovog realizovanja unapred osuđen na propast. Mizesovim rečima:
Ovaj Mizesov spis se pojavio u jeku teorijske i praktične borbe za socijalizam. Marksova razorna kritika klasične političke ekonomije i kapitalizma je postavila teorijske okvire praktične borbe radničke klase za osvajanje političke vlasti i izgradnju socijalizma krajem XIX veka. Oktobarska revolucija 1917. godine u Rusiji, rast klasne svesti i organizovanosti proletarijata i pretnja širenja revolucije na Nemačku i druge zapadne kapitalističke zemlje, nametnule su pitanje socijalizma kao prvo i najvažnije pitanje koje čovečanstvo mora rešiti. Paralelno sa oružanim napadom najvećih imperijalističkih sila na Boljševike i podrškom Belogardejcima, sa zaoštravanjem političke borbe u sopstvenim zemljama, marksističkoj doktrini naučnog socijalizma suprotstavljen je čitav arsenal filozofskih, ideoloških i "naučnih" oružija buržoazije u odbrani kapitalizma. Mizes se pridružio napadu sa pozicija tzv. austrijske ekonomske škole. Prvo je Eugen Bem-Baverk sa stanovišta subjektivističke teorije vrednosti austrijske škole osporio Marksovu radnu teoriju vrednosti[2] i tako pokušao da obori celu doktrinu naučnog socijalizma. Ispraznost Bem-Baverkovih optužbi je ubrzo dokazao Rudolf Hilferding[3]. Mizes je svoj napad na teoriju socijalizma, za razliku od Bem-Baverka, izvršio prvenstveno osporavanjem zaključaka marksističke kritike kapitalizma a ne osporavanjem validnosti same kritike. Mizesov rad se naslanja na Bem-Baverkov u smislu prihvatanja njegovih prigovora radnoj teoriji vrednosti, ali je fokus na dokazivanju ekonomske neodrživosti socijalizma. U meri u kojoj se Mizes poziva na autoritet Bem-Baverkovih argumenata sa njihovim padom se ruši i njegova sopstvena teorija. Ipak, novi elementi koje Mizes unosi u polemiku zahtevaju posebnu pažnju. Mizes nije bio prvi koji je pisao o ekonomskoj organizaciji socijalizma. Osim izlaganja osnova naučnog socijalizma u delima Marksa i Engelsa[4] uz njihove izričite napomene da nije na njima da daju recepte i gotova rešenja, i kasnijih Lenjinovih komentara, poznat je pokušaj E. Baronea[5] da dokaže kako - bar u principu - socijalistička ekonomija može biti efikasna. Barone je svoje spekulacije bazirao na subjektivističkoj teoriji vrednosti lozanske ekonomske škole i njenoj teoriji opšteg ekvilibrijuma. Po njemu, problem se svodi na utvrđivanje cena kao rešenja sistema jednačina, i svejedno je da li njih rešava tržište ili javna vlast. Međutim, tek sa pobedom Boljševika i objavljivanjem Mizesovog "Ekonomskog računa u socijalističkom komonveltu", i dela "Socijalizam"[6] par godina kasnije, počinje da se pridaje veći značaj ovom pitanju. Uspeh Oktobarske revolucije je teorijske principe tranzicionog perioda iz kapitalizma u socijalizam pretvorio u praktične zadatke: posle osvojene političke vlasti, bilo je potrebno preduzeti prve korake socijalističke transformacije Rusije. Trebalo je izvršiti eksproprijaciju sredstava za proizvodnju i početi plansko organizovanje privrede. Sa druge strane, istovremeno objavljivanje pomenutog Mizesovog spisa je unapred dovelo u pitanje uspeh celog poduhvata. Ukoliko su Mizesove tvrdnje o ekonomskoj nemogućnosti socijalizma tačne, onda je besmislen svaki pokušaj usmeren u pravcu njegovog uspostavljanja. Mizes je osim teorijskog napada na doktrinu naučnog socijalizma istovremeno pokušao da empirijski dokaže ispravnost svojih tvrdnji napadom na mere koje su preduzimali Boljševici u pokušaju da organizuju rusku ekonomiju. Problemi gladi, ratnih razaranja i ekonomske nerazvijenosti Rusije sa kojima su se Boljševici suočili u prvim godinama posle revolucije trebalo je da budu potvrda Mizesovih zaključaka. Ovaj Mizesov empirijski "dokaz" je najobičnija zamena teza. Socijalizam nije nastupio pukim osvajanjem političke vlasti od strane Boljševika - ona je bila tek prvi korak u revolucionarnoj transformaciji društva, ne njen završetak. Pred Boljševicima i radničkom klasom zapadnih kapitalističkih zemalja stajao zadatak dovršavanja revolucije kao svetskog procesa, zadatak globalnog ukidanja kapitalizma. Samo uspešno ispunjenje ovog zadatka je moglo omogućiti da se zaista može pristupiti rešavanju pitanja ekonomske organizacije socijalizma na pravi način. Ali, umesto globalnog trijumfa, radnička klasa na zapadu je doživela težak istorijski poraz. Izdaja zapadne socijal-demokratije, užasne posledice Prvog svetskog rata i drugi faktori doprineli su ograničavanju i izolaciji boljševičke Rusije. U takvoj situaciji, kako je Lav Trocki u svojoj kritici staljinizma[7] par decenija kasnije pokazao, nužno je moralo doći do degeneracije revolucije i revizionističkih tendencija. U takvoj situaciji, takođe, nije bilo moguće organizovati "socijalističku ekonomiju" u pravom smislu te reči. Sa smrću Lenjina birokratizacija i revizionizam su ubrzano uzimali maha, diktaturu proletarijata zamenila je diktatura partije, radničku demokratiju staljinistički totalitarizam... Teorija internacionalne socijalističke revolucije zamenjena je teorijom socijalizma u jednoj zemlji a kasnije i teorijom mirne koegzistencije kapitalizma i socijalizma; umesto odumiranja države nastupilo je jačanje "socijalističke države". Od marksizma kao jedinstva revolucionarne teorije i prakse je ostala samo isprazna dogmatska retorika. Odustajanje od svetske revolucije je pred staljinističku birokratiju postavilo problem organizacije "socijalizma u jednoj zemlji". Ona je morala pronaći model planske organizacije privrede koji bi omogućio njeno održanje u kapitalističkom okruženju. Centralno-planski model sovjetske privrede nije bio u skladu sa principima zacrtanim u teoriji naučnog socijalizma[8] pa ni njegovo napuštanje i slom staljinizma poslednjih decenija XX veka ne predstavljaju empirijski dokaz ekonomske neodrživosti socijalizma, kako to tvrde Mizesovi sledbenici. Isto važi i za druge "socijalističke države" koje su nastale tokom XX veka - Kinu, Kubu, Jugoslaviju, itd., i njihove varijante planskog i tržišnog "socijalizma". Socijalizam kao svetski sistem još uvek nije uspostavljen pa se ne može ni tvrditi da je empirijski dokazano je ekonomski neracionalan. to se tiče Mizesovih teorijskih argumenata, oni su polazna tačka oko koje se rasplamsala "debata o socijalističkom računu" narednih decenija. Srž Mizesovog argumenta je da je socijalizam ekonomski nemoguć zato što se ukidanjem privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju gubi osnova za monetarne kalkulacije pri donošenju ekonomskih odluka. Bez toga ekonomske odluke ne mogu biti racionalne, kaže Mizes.
[ na početak ]
II. Tumačenja istorije debate
Postoje dva rasprostranjena tumačenja istorije "debate o socijalističkom računu"[9]. Po prvom tumačenju, Mizesovim argumentima je Barone već unapred odgovorio kada je utvrdio da se i u socijalizmu može uspostaviti opšti ekvilibrijum, pod pretpostavkom potpunih informacija o vrednovanju različitih roba od strane potrošača, o proizvodnim tehnikama i neograničenih "logičkih sposobnosti" onih koji vrše planiranje. Samo je potrebno rešiti odgovarajuće sisteme jednačina. Ovakav stav je zastupao H. D. Dikinson i drugi. Smatra se da je Fridrih Hajek, još jedan od pripadnika austrijske ekonomske škole prihvatio ovaj stav, i da se:
Problem sa ovim tumačenjem debate je što su same teorijske postavke, odnosno subjektivistička teorija vrednosti i teorija opšteg ekvilibrijuma, na kojima je Barone zasnovao svoje argumente, neodržive. Neistoričnost, matematički i logički formalizam, metodološki individualizam i drugi defekti ove omiljene "nauke" buržoaskih ekonomista unapred obesmišljavaju bilo kakvo argumentovanje sa njenih pozicija. Baroneov, Langeov[11] i slični sistemi tržišnog socijalizma nisu konzistentni sa naučnim socijalizmom, pa je besmisleno koristiti ih u njegovu odbranu. Prema drugom tumačenju, ni Barone ni Lange nisu pružili argumente koji bi opovrgli Mizesa. Ističe da se lozanska ekonomska škola bavila problemom statičkog opšteg ekvilibrijuma, i da ni sam Mizes nikada nije osporavao da bi socijalizam u statičkim uslovima mogao da bude ekonomski racionalan. Ali, pobornici[12] ovog tumačenja tvrde kako je statički ekvilibrijum isuviše nerealna pretpostavka. Po njima, Mizes je imao na umu stalno dinamičko prilagođavanje u uslovima kontinualnih promena preferencija ekonomskih subjekata, tehnologija i uslova u privredi. Statički ekvilibrijum može poslužiti samo kao teorijska, krajnja tačka dinamičkog prilagođavanja privrede koja se u realnosti nikada ne postiže - ni u kapitalizmu, ni u socijalizmu. Otuda je, tvrde oni, postizanje statičkog opšteg ekvilibrijuma irelevantno za argument da socijalizam ne bi mogao uspešno da funkcioniše u uslovima stalnih promena. Njihov stav da je Baroneov i Langeov model neadekvatan odgovor Mizesu se može prihvatati, ali prvenstveno iz već navedenih metodoloških nedostataka lozanske škole, a ne zbog tvrdnji da se statički ekvilibrijum nikada ne postiže u realnosti. Ova dva tumačenja istorije debate su dovela do podela oko značaja argumenata Fridriha Hajeka[13]. Jedni smatraju da je Hajekov doprinos debati u skladu sa Mizesovim, dok drugi prigovaraju da je Hajek redukovao problem ekonomskog računa na običan artimetički problem i u prvi plan istakao problem prirode informacija[14], koji je bio ranjiviji na socijalističke argumente. Prvo tumačenje istorije debate je dominiralo u periodu od pedesetih do osamdesetih godina prošlog veka, u radovima autora tzv. neoklasične škole - Bergson, umpeter, Semjuelson... Višedecenijsko postojanje SSSR-a i formiranje čitavog niza zemalja koje su se deklarisale kao socijalističke posle Drugog svetskog rata i koje su uvele neku od varijanti privrednog planiranja predstavljalo je veliku poteškoću za one koji bi eventualno želeli da odbrane Mizesove stavove. Još se možda i moglo tvrditi da je socijalizam manje ekonomski efikasan od kapitalizma - uprkos visokim zvaničnim statističkim stopama rasta koje su ove zemlje beležile, ali je svakako bilo apsudno tvrditi da je socijalizam ekonomski nemoguć. Tek sredinom osamdesetih godina kao posledica odbacivanja kejnzijanizma na zapadu i oživljavanja ortodoksnog liberalizma javljaju se radovi autora (Lavoj, Stil, Temkin...) koji dovode u pitanje Baroneov i Langeov odgovor Mizesu i daju drugačije tumačenje istorije debate od do tada opšte prihvaćenog - da se debata završila teorijskim porazom Mizesa i austrijske škole. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih dolazi do napuštanja sovjetskog sistema planiranja, što je ubrzo iskorišćeno kao "neoboriv" empirijski dokaz da je Mizes bio u pravu. Kritika Baronea i Langea postaje opšte prihvaćena i proglašava se kraj debate o socijalističkom planiranju definitivnom pobedom Mizesa. Iz tabora kritičara Mizesovog zaključka o ekonomskoj nemogućnosti socijalizma, osim čuvenog Langeovog modela, u proteklih pet decenija potekle su brojne verzije tržišnog socijalizma. Neki su tvrdili da i u socijalizmu mora postojati novac i neki oblik tržišta, drugi su predlagali da planski organ simulira tržišni proces formiranja cena, itd. Ono što je zajedničko za sve njih je da nisu razumeli suštinu Marksove kritike robne proizvodnje i novca u kapitalizmu, ili su bili spremni da je se odreknu u želji da Mizesa pobede "njegovim oružijem" - dokazivanjem da socijalizam takođe može uspešno vršiti monetarne kalkulacije. Pre više od sto godina je Plehanov primetivši sličnu pojavu među socijalistima-utopistima koji su prihvatali 'objektivnost' Maltusove teorije populacije napisao:
Teško da se može izreći bolja ocena pokušaja savremenih socijalista-utopista da smisle model tržišnog socijalizma koji bi opovrgao Mizesa. Njihovi argumenti su unapred potopljeni u onoj meri u kojoj teže da u svoj model inkorporiraju ono što po Mizesu (a sa čime se očigledno slažu) predstavlja elemente ekonomske racionalnosti - bilo da su to cene, novac ili tržišta potrošnih dobara. Kritika Mizesove teorije i metoda mora biti polazna tačka u polemici, a ne prihvatanje njegovih zaključaka. Naučno se može dokazati da su Mizesove tvrdnje o ekonomskoj nemogućnosti socijalizma netačne samo dokazivanjem da njegovo viđenje ekonomske racionalnosti kapitalizma i ekonomske racionalnosti uopšte nije ispravno, dokazivanjem netačnosti tvrdnje da je kapitalizam jedini sistem koji je ekonomski racionalan, kritikom njegovog analitičkog metoda. Raskrinkavanjem Mizesovih zabluda će se njegova tvrdnja da je socijalizam ekonomski nemoguć raspasti sama od sebe. Jedan broj autora[16] je pokušao da odgovori Mizesu stvaranjem modela socijalizma na bazi radnog vremena ili naturalnih jedinica kao osnove za ekonomski proračun. Ne ulazeći u razmatranje koji je od tih modela teorijski konzistentan i praktično sprovodljiv, dovoljno je utvrditi u kojoj meri opovrgavaju Mizesa. Do sada najbolju kritiku Mizesovih koncepata ekonomske racionalnosti i optimalnosti, i Hajekovog koncepta informacije su dali Alin Kotrel i Pol Kokšot[17] u prvoj polovini devedesetih godina, i na bazi nje su dali svoje predloge socijalističkog ekonomskog računa. Ipak, njihova kritika Mizesa i Hajeka je nepotpuna. Cilj rada koji se nalazi pred vama je njena dopuna. Pokazivanjem da su argumenti Mizesa i njegovih istomišljenika neodrživi, zadatak je ispunjen. Teret dokazivanja pada nazad na one koji tvrde da je socijalizam ekonomski nemoguć, a pred naučnim socijalizmom danas stoji jedan drugi, praktičan zadatak: ostvarenje socijalističke revolucije i ukidanje globalnog kapitalizma.
[ na početak ]
III. Naučni status Mizesove teorije
Bauk komunizma je već progutao Rusiju i uveliko kružio Evropom u momentu kada se 1920. godine Ludvig fon Mizes, tada već proslavljeni teoretičar austrijske ekonomske škole, uključio u spašavanje kapitalizma od 'crvenog terora'. Naoružan idejama ortodoksnog liberalizma, pod plaštom naučne objektivnosti buržoaske političke ekonomije, upustio se u dokazivanje da je socijalizam ekonomski nemoguć. Svoje prve argumente je izneo u spisu pod nazivom "Ekonomski račun u socijalističkom komonveltu"[18], a napad na marksističku doktrinu naučnog socijalizma Mizes je dalje razvio u delu "Socijalizam"[19] objavljenom 1922. godine. I u svojim kasnijim radovima Mizes se stalno iznova vraćao na ove teme dopunjujući ih novim "argumentima". Mizesovi radovi su u krugovima apologeta kapitalizma dočekani sa oduševljenjem kao ubojito ideološko oružije, moralni podsticaj i kao "naučni dokaz" superiornosti kapitalizma. Čuvena Marksova opaska da:
izgleda da je i u njihovim očima podjednako važila. Međutim, istorijska sudbina liberalističke doktrine sa čijih stanovišta je Mizes nastupao bila je takva da je vrlo brzo gurnuta u zapećak. Kejnzijanizam je posle velike ekonomske krize s kraja dvadesetih i početka tridesetih godina XX veka postao oficijelni kredo zapadne buržoazije. Na liberalizam se gledalo kao na simplifikovanu, nerealnu, idealističku teoriju - što on i jeste bio, na ispraznu glorifikaciju savršenog mehanizma "nevidljive ruke tržišta". Kapitalizam su potresale krize pred kojima se više nisu mogle zatvarati oči, i kejnzijanizam je bio teorijsko priznanje te činjenice. Kapitalistička država je pozvana u pomoć za spas kapitalizma; liberalističkom principu laissez faire, laissez passer i viđenju države kao uljeza u privredi više nije bilo mesta. "Realni socijalizam" na istoku je takođe doprineo napuštanju Mizesovih stavova i proglašavanju njegovog poraza u debati o socijalističkom računu. Tek sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka se ponovo počinju javljati neoliberalne ideje kao odgovor na krizu kapitalizma u koju ga je ovaj put odveo kejnzijanizam. Rast inflacije i nezaposlenosti, stagnacija, strukturne krize su bile slika zapadnog kapitalizma sedamdesetih. Ekonomski teoretičari kapitalizma su u potrazi za objašnjenjem novih problema posegli za napuštenim teorijama "zlatnog doba kapitalizma" iz arhiva. Monetaristička kritika kejnzijanizma na bazi kvantitativne teorije novca i kritika državne birokratije su potekle sa stanovišta klasične liberalne ortodoksije. Deregulacija, reprivatizacija i prepuštanje snagama tržišta su novi-stari lek za krizu kapitalizma. Sa restitucijom liberalne dogme o savršenosti tržišnog mehanizma vaskrsnut je i Mizesov argument protiv socijalizma. Istorija debate je revidirana, a sa raspadom SSSR-a i istočnog bloka je proglašena praktična potvrda Mizesovih argumenata. Tako je sa đubrišta istorije Mizesova teorija vraćena u rang naučnih istina. Kakav je zaista naučni status Mizesove teorije? Ovo pitanje danas naizgled nema velikog praktičnog značaja pošto je marksistička doktrina naučnog socijalizma u bivšem Sovjetskom Savezu i drugim istočnoevropskim zemljama oficijelno napuštena, a revizionizam i ideološka kapitualcija kapitalizmu se primećuju u preostalim "socijalističkim zemljama" poput Kine, Kube, Severne Koreje... Socijalizam je definitivno propao, nastupio je Fukujamin kraj istorije - tvrde apostoli neoliberalizma. Naprotiv, utvrđivanje istinitosti Mizesovih tvrdnji je od izuzetne važnosti. Pitanje alternative savremenom imperijalističkom kapitalizmu koji svakoga dana nezaustavljivo gura čovečanstvo bliže samodestrukciji nije neko beznačajno sholastičko već krucijalno egzistencijalno pitanje. Privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju nije samo kočnica daljeg razvoja proizvodnih snaga čovečanstva, ona je faktor njihovog permanentnog uništavanja. Imperijalistički militarizam najvećih kapitalističkih sila u osvajanju novih tržišta i resursa nemilosrdno satire ljudske živote širom planete, dovodi do nemerljivih materijalnih razaranja i ekoloških katastrofa. Kapital je prerastao uske granice nacionalnih država, on ih konfrontira i razdire proizvodeći stalne ekonomske, političke i vojne konflikte. Kapital je sebi podredio nacionalne države, one su postale njegovo oružije u globalnoj trci za profitom. Istorija dvadesetog veka i dva svetska rata jasno svedoče o tome kakve posledice mogu imati konflikti kapitalističkih država, a postojeći oružani i nuklearni potencijal u njihovim rukama predstavlja pretnju samoj egzistenciji čovečanstva i celokupnom životu na planeti. U uslovima kada milijarde ljudi žive u krajnjoj bedi i siromaštvu iako postoje materijalni uslovi da se obezbedi pristojan život svakom pojedincu, kada deca umiru od gladi i izlečivih bolesti dok šačica ljudi kontroliše veće bogatstvo nego pojedine države[21], više nego ikad je potrebno utvrditi da li je čovečanstvo zaista osuđeno na kapitalizam. Da li je Mizesova konstatacija da:
uistinu naučna činjenica?
[ na početak ]
IV. Mizesov metod i teorija
U Mizesovom opusu se mogu pronaći najrazličitiji napadi na socijalizam, ali centralno mesto zauzima njegov navodni dokaz da je socijalizam ekonomski nemoguć. Mizes kaže:
Mizesovo teorijsko stanovište je subjektivistički utilitarizam. Osnove utilitarizma su postavili Vilijam Stenli Dževons, Karl Menger i Leon Valras sedamdesetih godina XIX veka, odbacivanjem teorije radne vrednosti klasične političke ekonomije i razvijanjem koncepta subjektivne korisnosti. Uprkos tome što je utilitarizam danas dominantan u akademskim krugovima u vidu mikroekonomske teorije - ekonomike, on predstavlja raskid sa političkom ekonomijom kao naukom. Nenaučni karakter utilitarizma ogleda se u neistoričnosti, logičkom formalizmu, apriorizmu i metodološkom individualizmu. Neistoričnost utilitarizma podrazumeva odbacivanje postojanja istorijskih zakona razvoja ljudskog društva i mogućnosti njihove spoznaje. Istorija kao nauka se redukuje na puku hronologiju događaja, a sociologiji se daje zadatak pronalaženja univerzalnih zakona ljudskog društva. Društveni odnosi se pokušavaju posmatrati odvojeno od materijalne osnove društva, čime se prekida veza između istorijskih promena oblika proizvodnje - tj. odnosa čoveka prema materijalnim stvarima, i njima korespondirajućih odnosa ljudi u društvenom procesu proizvodnje. Proučavanje istorijskih promena odnosa ljudi u proizvodnji koje je premet političke ekonomije zamenjuje apstraktno tretiranje trenutno postojećih kapitalističkih odnosa kao univerzalnih. Univerzalni zakoni se pokušavaju utvrditi logičkim rezonovanjem "iz razuma", a priori, kao znanje koje prethodi iskustvu. Marksova kritika klasične (buržoaske) političke ekonomije podjednako je validna i protiv utilitarizma:
Metodološki individualizam znači razmatranje subjektivnog odnosa izolovanog, apstraktnog pojedinca prema stvarima - preferencije i korisnost su polazište utilitarizma. Ljudska aktivnost se posmatra u funkciji realizacije preferencija i maksimiziranja korisnosti. Umesto odnosa čovek-stvar-čovek, koji je predmet političke ekonomije kao nauke, predmet posmatranja postaje odnos čovek-stvar. Logičkim rezonovanjem pomoću pojmova koji se nalaze u razumu, i koji navodno prethode iskustvu (a priori), pokušavaju se ustanoviti univerzalni društveni zakoni. Ali, svaki pojedinac može imati različito shvatanje istih pojmova, posebno kada se radi o apstrakcijama visokog nivoa potput države, društva, itd. Sadržaj koji neki pojedinac, pa bio to i ekonomski teoretičar, pridaje nekom pojmu kombinacija je društvenih i individualnih značenja proizašlih ih konkretnih uslova njegovog života i rada. Pojmovi ne prethode iskustvu, oni se naprotiv mogu razvijati samo kroz iskustvo. Značenje pojmova aktivnosti, razmene, koristi, ne mora biti, i nije isto za različite ljude. Stoga se ne može "čistom" formalnom logikom deducirati bilo kakva naučna istina upotrebom takvih pojmova.
Nauka ne operiše sa arbitrarnim pojmovima već sa konceptima koji odgovaraju objektivnoj stvarnosti. Koncepti su rezultat dijalektičkog a ne formalno logičkog rezonovanja. Samo dijalektika kao metod rezonovanja koji teži da razume stvari konkretno u njihovom kretanju, promeni i međusobnoj uslovljenosti može stvoriti koncepte koji predstavljaju adekvatan misaoni odraz stvarnosti. Za razliku od formalno-logičkog rezonovanja koje polazi od fiksirane definicije neke stvari, od isticanja nekih njenih atributa, dijalektika objašnjava tu stvar kao deo šire celine sa kojom je povezana, kroz njeno nastajanje iz nečega i razvijanje u nešto drugo otkrivajući tako suštinu i zakone koji njome vladaju. Samo ovim metodom se može prodreti u suštinu prirodnih i društvenih zakona, i budući da utilitarizam odbacuje dijalektički metod, nesposoban je da proizvede zaista naučne zaključke. Mizesova ekonomska teorija je jednako nenaučna koliko i sam utilitarizam na kome se zasniva.
[ na početak ]
V. Vlasništvo
Ukidanje privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju je osnovna pretpostavka socijalizma. Zato je polazna tačka analize Mizesovo shvatanje vlasništva. Dosledno se držeći svog metodološkog individualizma, Mizes tvrdi:
Dakle, on dozvoljava mogućnost da se vlasništvo ne ispoljava isključivo u činu potrošnje, već i pre njega jer vlasnik može svoj predmet staviti u promet. Odlučivanje o potrošnji i sama potrošnja nisu ista stvar. Postavlja se pitanje, kakav je to onda fizički odnos između vlasnika i predmeta vlasništva ako ga vlasnik može otuđiti u nepromenjenom obliku? Jabuka neće prestati da bude jabuka time što je prodata. Ovde se krije prava istina vlasništva! Vlasništvo nad potrošnim dobrom je uspostavljeno nad njim u procesu društvene proizvodnje koji logički i istorijski prethodi potrošnji. Mizesova "mogućnost potrošnje" je u stvari društveni odnos, mogućnost nametanja svoje volje drugome povodom nekog predmeta. Vlasništvo je odnos između ljudi povodom stvari a ne između ljudi i stvari. Da li se volja nameće direktnom fizičkom prinudom ili indirektno putem pravnih i moralnih normi, irelevantno je. Mizesovo razdvajanje "ekonomskog" i "legalnog vlasništva" imalo bi smisla samo kao razlikovanje dve vrste društvenih odnosa, a ne kao razlikovanje prirodnog i društvenog odnosa kako on to želi. Mizes dalje tvrdi da proizvodna dobra mogu imati dve vrste vlasništva u uslovima društvene podele rada:
Imajući u vidu da Mizes sve vreme govori o "ekonomskom" a ne "legalnom" vlasništvu, moramo se zapitati: kako se ispoljava "čist fizički odnos čoveka prema dobrima, nezavisno od društvenih odnosa" u socijalnom obliku imanja? Odgovor je: nikako, Mizes je zapao u kontradikciju. "Socijalno imanje" je ništa drugo do društveni odnos, što i sam priznaje:
Mizesov metodloški individualizam koji polazi u definisanju vlasništva od apstraktnog pojedinca, iščupanog iz istorijskog i socijalnog konteksta, nesposoban je da prodre u suštinu stvari.
[ na početak ]
VI. Raspodela i ekonomski račun
Mizes tvrdi kako u socijalizmu ne postoji veza između proizvodnje i raspodele pošto je ukinuto vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, pa se javlja problem utvrđivanja na koji način će se vršiti raspodela. On zatim nabraja i kritikuje četiri moguća načina raspodele u socijalizmu: jednaka raspodela po glavi stanovnika, raspodela prema usluzi učinjenoj zajednici, prema potrebama i prema zaslugama...
Ali, uopšte nije tačno da socijalizam znači raskidanje veze između proizvodnje i raspodele. Odnos između raspodele i proizvodnje je u uslovima privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju dvojak:
Ukidanjem privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i planskom organizacijom privrede ovaj dvostruki odnos se transformiše.
Mizes prihvata mogućnost da socijalistička zajednica može utrditi vrste i količine potrošnih dobara koje želi proizvesti, ali da utvrđivanje na koji način se proizvodna dobra mogu najefikasnije upotrebiti za njihovu proizvodnju predstavlja problem.
Ostavimo za sada po strani Mizesovu tvrdnju da je monetarna kalkulacija jedini mogući oblik ekonomskog računa. Može se uvažiti stav da i u socijalizmu mora biti neke vrste ekonomskog računa, odnosno da se mora uskladiti plan proizvodnje sa proizvodnim mogućnostima. I u socijalizmu se mora vršiti izbor između alternativnih upotreba sredstava za proizvodnju, tj. alternativnih proizvodnih postupaka. Kotrel i Kokšot[35] ukazuju da Mizes na umu ima problem stvaranja najvećeg korisnog efekta na bazi zadatog skupa ekonomskih resursa, tj. problem optimizacije. Oni ističu da je ovakvo formulisanje problema neprecizno, jer se postavlja pitanje šta znači "najveći korisni efekat", korist za koga?
Alternative koje Mizes identifikuje kao moguće principe na kojima bi se bazirala raspodela u socijalizmu, za koje potom pokušava da dokaže da su neprimerene, besmislene su jer se bave ex post distribucijom proizvedenog, a planiranje podrazumeva da je raspodela utvrđena ex ante, pre proizvodnje. Isto važi i za Mizesove spekulacije o pojavi razmene potrošnih dobara i novca u socijalističkoj privredi. Razmena je specifičan oblik (pre)raspodele u društvima u kojima vlada robna proizvodnja, i njeno postojanje u socijalizmu je nemoguće zbog toga što je u njemu raspodela unapred određena potrošnjom. Suština planske organizacije privrede je da se unapred uskladi ono što pojedinac želi i ono što može dobiti od društva za uzvrat ulažući svoj rad. Raspodeljuje se tačno ono što će biti potrošeno, pa tu nema mesta razmeni. Ono što nije potrošeno i što pojedinac ne koristi ne pripada njemu nego zajednici. Koreni Mizesovog nerazumevanja ove činjenice leže upravo u njegom pogrešnom shvatanju privatnog vlasništva - kao što je već pokazano, odnosno njegovoj zabludi da se privatna svojina nad potrošnim dobrima ne može ukinuti[37] zbog navodnog fizičkog odnosa između vlasnika i predmeta svojine. Prihvatanje postojanja ili čak neophodnosti razmene od strane pobornika tržišnog socijalizma je njihova intelektualna kapitulacija buržoaskoj političkoj ekonomiji. U planu proizvodnje se definišu vrste i količine sredstava za proizvodnju koje treba proizvesti, i vrste i količine sredstava za potrošnju. Pod pretpostavkom da su pri planiranju poznati vrste i količine raspoloživih sredstava za proizvodnju, sve vrste proizvoda koje se mogu proizvesti i svi mogući proizvodni procesi, ekonomski račun se svodi na zadatak pronalaženja one kombinacije proizvoda koja se može proizvesti a koju zajednica smatra za najpoželjniju. Kriterijumi koji će biti korišćeni pri odlučivanju mogu biti različiti, ali zajednica mora uvažavati ovu univerzalnu činjenicu koja je pretpostavka svakog društva: da se ukupno raspoloživi društveni fond tekućeg rada (u vidu sume individualnih časova rada radno sposobnog stanovništva) mora tako raspodeliti na različite proizvodne aktivnosti da se obezbedi dovoljna količina potrošnih dobara za njegovu reprodukciju. Zatim se mora odvojiti deo društvenog fonda rada da se nadoknade utrošena sredstva za proizvodnju, a ostatak se može podeliti između akumulacije i proširene potrošnje. Bez obzira što Mizes osporava mogućnost ekonomskog računa na bazi radnih časova, ne može se zamisliti društvo koje ne vrši ovu funkciju direktno ili indirektno. Ono što se u istorijski različitim stanjima može promeniti jeste samo oblik ispoljavanja ove nužnosti. Nema proizvodnje bez ljudskog rada, a ljudska egzistencija i rad su ograničeni vremenom. Racionalna upotreba društvenog fonda tekućeg rada je objektivan zakon održanja svakog oblika društva - i prvobitne zajednice, i robovlasništva i feudalizma, i kapitalizma. Pri tome se ne misli na apstraktnu racionalnost pojedinca kao maksimiziranje lične koristi koju aprioristički postulira buržoaska politička ekonomija u subjektivističkoj teoriji vrednosti, već na objektivnu racionalnost u smislu da se održanje datog poretka može ostvariti jedino reprodukovanjem materijalnih uslova koji dozvoljavaju očuvanje svojinskih i proizvodnih odnosa na kojima on počiva.
[ na početak ]
VII. Racionalna aktivnost
Kotrel i Kokšot su kritikom Mizesovog koncepta optimalnosti indirektno načeli centralnu tačku Mizesove teorije - racionalnu aktivnost. Polazna tačka prakseologije, nauke koja teži utvrđivanju univerzalnih zakona racionalnog ljudskog ponašanja je individua, kaže Mizes. Prakseologija je nauka a priori, izvodi se iz razuma a ne iskustva. Racionalna aktivnost nastaje iz potrebe, iz nezadovoljstva, ona je svrsishodna težnja ka nečemu. Racionalna aktivnost ima samo jedan cilj - najveće zadovoljstvo individue. Ona je izbor ciljeva i sredstava za njihovo ostvarenje. Pošto su ljudska energija, vreme i resursi ograničeni, racionalna aktivnost je istovremeno i ekonomska aktivnost. Sva racionalna aktivnost je pre svega individualna aktivnost. Samo individua misli, samo individua deluje, poručuje Mizes. Ali, ne postoji apstraktna individua izolovana od materijalnog sveta i društva u kome živi. Postoji samo konkretan čovek, koji živi i deluje u određenim materijalnim i društvenim uslovima. Stoga nužno on misli i deluje kao društveno biće. Aktivnost drugih ljudi se prema njemu ispoljava kao materijalna sila, isto kao što se njegova aktivnost prema njima ispoljava kao materijalna sila. Društvo nije, kako Mizes u duhu pravog subjektivističkog idealizma misli:
Ono jeste proizvod misli i volje, ali ono ima objektivnu egzistenciju koja se ogleda u materijalnim stvarima. Društvo postoji izvan svesti i volje pojedinca upravo zato što postoje i drugi pojedinci koji deluju nezavisno ili zavisno od njega, koji takođe upravljaju materijalnim stvarima. Materijalna osnovna društva je ista za sve pojedince, polje i predmet njihove aktivnosti su zajednički.[39] Društvo postaje objektivizirano u proizvodima ljudskog rada. Stoga ne može postojati apstraktna individua koja bira ciljeve i sredstva njihovog zadovoljavanja nezavisno od volje i ponašanja drugih. Suština racionalne aktivnosti se, po Mizesu, svodi na izbor između različitih potreba, davanja prioriteta jednima na račun drugih, na izbor između različitih dobara koja stoje na raspolaganju za njihovo zadovoljenje. Ali, šta znači "stoje na raspolaganju"? Mizes ovde podrazumeva određeni društveni odnos, podrazumeva da pojedinac bira između dobara koja su u njegovom vlasništvu! Potrošnja je uslovljena proizvodnjom i raspodelom, društveni odnosi koji postoje u ovim fazama procesa društvene reprodukcije određuju potrošnju. Pre nego što se mogu potrošiti, dobra se moraju proizvesti. Pošto se proizvode u uslovima društvene podele rada, ona se moraju raspodeliti. Od toga kako će se raspodeliti, odnosno kakvi će se odnosi vlasništva uspostaviti nad njima zavise i alternative između kojih pojedinac može da bira. Dakle, ovde ne može biti reči o univerzalnoj ljudskoj racionalnosti, već u najboljem slučaju o racionalnoj aktivnosti u uslovima privatnog vlasništva. To može biti racionalno ponašanje samo ukoliko ne narušava postojeće odnose vlasništva - samo ukoliko pojedinac bira između dobara u sopstvenom vlasništvu on se ponaša racionalno. Ako želi neko dobro koje nije njegovo vlasništvo on mora postati njegov vlasnik, odnosno stupiti u drugačiji društveni odnos. U suprotnom on ne može zadovoljiti svoju potrebu. Mizes dalje nastavlja:
Pravu suštinu ljudske racionalnosti moguće je ispravno razmeti ako se pođe od stvarnog, najrazvijenijeg oblika kapitalističke proizvodnje. Mora se poći od proletera koji nema drugih sredstava za proizvodnju - osim sopstvenog tela i radne snage, koja bi koristio za stvaranje dobara za zadovoljenje svojih potreba. Tek ovde je prava priroda ekonomskog računa pojedinca oslobođenja mistifikacija buržoaske političke ekonomije koja pod maskom apriorističkog metodološkog individualizma univerzalizuje istorijske kategorije robne proizvodnje - vlasništvo i razmenu. Proleter mora prodavati svoju radnu snagu, stupiti u najamni odnos sa vlasnicima sredstava za proizvodnju kako bi za uzvrat dobio novac i tako kupio dobra kojima će zadovoljiti svoje potrebe. Koje potrebe i u kojoj meri ih može zadovoljiti određuje količina novca koju može dobiti za određenu količinu svoga rada izraženog u radnim časovima. Cena svake robe koju radnik kupuje za zadovoljenje svojih potreba se meri preko količine novca koja se za nju mora razmeniti. A pošto između količine utrošenog radnog vremena i novca postoji kvantitativna srazmera, to se cena svake robe može izraziti u funkciji radnog vremena, kao određena količina radnog vremena potrebnog za njenu proizvodnju. Novčani račun je samo indirektni metod računa u radnom vremenu zato što je novac posrednik u razmeni roba. To što se on u kapitalizmu, obrnuto, ispoljava kao "prirodan" i direktan, a račun u radnom vremenu kao indirektan posledica je robnog karaktera proizvodnje. Marksova kritika "robinzonada"[41] političke ekonomije je pokazala da u uslovima izolacije i samodovoljnosti pojedinac pribegava upravo ovakvom ekonomskom računu. Umesto da objasni kako onda "racionalna" individua vrši proračun pošto je lišena mogućnosti svođenja subjektivnih sudova na zajedničku meru, Mizes prosto postulira postojanje razmene i robne proizvodnje:
Ali, kako drugi učesnici mogu izraziti svoje subjektivne sudove o korisnosti u razmeni? Ono što se ovde pretpostavlja jeste da pojedinac može vrednovati sva dobra koja poseduje, jer tek onda poređenje sa dobrima koja se razmenjuju ima smisla. Ako on ne može, "osim u vrlo jednostavnim slučajevima", rangirati proizvodna dobra koja poseduje zbog "brojnih i složenih procesa proizvodnje", tj. ako ne može utvrditi koliko mu je korisno njegovo proizvodno dobro A, kako može utvrditi da li mu je korisnije od robe B koju bi dobio u razmeni? Pretpostavlja se kao važeće ono što tek treba dokazati.
Ovde imamo pravo dijalektičko prerastanje kvantiteta u kvalitet - u pojedinačnom slučaju ne važi, ali važi u masi slučajeva. Kako i zašto, Mizes nije objasnio. No, pređimo na drugi Mizesov argument - da račun na bazi razmenske vrednosti omogućava kontrolu nad upotrebom srestava za proizvodnju. Sa pojavom novca kao opšteg ekvivalenta, "vrednost" svakog sredstva za proizvodnju se javlja kao određena količina novca, cena u novcu. Zaista, kapitalista koristi monetarni račun da bi "racionalno" oplodio svoj kapital, on predviđa buduće troškove i prihode na bazi očekivanih kretanja cena i na osnovu toga ocenjuje potencijalnu profitabilnost alternativa. Ovo je po Mizesu univerzalni metod ekonomskog računa. Nije sporno da zaista cene predstavljaju sredstvo ekonomskog računa u kapitalizmu, ali Kotrel i Kokšot[45] ističu da je implicitno poistovećivanje najprofitabilnijeg i najekonomičnijeg ili najboljeg neopravdano. U prilog tome navode reduciranje monetarnih troškova nepromišljenim eksploatisanjem neobnovljivih prirodnih resursa. Takođe ukazuju i na neodrživost navodne identičnosti maksimiziranja profita i "maksimalnog zadovoljenja ljudskih želja". Pošto, po Mizesu, svaki faktor proizvodnje dobija onoliko koliko je doprineo rezultatu, to bi u uslovima nejednakosti prihoda značilo da se ljudske želje formiraju u funkciji veličine prihoda - oni koji imaju male prihode imaju male želje i potrebe, i obrnuto.
Nesavršenost monetarnog računa priznaje i sam Mizes. On smatra da ona proizilazi iz toga što se u novcu izražavaju razmenske vrednosti a ne subjektivne preferencije. Stoga svi oni elementi vrednosti koji nisu predmet razmene (zdravlje, čast, lepota predmeta..) ne mogu ući u račun. Mizes ističe kako to ne umanjuje vrednost monetarnog računa zbog toga što se vrednuju direktno i time uzimaju u obzir iako ne ulaze u ekonomski kalkulus. Na ovo je dovoljno odgovoriti pitanjem: kako se "direktno vrednuje" zagađenje životne okoline otpadnim vodama iz fabrike? U odbranu monetarnog računa Mizes poteže i jedan induktivan argument:
Pošto su po subjektivističkoj teoriji uzrok promene razmenske vrednosti roba promene u njihovom vrednovanju od strane pojedinaca - o kojima se ne može ništa reći jer su subjektivne, to se ništa ne može zaključiti ni o prirodi promena razmenske vrednosti. Reći da "po pravilu nisu previše nasilne" je po Mizesovim sopstvenim metodološkim standardima čista spekulacija. Monetarni račun je racionalan samo u smislu oplodnje kapitala. Kapitalista primenjuje monetarni račun da bi uvećao svoj kapital a ne da bi zadovoljio svoje potrebe. Ovde je ekonomski račun mistifikovan, on se javlja u deformisanom obliku jer se posmatra sa stanovišta razmene a ne proizvodnje. Monetarni račun individualnih kapitalista jeste deo mehanizma kapitalističkog sistema kojim se ukupan društveni fond rada raspodeljuje na različite aktivnosti i tako reprodukuje sistem, ali budući da je indirektan, to se alokacija ostvaruje uz velika rasipanja resursa i rada, kroz slučajne i kolebljive odnose razmene. Mizes brka specifičan istorijski oblik u kome se ekonomski račun javlja sa njegovom suštinom. Ekonomski račun je društveni mehanizam kojim se realizuje zakon srazmerne raspodele društvenog fonda rada. Robna razmena i monetarni račun samo su istorijski oblici kroz koje se ovaj zakon ispoljava, i njihovo ukidanje ne može značiti i ukidanje ovog osnovnog zakona, jer:
U svim prethodnim društveno-ekonomskim formacijama ovaj zakon je delovao posredno, stihijski i na zaobilazan način. Shvatanje ovog zakona i plansko vršenje raspodele društvenog fonda rada na različite delatnosti osnova je socijalističke privrede, i njena osnovna razlika u odnosu na ranije načine proizvodnje. Socijalistički način proizvodnje predstavlja "prelazak iz carstva nužnosti u carstvo slobode". Jer, parafrazirajući Hegela, sloboda je shvaćena nužnost.
[ na početak ]
VIII. Priroda ekonomskog računa
Pošto je pokazana neodrživost Mizesovog subjektivističkog koncepta ekonomske racionalnosti i monetarnog računa kao instrumenta njene realizacije, potrebno je reći nešto o njegovoj tezi o nemogućnosti ekonomskog računa u socijalizmu. Pri tome se misli na ekonomski račun shvaćen u najširem smislu, kao mehanizam utvrđivanja one kombinacije proizvoda koja se može proizvesti a koju zajednica smatra za najpoželjniju.
U pokušaju da argumentuje svoju tvrdnju da je ekonomski račun u socijalizmu nemoguć, Mizes navodi tri moguća metoda ekonomskog računa:
Mizes tvrdi da ekonomski račun zahteva svođenje svih veličina na zajedničku jedinicu mere, zbog toga što iznad određenog nivoa kompleksnosti procesa proizvodnje i odnosa međuzavisnosti između dobara ljudski um postaje nesposoban da ih sagleda i direktno odabere najoptimalnije rešenje. Odavde je očigledno da Mizes pretpostavlja da je čovek jedino biće sposobno da vrši ekonomski račun. U kapitalizmu je, po njemu, ekonomski račun moguć zbog toga što svi pojedinci koji učestvuju u razmeni svoje proračune vrše u ograničenom obimu, na bazi "objektivne razmenske vrednosti", prilagođavajući se dinamički stalno promenljivim uslovima u privredi. Sve robe su svedene na istu jedinicu mere - novac, pa se običnim artimetičkim računom može utvrditi šta nudi koja alternativa. U socijalizmu, kaže Mizes, odluke donosi centralni planski organ i zbog ograničenih ljudskih kapaciteta on nije sposoban da sagleda kompleksne probleme i donese ekonomski racionalne odluke. Međutim, aritmetički račun je samo jedan od oblika računa, i razvoj računarske tehnologije poslednjih godina pokazuje dve stvari - da se neuralne mreže i drugi metodi mogu koristiti kao oblik računa, i da ljudska sposobnost obrade informacija nije ograničena njihovim individualnim kapacitetima već se u te svrhe mogu koristiti i računari. Naravno, ne može se prigovarati Mizesu što nije znao za nešto što u njegovo vreme nije postojalo. Ali, oni koji danas žele da tvrde da su njegove teorije tačne, moraju da se suoče sa njegovim greškama i zabludama koje su u suprotnosti sa savremenim naučnim znanjima. Mizes je, pak, kriv što se pretenciozno busao u grudi kako je "naučno dokazao" da je ekonomski račun u socijalizmu nemoguć - ne u njegovo vreme, što bi još možda i bila odbranjiva teza, već uopšte, za sva vremena. Ovakvo njegovo uverenje potiče iz nenaučnog metoda koji je primenjivao, iz pokušaja da pronađe univerzalne zakone ljudskog društva koji bi važili za sva vremena ne shvatajući njihov istorijski karakter. Mizesovo rezonovanje podseća na spekulacije nekog priučenog astronoma iz XIX veka koji saznavši koliko je kilometara daleko Mars od Zemlje tvrdi da čovek nikada ne može stići na Mars jer bi put peške ili kočijom trajao duže od njegovog života. To je formalno-logički potpuno tačan sud sve dok je tačna premisa da su hodanje i vožnja kočijom jedini mogući oblici ljudskog kretanja. Isto kao što su motor sa unutrašnjim sagorevanjem, avio-tehnologija i raketni pogon obesmislili takve spekulacije, tako je razvoj računarske tehnologije, telekomunikacija i drugo obesmislilo Mizesove pretpostavke i time srušilo celu njegovu teoriju. Kao ilustracija nearitmetičkog proračuna među kritičarima Mizesa se često navodi primer nervnog sistema leptira:
Rasprostranjena upotreba računarske tehnologije i nova naučna saznanja u oblasti neuralnih mreža otvaraju put upotrebi nearitmetičkih metoda planiranja. Primena računara nije ograničena samo na aritmetičku i nearitmetičku obradu podataka, već prevazilazi i drugo ograničenje ljudskog uma - ograničenu sposobnost kreiranja informacija. Od bezbrojnih primera može se navesti GPS[50] tehnologija koja omogućava praćenje i koordinaciju kretanja objekata bez direktnog ljudskog participiranja - "pametne bombe" koje poslednjih decenija seju smrt širom planete zarad "odbrane nacionalnih interesa" najmoćnije imperijalističke sile - S.A.D., predstavljaju vrlo ubedljivu ilustraciju efikasne zloupotrebe ove mogućnosti. Dakle, ljudi jesu ograničeni proizvođači informacija i neki centralni planski organ (ukoliko ga mora biti?) mogu voditi ljudi sa ograničenim sposobnostima, ali to ne znači da se informacije ne mogu obrađivati masovno i efikasno. Ekonomski račun je samo deo planskih aktivnosti koje socijalistička zajednica mora obavljati. Planiranje nužno mora biti politički proces, i u njemu moraju participirati svi članovi zajednice na određeni način. Struktura potreba se ne može utvrditi drugačije nego omogućavanjem svakom pojedincu da učestvuje u odlučivanju šta će se proizvoditi. Iskustvo birokratskog centralističkog planiranja u bivšem SSSR-u jasno pokazuje da se široke mase ljudi ne mogu isključiti iz planskog procesa a da on ne postane besmislen. Politički karakter odluka se ogleda u definisanju šta uopšte može biti predmet proizvodnje - npr. odluka da se ne proizvode predmeti luksuzne potrošnje, u odlukama da se veći prioritet posveti oblastima od opšteg interesa, u odlukama o srazmeri tekuće potrošnje i akumulacije, itd. Nasuprot Mizesovim tvrdnjama kako je svejedno da li odluke donosi apsolutni monarh ili skupština svih građana, istinska politička demokratija je nerazdvojiva od socijalizma. Sastavljanje plana proizvodnje mora biti dinamički proces u kome učestvuju svi članovi društva, ono mora biti sastavni deo njihove svakodnevne prakse, rezultat zajedničkog iskustva i komuniciranja. Socijalizam mora predstavljati
Mizes dozvoljava mogućnost da u socijalizmu može postojati razmena potrošnih dobara, i da se ona može obavljati putem novca. Ali, kaže on, sredstva za proizvodnju moraju ostati u svojini zajednice - res extra commercium. Zbog toga se ne može utvrditi njihova monetarna vrednost, što onemogućava monetarni ekonomski račun. Oskar Lange je svoj odgovor Mizesu zasnovao na kritici njegovog koncepta cene. Po Langeu, pojam cena ima dva značenja. Po prvom značenju cena predstavlja odnos po kome se dve robe razmenjuju na tržištu, a po drugom pojam cene upotrebljen u širem kontekstu ima značenje
U socijalizmu ne mogu postojati cene u smislu odnosa razmene roba zbog toga što ne može biti razmene, ali to ne znači da se ne može koristiti mehanizam cena shvaćenih u širem smislu. Lange ističe da su za rešavanje problema izbora između alternativa potrebna tri podatka:
Kada su ova tri podatka data, problem je rešiv. Lange dalje tvrdi da se podatak 1) i podatak 3) mogu tretirati kao dati u socijalističkoj zajednici bar u meri u kojoj su dati u kapitalizmu, a da Mizes negira da je podatak 2) poznat centralnom planskom organu. Lange tvrdi da su alternativne mogućnosti determinisane tehničkim mogućnostima transformacije jednog u drugo dobro, odnosno proizvodnim funkcijama, pa će prema tome planski organ imati isto (ne)znanje o proizvodnim funkcijama kao i kapitalistički preduzetnik. Ono što je potrebno je da planski organ utvrdi "računovodstvene cene" za sva sredstva za proizvodnju i naloži direktorima socijalističkih preduzeća da biraju onu kombinaciju sredstava koja minimizira prosečni trošak proizvodnje po datim cenama, i fiksira autput na onom nivou na kom je marginalni trošak jednak ceni autputa. Odluke o proširenju kapaciteta, odnosno investicijama bi se donosile na isti način. Sa druge strane, radnici bi na osnovu parametarskih cena donosili svoje odluke o tražnji i zaposlenju. U slučaju nepoklapanja ponude i tražnje, planski organ bi nalik aukcionaru iz Valrasovog modela opšteg ekvilibrijuma podizao cenu dobara čija tražnja je veća od ponude i snižavao cenu dobara čija ponuda je veća od tražnje. Lange dodaje da je socijalistička ekonomija superiornija u odnosu na kapitalističku zbog toga što može izbeći probleme monopola i tzv. "eksternalija". Ovakvo Langeovo rezonovanje je navelo Hajeka da revidira stav austrijske škole i da kaže da se "mora priznati da to nije nemoguće u smislu logičke kontradiktornosti"[53] već da nije sprovodljivo u praksi. Razrada Hajekovog argumenta je išla u dva pravca: da je obim potrebnih jednačina i pojedinačnih proračunavanja toliki da bi u trenutku kada račun bude završen plan bio neupotrebljiv zbog zastarelosti polaznih informacija, i da je teorija opšteg ekvilibrijuma lozanske škole statička i time nesposobna da objasni dinamiku kapitalističkog sistema. Lange je kao odgovor ponudio metod "pokušaja i greške" kao simulaciju kapitalističke konkurencije. Nekoliko decenija kasnije kada su se već nazirale mogućnosti primene računara kao sredstva za olakšavanje proračuna, Lange je prokomentarisao da bi njihova primena omogućila i "direktno rešavanje jednačina".[54] Prigovor Langeu o zastarelosti informacija danas je neodrživ. U prilog teze da je Langeov model nerealan jer je suviše statički ističe se da problem ne leži u "sakupljanju podataka" već u njihovom "stvaranju". Lavoj navodi da pošto se tehnologija i tražnja potrošača stalno menjaju, najbolji način za postizanje nekog cilja nije unapred dat, već se mora eksperimentisati. Tu funkciju u kapitalizmu imaju preduzetnici. Kotrel i Kokšot[55] kao rešenje predlažu formiranje "inovacionog budžeta" gde bi se deo resursa i društvenog radnog vremena odvojio za takvo eksperimentisanje sa novim procesima i proizvodima. Za sredstva budžeta bi mogli konkurisati različiti pojedinci i preduzeća, a uspešne nove tehnologije i proizvodi bi se kasnije uključivali u plan. Ističući preduzetnike kao pokretače tržišnog mehanizma, Mizes tvrdi da se oni ne mogu porediti sa direktorima socijalističkih preduzeća zbog različite motivacije. Preduzetnici, odnosno kapitalisti koji odlučuju o plasiranju svog kapitala su pod pritiskom materijalnih gubitaka primorani da donose najoptimalnije odluke. Oni nose materijalnu odgovornost za uspešnost investicija, povlačenje kapitala iz određenih delatnosti, spekulisanje kupovinom hartija od vrednosti, itd. Sa druge strane, Mizes ističe da su direktori socijalističkih preduzeća samo moralno ali ne i materijalno odgovorni za svoje odluke, pa nisu ni motivisani da se staraju da traže optimalna rešenja. Kotrel i Kokšot ironično odgovaraju da će biti dovoljno da budu motivisani isto onoliko koliko su izgledi ličnog bogatstva podstakli Mizesa i Hajeka da se angažuju u intelektualnoj odbrani kapitalizma. Takođe, razdvajanje kapital-svojine i kapital-funkcije u modernom kapitalizmu je dovelo do toga da inovacione funkcije obavljaju profesionalni radnici, dok se uloga vlasnika kapitala svodi na imenovanje generalnog menadžera i spekulacije na berzi. Predzetnik je po Mizesu nezamenljivi inovator, njegova društvena uloga se ne može imitirati. Ali, Mizes gubi iz vida da preduzetnik uvek odlučuje na bazi anticipacije ponašanja i želja potrošača, dok socijalizam omogućava da se one utvrde direktno, a time i egzaktno. Preduzetnik procenjuje kolika će biti tražnja za nekom robom, i tek onda na bazi procene vrši ekonomski račun da utvrdi da li i koliko mu se isplati da investira u proizvodnju te robe. U njegov račun ne ulaze samo anticipirane količine, već i anticipirane cene. Sa druge strane, ekonomski račun u socijalizmu omogućava egzaktno utvrđivanje željenih količina. Stepen egzaktnosti socijalističkog ekonomskog računa je ograničen samo mogućnošću da se stvarna trošenja sredstava i rada u proizvodnji proizvoda drže u okvirima planiranih. A od te pretpostavke polazi i svaki preduzetnik u kapitalizmu. Kritički prigovori u pogledu Langeovog modela, tačnije tatonnement-a (metod "pokušaja i grešaka") dolaze i od strane austrijske škole i od marksista. Lavoj ističe da ukoliko socijalistička ekonomija nije u stanju permanentnog opšteg ekvilibrijuma, dolazi do "trgovine lažnim cenama" i do pojave nesklada u planovima raštrkanih ekonomskih agenata (socijalističkih preduzeća). Na primer, povećanje broja zahteva za određenim sredstvima za proizvodnju može dovesti do poremećaja, pa sastavljanje jedinstvenog, izbalansiranog plana mora da sačeka razrešenje procesa "pokušaja i grešaka". U suprotnom bi plan bio loš, instrukcije preduzećima preambiciozne, došlo bi do nepoklapanja traženih i raspoloživih količina.. što bi rezultovalo pojavom neformalne razmene i drugih poremećaja. Ukoliko se tatonnement odvija u simuliranom, tzv. procesorskom vremenu računara a ne kao realni proces, taj problem nestaje, ali Kotrel i Kokšot ističu da se onda javlja problem nedostatka informacija potrošača, tj. njihove reakcije na tatonnement koji se odvija u realnom vremenu. Potrošači bi različito reagovali na različite nivoe cena i ne mogu se unapred imati informacije o njihovim potencijalnim reakcijama. Pareš atopadaj ukazuje[56] da Langeov model faktički predstavlja oblik robne proizvodnje, jer čak ni interpretacija cene kao "uslova pod kojima se nude različite alternative" ne može izbeći činjenicu da su transakcije sredstava za proizvodnju između socijalističkih preduzeća posredovane formom monetarne cene, i da predstavljaju oblik razmene. On smatra da Lange pogrešno poistovećuje racionalnu alokaciju resursa kao takvu sa njenim specifičnim istorijskim oblikom putem cenovnog mehanizma. Fundamentalni nedostatak Langeovog modela je što se bazira na teoriji opšteg ekvilibrijuma lozanske škole koja nije uspela da pruži adekvatan model funkcionisanja kapitalističke ekonomije, pa time ni da prodre u suštinu ekonomskog računa. Nasuprot Langeovom odbacivanju klasičnih marksističkih predloga računa zasnovanog na radnom vemenu, Kotrel i Kokšot predlažu upravo to.
Pre nego što pređemo na Mizesove argumente protiv planiranja u jedinicama radnog vremena, potrebno je ukratko obrazložiti marksističke stavove po ovom pitanju. Zakon vrednosti koji reguliše kapitalistički način proizvodnje Marks je shvatio kao specifičan oblik manifestacije opšteg zakona srazmerne raspodele društvenog fonda rada koji je univerzalan za sve oblike društva.
U predsocijalističkim društvenim formacijama ovaj zakon deluje kao nesvesna sila, kao objektivna nužnost. U kapitalizmu se njegovo delovanje ispoljava kao ekonomska prinuda, kroz slučajne i kolebljive odnose razmene na tržištu. Socijalizam, naprotiv, znači svesno, plansko definisanje srazmera u kojima će se ukupan rad društva deliti na odgovarajuće proporcije. Engels kaže da tada rad svakog pojedinca, bez obzira na to koliko različit može biti njegov specifični korisni karakter, postaje istovremeno i direktni društveni rad. Tada se više ne mora sadržaj rada u svakoj robi izražavati na zaobilazan način u vidu razmenske vrednosti.
Korišćenjem ovog znanja, korisni efekti različitih potrošnih dobara, poređeni jedni sa drugima i količinama rada koje su potrebne za njihovu proizvodnju na kraju određuju plan. Marks ističe da je upotreba mašina u funkciji ekonomije rada, odnosno da se ona uvodi onda kada je za njihovu izradu potrebno uložiti manje rada nego kada bi se proizvodilo bez mašina. U kapitalizmu se, kaže Marks, javlja još jedno ograničenje - kapitalista ne plaća rad radnika nego upotrebu njegove radne snage. Stoga je upotreba mašina ograničena na razliku između vrednosti mašine i vrednosti radne snage (tj. vrednosti neophodnih životnih namirnica) koju zamenjuje. Otuda proizilazi da kapitalista ne uspeva da ekonomiše radom u punoj meri, što je posebno izraženo kada su nadnice na najnižem nivou, i kada je divergencija između ekonomije rada i ekonomije novčanog troška najveća[59]. Odatle Marks zaključuje da će polje primene mašina biti sasvim drugačije u socijalizmu nego u kapitalizmu. Opšti cilj socijalističkog planiranja mora biti ekonomija rada - progresivna redukcija radnog vremena potrebnog za proizvodnju dobara. Marks u "Kritici Gotskog programa" oštro kritikuje zablude nemačkih socijal-demokrata da radnik treba da prima u socijalizmu "neokrnjeni rezultat svoga rada". On ističe da socijalistička zajednica mora odvojiti jedan deo ukupnog proizvoda na obnovu pohabanih i dodatno akumuliranje sredstava za proizvodnju, na socijalno osiguranje, zajedničku potrošnju, podmirenje potreba stanovništva koje nije sposobno za rad, itd., i da se samo deo ukupnog proizvoda raspodeljuje na ličnu potrošnju. Za razliku od brojnih utopističkih predloga pobornika ove ideje o prisvajanju punog proizvoda rada, Marks ukazuje na istorijski karakter raspodele u socijalizmu. U nekom momentu u budućnosti, na višem nivou razvoja proizvodnih snaga biće moguće "preći uske horizonte buržoaskog prava" i i sprovesti ideal "od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama", ali do tada:
Međutim, u periodu kada se debata o socijalističkom računu rasplamsala, većina pobornika socijalizma na zapadu je napustila ovakvu koncepciju socijalističkog planiranja. To može objasniti činjenicu da je Mizes otpisao ovu vrstu ekonomskog računa u nekoliko rečenica, i da njegovim argumentima nije pružen ozbiljniji intelektualni otpor. Prvi Mizesov argument protiv računa u jedinicama radnog vremena se zasniva na tvrdnji da ovakav račun ne uzima u obzir prirodne uslove proizvodnje u smislu neobnovivih resursa. On prihvata da račun u jedinicama radnog vremena uzima u obzir promene uslova proizvodnje koje se odnose na društveno potrebno radno vreme, ali tvrdi da to nije dovoljno. Mizes navodi primer dva dobra, P i Q, koja zahtevaju istu sumu društveno prosečnog rada za proizvodnju - 10 časova. Proizvodnja oba dobra podrazumeva upotrebu ograničene sirovine A, čija proizvodnja staje 1 radni čas. Dobro P se proizvodi u kombinaciji 2A + 8 radnih časova, a dobro Q u kombinaciji 1A + 9 radnih časova. Stoga, u smislu računa u radnim časovima, oba dobra "koštaju" isto - 10 radnih časova. Ali, Mizes tvrdi kako Q mora biti "vrednije" jer troši manje sirovine A. On takođe tvrdi da bi socijalistički planeri morali da izmisle neku arbitrarnu veličinu koju bi koristili da izraze neobnovive resurse u radnim časovima. Kotrel i Kokšot ističu da ni kapitalistički sistem ne uspeva da reši isti problem, posebno u slučajevima kada ograničeni resurs ne daje kratkoročne opadajuće prinose. Oni kao primer navode ekspanziju američke poljoprivrede na zapad, koja je 30-tih godina prošlog veka imala ozbiljne posledice ("Dust Bowl")[61]. Konstatujući da bi socijalistički planeri trebalo da pri odlučivanju o upotrebi ograničenih resursa dalekosežnije sagledavaju posledice od firmi koje maksimiziraju profit, oni spekulišu da bi se mogao sprovesti princip da se kada god se koriste tehnologije koje koriste neobnovive resurse ulaže u istraživanje supstituta. Ipak, račun u jedinicama radnog vremena ne može biti mehanički proces odlučivanja za sva pitanja planiranja. Socijalistička zajednica može otvoriti demokratsku debatu o pitanjima životne sredine i upotrebe resursa.
Drugi nedostatak računa u jedinicama radnog vremena Mizes vidi u tome što on ne uzima u obzir "različite kvalitete rada". On osporava mogućnost da se različiti oblici rada mogu svesti na zajednički imenitelj bez posredovanja tržišta, odnosno bez "posredovanja vrednovanja proizvoda od strane ekonomskih subjekata". Marksova tvrdnja da je složen rad svodi na multiplikovan prost rad, po Mizesu nije održiva. On zaključuje da bi se morala uspostaviti arbitrarna proporcija između prostog i složenog rada. Kotrel i Kokšot predlažu da se složeni rad tretira na isti način kao što Marks tretira sredstva za proizvodnju u "Kapitalu", kao proizvedni input koji "prenosi otelotvoren rad na svoj proizvod tokom vremena". Njihov predlog je da se na bazi radnog vremena potrebnog da se razviju veštine sadržane u složenom radu i vremena njegove korisne upotrebe utvrdi "stopa transfera" kojom bi se množio prost rad, i tako povećavala "cena" proizvoda. Pošto bi i rad potreban za razvijanje ovih veština bio najverovatnije kombinacija prostog i složenog, potrebna je iterativna procedura za proračun "stopa transfera" sve dok se ne ostvari konvergencija. Sa druge strane, u slučajevima kada različiti radnici sa istim veštinama istu vrstu rada obavljaju različito efikasno, može se izvršiti gradacija po produktivnosti (npr. natprosečno, prosečno, ispodprosečno), i utvrditi odgovarajući multiplikatori koji bi se koristili pri raspodeli. Odbranu računa u jedinicama radnog vremena Kotrel i Kokšot završavaju rečima:
Oni se dotiču i prigovora koji se često poteže u debati o socijalističkom računu - da "nije moguće meriti potreban radni sadržaj dobara koja se proizvode u socijalističkoj ekonomiji." On se mogao čuti kako od strane protivnika naučnog socijalizma, tako i od strane nekih njegovih pobornika koji su sumnjali da je to praktično ostvarljivo. Zbog toga Kotrel i Kokšot predlažu teorijski model[64] koji je već danas tehnički izvodljiv. Osnovna pretpostavka od koje polaze je da se uslovi proizvodnje mogu predstaviti linearnim input-autput modelom, pri čemu se zadatak izračunavanja radnih vrednosti za sva dobra svodi na rešavanje Leontijevljeve matrice. Svako dobro i se može predstaviti sledećom jednačinom: Vi = λi + Ai1V1 + Ai2V2 + ... + AinVn
gde su:
Kompletan vektor radnih vrednosti se može predstaviti kao: V = Λ + AV
Pri čemu su:
odakle sledi: V = (I - A)-1Λ Pod pretpostavkom da su poznati A i Λ i da se može napraviti inverzna Leontijevljeva matrica, dobija se vektor vrednosti svih dobara, što je dovoljno da se izračuna vektor autputa svih proizvoda potrebnih za proizvodnju bilo kog vektora željenih finalnih proizvoda (i za potrošnju, i za obnavljanje i akumulaciju sredstava za proizvodnju). Drugim rečima, sve što je potrebno za uspešan plan. Pitanje koje se nameće je: da li je moguće to realizovati ili je računski problem suviše komplikovan? Njihov stav je da u ovom trenutku standardni Gausov metod eliminacije ne može dati zadovoljavajuće rezultate. Gausov metod je - u smislu teorije kompleksnosti - vremenskog reda[65] n3, gde je n broj proizvoda u sistemu. Polazeći od procene da je u Sovjetskoj ekonomiji ukupan broj dobara koja su učestvovala u proizvodnji bio oko 10 miliona (n = 107), vremenski red bi bio 1021, što predstavlja broj elementarnih kalkulacija koje bi bilo potrebno izvršiti. Polazeći od pretpostavke da je za svaku kalkulaciju potrebno 10 kompjuterskih instrukcija, ukupno bi bilo potrebno 1022 instrukcija da bi se problem rešio. To znači da bi na komercijalnom super-računaru iz sredine 80-tih koji je sposoban da izvrši 108 instrukcija u sekundi trebalo 5 x 1013 sekundi, odnosno preko milion godina. U ovom smislu je ovakav račun praktično neizvodljiv na današnjem nivou tehnološkog razvoja, ali to ne znači i zauvek. Umesto toga oni predlažu efikasnije iterativne aproksimativne metode[66] koje imaju vremenski red n2r, pri čemu je r broj iteracija potreban da se postigne zadovoljavajuća aproksimacija. Pod pretpostavkom da je r = 20, vreme proračuna se skraćuje na 108 sekundi, odnosno 3 godine, što je još uvek nezadovoljavajuće za praktičnu primenu. Ali, u praksi je matrica tehničkih koeficijenata u velikoj meri prazna jer iako ima 10 miliona proizvoda u sistemu, broj direktnih inputa za svaki proizvod je verovatno reda veličine desetina ili stotina. Zbog toga oni predlažu da se matrica predstavi u vidu linked-list strukture podataka, što bi vremenski red iterativnog postupka rešavanja skratilo na nrm, gde je m prosečan broj direktnih inputa za svaki proizvod. Pod pretpostavkom da je m = 100, vreme proračuna bi iznosilo 103 sekundi, odnosno 17 minuta. Socijalistički ekonomski račun u jedinicama radnog vremena je praktično sprovodljiv na bazi današnje računarske tehnologije, zaključuju oni, uz primenu adekvatnih struktura podataka i matematičkih algoritama. to se tiče obimnog posla prikupljanja podataka za realizaciju takvog računa oni predlažu jedinstvenu mrežu jeftinih personalnih računara u svakom proizvodnom pogonu na nivou cele ekonomije. Mehanizam funkcionisanja njihovog modela je sledeći: planom se predvidi određeni vektor dobara za potrošnju i utvrdi njihov radni sadržaj. Ukoliko se planirani obim proizvodnje i tražnja po "cenama" na bazi vrednosti (u radnim časovima) poklapaju, sistem je u stanju ekvilibrijuma. U privredi koja se dinamički menja, najverovatnije je da se oni neće odmah poklapati. U slučaju nepoklapanja ponude i tražnje, planski organ prilagođava "cene" dobara kako bi se postigla kratkoročna ravnoteža, podižući cene traženijih dobara i snižavajući cene manje traženih. Zatim planski organ ispituje racio ravnotežnih cena i radnog sadržaja za različita dobra (pri čemu su obe veličine izražene u radnim časovima). U narednom planskom periodu treba povećati proizvodnju dobara koje imaju natprosečan racio, a smanjiti proizvodnju dobara sa ispodprosečnim raciom, uz upotrebu drugih, nematematičkih metoda predviđanja potrošnje. U svakom periodu plan se balansira (uravnotežuje) primenom input-autput ili alternativnih metoda. Ukupan autput koji podržava ciljni vektor dobara finalne potrošnje treba izračunati unapred (u "računarskom vremenu"). Ovakav postupak omogućava prevazilaženje nerealne pretpostavke da vektor potrošnih dobara mora biti potpuno anticipiran unapred - prilagođavanje se vrši specifičnim metodom "pokušaja i greške" koji se odvija u realnom vremenu. Na kraju, Kotrel i Kokšot navode i kriterijume "uspešne inovacije" i "neekonomskog procesa" proizvodnje odgovarajući tako na Mizesove primedbe da socijalistička ekonomija ne može funkcionisati u dinamičkim uslovima - uspešna inovacija je proizvod za koji su potrošači spremni da "plate", na primer svojim potrvrdama o radu, bar onoliko svog radnog vremena koliko proizvod sadrži društvenog radnog vremena; a neekonomski proces je onaj za koji ne postoji ni jedan obim proizvodnje za koji je ovaj uslov ispunjen. Njihov model objedinjuje demokratsko odlučivanje o srazmerama raspodele društvenog fonda rada na različite oblasti (obnova i akumulacija sredstava za proizvodnju, zajednička potrošnja, lična potrošnja...), slobodu individualnog izbora u ličnoj potrošnji i primenu principa ekonomije rada, i kao takav predstavlja veliki izazov za sve one koji osporavaju bilo teorijsku, bilo praktičnu mogućnost alternative kapitalizmu. Kritika Mizesove koncepcije ekonomskog računa je potkopala same temelje njegove liberalističke teorije kapitalizma i pokazala njen nenaučni karakter, istovremeno razotkrivajući svu ispraznost Mizesovih navodnih teorijskih dokaza o ekonomskoj nemogućnosti socijalizma. Apologete kapitalizma se ne mogu više zaklanjati iza Mizesovih "naučnih dokaza" i koristiti ih kao propagandno sredstvo za sputavanje intelektualnih napora progresivnih snaga čovečanstva da osmisle i realizuju humanije društvo.
[ na početak ]
IX. Klevete
Mizesov obračun sa socijalizmom se nije završio samo na teorijskim spekulacijama o nemogućnosti ekonomskog računa u socijalizmu. On je nastojao da razori i obesmisli ceo koncept naučnog socijalizma napadajući ga sa svih mogućih strana - od osporavanja materijalističke koncepcije istorije i dijalektike do analiziranja socijalističke etike, i bavljenje svakom od njegovih optužbi pojedinačno bi zahtevalo višegodišnji rad i priličnu dozu skribomanije. Na sreću, na najveći broj njegovih argumenata se može odgovoriti ukazivanjem na prirodu njegovog "naučnog" metoda. Ne samo da je socijalističku doktrinu podvrgao uobičajenoj torturi pseudonaučnog logičkog formalizma i apstraktnog subjektivizma, već je rado posezao i za najjačim oružijem "naučnog objektivizma" - izvrtanjima, lažima, klevetama i pronalaženjem skrivenih motiva. Od ovakvih Mizesovih postupaka sramotnije su jedino licemerne izjave onih koji danas imaju obraza da ustvrde kako je Mizes nešto "naučno dokazao". Tako, na primer, možemo pročitati:
Marks je, dakle, "bio opčinjen" i "pod uticajem" filozofske mode njegovog vremena, pa zato ono što je on pisao automatski nije tačno. Zaista lepa ilustracija ad hominem "načnog" dokaza. Samo nekoliko redova niže Mizes bez imalo skrupula piše:
Kako je onda Marksova "apstraktna misao" potpala pod uticaj njegovih želja, a posebno kako je Mizes to otkio analizirajući tu istu njegovu misao, ostaje misterija. Ali, na stranu ovaj "psihološki argument" i stilsku figuru da Marksu nikada "nije palo na pamet" (da su proizvodne snage i same proizvod ljudske misli). Mizes je izrekao čistu laž! U "Grundrisse" je Marks napisao sledeće:
Bez obzira što je spis "Grundrisse" prvi put objavljen tek četrdesetih godina XX veka, dve decenije pošto je Mizes objavio "Socijalizam", on se nikada u svojim kasnijim radovima nije ispravio nego je, naprotiv, nastavio sa klevetama i lažima uprkos tome što mu je spis bio dostupan. to se tiče tvrdnje da je objašnjavanje proizvodnih snaga kao rezultata ljudske misli, i njihovog povratnog uticaja na misao kretanje u krug, to zaista jeste protivrečno sa stanovišta formalne logike. No to ne znači da nije naučno tačno, jer se nauka ne može bazirati na formalnoj logici. Formalna logika je statično premetanje praznih apstrakcija, pojmova lišenih realnog sadržaja, a predmet nauke - objektivno postojeći svet, u stalnom je kretanju i promeni. Protivrečnosti objektivno postoje, one su sastavni deo sveta oko nas, i samo dijalektička logika, kao metod mišljenja koji nastoji da stvari razume konkretno - u njihovom kretanju, promenama, odnosima međusobne suprotnosti i jedinstva, može biti ispravan naučni metod. Proizvodne snage istovremeno predstavljaju rezultat rada a time i mišljenja prethodnih generacija ljudi, i utiču na mišljenje i odnose između ljudi u tekućoj proizvodnji jer su njen nužni element. U istom stilu na drugom mestu Mizes daje još jednu briljantnu psihološku analizu:
Ili:
Nema potrebe više nabrajati Mizesove klevete i laži. Sapienti sat.
Za Mizesa bi se, naprotiv, moglo reći da se vrlo razumljivo izražavao, ali da - na njegovu žalost - ništa što je rekao nema naučnu validnost.
[ na početak ]
X. Hajekov argument
Langeov odgovor Mizesu je ubrzo nakon objavljivanja postao široko prihvaćen kao definitivan teorijski dokaz neodrživosti Mizesovih tvrdnji. Ipak, to nije značilo kraj debate o socijalističkom računu. Fridrih A. fon Hajek se uključio u debatu sa nešto izmenjenih pozicija austrijske škole. Hajek je, poput Mizesa, napadao socijalizam sa različitih strana, pokušavajući da dokaže kako je on ekonomski nemoguć ili neefikasan, kako mora biti nedemokratski i totalitaran, itd. Razrada ovih teza se provlači kroz njegov celokupan opus. Mnogi njegovi argumenti su varijacije na uobičajene teme liberalne doktrine i kao takvi osporeni i oboreni od strane raznih njenih kritičara, pa će ovde pažnja biti usmerena samo na njegov centralni argument čija je suština izložena u spisu "Upotreba znanja u društvu"[73] objavljenom 1945. godine. U meri u kojoj se Hajekovi argumenti poklapaju sa Mizesovim otpada potreba da se oni ponovo analiziraju jer je kritika Mizesa već pokazala njihovu neodrživost, i fokus će biti samo na novim momentima koje Hajek unosi u debatu. Hajekov argument je relevantan utoliko što novija tumačenja istorije debate o socijalističkom računu ističu njegovu različitost od Mizesovih argumenata, pa kritika Mizesa može izgledati nepotpunom za obaranje teze o nemogućnosti ekonomskog računa o socijalizmu. Suštinu Hajekovog stanovišta odražava sledeći pasus u pomenutom spisu:
Hajek zatim ističe da su pretpostavke na kojima počiva ovakvo rešenje problema nerealne, i da se stoga problem ne može praktično rešiti. Na drugom mestu[75] Hajek priznaje mogućnost da se ovaj problem teorijski reši, ublažavajući tako Mizesove tvrdnje da je ekonomski račun u socijalizmu teorijski i logički nemoguć. Kao razlog za praktičnu nesprovodljivost ekonomskog računa u socijalizmu Hajek navodi da "podaci" od kojih ekonomski račun počinje nikada nisu i ne mogu biti "dati" za celo društvo u smislu da jedan um može da njima raspolaže. On to definiše kao problem korišćenja znanja koje niko ne može posedovati u totalitetu:
Po Hajeku, problem nije u tome da li je potrebno planiranje u privredi, već da li je potrebno planiranje na centralizovan ili decentralizovan način. Pod centralizovanim planiranjem Hajek podrazumeva upravljanje privredom od strane jedinstvenog autoriteta, a pod decentralizovanim planiranjem ništa drugo do tržišni mehanizam u kome svi pojedinci upravljaju sredstvima u njihovom vlasništvu. Koji će sistem biti efikasniji po njemu zavisi od toga da li se može bolje jednom centralnom autoritetu staviti na raspolaganje svo znanje koje mu je potrebno a koje je inicijalno raspršeno, ili obezbediti individuama onoliko dodatnog znanja koje im je potrebno da bi uskladili planove sa drugim individuama. Hajek ističe da postoje različite vrste znanja, pa se rešenje ovog pitanja svodi na razmatranje relativnog značaja različitih vrsta znanja. On znanje deli na dve vrste: na naučno znanje u vidu znanja određenih univerzalnih zakona, i na "neorganizovano" znanje. Neorganizovano znanje Hajek definiše kao:
Po njemu, svaka individua ima "neku prednost" nad drugima u smislu posedovanja jedinstvenih informacija koje se mogu "korisno upotrebiti", ali samo pod uslovom da ona sama donosi odluke ili aktivno učestvuje u njihovom donošenju. On pri tome misli na informacije o ljudima, i specifičnim, lokalnim uslovima navodeći primere dilera koji zarađuje na poznavanju razlika u lokalnim cenama roba, špeditera koji zarađuje na informacijama o stepenu iskorišćenosti kapaciteta brodova, itd. Hajek smatra da je upravo ovakvo neorganizovano znanje razlog zbog koga se moramo držati "postojećeg ekonomskog poretka", odnosno da je ovo znanje dominantno u oblasti ekonomskih aktivnosti i daleko značajnije od naučnog znanja te da se ne može prikupljati i koristiti na odgovarajući način u socijalističkoj ekonomiji. On u prilog ovoj tezi navodi i stalne promene uslova privređivanja. Hajek tvrdi da zagovornici centralnog planiranja gube iz vida značaj ovih promena koje onemogućavaju dugoročno planiranje i nameću potrebu za stalnim "značajnim" izmenama planova. Hajek ističe da se pojedine ekonomske odluke moraju donositi na dnevnoj bazi navodeći primer privrednih kapaciteta koji se mogu koristiti na različitim nivoima troškova primenom različitih metoda menadžmenta, čija primena zavisi od stalnog sagledavanja efekata promena, odnosno od informacija koje nisu bile dostupne prethodnog dana. Hajek zatim tvrdi da se ne može očekivati da se ovo neorganizovano znanje može prvo komunicirati centralnom planskom organu, a zatim integrisati i formirati plan proizvodnje na bazi koga bi se izdavala naređenja. Decentralizacija je potrebna kako bi se ovo znanje iskoristilo na pravi način. Ali, sa druge strane, individua ne može donositi odluke isključivo na bazi ovog neorganizovnog znanja, već da mora na neki način dobiti i informacije koje mu omogućavaju da svoje odluke uskladi sa odlukama drugih i promenama u celom ekonomskom sistemu. Hajek zatim kaže da praktično sve što se dešava u svetu može na neki način uticati na odluku koju treba doneti i da se ne mogu posedovati sve relevantne informacije. Ono što je potrebno znati, po Hajeku, jeste relativan značaj tih promena, i upravo mehanizam cena na tržištu pruža takve informacije. Kao ilustraciju ovoga on navodi primer - iz nekog razloga dolazi do promene ponude kalaja na tržištu, što dovodi do rasta njegove cene. Oni koji koriste kalaj sada su primorani da ga ekonomičnije koriste jer je njegova upotreba postala profitabilnija na nekom drugom mestu, a oni koji ga proizvode prebacuju resurse sa drugih proizvoda na proizvodnju kalaja koja je sada postala profitabilnija. Efekat se brzo širi kroz celu privredu i dolazi do promena u strukturi proizvodnje ne samo kalaja, nego i supstituta, sirovina, itd. Pri tome ne moraju svi znati razloge zašto je smanjena ponuda kalaja, dovoljna im je informacija koju nosi njegova promenjena cena.
Tržište je, po Hajeku, mehanizam komuniciranja znanja koji omogućava individualnim proizvođačima da posmatranjem nekoliko parametara (cena) prilagođavaju svoje aktivnosti promenama o kojima skoro ništa ne znaju. Hajek priznaje da ovaj mehanizam nije savršen u smislu teorije opšteg ekvilibrijuma, ali da je ipak "čudesan" jer nesvesno usmerava ljude "u pravom smeru". Cenovni mehanizam tržišta nastaje je spontanom evolucijom, kao
Cenovni mehanizam je spontana formacija koju su ljudi prosto naučili da koriste, uglavnom bez razumevanja načina njegovog funkcionisanja. Do sada najpotpuniju kritiku Hajekovog argumenta dali su Kotrel i Kokšot u spisu "Informacije i ekonomija: kritika Hajeka"[80] objavljenom 1996. godine. Njihova kritika počinje generalnom konstatacijom neodrživosti Hajekove subjektivističke koncepcije društvenih nauka i posebno njegove pretpostavke ponašanja pojedinca kao racionalnog subjekta, koju argumentuju psihološkim i sociološkim istraživanjima poslednjih decenija. Oni ističu da je savremeni razvoj kapitalizma došao do stadijuma u kome je ekonomski subjekt pravna a ne fizička kategorija. Ekonomski subjekti su uglavnom firme a ne pojedinci, i aktivnosti firmi se ne mogu svesti na unutrašnji subjektivni život menadžera koji je na vrhu firme. Aktivnosti firmi su kompleksi procedura donošenja odluka, postupaka i razmatranja koji uključuju veliki broj ljudi, i pitanje procedura može biti jednako važno kao i pitanje ko zauzima koji položaj u firmi. Zabluda da samo pojedinci vrše ekonomski račun koja je karakteristična i za Hajeka i za Mizesa posledica je njihovog metodološkog pristupa - posmatranja izolovanog, apstraktnog pojedinca kao osnovne jedinice društva, i posmatranja društva kao čisto subjektivnog entiteta koji egzistira samo u glavama pojedinaca. Nerazvijeni oblici privatne svojine karakteristični za rani kapitalizam osnova su njihovog poistovećivanja kapital-svojine i kapital-funkcije sa fizičkim pojedincem.
Zbog toga je, smatraju oni, neprihvatljiv pokušaj da se nauka o društvu posmatra na subjektivistički način kako to čini Hajek. Njegov filozofski subjektivizam se odražava i na njegov koncept subjektivne informacije. Kotrel i Kokšot ukazuju da je razvoj naučne koncepcije informacija poslednjih decenija koja je dovela do shvatanja objektivne prirode informacija i primene tih saznanja prvo u oblasti telekomunikacija a zatim u mikroelektronici i drugim oblastima, obesmislio Hajekovo subjektivističko stanovište. Oni ističu da subjektivistička koncepcija informacija kao znanja u glavama pojedinaca odvlači pažnju sa istraživanja materijalne osnove informacija, onemogućavajući tako sagledavanje proizvodnje i manipulacije informacijama kao procesa rada i tehnologije. Kao primer za vezu između ekonomskih odnosa i nivoa razvoja tehnika za objektivizaciju informacija navode da se renta kao ekonomska kategorija mogla stabilizovati tek kada su razvijena sredstva za evidenciju vlasništva i ugovora o najmu, bilo da su to pisani dokumenti na papirusu ili na kamenu. Monetarni račun i cene se oslanjaju na tehnologiju brojanja i računa, za koju napominju da u robnoj privredi nikada ne mogu biti čisto mentalna operacija. Za to su bili potrebni ili mali kamenčići (calculi) rimskog doba, ili računske tablice kasnijih perioda. Razvijena trgovina bez materijalnih sredstava koja omogućavaju evidenciju i račun je vrlo nepraktična i neuspešna, ako ne i nemoguća.
Kotrel i Kokšot posebno naglašavaju činjenicu da je debata o socijalističkom računu u prvoj polovini XX veka vođena na terenu neoklasične teorije što je uticalo na samu postavku problema. Neoklasičan model polazi od subjektivnih preferencija pojedinca, što otvara prostor za Hajekov argument da planski organ ne raspolaže unapred informacijama o preferencijama svih pojedinaca. Ali, pojedinačne preferencije ne mogu biti date van konkretnih razmenskih odnosa, one se formiraju u samom aktu izbora u toku razmene. Otuda one nemaju nikakav značaj za socijalistički ekonomski račun jer se on uopšte ne zasniva na razmeni. Problem ekonomskog računa se može definisati kao pronalaženje one kombinacije proizvoda koja je u skladu sa proizvodnim mogućnostima privrede i koju zajednica preferira u odnosu na druge moguće kombinacije. To treba da bude kombinovani rezultat demokratskog političkog odlučivanja i agregatnih potrošačkih odluka, kao što je već objašnjeno u poglavlju o ekonomskom računu na bazi jedinica radnog vremena. Uz upotebu odgovarajućih sistema prikupljanja podataka, sastavljanje vektora autputa nije nikakav problem. Prikupljanje podataka o proizvodnim mogućnostima može izgledati nešto teže i upravo je to kontekst u kome se razmatra Hajekov argument. Pretpostavka na kojoj se baziraju i Mizesovi i Hajekovi argumenti protiv socijalističkog ekonomskog računa da svi potrebni podaci moraju biti na raspolaganju "jednom umu" predstavlja izvrtanje i redukovanje socijalističkog argumenta do besmisla, kako bi se isti lako opovrgao. Zaista bi bilo smešno braniti tezu da jedan čovek ima takve intelektualne kapacitete da može sam u detalje planirati rad cele privrede.
Ne radi se uopšte o tome, već o potrebi da se tržišni mehanizam obrade informacija zameni mehanizmom obrade ekonomskih informacija unutar planske organizacije. U prošlosti se planska organizacija zasnivala na mentalnoj podeli rada između većeg broja ljudi, a budućnosti će se obrada informacija verovatno zasnivati na računarskoj tehnologiji. U oba slučaja, osim ljudskih intelektulnih kapaciteta u obavljanje ovog posla su uključena i materijalna sredstva - tabele, obrasci, kalkulatori, računarske mreže, itd. Razvoj ekonomskog računa uvek je zavisio od materijalnih sredstava za obavljanje računskih operacija i evidenciju. Uloga čoveka u ovom procesu sastoji se u unosu inicijalnih informacija i u njihovom manipulisanju. Računskim operacijama se nizovi simbola koji predstavljaju fizičke količine dobara transformišu kako bi se modeliralo njihovo potencijalno kretanje... Stoga, konstatuju Kotrel i Kokšot, Hajekovo definisanje problema kao zadatka jednog uma je nedopustivo, i ima smisla samo ukoliko se želi tvrditi da ni jedan sistem administracije nema sposobnosti da obavi zadatak. U doba kada je računarska tehnologija eksponencijalno povećala kvantum informacija koji se može obraditi, takva teza se ne može uzimati zdravo za gotovo kao važeća. Hajekova podela oblika znanja na naučno i neorganizovano, odnosno na znanje opštih zakona i znanje konkretnih okolnosti mesta i vremena takođe je neodrživa. Ona izostavlja čitav sloj različitih oblika ljudskog znanja - poput poznavanja određenih tehnologija i postupaka, koji su presudni za ekonomske aktivnosti a koji se ne mogu svesti na univezalne naučne zakone ali istovremeno nisu potpuno specifični za određeno mesto i vreme, i mogu se komunicirati. Licenciranje, franšizing i drugi oblici prenosa tehnološkog i "know-how" znanja u kapitalizmu ilustruju ovu činjenicu. Pretpostavka uspešnog socijalističkog ekonomskog računa je postojanje centralnog registra svih raspoloživih tehnologija. Već danas postoje materijalni uslovi da se isti realizuje - većina firmi vodi evidenciju o svojim inputima i autputima u raznim računarskim programima za tabelarne kalkulacije, i takve informacije bi se lako mogle povezati u jedinstveni sistem, odnosno centralizovati. Čak ni Hajekovo neorganizovano znanje u najužem smislu, znanje konkretnih okolnosti vremena i mesta ne predstavlja barijeru izgradnji centralizovanog ekonomskog sistema. Na primer, pojedinačne informacije o raspoloživim kapacitetima na linijama autobuskih ili avio prevoznika danas su povezane u jedinstveni nacionalni ili internacionalni informacioni sistem pa svaki putnik može u svakom momentu saznati da li i kako se može prevesti od mesta A do mesta B. Opisujući način na koji tržište i cenovni mehanizam regulišu kretanje informacija i dobara, Kotrel i Kokšot ističu da je brzina transfera informacija sadržanih u cenama ograničena realnim kretanjem dobara (ili uvođenjem novih proizvodnih kapaciteta) koje izaziva promene cena, što znači da je izvršavanje optimizacije proizvodnje relativno sporo. Decentralizovana obrada podataka na bazi cena od strane tržišnih subjekata čini njihovo prilagođavanje promenjenim uslovima ograničenim i sporim. Nasuprot tome, oni ističu pogodnosti koje bi imala centralizovana obrada podataka. Naravno, nije moguće sve relevantne informacije koncentrisati u jednoj tački, ali jeste na relativno malom prostoru. Ako se informacije prikupe na jednom ili više snažnih računara, proračun najboljeg iskorišćenja raspoloživih resursa eliminisao bi nepotrebna rasipanja resursa i vremena koja se dešavaju u kapitalističkoj ekonomiji u vidu njenog realnog postupka "optimizacije". Svako potencijalno buduće stanje privrede bi se moglo proračunati u "računarskom vremenu" bez promena u realnoj privredi. Jedan od glavnih Hajekovih zaključaka je da efikasno funkionisanje privrede uključuje značajnu upotrebu raspršenih informacija, i da je nemoguće izvršiti njihovu centralizovanu obradu. Kotrel i Kokšot konstruišu matematički model[84] na bazi algoritamske informacione teorije u kome porede komunikacione troškove tržišnog i planskog sistema. Njihov zaključak je da je, nasuprot Hajekovim tvrdnjama, potrebno izvršiti prenos značajno manjeg obima informacija u planskom nego u tržišnom sistemu i da je centralizovano prikupljanje podataka jednostavnije i brže od tržišnog, uz brže prilagođavanje sistema na promene. to se tiče Hajekove koncepcije cena i njegovog objašnjenja njihove uloge na tržištu koje je ilustrovao primerom sa promenom cene kalaja, nesporno je da zaista cene imaju izvesnu informacionu vrednost i da omogućavaju određeni stepen usklađivanja ekonomskih aktivnosti tržišnih subjekata. Ali, navedeni primer pokreće brojna pitanja. Sama promena cene nije osnova za donošenje racionalne ekonomske odluke pojedinca ukoliko on ne zna uzrok njene promene. Recimo, rast cene može biti kratkoročan usled štrajka rudara ili dugoročan zbog toga što se iscrpljuju prirodne rezerve kalaja. Donošenje racionalne odluke o obimu proizvodnje i investiranju u nove kapacitete zavisi od toga da li je ova promena privremena ili trajna, a tu informaciju sama cena ne nosi. Primena pogrešne odluke će imati negativne posledice, pa se donosilac odluke mora osloniti i na druge vrste informacija. Cena, dakle, nosi informaciju o trenutnim uslovima pod kojima se robe razmenjuju, a za sagledavanje potencijalne rentabilnosti je potrebno poznavanje budućih cena, odnosno njihovo predviđanje. Pošto Hajek govori o dinamičkim uslovima u kojima se dešavaju stalne promene, to se njegova teza da cene nose dovoljno informacija za donošenje racionalnih odluka ne može uspešno braniti. Dinamički aspekt cena se ogleda u tome da se njihov informacioni sadržaj povećava u momentu promene cene. Na primer, ako se cena može izraziti kao skup od nekoliko bitova[85], njen informacioni sadržaj predstavlja logaritamsku vrednost u formi log2((x-1)/x) gde x predstavlja neki vremenski period u kome se cena ne menja. U trenutku promene cene njen informacioni sadržaj postaje log2((1/x)+A), gde je A broj bitova kojima se izražava promena cene. Na primer, ako se cena menja samo jednom godišnje, informacioni sadržaj cene na dan rasta veći je oko 3000 puta u odnosu na dan pre rasta cene. Promene cena su bitni izvori informacija za tržišne subjekte jer u određenoj meri odražavaju promene koje se dešavaju na tržištu. Ali, moraju se razlikovati promene koje su posledica delovanja faktora van tržišnog mehanizma i koje su nezavisne od društvenog oblika proizvodnje, i promene koje su posledica funkcionisanja samog tržišnog mehanizma. Samo su ove prve relevantne za Hajekov argument. Na primer, suša ili rast populacije utiču objektivno na proizvodne mogućnosti privrede i strukturu potreba koju ona treba da zadovolji, i na ovakve promene se i tržišni i planski sistem moraju prilagođavati. Interno uzrokovane promene funkcionisanjem tržišnog mehanizma, kao što su rast cena usled ekspanzije kredita, spekulativne fluktuacije cena na berzama, itd. nisu relevantne za problem ekonomskog računa u socijalizmu. U poglavlju o računu u jedinicama radnog vremena već je konstatovano da računarska tehnologija već danas omogućava planiranje kompletnih vektora autputa u zanemarljivo kratkom vremenu, tako da se svaka egzogena promena može uračunati i izvršiti rekonfigurisanje plana tako da on odgovara novim uslovima. Pošto promene zahtevaju i fizičko kretanje dobara i druge radne operacije, to se vreme prilagođavanja sastoji iz dva dela: iz računskog vremena u kojem se izvršava iterativni planski algoritam i koje se na bazi današnje računarske tehnologije može meriti u minutima, i vremena fizičkog prilagođavanja potrebnog da se realizuju potrebne promene. Pošto je fizičko vreme prilagođavanja duže od računskog, to je ono istovremeno i granica koja određuje brzinu prilagođavanja privrede promenama. U tržišnom sistemu, sa druge strane, svaka iteracija prilagođavanja - koja se u planskoj privredi obavlja na računaru, odvija se u realnom vremenu i jednaka je fizičkom vremenu prilagođavanja za tu iteraciju. Pošto je potrebno više iteracija da bi se ceo sistem prilagodio na promenu, to se ukupno vreme prilagođavanja višestruko uvećava. U praksi stvari stoje još gore jer i pre nego što se sistem prilagodi na jednu promenu, zbog dužine trajanja procesa prilagođavanja, dešava se čitav niz drugih promena što vodi haotičnom i oscilatornom ponašanju sistema.
Hajekov "spontani poredak" koji navodno proizilazi iz delovanja cenovnog mehanizma i razmene samo je još jedan u nizu idealističkih koncepata potpuno odvojenih od stvarnosti koji društvene fenomene tretiraju neistorijski, nedijalektički, odvojeno od materijalne osnove društva, i stoga nenaučno.
[ na početak ]
XI. Zaključak
Vratimo se sada na originalnu Mizesovu tvrdnju od koje je debata o socijalističkom računu počela - da je socijalizam ekonomski nemoguć jer u njemu ne može biti ekonomskog računa. Kao što je prethodna analiza pokazala, Mizesov argument se ne može smatrati za naučno validan jer on specifičnu istorijsku formu u kojoj se ekonomski račun javlja brka sa njegovom suštinom. Ne stoji njegova tvrdnja da je monetarni račun u kapitalizmu jedini oblik ekonomskog računa, pa otuda ni njegov zaključak da u socijalizmu ne može biti ekonomskog računa pošto se želi ukidanje novca, razmene i privatne svojine a time i monetarnog računa. Dakle, Mizes nije dokazao da je socijalizam ekonomski nemoguć. Ni Hajekov argument, bilo da je shvaćen kao razrada Mizesovog, bilo da je uzet samostalno, ne dokazuje takvu tvrdnju. Nasuprot slavodobitnom hvalisanju njihovih sledbenika podstaknutih slomom staljinizma u protekle dve decenije, kako je debata o socijalističkom računu završena definitivnom pobedom Mizesa, istina je da se debata nalazi na samom početku. Nije se odmaklo ni pedalj u dokazivanju njegove tvrdnje. Mizesova pseudo-naučna teorija monetarnog računa je, kao i danas, više puta služila kao ideološko oružije u sputavanju i suzbijanju otpora kapitalizmu. Propagiranjem nemogućnosti bilo kakvog drugačijeg svojinskog i ekonomskog sistema osim kapitalizma želi se sprečiti svako razmišljanje o racionalnijem i humanijem društvu, o alternativi kapitalizmu. Želi se da mase pokorno sagnu glavu i sa zahvalnošću gledaju buržuje za bedu i siromaštvo u kojima skapavaju[87]. Na kraju, može se postaviti pitanje da li je uopšte bitno da li je ili nije Mizes bio u pravu? Mnogi danas proglašavaju definitivni slom socijalizma - SSSR i istočni blok su se raspali, planska privreda je potpuno razmontirana. Takve ideje ne treba uzimati za ozbiljno. Ono što je propalo nije bio socijalizam, nego staljinizam[88] koji se sakrivao iza imena socijalizma. Staljinizam i sve njegove varijacije - maoizam, titoizam, itd., predstavljao je jednu od manifestacija borbe radničke klase širom sveta, rezultat protivrečnosti ove borbe. Njegov slom ne znači kraj ove borbe. Naprotiv, kritička analiza staljinizma omogućava izvlačenje bitnih zaključaka o opasnostima koje je vrebaju u budućnosti. Ova borba se danas odvija u drugim uslovima i oblicima, prolazi kroz uspone i padove - uprkos prividnom zatišju poslednjih decenija i defanzivi koja je omogućila ponovno razbuktavanje kapitalističke ideologije i trijumfalističko proglašavanje večnosti kapitalizma, otpor radničke klase se pojačava iz godine u godinu. Masovni štrajkovi u svim zemljama zadne evrope i milionske demonstracije protiv imperijalističkih ratova širom planete o tome jasno svedoče. Radnička klasa na internacionalnom nivou polako postaje svesna svoje kolosalne snage i sposobnosti da promeni društvo. Naredne godine ne donose idilu kapitalizma, kako se naivno buržoaski ideolozi uljuljkuju u svojim maštanjima. Staljinistički "socijalizam" jeste predstavljao jedan od oblika planske privrede, ali nije bio model socijalističkog planiranja u pravom značenju te reči. Socijalistička planska ekonomija je moguća jedino kroz specifičan oblik organizacije - kroz proletersku demokratiju[89], a staljinizam je bio njena sušta suprotnost, totalitaristička diktatura. Napuštanje ovog planskog modela od strane staljinističke birokratije bilo je izraz njenih težnji da svoje privilegije na osnovu činovničkog položaja i političke vlasti pretoči u svoje trajno vlasništvo, u vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Nova buržoazija u Rusiji i drugde po istočnoj Evropi proizašla je upravo iz ovih struktura koje su pod plaštom privatizacije prelivale društveno bogatstvo u svoje džepove. Planski model[90] u bivšem SSSR-u je bio u određenoj meri uspešan u poređenju sa kapitalističkim ekonomijama. On je omogućio brzu industrijalizaciju - posebno razvoj vojne industrije koji je omogućio pobedu nad nacističkim napadom u Drugom svetskom ratu, ali je stvarao i brojne probleme. U početku su korišćeni grubi planovi u kojima je preciziran manji broj ciljeva u narednom planskom periodu. Sa rastom složenosti sovjetske industrije, efikasnog ovakvog planiranja je bivala sve manja, a nesklad između potrebnih količina i strukture autputa i rezultata proizvodnje bio je sve veći. Razlog za to je što planovi nisu izrađivani od strukutre finalih autputa unazad, jer je to bio previše kompleksan zadatak za tadašnji planski aparat koji je iz ideoloških i iz tehničkih razloga upravljao privredom putem direktiva umesto dvosmernom komunikacijom i širokim demokratskim participiranjem radnika u izradi planova. Planovi su bili definisani apstraktno u zbirnim kvantitativnim veličinama - u tonama čelika i betona, rastu stope eksploatacije ruda za određeni procenat, itd. To je dovelo do osamostaljivanja planova proizvodnje poluproizvoda kao ciljeva samih po sebi, umesto da budu u funkciji plana finalne proizvodnje. Povećanje kompleksnosti sovjetske ekonomije doveo je do više pokušaja da se planski sistem reformiše u decenijama posle Drugog svetskog rata. Ideološki otpor uvođenju novih metoda planiranja je usporavao promene, i primena input-autput modela linearnog programiranja nikada nije u potpunosti zaživela. Ni u Jugoslaviji nikada nije dosledno sproveden model socijalističke privrede u onom smislu u kome je ona izložena u teoriji naučnog socijalizma. Posle početnih koraka u prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata u pravcu izgradnje planske privrede - u mnogo čemu slične sa sovjetskim modelom, već šezedesetih godina je izvršen zaokret ka tržišnom socijalizmu čime je de facto utrt put kasnijoj ideološkoj kapitulaciji kapitalizmu[91]. Socijalistička retorika je zadržana, ali su uspostavljeni odnosi robne proizvodnje - u specifičnom obliku pošto su tržišni akteri bila preduzeća u društvenoj i državnoj svojini i zbog toga što je država zadržala pojedine instrumente kontrole i planiranja. U narednim decenijama je protivrečnost između društvene svojine i robne proizvodnje počela da stvara ekonomsku krizu koja je kulminirala krajem osamdesetih godina. Uprkos tome što je privredom dominirala robna proizvodnja, socijalistički elementi u drugim oblastima društvenog života (pravo, socijalna zaštita...) održavali su se u narednim decenijama. Ekonomska kriza je proizvodila disfunkcionalnosti i u ovim oblastima, pa se jugoslovenski socijalizam sve više svodio na političku demagogiju koja se održala sve do kraja osamdesetih. Definitivan ideološki zaokret je učinjen 1989. godine kada su postavljeni temelji "tranzicije u modernu tržišnu privredu" kako je eufemistički nazvan plan restoracije kapitalizma u Jugoslaviji. Naredne godine donele su razbijanje zajedničke države u svesno potpaljenoj histeriji nacionalizma i krvavom bratoubilačkom ratu koji su povele republičke birokratije, sveopštu pljačku društvene svojine kroz hiperinflaciju, prelivanje kapitala u privatni sektor štetnim kupoprodajnim ugovorima i kroz privatizacione šeme. Danas, skoro petnaest godina kasnije jasno je da restoracija kapitalizma nije donela ništa progresivno, niti može doneti. Ovaj proces još uvek nije do kraja završen, ali logika kapitala odavno upravlja životima ljudi i posledice su užasne: proizvodnja je prepolovljena sa tendencijom daljeg pada i stagnacije, skoro milion ljudi je nezaposleno, životni standard se srozao na jednu desetinu nekadašnjeg, socijalna polarizacija između siromašnih masa i uskog sloja ultra-bogatih je dostigla fantastične razmere... Naravno, ne sme se zaboraviti ni prljava uloga koju su odigrale političke i vojne institucije zapadnog kapitala. Uprkos sladunjavim političkim obećanjima o sveopštem prosperitetu "kada se završi tranzicija" (čiji se kraj neprestano odlaže dalje u budućnost) i domaća privreda integriše u globalni kapitalistički poredak, njena budućnost je crna. Plan i koncept njenog razvoja je sveden na slepu veru da će nekim čudom "nevidljiva ruka tržišta" rešiti sve probleme. Oči kreatora domaće ekonomske politike molećivo su uprte u strani kapital koji će u milijardama pohrliti u spas. Ali, takav scenario se ne može dogoditi ni ovde, ni u drugim zemljama u regionu. Recesija najvećih svetskih kapitalističkih privreda, zajedno sa obiljem jeftine radne snage i resursa u zemljama istočne Evrope, a posebno Azije i Afrike čine Srbiju neatraktivnom za investiranje, i upravo je to presudan faktor a ne navodni visok politički rizik. Srbija, Hrvatska, Bugraska, Mađarska i drugi istočnoevrposki ekonomski i politički patuljci uprkos svojoj ideološkoj kapitulaciji kapitalizmu i svom političkom dodvoravanju zapadnom kapitalu, ne mogu se porediti sa gladnim i bosonogim masama trećeg sveta koje vegetiraju na par desetina dolara mesečno. To je prava investiciona Meka za zapadni kapital. Nigde se stvari ne mogu promeniti na bolje. Kapitalizam je završio svoju istorijsku ulogu i postao kočnica daljem progresu. Nesposoban da dalje razvija proizvodne snage, on je primoran da ih uništava ekonomskim krizama i vojnim konfliktima kako bi se održao. Pitanje alternative kapitalizmu je danas aktuelno na ovim prostorima i na celoj planeti pojednako koliko i kada je prvi put postavljeno na naučni način, Marksovom kritikom kapitalizma. Socijalizam ili varvarizam, još uvek je najvažniji izbor koji čovečanstvo mora da napravi. Iskustava borbe za socijalizam u proteklom veku, sa svim porazima i pobedama, usponima i padovima, moraju biti predmet analize u potrazi za rešenjem. Ali, rešenje se ne može pronaći pukim teoretisanjem u fotelji, rešenje može proizaći samo kao rezultat jedinstva teorijske i praktične borbe za socijalističku transformaciju društva.
Literatura Napomene: Značajan deo korišćene literature predstavljaju elektronska izdanja na internetu koja ne sadrže informacije o tome na bazi kog prevoda ili štampanog izdanja su pripremljena. Takođe, najveći broj njih nije preveden na srpski jezik. Zbog toga svaki citat iz ovih dela prati odgovarajuća napomena u kojoj je predmetni citat dat u originalnoj verziji. Radovi Ludvig fon Mizesa su citirani prema verzijama koje se nalaze u Ludwig von Mises Institute arhivi (www.mises.org), a sva dela koja nose naznaku (MIA) citirana su prema verzijama iz Marxist Internet Archive (www.marxists.org). Spisak korišćene literature je sortiran po abecednom redosledu prezimena.
1. Enrico Barone,
2. Andy Blunden,
3. Peter J. Boettke,
4. Eugen Bohm-Bawerk,
5. Allin Cottrell and W. Paul Cockshott,
6. Paresh Chattopadhyay,
7. Dragoljub Dragišić, Bogdan Ilić, Branko Medojević, Milovan Pavlović,
8. Alan Ebenstein,
9. Kevin Mc Farlane,
10. Andrew Farrant,
11. Jack Fleck,
12. Nicolai Juul Foss,
13. Duncan Hallas,
14. Friedrich A. Hayek,
15. Jeffrey M. Herbener ,
16. Rudolf Hilferding,
17. Hoon Hong,
18. Hans-Hermann Hoppe,
19. Branko Horvat,
20. Bogdan Ilić,
21. Eugene Kamenka,
22. William Keizer,
23. Elias L. Khalil,
24. Israel M. Kirzner,
25. Roger Koppl,
26. Robert Kurz,
27. Maurice Lagueux,
28. Oskar Lange,
29. Don Lavoie,
30. Vladimir I. Lenin,
31. League for a Revolutionary Communist International,
32. Tibor R. Machan,
33. Ernest Mandel,
34. Karl Marx & Friedrich Engels,
35. Istvan Mészáros,
36. Ludwig von Mises ,
37. Robert P. Murphy,
38. Robert Nadeau,
39. Dave Osterfekd,
40. Alexandre Padilla,
41. Giulio Palermo,
42. E. C. Pasour, Jr.,
43. Geoffrey Pilling,
44. Ivan Pongračić,
45. David L. Prychitko,
46. Reality (a collection of online communist polemical material) - www.reality.gn.apc.org,
47. Morgan O. Reynolds,
48. Murray N. Rothbard,
49. David Ramsay Steele,
50. Leon Trotsky,
51. Lucien Seve,
52. Barry Smith,
53. Jim Smith,
54. Joseph R. Stromberg,
55. John Upper,
56. Leland B. Yeager,
57. Carlo Zappia,
[1] Ludvig fon Mizes, "Ekonomski račun u socijalističkom komonveltu", 1920., str. 17.
(Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje)
[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]
POBUNJENI UM web magazin (www.pobunjeni-um.tk), kontakt: proleter@email.com Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet. |