ДЕБАТА О СОЦИЈАЛИСТИЧКОМ РАЧУНУ:
Мизесове и Хајекове неутемељене оптужбе
аутор: Драган Драча
датум: 29/10/03

Резиме

У овом раду се испитује научна валидност аргумената у прилог тезе да је социјализам економски немогућ, изнетих у чувеној „дебати о социјалистичком рачуну“. Укратко се даје коментар историје саме дебате, а затим се прелази на критику најважнијих аргумената које су изнели Лудвиг фон Мизес и Фридрих фон Хајек као најистакнутији поборници поменуте тезе. Критика Мизесових аргумената обухвата разматрања методолошких основа његове теорије економског рачуна, његових схватања власништва, расподеле, рационалне активности и врста економског рачуна. Критици Хајекових аргумената претходи њихов кратак приказ, а потом се исти анализирају. Закључак овог рада је да аргументи Мизеса и Хајека нису научно валидни и да не представљају доказ економске нерационалности социјализма.

Садржај:
I. Историја дебате о социјалистичком рачуну
II. Тумачења историје дебате
III. Научни статус Мизесове теорије
IV. Мизесов метод и теорија
V. Власништво
VI. Расподела и економски рачун
VII. Рационална активност
VIII. Природа економског рачуна
IX. Клевете
X. Хајеков аргумент
XI. Закључак

I. Историја дебате о социјалистичком рачуну

Лудвиг фон Мизес је 1920. године у спису под називом “Економски рачун у социјалистичком комонвелту“ поставио темеље вишедеценијске полемике познате као „дебата о социјалистичком рачуну“ (социалист цалцулатион дебате). Суштина поменутог списа своди се на тезу да је социјализам економски немогућ, и да је сваки покушај његовог реализовања унапред осуђен на пропаст. Мизесовим речима:

„Социјализам је укидање рационалне економије.“^[1]

Овај Мизесов спис се појавио у јеку теоријске и практичне борбе за социјализам. Марксова разорна критика класичне политичке економије и капитализма је поставила теоријске оквире практичне борбе радничке класе за освајање политичке власти и изградњу социјализма крајем XIX века. Октобарска револуција 1917. године у Русији, раст класне свести и организованости пролетаријата и претња ширења револуције на Немачку и друге западне капиталистичке земље, наметнуле су питање социјализма као прво и најважније питање које човечанство мора решити. Паралелно са оружаним нападом највећих империјалистичких сила на Бољшевике и подршком Белогардејцима, са заоштравањем политичке борбе у сопственим земљама, марксистичкој доктрини научног социјализма супротстављен је читав арсенал филозофских, идеолошких и „научних“ оружија буржоазије у одбрани капитализма.

Мизес се придружио нападу са позиција тзв. аустријске економске школе. Прво је Еуген Бем-Баверк са становишта субјективистичке теорије вредности аустријске школе оспорио Марксову радну теорију вредности^[2] и тако покушао да обори целу доктрину научног социјализма. Испразност Бем-Баверкових оптужби је убрзо доказао Рудолф Хилфердинг^[3]. Мизес је свој напад на теорију социјализма, за разлику од Бем-Баверка, извршио првенствено оспоравањем закључака марксистичке критике капитализма а не оспоравањем валидности саме критике. Мизесов рад се наслања на Бем-Баверков у смислу прихватања његових приговора радној теорији вредности, али је фокус на доказивању економске неодрживости социјализма. У мери у којој се Мизес позива на ауторитет Бем-Баверкових аргумената са њиховим падом се руши и његова сопствена теорија. Ипак, нови елементи које Мизес уноси у полемику захтевају посебну пажњу.

Мизес није био први који је писао о економској организацији социјализма. Осим излагања основа научног социјализма у делима Маркса и Енгелса^[4] уз њихове изричите напомене да није на њима да дају рецепте и готова решења, и каснијих Лењинових коментара, познат је покушај Е. Баронеа^[5] да докаже како - бар у принципу - социјалистичка економија може бити ефикасна. Бароне је своје спекулације базирао на субјективистичкој теорији вредности лозанске економске школе и њеној теорији општег еквилибријума. По њему, проблем се своди на утврђивање цена као решења система једначина, и свеједно је да ли њих решава тржиште или јавна власт.

Међутим, тек са победом Бољшевика и објављивањем Мизесовог “Економског рачуна у социјалистичком комонвелту“, и дела “Социјализам“^[6] пар година касније, почиње да се придаје већи значај овом питању. Успех Октобарске револуције је теоријске принципе транзиционог периода из капитализма у социјализам претворио у практичне задатке: после освојене политичке власти, било је потребно предузети прве кораке социјалистичке трансформације Русије. Требало је извршити експропријацију средстава за производњу и почети планско организовање привреде. Са друге стране, истовремено објављивање поменутог Мизесовог списа је унапред довело у питање успех целог подухвата. Уколико су Мизесове тврдње о економској немогућности социјализма тачне, онда је бесмислен сваки покушај усмерен у правцу његовог успостављања.

Мизес је осим теоријског напада на доктрину научног социјализма истовремено покушао да емпиријски докаже исправност својих тврдњи нападом на мере које су предузимали Бољшевици у покушају да организују руску економију. Проблеми глади, ратних разарања и економске неразвијености Русије са којима су се Бољшевици суочили у првим годинама после револуције требало је да буду потврда Мизесових закључака. Овај Мизесов емпиријски „доказ“ је најобичнија замена теза. Социјализам није наступио пуким освајањем политичке власти од стране Бољшевика - она је била тек први корак у револуционарној трансформацији друштва, не њен завршетак. Пред Бољшевицима и радничком класом западних капиталистичких земаља стајао задатак довршавања револуције као светског процеса, задатак глобалног укидања капитализма. Само успешно испуњење овог задатка је могло омогућити да се заиста може приступити решавању питања економске организације социјализма на прави начин. Али, уместо глобалног тријумфа, радничка класа на западу је доживела тежак историјски пораз. Издаја западне социјал-демократије, ужасне последице Првог светског рата и други фактори допринели су ограничавању и изолацији бољшевичке Русије. У таквој ситуацији, како је Лав Троцки у својој критици стаљинизма^[7] пар деценија касније показао, нужно је морало доћи до дегенерације револуције и ревизионистичких тенденција. У таквој ситуацији, такође, није било могуће организовати „социјалистичку економију“ у правом смислу те речи. Са смрћу Лењина бирократизација и ревизионизам су убрзано узимали маха, диктатуру пролетаријата заменила је диктатура партије, радничку демократију стаљинистички тоталитаризам... Теорија интернационалне социјалистичке револуције замењена је теоријом социјализма у једној земљи а касније и теоријом мирне коегзистенције капитализма и социјализма; уместо одумирања државе наступило је јачање „социјалистичке државе“. Од марксизма као јединства револуционарне теорије и праксе је остала само испразна догматска реторика.

Одустајање од светске револуције је пред стаљинистичку бирократију поставило проблем организације „социјализма у једној земљи“. Она је морала пронаћи модел планске организације привреде који би омогућио њено одржање у капиталистичком окружењу. Централно-плански модел совјетске привреде није био у складу са принципима зацртаним у теорији научног социјализма^[8] па ни његово напуштање и слом стаљинизма последњих деценија XX века не представљају емпиријски доказ економске неодрживости социјализма, како то тврде Мизесови следбеници. Исто важи и за друге „социјалистичке државе“ које су настале током XX века - Кину, Кубу, Југославију, итд., и њихове варијанте планског и тржишног „социјализма“. Социјализам као светски систем још увек није успостављен па се не може ни тврдити да је емпиријски доказано је економски нерационалан.

то се ти е Мизесових теоријских аргумената, они су полазна тачка око које се распламсала „дебата о социјалистичком рачуну“ наредних деценија. Срж Мизесовог аргумента је да је социјализам економски немогућ зато што се укидањем приватне својине над средствима за производњу губи основа за монетарне калкулације при доношењу економских одлука. Без тога економске одлуке не могу бити рационалне, каже Мизес.

[ на почетак ]

II. Тумачења историје дебате

Постоје два распрострањена тумачења историје „дебате о социјалистичком рачуну“^[9]. По првом тумачењу, Мизесовим аргументима је Бароне већ унапред одговорио када је утврдио да се и у социјализму може успоставити општи еквилибријум, под претпоставком потпуних информација о вредновању различитих роба од стране потрошача, о производним техникама и неограничених “логичких способности“ оних који врше планирање. Само је потребно решити одговарајуће системе једначина. Овакав став је заступао Х. Д. Дикинсон и други. Сматра се да је Фридрих Хајек, још један од припадника аустријске економске школе прихватио овај став, и да се:

“... аустријска школа практично повукла са неодбрањивих тврдњи о теоријској немогућности социјализма на заступање мекше тезе да би социјалистички рачун био суочен са практичним недостацима. Конкретно, тврдило се да социјалистички плански орган не може решити све неопходне једначине, док тржиште може.

Ову ослабљену аустријску позицију је онда успешно напао Оскар Ланге 1938., када је показао да би социјалисти могли да симулирају Валрасијанског аукционара, користећи процес 'покушаја и грешке' да би се дошло до вектора цена општег еквилибријума. Није било нужно решити све једначине унапред, 'на папиру'.

Стога, према стандардној верзији дебата је затворена очигледним поразом аустријанаца. Показано је да је рационалан економски рачун у социјализму у принципу спроводљив. Наравно, може се имати сумњи у стварну спроводљивост система чији нацрт је дао Ланге, али је то било довољно као теоријски одговор Мизесу и Хајеку.“^[10]

Проблем са овим тумачењем дебате је што су саме теоријске поставке, односно субјективистичка теорија вредности и теорија општег еквилибријума, на којима је Бароне засновао своје аргументе, неодрживе. Неисторичност, математички и логички формализам, методолошки индивидуализам и други дефекти ове омиљене „науке“ буржоаских економиста унапред обесмишљавају било какво аргументовање са њених позиција. Баронеов, Лангеов^[11] и слични системи тржишног социјализма нису конзистентни са научним социјализмом, па је бесмислено користити их у његову одбрану.

Према другом тумачењу, ни Бароне ни Ланге нису пружили аргументе који би оповргли Мизеса. Истиче да се лозанска економска школа бавила проблемом статичког општег еквилибријума, и да ни сам Мизес никада није оспоравао да би социјализам у статичким условима могао да буде економски рационалан. Али, поборници^[12] овог тумачења тврде како је статички еквилибријум исувише нереална претпоставка. По њима, Мизес је имао на уму стално динамичко прилагођавање у условима континуалних промена преференција економских субјеката, технологија и услова у привреди. Статички еквилибријум може послужити само као теоријска, крајња тачка динамичког прилагођавања привреде која се у реалности никада не постиже - ни у капитализму, ни у социјализму. Отуда је, тврде они, постизање статичког општег еквилибријума ирелевантно за аргумент да социјализам не би могао успешно да функционише у условима сталних промена. Њихов став да је Баронеов и Лангеов модел неадекватан одговор Мизесу се може прихватати, али првенствено из већ наведених методолошких недостатака лозанске школе, а не због тврдњи да се статички еквилибријум никада не постиже у реалности.

Ова два тумачења историје дебате су довела до подела око значаја аргумената Фридриха Хајека^[13]. Једни сматрају да је Хајеков допринос дебати у складу са Мизесовим, док други приговарају да је Хајек редуковао проблем економског рачуна на обичан артиметички проблем и у први план истакао проблем природе информација^[14], који је био рањивији на социјалистичке аргументе.

Прво тумачење историје дебате је доминирало у периоду од педесетих до осамдесетих година прошлог века, у радовима аутора тзв. неокласичне школе - Бергсон, умпетер, Семјуелсон... Ви едеценијско постојање СССР-а и формирање читавог низа земаља које су се декларисале као социјалистичке после Другог светског рата и које су увеле неку од варијанти привредног планирања представљало је велику потешкоћу за оне који би евентуално желели да одбране Мизесове ставове. Још се можда и могло тврдити да је социјализам мање економски ефикасан од капитализма - упркос високим званичним статистичким стопама раста које су ове земље бележиле, али је свакако било апсудно тврдити да је социјализам економски немогућ. Тек средином осамдесетих година као последица одбацивања кејнзијанизма на западу и оживљавања ортодоксног либерализма јављају се радови аутора (Лавој, Стил, Темкин...) који доводе у питање Баронеов и Лангеов одговор Мизесу и дају другачије тумачење историје дебате од до тада опште прихваћеног - да се дебата завршила теоријским поразом Мизеса и аустријске школе. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих долази до напуштања совјетског система планирања, што је убрзо искоришћено као „необорив“ емпиријски доказ да је Мизес био у праву. Критика Баронеа и Лангеа постаје опште прихваћена и проглашава се крај дебате о социјалистичком планирању дефинитивном победом Мизеса.

Из табора критичара Мизесовог закључка о економској немогућности социјализма, осим чувеног Лангеовог модела, у протеклих пет деценија потекле су бројне верзије тржишног социјализма. Неки су тврдили да и у социјализму мора постојати новац и неки облик тржишта, други су предлагали да плански орган симулира тржишни процес формирања цена, итд. Оно што је заједничко за све њих је да нису разумели суштину Марксове критике робне производње и новца у капитализму, или су били спремни да је се одрекну у жељи да Мизеса победе „његовим оружијем“ - доказивањем да социјализам такође може успешно вршити монетарне калкулације. Пре више од сто година је Плеханов приметивши сличну појаву међу социјалистима-утопистима који су прихватали 'објективност' Малтусове теорије популације написао:

„Утописки дилетантизам принуђен је да чини теоретске уступке сваком мање или више ученом браниоцу буржоаског поретка.“^[15]

Тешко да се може изрећи боља оцена покушаја савремених социјалиста-утописта да смисле модел тржишног социјализма који би оповргао Мизеса. Њихови аргументи су унапред потопљени у оној мери у којој теже да у свој модел инкорпорирају оно што по Мизесу (а са чиме се очигледно слажу) представља елементе економске рационалности - било да су то цене, новац или тржишта потрошних добара.

Критика Мизесове теорије и метода мора бити полазна тачка у полемици, а не прихватање његових закључака. Научно се може доказати да су Мизесове тврдње о економској немогућности социјализма нетачне само доказивањем да његово виђење економске рационалности капитализма и економске рационалности уопште није исправно, доказивањем нетачности тврдње да је капитализам једини систем који је економски рационалан, критиком његовог аналитичког метода. Раскринкавањем Мизесових заблуда ће се његова тврдња да је социјализам економски немогућ распасти сама од себе.

Један број аутора^[16] је покушао да одговори Мизесу стварањем модела социјализма на бази радног времена или натуралних јединица као основе за економски прорачун. Не улазећи у разматрање који је од тих модела теоријски конзистентан и практично спроводљив, довољно је утврдити у којој мери оповргавају Мизеса. До сада најбољу критику Мизесових концепата економске рационалности и оптималности, и Хајековог концепта информације су дали Алин Котрел и Пол Кокшот^[17] у првој половини деведесетих година, и на бази ње су дали своје предлоге социјалистичког економског рачуна. Ипак, њихова критика Мизеса и Хајека је непотпуна. Циљ рада који се налази пред вама је њена допуна.

Показивањем да су аргументи Мизеса и његових истомишљеника неодрживи, задатак је испуњен. Терет доказивања пада назад на оне који тврде да је социјализам економски немогућ, а пред научним социјализмом данас стоји један други, практичан задатак: остварење социјалистичке револуције и укидање глобалног капитализма.

[ на почетак ]

III. Научни статус Мизесове теорије

Баук комунизма је већ прогутао Русију и увелико кружио Европом у моменту када се 1920. године Лудвиг фон Мизес, тада већ прослављени теоретичар аустријске економске школе, укључио у спашавање капитализма од 'црвеног терора'. Наоружан идејама ортодоксног либерализма, под плаштом научне објективности буржоаске политичке економије, упустио се у доказивање да је социјализам економски немогућ. Своје прве аргументе је изнео у спису под називом “Економски рачун у социјалистичком комонвелту“^[18], а напад на марксистичку доктрину научног социјализма Мизес је даље развио у делу “Социјализам“^[19] објављеном 1922. године. И у својим каснијим радовима Мизес се стално изнова враћао на ове теме допуњујући их новим „аргументима“.

Мизесови радови су у круговима апологета капитализма дочекани са одушевљењем као убојито идеолошко оружије, морални подстицај и као „научни доказ“ супериорности капитализма. Чувена Марксова опаска да:

„оружије критике не може, наравно, заменити критику оружијем, материјална сила се мора срушити материјалном силом; али теорија такође постаје материјална сила чим захвати масе“^[20]

изгледа да је и у њиховим очима подједнако важила. Међутим, историјска судбина либералистичке доктрине са чијих становишта је Мизес наступао била је таква да је врло брзо гурнута у запећак. Кејнзијанизам је после велике економске кризе с краја двадесетих и почетка тридесетих година XX века постао официјелни кредо западне буржоазије. На либерализам се гледало као на симплификовану, нереалну, идеалистичку теорију - што он и јесте био, на испразну глорификацију савршеног механизма „невидљиве руке тржишта“. Капитализам су потресале кризе пред којима се више нису могле затварати очи, и кејнзијанизам је био теоријско признање те чињенице. Капиталистичка држава је позвана у помоћ за спас капитализма; либералистичком принципу лаиссез фаире, лаиссез пассер и виђењу државе као уљеза у привреди више није било места. „Реални социјализам“ на истоку је такође допринео напуштању Мизесових ставова и проглашавању његовог пораза у дебати о социјалистичком рачуну.

Тек седамдесетих и осамдесетих година прошлог века се поново почињу јављати неолибералне идеје као одговор на кризу капитализма у коју га је овај пут одвео кејнзијанизам. Раст инфлације и незапослености, стагнација, структурне кризе су биле слика западног капитализма седамдесетих. Економски теоретичари капитализма су у потрази за објашњењем нових проблема посегли за напуштеним теоријама „златног доба капитализма“ из архива. Монетаристичка критика кејнзијанизма на бази квантитативне теорије новца и критика државне бирократије су потекле са становишта класичне либералне ортодоксије. Дерегулација, реприватизација и препуштање снагама тржишта су нови-стари лек за кризу капитализма. Са реституцијом либералне догме о савршености тржишног механизма васкрснут је и Мизесов аргумент против социјализма. Историја дебате је ревидирана, а са распадом СССР-а и источног блока је проглашена практична потврда Мизесових аргумената. Тако је са ђубришта историје Мизесова теорија враћена у ранг научних истина.

Какав је заиста научни статус Мизесове теорије? Ово питање данас наизглед нема великог практичног значаја пошто је марксистичка доктрина научног социјализма у бившем Совјетском Савезу и другим источноевропским земљама официјелно напуштена, а ревизионизам и идеолошка капитуалција капитализму се примећују у преосталим „социјалистичким земљама“ попут Кине, Кубе, Северне Кореје... Социјализам је дефинитивно пропао, наступио је Фукујамин крај историје - тврде апостоли неолиберализма.

Напротив, утврђивање истинитости Мизесових тврдњи је од изузетне важности. Питање алтернативе савременом империјалистичком капитализму који свакога дана незаустављиво гура човечанство ближе самодеструкцији није неко безначајно схоластичко већ круцијално егзистенцијално питање. Приватна својина над средствима за производњу није само кочница даљег развоја производних снага човечанства, она је фактор њиховог перманентног уништавања. Империјалистички милитаризам највећих капиталистичких сила у освајању нових тржишта и ресурса немилосрдно сатире људске животе широм планете, доводи до немерљивих материјалних разарања и еколошких катастрофа. Капитал је прерастао уске границе националних држава, он их конфронтира и раздире производећи сталне економске, политичке и војне конфликте. Капитал је себи подредио националне државе, оне су постале његово оружије у глобалној трци за профитом. Историја двадесетог века и два светска рата јасно сведоче о томе какве последице могу имати конфликти капиталистичких држава, а постојећи оружани и нуклеарни потенцијал у њиховим рукама представља претњу самој егзистенцији човечанства и целокупном животу на планети.

У условима када милијарде људи живе у крајњој беди и сиромаштву иако постоје материјални услови да се обезбеди пристојан живот сваком појединцу, када деца умиру од глади и излечивих болести док шачица људи контролише веће богатство него поједине државе^[21], више него икад је потребно утврдити да ли је човечанство заиста осуђено на капитализам. Да ли је Мизесова констатација да:

“... је једини спроводљив систем људске кооперације у друштву базираном на подели рада приватно власништво над средствима за производњу.“^[22]

уистину научна чињеница?

[ на почетак ]

IV. Мизесов метод и теорија

У Мизесовом опусу се могу пронаћи најразличитији напади на социјализам, али централно место заузима његов наводни доказ да је социјализам економски немогућ. Мизес каже:

„Без економског рачуна нема економије. Стога, у социјалистичкој држави где је спровођење економског рачуна немогуће, не може бити - у нашем смислу речи - никакве економије.“^[23]

Упркос томе што би критичка анализа наизглед требала поћи баш одавде - од преиспитивања истинитости ове тврдње, од утврђивања да ли је заиста економски рачун нужна претпоставка економије и да ли је економски рачун у социјализму могућ или не, она мора почети са сасвим друге стране. Анализа мора почети од Мизесове методологије, од основних појмова и претпоставки на којима почива Мизесова теоријска конструкција.

Мизесово теоријско становиште је субјективистички утилитаризам. Основе утилитаризма су поставили Вилијам Стенли Џевонс, Карл Менгер и Леон Валрас седамдесетих година XIX века, одбацивањем теорије радне вредности класичне политичке економије и развијањем концепта субјективне корисности. Упркос томе што је утилитаризам данас доминантан у академским круговима у виду микроекономске теорије - економике, он представља раскид са политичком економијом као науком. Ненаучни карактер утилитаризма огледа се у неисторичности, логичком формализму, априоризму и методолошком индивидуализму.

Неисторичност утилитаризма подразумева одбацивање постојања историјских закона развоја људског друштва и могућности њихове спознаје. Историја као наука се редукује на пуку хронологију догађаја, а социологији се даје задатак проналажења универзалних закона људског друштва. Друштвени односи се покушавају посматрати одвојено од материјалне основе друштва, чиме се прекида веза између историјских промена облика производње - тј. односа човека према материјалним стварима, и њима кореспондирајућих односа људи у друштвеном процесу производње. Проучавање историјских промена односа људи у производњи које је премет политичке економије замењује апстрактно третирање тренутно постојећих капиталистичких односа као универзалних. Универзални закони се покушавају утврдити логичким резоновањем „из разума“, а приори, као знање које претходи искуству. Марксова критика класичне (буржоаске) политичке економије подједнако је валидна и против утилитаризма:

„Економске категорије су само теоријски изрази, апстракције друштвених односа у производњи... Исти људи који успостављају своје друштвене односе у складу са материјалном продуктивношћу, стварају такође и принципе, идеје и категорије, у складу са њиховим друштвеним односима. Стога ове идеје, категорије су онолико мало вечне колико и односи које изражавају. Оне су историјски и транзиторни производи.“^[24]

Методолошки индивидуализам значи разматрање субјективног односа изолованог, апстрактног појединца према стварима - преференције и корисност су полазиште утилитаризма. Људска активност се посматра у функцији реализације преференција и максимизирања корисности. Уместо односа човек-ствар-човек, који је предмет политичке економије као науке, предмет посматрања постаје однос човек-ствар.

Логичким резоновањем помоћу појмова који се налазе у разуму, и који наводно претходе искуству (а приори), покушавају се установити универзални друштвени закони. Али, сваки појединац може имати различито схватање истих појмова, посебно када се ради о апстракцијама високог нивоа потпут државе, друштва, итд. Садржај који неки појединац, па био то и економски теоретичар, придаје неком појму комбинација је друштвених и индивидуалних значења произашлих их конкретних услова његовог живота и рада. Појмови не претходе искуству, они се напротив могу развијати само кроз искуство. Значење појмова активности, размене, користи, не мора бити, и није исто за различите људе. Стога се не може „чистом“ формалном логиком дедуцирати било каква научна истина употребом таквих појмова.

„Апстракција, категорија узета као таква, тј. одвојена од људи и њихове материјалне делатности, је, наравно, бесмртна, непромењива, непокретна, она је само производ чистог ума, што само значи, да је апстракција као таква апстрактна - прекрасна таутологија!

Стога су ... економски односи, схваћени у форми категорија, вечне формуле без порекла или прогреса.“^[25]

Наука не оперише са арбитрарним појмовима већ са концептима који одговарају објективној стварности. Концепти су резултат дијалектичког а не формално логичког резоновања. Само дијалектика као метод резоновања који тежи да разуме ствари конкретно у њиховом кретању, промени и међусобној условљености може створити концепте који представљају адекватан мисаони одраз стварности. За разлику од формално-логичког резоновања које полази од фиксиране дефиниције неке ствари, од истицања неких њених атрибута, дијалектика објашњава ту ствар као део шире целине са којом је повезана, кроз њено настајање из нечега и развијање у нешто друго откривајући тако суштину и законе који њоме владају. Само овим методом се може продрети у суштину природних и друштвених закона, и будући да утилитаризам одбацује дијалектички метод, неспособан је да произведе заиста научне закључке. Мизесова економска теорија је једнако ненаучна колико и сам утилитаризам на коме се заснива.

[ на почетак ]

V. Власништво

Укидање приватног власништва над средствима за производњу је основна претпоставка социјализма. Зато је полазна тачка анализе Мизесово схватање власништва. Доследно се држећи свог методолошког индивидуализма, Мизес тврди:

„Третирано као социолошка категорија, власништво се испољава као способност коришћења економских добара. Власник је онај ко располаже економским добром.

Стога су социолошки и правни концепти власништва различити. Ово је, наравно, природно, и за чуђење је то што се ова чињеница још увек понекад превиђа. Са социолошке и економске тачке гледишта, власништво је имање добара која захтевају економски циљеви људи. Ово имање се може звати природно или оригинално власништво, пошто је чисто физички однос човека према добрима, независно од друштвених односа или законског поретка. Значај легалног концепта власништва лежи управо у овоме - да разликује између физичког има и легалног требало би да има.“^[26]

Са социолошке тачке гледишта, власништво је “чисто физички однос човека према добрима“ поручује Мизес аргументујући то ауторитетом Бем-Баверка^[27] у фусноти. Питање које се намеће је: у чему се испољава тај физички однос, односно како се мењају својства појединца или предмета његовог власништва тиме што неки предмет постаје или престаје бити у његовом власништву? Никако, наравно. Но, прво да видимо шта Мизес о томе каже:

„Економски посматрано, власништво није униформно ни у ком случају. Власништво над потрошним добрима и власништво над производним добрима се разликује на многе начине, и у оба случаја морамо, опет, разликовати трајна и једнократна добра.

Добра првог реда, потрошна добра, служе непосредној сатисфакцији потреба. У мери у којој су добра која се потроше, тј. која се по својој природи могу корисити само једном, и која губе свој квалитет, значај власништва лежи управо у могућности њиховог конзумирања.“^[28]

Мизесова заблуда потиче од поделе добара на трајна и једнократна као њиховог објективног, апсолутног својства. За њега је ова подела условљена природом добра. Али, исто као што је подела на производна и потрошна добра релативна, извршена са аспекта намене која им је додељена, тако је и подела на трајна и једнократна добра условљена наменом. тави е, тек у светлу одлуке да се неко добро употреби као потрошно или као производно се може утврдити да ли је оно трајно или једнократно. Дрвена цепаница се може искористити или за ложење ватре или као стуб у фабричкој хали, као једнократно потрошно или трајно производно добро. (Наравно, начини употребе су ограничени достигнутим степеном друштвено-економског развоја, акумулираним знањем и општим нивоом развоја производних снага.) Мизес ставља знак једнакости између “могућности потрошње“ као одлучивања о употреби предмета власништва и стварне потрошње. Али, одмах затим тврди како:

„Власник може такође дозволити да се његова добра покваре неупотребљена или чак да дозволи да намерно буду уништена, или да их да у размену или поклони. У сваком случају он располаже њиховом употребом, која се не може делити.“^[29]

Дакле, он дозвољава могућност да се власништво не испољава искључиво у чину потрошње, већ и пре њега јер власник може свој предмет ставити у промет. Одлучивање о потрошњи и сама потрошња нису иста ствар. Поставља се питање, какав је то онда физички однос између власника и предмета власништва ако га власник може отуђити у непромењеном облику? Јабука неће престати да буде јабука тиме што је продата. Овде се крије права истина власништва! Власништво над потрошним добром је успостављено над њим у процесу друштвене производње који логички и историјски претходи потрошњи. Мизесова “могућност потрошње“ је у ствари друштвени однос, могућност наметања своје воље другоме поводом неког предмета. Власништво је однос између људи поводом ствари а не између људи и ствари. Да ли се воља намеће директном физичком принудом или индиректно путем правних и моралних норми, ирелевантно је. Мизесово раздвајање “економског“ и “легалног власништва“ имало би смисла само као разликовање две врсте друштвених односа, а не као разликовање природног и друштвеног односа како он то жели.

Мизес даље тврди да производна добра могу имати две врсте власништва у условима друштвене поделе рада:

„Овде је у ствари имање двоструко: постоји физичко имање (директно), и социјално имање (индиректно). Физичко имање је онога ко држи добра физички и користи их продуктивно; социјално имање припада ономе ко, не може да располаже добрима физички или легално, може и даље индиректно располагати ефектима његове употребе, тј. ко може продавати или куповати његове производе и услуге.“^[30]

Имајући у виду да Мизес све време говори о “економском“ а не “легалном“ власништву, морамо се запитати: како се испољава “чист физички однос човека према добрима, независно од друштвених односа“ у социјалном облику имања? Одговор је: никако, Мизес је запао у контрадикцију. “Социјално имање“ је ништа друго до друштвени однос, што и сам признаје:

„Пошто се сва производња састоји у комбиновању различитих средстава за производњу, неки од власника таквих средстава за производњу морају предати своје природно власништво другима, тако да их потоњи могу комбиновати у производњи. Власници капитала, земљишта и рада стављају ове факторе на располагање предузетнику, који преузима непосредну контролу над производњом.

Предузетници, опет, производе по смерницама које су поставили потрошачи, који су нико други до власници средстава за производњу: власници капитала, земљишта и рада. Од производа, пак, сваки фактор добија део који му економски припада, у складу са његовим производним доприносом резултату.^[31]

...

Да би се имала производна добра у економском смислу, тј. учинило да она служе сопственим економским циљевима, није неопходно да се имају физички на начин на који се морају имати потрошна добра...“^[32]

Дакле, Мизес не може имати обоје. Или власништво у економском смислу није чисто физички однос независан од друштвених односа, или производна добра нису предмет економског власништва. У обе варијанте, Мизесова тврдња да сваки фактор производње добија део који му економски припада постаје неодржива. Овим отпада и његов аргумент да су захтеви социјалиста за „пуним производом рада“ апсурдни. Али, то никада нису ни били захтеви научног социјализма!^[33] Оно што је битно је чињеница да се расподела у капитализму не може правдати аргументом да је „праведна“ јер произилази из природе власништва над факторима производње и да је сразмерна њиховом учешћу у истој.

Мизесов методлошки индивидуализам који полази у дефинисању власништва од апстрактног појединца, ишчупаног из историјског и социјалног контекста, неспособан је да продре у суштину ствари.

[ на почетак ]

VI. Расподела и економски рачун

Мизес тврди како у социјализму не постоји веза између производње и расподеле пошто је укинуто власништво над средствима за производњу, па се јавља проблем утврђивања на који начин ће се вршити расподела. Он затим набраја и критикује четири могућа начина расподеле у социјализму: једнака расподела по глави становника, расподела према услузи учињеној заједници, према потребама и према заслугама...

Али, уопште није тачно да социјализам значи раскидање везе између производње и расподеле. Однос између расподеле и производње је у условима приватног власништва над средствима за производњу двојак:
1) расподела производа произилази из производње,
2) расподела средстава за производњу одређује саму производњу.

Укидањем приватног власништва над средствима за производњу и планском организацијом привреде овај двоструки однос се трансформише.
1) Пошто се о употреби средстава за производњу која су сада у рукама заједнице одлучује унапред, плански, то се антиципирана расподела јавља као детерминанта будуће производње. План расподеле у социјализму произилази из плана потрошње. План потрошње (а тиме и план расподеле) се заједно са планом производње нових средстава за производњу (ради замене порабаћених и акумулације) интегрише у план производње.
2) Стварно остварени резултати производње, који могу бити једнаки, или одступати навише или наниже од плана, расподељују се према плану уз одређене корекције због евентуалних одступања.
3) Са друге стране, план потрошње и расподеле, односно план производње ограничен је производним могућностима привреде - количинама и врстама средстава за производњу, технолошким знањима и радно способним становништвом.

Мизес прихвата могућност да социјалистичка заједница може утрдити врсте и количине потрошних добара које жели произвести, али да утврђивање на који начин се производна добра могу најефикасније употребити за њихову производњу представља проблем.

„Да би се решио овај проблем, мора бити економског рачуна. А економски рачун се може вршити само помоћу цена изражених у новцу формираних на тржишту производних добара у друштву које се заснива на приватној својини над средствима за производњу.“^[34]

Оставимо за сада по страни Мизесову тврдњу да је монетарна калкулација једини могући облик економског рачуна. Може се уважити став да и у социјализму мора бити неке врсте економског рачуна, односно да се мора ускладити план производње са производним могућностима. И у социјализму се мора вршити избор између алтернативних употреба средстава за производњу, тј. алтернативних производних поступака. Котрел и Кокшот^[35] указују да Мизес на уму има проблем стварања највећег корисног ефекта на бази задатог скупа економских ресурса, тј. проблем оптимизације. Они истичу да је овакво формулисање проблема непрецизно, јер се поставља питање шта значи “највећи корисни ефекат“, корист за кога?

„Ако се жели тврдити да дати тип економског система, рецимо С1, решава овај општи проблем ефективније него неки други, рецимо С2, онда стриктно говорећи мора се показати да за С1 постоји атрактор који је ближи 'правом оптимуму' него било који кореспондирајући атрактор за С2. Стога се јавља проблем дефинисања 'правог оптимума', и ако се он посматра у смислу максималног задовољења жеља, мора конструисати вероватно нека функција благостања или корисности, што је, познато је, тежак ако не и неизводљив задатак, а што Мизес ни не покушава. Са друге стране, ако се одбаци као нереалан појам 'правог оптимума' - независног стандарда којим се резултати одређених конкретних система могу процењивати - онда се мора наћи други основ за истицање једног система у односу на друге. Ми налазимо да је Мизес по овом питању неодлучан: он жели да тврди да је капитализам ближи оптималности, док на дистанци држи теорије типа формалног статичког општег еквилибријума за које би се могло мислити да подржавају такве тврдње.“^[36]

Алтернативе које Мизес идентификује као могуће принципе на којима би се базирала расподела у социјализму, за које потом покушава да докаже да су непримерене, бесмислене су јер се баве ex пост дистрибуцијом произведеног, а планирање подразумева да је расподела утврђена ex анте, пре производње. Исто важи и за Мизесове спекулације о појави размене потрошних добара и новца у социјалистичкој привреди. Размена је специфичан облик (пре)расподеле у друштвима у којима влада робна производња, и њено постојање у социјализму је немогуће због тога што је у њему расподела унапред одређена потрошњом. Суштина планске организације привреде је да се унапред усклади оно што појединац жели и оно што може добити од друштва за узврат улажући свој рад. Расподељује се тачно оно што ће бити потрошено, па ту нема места размени. Оно што није потрошено и што појединац не користи не припада њему него заједници. Корени Мизесовог неразумевања ове чињенице леже управо у његом погрешном схватању приватног власништва - као што је већ показано, односно његовој заблуди да се приватна својина над потрошним добрима не може укинути^[37] због наводног физичког односа између власника и предмета својине. Прихватање постојања или чак неопходности размене од стране поборника тржишног социјализма је њихова интелектуална капитулација буржоаској политичкој економији.

У плану производње се дефинишу врсте и количине средстава за производњу које треба произвести, и врсте и количине средстава за потрошњу. Под претпоставком да су при планирању познати врсте и количине расположивих средстава за производњу, све врсте производа које се могу произвести и сви могући производни процеси, економски рачун се своди на задатак проналажења оне комбинације производа која се може произвести а коју заједница сматра за најпожељнију. Критеријуми који ће бити коришћени при одлучивању могу бити различити, али заједница мора уважавати ову универзалну чињеницу која је претпоставка сваког друштва: да се укупно расположиви друштвени фонд текућег рада (у виду суме индивидуалних часова рада радно способног становништва) мора тако расподелити на различите производне активности да се обезбеди довољна количина потрошних добара за његову репродукцију. Затим се мора одвојити део друштвеног фонда рада да се надокнаде утрошена средства за производњу, а остатак се може поделити између акумулације и проширене потрошње. Без обзира што Мизес оспорава могућност економског рачуна на бази радних часова, не може се замислити друштво које не врши ову функцију директно или индиректно. Оно што се у историјски различитим стањима може променити јесте само облик испољавања ове нужности. Нема производње без људског рада, а људска егзистенција и рад су ограничени временом.

Рационална употреба друштвеног фонда текућег рада је објективан закон одржања сваког облика друштва - и првобитне заједнице, и робовласништва и феудализма, и капитализма. При томе се не мисли на апстрактну рационалност појединца као максимизирање личне користи коју априористички постулира буржоаска политичка економија у субјективистичкој теорији вредности, већ на објективну рационалност у смислу да се одржање датог поретка може остварити једино репродуковањем материјалних услова који дозвољавају очување својинских и производних односа на којима он почива.

[ на почетак ]

VII. Рационална активност

Котрел и Кокшот су критиком Мизесовог концепта оптималности индиректно начели централну тачку Мизесове теорије - рационалну активност. Полазна тачка праксеологије, науке која тежи утврђивању универзалних закона рационалног људског понашања је индивидуа, каже Мизес. Праксеологија је наука а приори, изводи се из разума а не искуства. Рационална активност настаје из потребе, из незадовољства, она је сврсисходна тежња ка нечему. Рационална активност има само један циљ - највеће задовољство индивидуе. Она је избор циљева и средстава за њихово остварење. Пошто су људска енергија, време и ресурси ограничени, рационална активност је истовремено и економска активност. Сва рационална активност је пре свега индивидуална активност. Само индивидуа мисли, само индивидуа делује, поручује Мизес.

Али, не постоји апстрактна индивидуа изолована од материјалног света и друштва у коме живи. Постоји само конкретан човек, који живи и делује у одређеним материјалним и друштвеним условима. Стога нужно он мисли и делује као друштвено биће. Активност других људи се према њему испољава као материјална сила, исто као што се његова активност према њима испољава као материјална сила. Друштво није, како Мизес у духу правог субјективистичког идеализма мисли:

“...производ мисли и воље. Оно не постоји изван мисли и воље. Његово биће лежи у човеку, не у спољашњем свету.“^[38]

Оно јесте производ мисли и воље, али оно има објективну егзистенцију која се огледа у материјалним стварима. Друштво постоји изван свести и воље појединца управо зато што постоје и други појединци који делују независно или зависно од њега, који такође управљају материјалним стварима. Материјална основна друштва је иста за све појединце, поље и предмет њихове активности су заједнички.^[39] Друштво постаје објективизирано у производима људског рада. Стога не може постојати апстрактна индивидуа која бира циљеве и средства њиховог задовољавања независно од воље и понашања других.

Суштина рационалне активности се, по Мизесу, своди на избор између различитих потреба, давања приоритета једнима на рачун других, на избор између различитих добара која стоје на располагању за њихово задовољење. Али, шта значи “стоје на располагању“? Мизес овде подразумева одређени друштвени однос, подразумева да појединац бира између добара која су у његовом власништву! Потрошња је условљена производњом и расподелом, друштвени односи који постоје у овим фазама процеса друштвене репродукције одређују потрошњу. Пре него што се могу потрошити, добра се морају произвести. Пошто се производе у условима друштвене поделе рада, она се морају расподелити. Од тога како ће се расподелити, односно какви ће се односи власништва успоставити над њима зависе и алтернативе између којих појединац може да бира. Дакле, овде не може бити речи о универзалној људској рационалности, већ у најбољем случају о рационалној активности у условима приватног власништва. То може бити рационално понашање само уколико не нарушава постојеће односе власништва - само уколико појединац бира између добара у сопственом власништву он се понаша рационално. Ако жели неко добро које није његово власништво он мора постати његов власник, односно ступити у другачији друштвени однос. У супротном он не може задовољити своју потребу.

Мизес даље наставља:

„Такви судови се тичу првенствено и директно самих потреба; тек са њих се рефлектују назад на добра. По правилу, свако ко управља својим чулима може одмах да оцени добра која су спремна за потрошњу. У врло једноставним условима такође неће имати много потешкоћа да формира суд о релативном значају фактора производње за њега. Када су, пак, услови сложени, и везе међу стварима је теже открити, морамо правити сложеније прорачуне ако желимо да оценимо таква средства.

...

...процеси производње су бројни и сложени, као и услови неопходни за успех, па се не можемо задовољити магловитим идејама. Да би смо одлучили да ли је подухват добар, морамо пажљиво рачунати. Али, прорачун захтева јединице. А не може бити јединице субјективне употребне вредности добара.

...

Судови вредности се не мере, они се рангирају.

...

Да би се олакшала калкулација морају се претпоставити односи супституције између добара. По правилу неће бити могуће свести све на заједничку јединицу. Али, може се успети у редуцирању свих елемената у прорачуну на таква добра која се могу непосредно оценити, то јест, на добра спремна за потрошњу и (не) корисност рада, и онда се може одлука засновати на овим подацима. Очигледно је да је ово могуће само у врло једноставним случајевима.“^[40]

Дакле, пошто се субјективни судови вредности не могу свести на заједничку јединицу, то је прорачун немогућ. Одатле произилази да се Мизесова апстрактна индивидуа не може понашати рационално, осим у “врло једноставним случајевима“. Заиста парадоксалан закључак за некога ко а приори постулира рационално понашање. Истина, Мизес касније покушава да покаже како се судови вредности у размени јављају објективизирани у размени кроз цене роба, али пре него што се пређе на то потребно је објаснити праву природу рационалног понашања.

Праву суштину људске рационалности могуће је исправно размети ако се пође од стварног, најразвијенијег облика капиталистичке производње. Мора се поћи од пролетера који нема других средстава за производњу - осим сопственог тела и радне снаге, која би користио за стварање добара за задовољење својих потреба. Тек овде је права природа економског рачуна појединца ослобођења мистификација буржоаске политичке економије која под маском априористичког методолошког индивидуализма универзализује историјске категорије робне производње - власништво и размену. Пролетер мора продавати своју радну снагу, ступити у најамни однос са власницима средстава за производњу како би за узврат добио новац и тако купио добра којима ће задовољити своје потребе. Које потребе и у којој мери их може задовољити одређује количина новца коју може добити за одређену количину свога рада израженог у радним часовима. Цена сваке робе коју радник купује за задовољење својих потреба се мери преко количине новца која се за њу мора разменити. А пошто између количине утрошеног радног времена и новца постоји квантитативна сразмера, то се цена сваке робе може изразити у функцији радног времена, као одређена количина радног времена потребног за њену производњу. Новчани рачун је само индиректни метод рачуна у радном времену зато што је новац посредник у размени роба. То што се он у капитализму, обрнуто, испољава као „природан“ и директан, а рачун у радном времену као индиректан последица је робног карактера производње. Марксова критика „робинзонада“^[41] политичке економије је показала да у условима изолације и самодовољности појединац прибегава управо оваквом економском рачуну.

Уместо да објасни како онда “рационална“ индивидуа врши прорачун пошто је лишена могућности свођења субјективних судова на заједничку меру, Мизес просто постулира постојање размене и робне производње:

„У привреди која се заснива на размени, објективна разменска вредност постаје јединица калкулације.“^[42]

та је објективна разменска вредност? Разменска вредност је однос по којем се размењују две робе, x робе А = y робе Б. Мизес тврди да разменска вредност омогу ава да се као основа за рачун узме

„вредновање свих других учесника у трговини.“^[43]

Али, како други учесници могу изразити своје субјективне судове о корисности у размени? Оно што се овде претпоставља јесте да појединац може вредновати сва добра која поседује, јер тек онда поређење са добрима која се размењују има смисла. Ако он не може, “осим у врло једноставним случајевима“, рангирати производна добра која поседује због “бројних и сложених процеса производње“, тј. ако не може утврдити колико му је корисно његово производно добро А, како може утврдити да ли му је корисније од робе Б коју би добио у размени? Претпоставља се као важеће оно што тек треба доказати.

„Субјективно вредновање једне индивидуе није директно упоредиво са субјективним вредновањем других. Оно то постаје тек кроз разменску вредност која се јавља кроз међусобно деловање субјективних вредновања свих оних коју учествују у продаји и куповини.“^[44]

Овде имамо право дијалектичко прерастање квантитета у квалитет - у појединачном случају не важи, али важи у маси случајева. Како и зашто, Мизес није објаснио.

Но, пређимо на други Мизесов аргумент - да рачун на бази разменске вредности омогућава контролу над употребом срестава за производњу. Са појавом новца као општег еквивалента, „вредност“ сваког средства за производњу се јавља као одређена количина новца, цена у новцу. Заиста, капиталиста користи монетарни рачун да би „рационално“ оплодио свој капитал, он предвиђа будуће трошкове и приходе на бази очекиваних кретања цена и на основу тога оцењује потенцијалну профитабилност алтернатива. Ово је по Мизесу универзални метод економског рачуна. Није спорно да заиста цене представљају средство економског рачуна у капитализму, али Котрел и Кокшот^[45] истичу да је имплицитно поистовећивање најпрофитабилнијег и најекономичнијег или најбољег неоправдано. У прилог томе наводе редуцирање монетарних трошкова непромишљеним експлоатисањем необновљивих природних ресурса. Такође указују и на неодрживост наводне идентичности максимизирања профита и „максималног задовољења људских жеља“. Пошто, по Мизесу, сваки фактор производње добија онолико колико је допринео резултату, то би у условима неједнакости прихода значило да се људске жеље формирају у функцији величине прихода - они који имају мале приходе имају мале жеље и потребе, и обрнуто.

„Мизес ће морати да се задовољи са тврдњом да капитализам „ради прилично добро“ у одређеним аспектима, на шта социјалисти, наравно, могу одговорити да ради прилично лоше у другим.“^[46]

Несавршеност монетарног рачуна признаје и сам Мизес. Он сматра да она произилази из тога што се у новцу изражавају разменске вредности а не субјективне преференције. Стога сви они елементи вредности који нису предмет размене (здравље, част, лепота предмета..) не могу ући у рачун. Мизес истиче како то не умањује вредност монетарног рачуна због тога што се вреднују директно и тиме узимају у обзир иако не улазе у економски калкулус. На ово је довољно одговорити питањем: како се “директно вреднује“ загађење животне околине отпадним водама из фабрике?

У одбрану монетарног рачуна Мизес потеже и један индуктиван аргумент:

„Однос између добара и новца стално флуктуира, не само са 'стране добара', него и са 'стране новца'. По правилу, ове флуктуације нису превише насилне.“^[47]

Пошто су по субјективистичкој теорији узрок промене разменске вредности роба промене у њиховом вредновању од стране појединаца - о којима се не може ништа рећи јер су субјективне, то се ништа не може закључити ни о природи промена разменске вредности. Рећи да “по правилу нису превише насилне“ је по Мизесовим сопственим методолошким стандардима чиста спекулација.

Монетарни рачун је рационалан само у смислу оплодње капитала. Капиталиста примењује монетарни рачун да би увећао свој капитал а не да би задовољио своје потребе. Овде је економски рачун мистификован, он се јавља у деформисаном облику јер се посматра са становишта размене а не производње.

Монетарни рачун индивидуалних капиталиста јесте део механизма капиталистичког система којим се укупан друштвени фонд рада расподељује на различите активности и тако репродукује систем, али будући да је индиректан, то се алокација остварује уз велика расипања ресурса и рада, кроз случајне и колебљиве односе размене. Мизес брка специфичан историјски облик у коме се економски рачун јавља са његовом суштином.

Економски рачун је друштвени механизам којим се реализује закон сразмерне расподеле друштвеног фонда рада. Робна размена и монетарни рачун само су историјски облици кроз које се овај закон испољава, и њихово укидање не може значити и укидање овог основног закона, јер:

„Закон сразмерне расподеле друштвеног фонда рада представља најопштији економски закон који делује у свим друштвено-економским формацијама и има општу важност...“^[48]

У свим претходним друштвено-економским формацијама овај закон је деловао посредно, стихијски и на заобилазан начин. Схватање овог закона и планско вршење расподеле друштвеног фонда рада на различите делатности основа је социјалистичке привреде, и њена основна разлика у односу на раније начине производње. Социјалистички начин производње представља “прелазак из царства нужности у царство слободе“. Јер, парафразирајући Хегела, слобода је схваћена нужност.

[ на почетак ]

VIII. Природа економског рачуна

Пошто је показана неодрживост Мизесовог субјективистичког концепта економске рационалности и монетарног рачуна као инструмента њене реализације, потребно је рећи нешто о његовој тези о немогућности економског рачуна у социјализму. При томе се мисли на економски рачун схваћен у најширем смислу, као механизам утврђивања оне комбинације производа која се може произвести а коју заједница сматра за најпожељнију.

У покушају да аргументује своју тврдњу да је економски рачун у социјализму немогућ, Мизес наводи три могућа метода економског рачуна:
1) планирање „у натури“,
2) рачун базиран на тржишним ценама, и
3) рачун у јединицама радног времена.

1. Планирање „у натури“

Мизес тврди да економски рачун захтева свођење свих величина на заједничку јединицу мере, због тога што изнад одређеног нивоа комплексности процеса производње и односа међузависности између добара људски ум постаје неспособан да их сагледа и директно одабере најоптималније решење. Одавде је очигледно да Мизес претпоставља да је човек једино биће способно да врши економски рачун. У капитализму је, по њему, економски рачун могућ због тога што сви појединци који учествују у размени своје прорачуне врше у ограниченом обиму, на бази “објективне разменске вредности“, прилагођавајући се динамички стално променљивим условима у привреди. Све робе су сведене на исту јединицу мере - новац, па се обичним артиметичким рачуном може утврдити шта нуди која алтернатива. У социјализму, каже Мизес, одлуке доноси централни плански орган и због ограничених људских капацитета он није способан да сагледа комплексне проблеме и донесе економски рационалне одлуке.

Међутим, аритметички рачун је само један од облика рачуна, и развој рачунарске технологије последњих година показује две ствари - да се неуралне мреже и други методи могу користити као облик рачуна, и да људска способност обраде информација није ограничена њиховим индивидуалним капацитетима већ се у те сврхе могу користити и рачунари. Наравно, не може се приговарати Мизесу што није знао за нешто што у његово време није постојало. Али, они који данас желе да тврде да су његове теорије тачне, морају да се суоче са његовим грешкама и заблудама које су у супротности са савременим научним знањима. Мизес је, пак, крив што се претенциозно бусао у груди како је „научно доказао“ да је економски рачун у социјализму немогућ - не у његово време, што би још можда и била одбрањива теза, већ уопште, за сва времена. Овакво његово уверење потиче из ненаучног метода који је примењивао, из покушаја да пронађе универзалне законе људског друштва који би важили за сва времена не схватајући њихов историјски карактер. Мизесово резоновање подсећа на спекулације неког приученог астронома из XIX века који сазнавши колико је километара далеко Марс од Земље тврди да човек никада не може стићи на Марс јер би пут пешке или кочијом трајао дуже од његовог живота. То је формално-логички потпуно тачан суд све док је тачна премиса да су ходање и вожња кочијом једини могући облици људског кретања. Исто као што су мотор са унутрашњим сагоревањем, авио-технологија и ракетни погон обесмислили такве спекулације, тако је развој рачунарске технологије, телекомуникација и друго обесмислило Мизесове претпоставке и тиме срушило целу његову теорију.

Као илустрација неаритметичког прорачуна међу критичарима Мизеса се често наводи пример нервног система лептира:

“...[аритметички] рачун се може посматрати као посебан случај рачуна уопште или симулације. Оно што је потребно контролном систему је способност рачуна. Ово важи без обзира да ли се ради о контролном систему фирме која послује на тржишту, планске агенције, аутопилота авиона или нервног система лептира. Ни у ком случају није нужно да се рачун врши аритметичким средствима.

Оно што је битно је способност контролног система да моделира значајне аспекте система који контролише. ... Лептир у лету мора да контролише своје грудне мишиће како би управљао својим кретањем ка објектима, цвећу или плодовима, који су за њега извори енергије. При томе он мора да прорачуна који од мноштва могућих покрета крилима може да га приближи нектару. Колико се може утврдити, он ове прорачуне врши без похађања курса аритметике.

Да употребимо економску терминологију, лептир има мношто алтернатива пред њим. Различите секвенце покрета мишића имају различите трошкове у виду потрошње енергије и доносе различите користи у виду нектара. Његов нервни систем мора да покуша да минимизира трошкове и максимизира користи употребом неаритметичких метода прорачуна. Континуиран опстанак врсте лептира је доказ њихове рачунске вештине.“^[49]

Распрострањена употреба рачунарске технологије и нова научна сазнања у области неуралних мрежа отварају пут употреби неаритметичких метода планирања. Примена рачунара није ограничена само на аритметичку и неаритметичку обраду података, већ превазилази и друго ограничење људског ума - ограничену способност креирања информација. Од безбројних примера може се навести ГПС^[50] технологија која омогућава праћење и координацију кретања објеката без директног људског партиципирања - „паметне бомбе“ које последњих деценија сеју смрт широм планете зарад „одбране националних интереса“ најмоћније империјалистичке силе - С.А.Д., представљају врло убедљиву илустрацију ефикасне злоупотребе ове могућности.

Дакле, људи јесу ограничени произвођачи информација и неки централни плански орган (уколико га мора бити?) могу водити људи са ограниченим способностима, али то не значи да се информације не могу обрађивати масовно и ефикасно.

Економски рачун је само део планских активности које социјалистичка заједница мора обављати. Планирање нужно мора бити политички процес, и у њему морају партиципирати сви чланови заједнице на одређени начин. Структура потреба се не може утврдити другачије него омогућавањем сваком појединцу да учествује у одлучивању шта ће се производити. Искуство бирократског централистичког планирања у бившем СССР-у јасно показује да се широке масе људи не могу искључити из планског процеса а да он не постане бесмислен. Политички карактер одлука се огледа у дефинисању шта уопште може бити предмет производње - нпр. одлука да се не производе предмети луксузне потрошње, у одлукама да се већи приоритет посвети областима од општег интереса, у одлукама о сразмери текуће потрошње и акумулације, итд. Насупрот Мизесовим тврдњама како је свеједно да ли одлуке доноси апсолутни монарх или скупштина свих грађана, истинска политичка демократија је нераздвојива од социјализма. Састављање плана производње мора бити динамички процес у коме учествују сви чланови друштва, оно мора бити саставни део њихове свакодневне праксе, резултат заједничког искуства и комуницирања. Социјализам мора представљати

“... заједницу слободних људи који раде друштвеним средствима за производњу и своје многобројне индивидуалне радне снаге свесно троше као једну друштвену радну снагу.“^[51]

2. Рачун базиран на тржишним ценама

Мизес дозвољава могућност да у социјализму може постојати размена потрошних добара, и да се она може обављати путем новца. Али, каже он, средства за производњу морају остати у својини заједнице - рес extra цоммерциум. Због тога се не може утврдити њихова монетарна вредност, што онемогућава монетарни економски рачун.

Оскар Ланге је свој одговор Мизесу засновао на критици његовог концепта цене. По Лангеу, појам цена има два значења. По првом значењу цена представља однос по коме се две робе размењују на тржишту, а по другом појам цене употребљен у ширем контексту има значење

„услова под којима се нуде различите алтернативе. ... Само су цене у овом општем смислу незаменљиве за решавање проблема алокације ресурса.“^[52]

У социјализму не могу постојати цене у смислу односа размене роба због тога што не може бити размене, али то не значи да се не може користити механизам цена схваћених у ширем смислу. Ланге истиче да су за решавање проблема избора између алтернатива потребна три податка:
1) скала преференција,
2) знање о алтернативама које се нуде,
3) знање о расположивим ресурсима.

Када су ова три податка дата, проблем је решив. Ланге даље тврди да се податак 1) и податак 3) могу третирати као дати у социјалистичкој заједници бар у мери у којој су дати у капитализму, а да Мизес негира да је податак 2) познат централном планском органу. Ланге тврди да су алтернативне могућности детерминисане техничким могућностима трансформације једног у друго добро, односно производним функцијама, па ће према томе плански орган имати исто (не)знање о производним функцијама као и капиталистички предузетник. Оно што је потребно је да плански орган утврди “рачуноводствене цене“ за сва средства за производњу и наложи директорима социјалистичких предузећа да бирају ону комбинацију средстава која минимизира просечни трошак производње по датим ценама, и фиксира аутпут на оном нивоу на ком је маргинални трошак једнак цени аутпута. Одлуке о проширењу капацитета, односно инвестицијама би се доносиле на исти начин. Са друге стране, радници би на основу параметарских цена доносили своје одлуке о тражњи и запослењу. У случају непоклапања понуде и тражње, плански орган би налик аукционару из Валрасовог модела општег еквилибријума подизао цену добара чија тражња је већа од понуде и снижавао цену добара чија понуда је већа од тражње. Ланге додаје да је социјалистичка економија супериорнија у односу на капиталистичку због тога што може избећи проблеме монопола и тзв. „екстерналија“.

Овакво Лангеово резоновање је навело Хајека да ревидира став аустријске школе и да каже да се “мора признати да то није немогуће у смислу логичке контрадикторности“^[53] већ да није спроводљиво у пракси. Разрада Хајековог аргумента је ишла у два правца: да је обим потребних једначина и појединачних прорачунавања толики да би у тренутку када рачун буде завршен план био неупотребљив због застарелости полазних информација, и да је теорија општег еквилибријума лозанске школе статичка и тиме неспособна да објасни динамику капиталистичког система. Ланге је као одговор понудио метод “покушаја и грешке“ као симулацију капиталистичке конкуренције. Неколико деценија касније када су се већ назирале могућности примене рачунара као средства за олакшавање прорачуна, Ланге је прокоментарисао да би њихова примена омогућила и “директно решавање једначина“.^[54] Приговор Лангеу о застарелости информација данас је неодржив. У прилог тезе да је Лангеов модел нереалан јер је сувише статички истиче се да проблем не лежи у “сакупљању података“ већ у њиховом “стварању“. Лавој наводи да пошто се технологија и тражња потрошача стално мењају, најбољи начин за постизање неког циља није унапред дат, већ се мора експериментисати. Ту функцију у капитализму имају предузетници. Котрел и Кокшот^[55] као решење предлажу формирање “иновационог буџета“ где би се део ресурса и друштвеног радног времена одвојио за такво експериментисање са новим процесима и производима. За средства буџета би могли конкурисати различити појединци и предузећа, а успешне нове технологије и производи би се касније укључивали у план.

Истичући предузетнике као покретаче тржишног механизма, Мизес тврди да се они не могу поредити са директорима социјалистичких предузећа због различите мотивације. Предузетници, односно капиталисти који одлучују о пласирању свог капитала су под притиском материјалних губитака приморани да доносе најоптималније одлуке. Они носе материјалну одговорност за успешност инвестиција, повлачење капитала из одређених делатности, спекулисање куповином хартија од вредности, итд. Са друге стране, Мизес истиче да су директори социјалистичких предузећа само морално али не и материјално одговорни за своје одлуке, па нису ни мотивисани да се старају да траже оптимална решења. Котрел и Кокшот иронично одговарају да ће бити довољно да буду мотивисани исто онолико колико су изгледи личног богатства подстакли Мизеса и Хајека да се ангажују у интелектуалној одбрани капитализма. Такође, раздвајање капитал-својине и капитал-функције у модерном капитализму је довело до тога да иновационе функције обављају професионални радници, док се улога власника капитала своди на именовање генералног менаџера и спекулације на берзи.

Предзетник је по Мизесу незаменљиви иноватор, његова друштвена улога се не може имитирати. Али, Мизес губи из вида да предузетник увек одлучује на бази антиципације понашања и жеља потрошача, док социјализам омогућава да се оне утврде директно, а тиме и егзактно. Предузетник процењује колика ће бити тражња за неком робом, и тек онда на бази процене врши економски рачун да утврди да ли и колико му се исплати да инвестира у производњу те робе. У његов рачун не улазе само антиципиране количине, већ и антиципиране цене. Са друге стране, економски рачун у социјализму омогућава егзактно утврђивање жељених количина. Степен егзактности социјалистичког економског рачуна је ограничен само могућношћу да се стварна трошења средстава и рада у производњи производа држе у оквирима планираних. А од те претпоставке полази и сваки предузетник у капитализму.

Критички приговори у погледу Лангеовог модела, тачније татоннемент-а (метод “покушаја и грешака“) долазе и од стране аустријске школе и од марксиста. Лавој истиче да уколико социјалистичка економија није у стању перманентног општег еквилибријума, долази до “трговине лажним ценама“ и до појаве несклада у плановима раштрканих економских агената (социјалистичких предузећа). На пример, повећање броја захтева за одређеним средствима за производњу може довести до поремећаја, па састављање јединственог, избалансираног плана мора да сачека разрешење процеса “покушаја и грешака“. У супротном би план био лош, инструкције предузећима преамбициозне, дошло би до непоклапања тражених и расположивих количина.. што би резултовало појавом неформалне размене и других поремећаја. Уколико се татоннемент одвија у симулираном, тзв. процесорском времену рачунара а не као реални процес, тај проблем нестаје, али Котрел и Кокшот истичу да се онда јавља проблем недостатка информација потрошача, тј. њихове реакције на татоннемент који се одвија у реалном времену. Потрошачи би различито реаговали на различите нивое цена и не могу се унапред имати информације о њиховим потенцијалним реакцијама.

Пареш атопадај указује^[56] да Лангеов модел факти ки представља облик робне производње, јер чак ни интерпретација цене као “услова под којима се нуде различите алтернативе“ не може избећи чињеницу да су трансакције средстава за производњу између социјалистичких предузећа посредоване формом монетарне цене, и да представљају облик размене. Он сматра да Ланге погрешно поистовећује рационалну алокацију ресурса као такву са њеним специфичним историјским обликом путем ценовног механизма.

Фундаментални недостатак Лангеовог модела је што се базира на теорији општег еквилибријума лозанске школе која није успела да пружи адекватан модел функционисања капиталистичке економије, па тиме ни да продре у суштину економског рачуна. Насупрот Лангеовом одбацивању класичних марксистичких предлога рачуна заснованог на радном вемену, Котрел и Кокшот предлажу управо то.

3. Рачун у јединицама радног времена

Пре него што пређемо на Мизесове аргументе против планирања у јединицама радног времена, потребно је укратко образложити марксистичке ставове по овом питању. Закон вредности који регулише капиталистички начин производње Маркс је схватио као специфичан облик манифестације општег закона сразмерне расподеле друштвеног фонда рада који је универзалан за све облике друштва.

„Свако дете зна да кад би нека нација престала да ради, нећу рећи за годину, већ чак и за пар недеља, нестала. Свако дете зна, такође, да су масе производа које кореспондирају различитим потребама захтевале различите и квантитативно детерминисане масе укупног рада друштва. Да ова нужност расподеле друштвеног рада на дефинитивне пропорције не може нестати ни у једном специфичном облику друштвене производње већ да може само променити свој појавни облик, очигледно је.“^[57]

У предсоцијалистичким друштвеним формацијама овај закон делује као несвесна сила, као објективна нужност. У капитализму се његово деловање испољава као економска принуда, кроз случајне и колебљиве односе размене на тржишту. Социјализам, напротив, значи свесно, планско дефинисање сразмера у којима ће се укупан рад друштва делити на одговарајуће пропорције. Енгелс каже да тада рад сваког појединца, без обзира на то колико различит може бити његов специфични корисни карактер, постаје истовремено и директни друштвени рад. Тада се више не мора садржај рада у свакој роби изражавати на заобилазан начин у виду разменске вредности.

„Друштво може просто да израчуна колико рада садржи мотор на пару, бушел жита од последње жетве, или сто квадратних јарди платна одређеног квалитета.“^[58]

Коришћењем овог знања, корисни ефекти различитих потрошних добара, поређени једни са другима и количинама рада које су потребне за њихову производњу на крају одређују план.

Маркс истиче да је употреба машина у функцији економије рада, односно да се она уводи онда када је за њихову израду потребно уложити мање рада него када би се производило без машина. У капитализму се, каже Маркс, јавља још једно ограничење - капиталиста не плаћа рад радника него употребу његове радне снаге. Стога је употреба машина ограничена на разлику између вредности машине и вредности радне снаге (тј. вредности неопходних животних намирница) коју замењује. Отуда произилази да капиталиста не успева да економише радом у пуној мери, што је посебно изражено када су наднице на најнижем нивоу, и када је дивергенција између економије рада и економије новчаног трошка највећа^[59]. Одатле Маркс закључује да ће поље примене машина бити сасвим другачије у социјализму него у капитализму. Општи циљ социјалистичког планирања мора бити економија рада - прогресивна редукција радног времена потребног за производњу добара.

Маркс у “Критици Готског програма“ оштро критикује заблуде немачких социјал-демократа да радник треба да прима у социјализму “неокрњени резултат свога рада“. Он истиче да социјалистичка заједница мора одвојити један део укупног производа на обнову похабаних и додатно акумулирање средстава за производњу, на социјално осигурање, заједничку потрошњу, подмирење потреба становништва које није способно за рад, итд., и да се само део укупног производа расподељује на личну потрошњу. За разлику од бројних утопистичких предлога поборника ове идеје о присвајању пуног производа рада, Маркс указује на историјски карактер расподеле у социјализму. У неком моменту у будућности, на вишем нивоу развоја производних снага биће могуће “прећи уске хоризонте буржоаског права“ и и спровести идеал “од свакога према могућностима, свакоме према потребама“, али до тада:

“...поједини произвођач добија назад од друштва - после одбитака - тачно оно што му даје. Оно што му је он дао - његов индивидуални квантум рада. На пример, друштвени радни дан састоји се од збира индивидуалних радних часова; индивидуално радно време појединог произвођача јесте онај део друштвеног радног времена који је он дао, његов удео у њему. Он добија од друштва потврду да је дао толико и толико рада (после одбитка његова рада за заједничке фондове), и на основу те потврде добија из друштвених залиха средстава потрошње ону количину предмета потрошње на коју је утрошено исто толико рада. Исти квантум рада који је дао друштву у једном облику добија назад у другом облику.“^[60]

Међутим, у периоду када се дебата о социјалистичком рачуну распламсала, већина поборника социјализма на западу је напустила овакву концепцију социјалистичког планирања. То може објаснити чињеницу да је Мизес отписао ову врсту економског рачуна у неколико реченица, и да његовим аргументима није пружен озбиљнији интелектуални отпор.

Први Мизесов аргумент против рачуна у јединицама радног времена се заснива на тврдњи да овакав рачун не узима у обзир природне услове производње у смислу необновивих ресурса. Он прихвата да рачун у јединицама радног времена узима у обзир промене услова производње које се односе на друштвено потребно радно време, али тврди да то није довољно. Мизес наводи пример два добра, П и Q, која захтевају исту суму друштвено просечног рада за производњу - 10 часова. Производња оба добра подразумева употребу ограничене сировине А, чија производња стаје 1 радни час. Добро П се производи у комбинацији 2А + 8 радних часова, а добро Q у комбинацији 1А + 9 радних часова. Стога, у смислу рачуна у радним часовима, оба добра “коштају“ исто - 10 радних часова. Али, Мизес тврди како Q мора бити “вредније“ јер троши мање сировине А. Он такође тврди да би социјалистички планери морали да измисле неку арбитрарну величину коју би користили да изразе необновиве ресурсе у радним часовима. Котрел и Кокшот истичу да ни капиталистички систем не успева да реши исти проблем, посебно у случајевима када ограничени ресурс не даје краткорочне опадајуће приносе. Они као пример наводе експанзију америчке пољопривреде на запад, која је 30-тих година прошлог века имала озбиљне последице (“Дуст Bowl“)^[61]. Констатујући да би социјалистички планери требало да при одлучивању о употреби ограничених ресурса далекосежније сагледавају последице од фирми које максимизирају профит, они спекулишу да би се могао спровести принцип да се када год се користе технологије које користе необновиве ресурсе улаже у истраживање супститута. Ипак, рачун у јединицама радног времена не може бити механички процес одлучивања за сва питања планирања. Социјалистичка заједница може отворити демократску дебату о питањима животне средине и употребе ресурса.

„Ми не видимо проблем у идеји да се разматрања о животној средини и рачун на бази радног времена не могу нужно свести на заједнички именитељ, и да њихово балансирање захтев политички суд око кога се мишљења не морају поклапати. Мизес је, са своје стране, такође вољан да призна да се битна питања животне средине не могу подвести под монетарни рачун - о чему сведочи његово дискутовање одлуке да ли да се направи водовод који би могао уништити природну лепоту водопада, а које је усмерено на илустровање његове тврдње да новац 'никада не може бити мера оних елемената вредности који стоје изван домена разменских односа'. Да ли је боље очување Мизесовог водопада препустити приватном земљопоседнику који тежи максимизирању профита, или Одбору за националне паркове, ствар је личне процене; ми преферирамо ово друго.“^[62]

Други недостатак рачуна у јединицама радног времена Мизес види у томе што он не узима у обзир “различите квалитете рада“. Он оспорава могућност да се различити облици рада могу свести на заједнички именитељ без посредовања тржишта, односно без “посредовања вредновања производа од стране економских субјеката“. Марксова тврдња да је сложен рад своди на мултипликован прост рад, по Мизесу није одржива. Он закључује да би се морала успоставити арбитрарна пропорција између простог и сложеног рада. Котрел и Кокшот предлажу да се сложени рад третира на исти начин као што Маркс третира средства за производњу у “Капиталу“, као произведни инпут који “преноси отелотворен рад на свој производ током времена“. Њихов предлог је да се на бази радног времена потребног да се развију вештине садржане у сложеном раду и времена његове корисне употребе утврди “стопа трансфера“ којом би се множио прост рад, и тако повећавала “цена“ производа. Пошто би и рад потребан за развијање ових вештина био највероватније комбинација простог и сложеног, потребна је итеративна процедура за прорачун “стопа трансфера“ све док се не оствари конвергенција. Са друге стране, у случајевима када различити радници са истим вештинама исту врсту рада обављају различито ефикасно, може се извршити градација по продуктивности (нпр. натпросечно, просечно, исподпросечно), и утврдити одговарајући мултипликатори који би се користили при расподели. Одбрану рачуна у јединицама радног времена Котрел и Кокшот завршавају речима:

„Када расправља о тржишним ценама, он [Мизес] је прилично спреман да прихвати да 'монетарни рачун има својих непогодности и озбиљних дефеката'... али закључује да је 'за практичне животне сврхе' такав рачун 'увек довољан'. Када расправља о рачуну у јединицама радног времена, он скреће пажњу на два дефекта, и уместо да закључи да је такав рачун стога само делимично валидан, или да је потребно још размислити о томе како се могу решити та питања у контексту рачуна у јединицама радног времена, он због њих потпуно отписује целу идеју, и тврди да социјалисти стога немају никаквих средстава за економски рачун.“^[63]

Они се дотичу и приговора који се често потеже у дебати о социјалистичком рачуну - да “није могуће мерити потребан радни садржај добара која се производе у социјалистичкој економији.“ Он се могао чути како од стране противника научног социјализма, тако и од стране неких његових поборника који су сумњали да је то практично остварљиво. Због тога Котрел и Кокшот предлажу теоријски модел^[64] који је већ данас технички изводљив. Основна претпоставка од које полазе је да се услови производње могу представити линеарним инпут-аутпут моделом, при чему се задатак израчунавања радних вредности за сва добра своди на решавање Леонтијевљеве матрице. Свако добро и се може представити следећом једначином:

Vi = ?i + Аi1V1 + Аi2V2 + ... + АinVn

где су:
Vi - вредност добра i
?i - директан рад потребан за производњу добра i
Аij - технички коефицијент који представља инпут добра ј потребан за производњу јединице добра i.

Комплетан вектор радних вредности се може представити као:

V = ? + АV

При чему су:
V = (n x 1) вектор радних вредности,
? = (n x 1) вектор директних радних коефицијената,
А = (n x n) матрица техничких коефицијената

одакле следи:

V = (I - А)-1?

Под претпоставком да су познати А и ? и да се може направити инверзна Леонтијевљева матрица, добија се вектор вредности свих добара, што је довољно да се израчуна вектор аутпута свих производа потребних за производњу било ког вектора жељених финалних производа (и за потрошњу, и за обнављање и акумулацију средстава за производњу). Другим речима, све што је потребно за успешан план.

Питање које се намеће је: да ли је могуће то реализовати или је рачунски проблем сувише компликован? Њихов став је да у овом тренутку стандардни Гаусов метод елиминације не може дати задовољавајуће резултате. Гаусов метод је - у смислу теорије комплексности - временског реда^[65] n³, где је n број производа у систему. Полазећи од процене да је у Совјетској економији укупан број добара која су учествовала у производњи био око 10 милиона (n = 10⁷), временски ред би био 10²¹, што представља број елементарних калкулација које би било потребно извршити. Полазећи од претпоставке да је за сваку калкулацију потребно 10 компјутерских инструкција, укупно би било потребно 10²² инструкција да би се проблем решио. То значи да би на комерцијалном супер-рачунару из средине 80-тих који је способан да изврши 10⁸ инструкција у секунди требало 5 x 10¹³ секунди, односно преко милион година. У овом смислу је овакав рачун практично неизводљив на данашњем нивоу технолошког развоја, али то не значи и заувек.

Уместо тога они предлажу ефикасније итеративне апроксимативне методе^[66] које имају временски ред n^2r, при чему је r број итерација потребан да се постигне задовољавајућа апроксимација. Под претпоставком да је r = 20, време прорачуна се скраћује на 10⁸ секунди, односно 3 године, што је још увек незадовољавајуће за практичну примену. Али, у пракси је матрица техничких коефицијената у великој мери празна јер иако има 10 милиона производа у систему, број директних инпута за сваки производ је вероватно реда величине десетина или стотина. Због тога они предлажу да се матрица представи у виду linked-list структуре података, што би временски ред итеративног поступка решавања скратило на nrm, где је m просечан број директних инпута за сваки производ. Под претпоставком да је m = 100, време прорачуна би износило 10³ секунди, односно 17 минута. Социјалистички економски рачун у јединицама радног времена је практично спроводљив на бази данашње рачунарске технологије, закључују они, уз примену адекватних структура података и математичких алгоритама. то се ти е обимног посла прикупљања података за реализацију таквог рачуна они предлажу јединствену мрежу јефтиних персоналних рачунара у сваком производном погону на нивоу целе економије.

Механизам функционисања њиховог модела је следећи: планом се предвиди одређени вектор добара за потрошњу и утврди њихов радни садржај. Уколико се планирани обим производње и тражња по “ценама“ на бази вредности (у радним часовима) поклапају, систем је у стању еквилибријума. У привреди која се динамички мења, највероватније је да се они неће одмах поклапати. У случају непоклапања понуде и тражње, плански орган прилагођава “цене“ добара како би се постигла краткорочна равнотежа, подижући цене траженијих добара и снижавајући цене мање тражених. Затим плански орган испитује рацио равнотежних цена и радног садржаја за различита добра (при чему су обе величине изражене у радним часовима). У наредном планском периоду треба повећати производњу добара које имају натпросечан рацио, а смањити производњу добара са исподпросечним рациом, уз употребу других, нематематичких метода предвиђања потрошње. У сваком периоду план се балансира (уравнотежује) применом инпут-аутпут или алтернативних метода. Укупан аутпут који подржава циљни вектор добара финалне потрошње треба израчунати унапред (у “рачунарском времену“). Овакав поступак омогућава превазилажење нереалне претпоставке да вектор потрошних добара мора бити потпуно антиципиран унапред - прилагођавање се врши специфичним методом “покушаја и грешке“ који се одвија у реалном времену. На крају, Котрел и Кокшот наводе и критеријуме “успешне иновације“ и “неекономског процеса“ производње одговарајући тако на Мизесове примедбе да социјалистичка економија не може функционисати у динамичким условима - успешна иновација је производ за који су потрошачи спремни да “плате“, на пример својим потрврдама о раду, бар онолико свог радног времена колико производ садржи друштвеног радног времена; а неекономски процес је онај за који не постоји ни један обим производње за који је овај услов испуњен.

Њихов модел обједињује демократско одлучивање о сразмерама расподеле друштвеног фонда рада на различите области (обнова и акумулација средстава за производњу, заједничка потрошња, лична потрошња...), слободу индивидуалног избора у личној потрошњи и примену принципа економије рада, и као такав представља велики изазов за све оне који оспоравају било теоријску, било практичну могућност алтернативе капитализму.

Критика Мизесове концепције економског рачуна је поткопала саме темеље његове либералистичке теорије капитализма и показала њен ненаучни карактер, истовремено разоткривајући сву испразност Мизесових наводних теоријских доказа о економској немогућности социјализма. Апологете капитализма се не могу више заклањати иза Мизесових „научних доказа“ и користити их као пропагандно средство за спутавање интелектуалних напора прогресивних снага човечанства да осмисле и реализују хуманије друштво.

[ на почетак ]

IX. Клевете

Мизесов обрачун са социјализмом се није завршио само на теоријским спекулацијама о немогућности економског рачуна у социјализму. Он је настојао да разори и обесмисли цео концепт научног социјализма нападајући га са свих могућих страна - од оспоравања материјалистичке концепције историје и дијалектике до анализирања социјалистичке етике, и бављење сваком од његових оптужби појединачно би захтевало вишегодишњи рад и приличну дозу скрибоманије. На срећу, на највећи број његових аргумената се може одговорити указивањем на природу његовог „научног“ метода. Не само да је социјалистичку доктрину подвргао уобичајеној тортури псеудонаучног логичког формализма и апстрактног субјективизма, већ је радо посезао и за најјачим оружијем „научног објективизма“ - извртањима, лажима, клеветама и проналажењем скривених мотива. Од оваквих Мизесових поступака срамотније су једино лицемерне изјаве оних који данас имају образа да устврде како је Мизес нешто „научно доказао“. Тако, на пример, можемо прочитати:

„Изгледа да Марксу никада није пало на памет да су производне снаге и саме производ људске мисли, тако да покушај да се из њих изведе мисао представља кретање у круг. Он је био потпуно опчињен фетишом речи „материјална производња“. Материјал, материјалистички и материјализам су биле модерне филозофске фразе у његово време, и он није могао избећи њихов утицај.“^[67]

Маркс је, дакле, “био опчињен“ и “под утицајем“ филозофске моде његовог времена, па зато оно што је он писао аутоматски није тачно. Заиста лепа илустрација ад хоминем „начног“ доказа. Само неколико редова ниже Мизес без имало скрупула пише:

„Апстрактна мисао је независна од жеља које покрећу мислиоца и од циљева којима тежи.“^[68]

Како је онда Марксова “апстрактна мисао“ потпала под утицај његових жеља, а посебно како је Мизес то откио анализирајући ту исту његову мисао, остаје мистерија. Али, на страну овај „психолошки аргумент“ и стилску фигуру да Марксу никада “није пало на памет“ (да су производне снаге и саме производ људске мисли). Мизес је изрекао чисту лаж! У “Грундриссе“ је Маркс написао следеће:

„Природа не гради машине, локомотиве, пруге, електричне телеграфе, мазге које саме раде, итд. То су производи људске делатности; природни материјал трансформисан у органе људске воље над природом, или људске партиципације у природи. Они су органи људског ума, створени људском руком; објективизирана моћ знања. Развој фиксног капитала указује до које мере је опште друштвено знање постало директна производна снага, и до ког су степена, стога, услови процеса друштвеног живота сами потпали под контролу општег интелекта и трансформисани у складу са њим.“^[69]

Без обзира што је спис “Грундриссе“ први пут објављен тек четрдесетих година XX века, две деценије пошто је Мизес објавио “Социјализам“, он се никада у својим каснијим радовима није исправио него је, напротив, наставио са клеветама и лажима упркос томе што му је спис био доступан. то се ти е тврдње да је објашњавање производних снага као резултата људске мисли, и њиховог повратног утицаја на мисао кретање у круг, то заиста јесте противречно са становишта формалне логике. Но то не значи да није научно тачно, јер се наука не може базирати на формалној логици. Формална логика је статично преметање празних апстракција, појмова лишених реалног садржаја, а предмет науке - објективно постојећи свет, у сталном је кретању и промени. Противречности објективно постоје, оне су саставни део света око нас, и само дијалектичка логика, као метод мишљења који настоји да ствари разуме конкретно - у њиховом кретању, променама, односима међусобне супротности и јединства, може бити исправан научни метод. Производне снаге истовремено представљају резултат рада а тиме и мишљења претходних генерација људи, и утичу на мишљење и односе између људи у текућој производњи јер су њен нужни елемент.

У истом стилу на другом месту Мизес даје још једну бриљантну психолошку анализу:

„Појмови 'капитализам' и 'капиталистичка производња' су политичке фразе. Њих су измислили социјалисти не да би проширили знање, него да би налазили мане, критиковали, осудили.“^[70]

Или:

„За марксисту, историјско истраживање је само средство политичке агитације. Његова сврха је да му пружи оружије за борбу против мрског буржоаског поретка друштва. Главни приговор овом методу није у томе што ствара површне, неодрживе теорије без детаљног испитивања историјског материјала, већ што шверцује евалуацију овог материјала у излагање које претендује да буде научно.“^[71]

Нема потребе више набрајати Мизесове клевете и лажи. Sapienti sat.

„Као научни писац, Маркс је био сув, педантан и тежак. Дар разумљивог изражавања му је био ускраћен.“^[72]

За Мизеса би се, напротив, могло рећи да се врло разумљиво изражавао, али да - на његову жалост - ништа што је рекао нема научну валидност.

[ на почетак ]

X. Хајеков аргумент

Лангеов одговор Мизесу је убрзо након објављивања постао широко прихваћен као дефинитиван теоријски доказ неодрживости Мизесових тврдњи. Ипак, то није значило крај дебате о социјалистичком рачуну. Фридрих А. фон Хајек се укључио у дебату са нешто измењених позиција аустријске школе. Хајек је, попут Мизеса, нападао социјализам са различитих страна, покушавајући да докаже како је он економски немогућ или неефикасан, како мора бити недемократски и тоталитаран, итд. Разрада ових теза се провлачи кроз његов целокупан опус. Многи његови аргументи су варијације на уобичајене теме либералне доктрине и као такви оспорени и оборени од стране разних њених критичара, па ће овде пажња бити усмерена само на његов централни аргумент чија је суштина изложена у спису “Употреба знања у друштву“^[73] објављеном 1945. године. У мери у којој се Хајекови аргументи поклапају са Мизесовим отпада потреба да се они поново анализирају јер је критика Мизеса већ показала њихову неодрживост, и фокус ће бити само на новим моментима које Хајек уноси у дебату. Хајеков аргумент је релевантан утолико што новија тумачења историје дебате о социјалистичком рачуну истичу његову различитост од Мизесових аргумената, па критика Мизеса може изгледати непотпуном за обарање тезе о немогућности економског рачуна о социјализму.

Суштину Хајековог становишта одражава следећи пасус у поменутом спису:

„Који проблем ми желимо да решимо када покушавамо да конструишемо рационалан економски поредак? Одговор је прилично једноставан под одређеним познатим претпоставкама. Ако поседујемо све релевантне информације, ако можемо почети од датог система преференци, и ако располажемо комплетним знањем о расположивим средствима, проблем који остаје је чисто логички. То јест, одговор на питање која је најбоља употреба расположивих средтава је имплицирана у нашим претпоставкама. Услови које решење овог проблема оптимума мора задовољити су у потпуности дати и могу се најбоље изразити у математичкој форми: најкраће речено, то је захтев да су маргиналне стопе супституције између било које две робе или фактора исти за све њихове различите употребе.“^[74]

Хајек затим истиче да су претпоставке на којима почива овакво решење проблема нереалне, и да се стога проблем не може практично решити. На другом месту^[75] Хајек признаје могућност да се овај проблем теоријски реши, ублажавајући тако Мизесове тврдње да је економски рачун у социјализму теоријски и логички немогућ. Као разлог за практичну неспроводљивост економског рачуна у социјализму Хајек наводи да “подаци“ од којих економски рачун почиње никада нису и не могу бити “дати“ за цело друштво у смислу да један ум може да њима располаже. Он то дефинише као проблем коришћења знања које нико не може поседовати у тоталитету:

„Специфичан карактер проблема рационалног економског поретка је детерминисан управо чињеницом да знање околности које морамо користити никада не постоји у концентрисаној или интегрисаној форми већ искључиво као распршени делићи некомплетног и често контрадикторног знања које поседују све појединачне индивидуе.“^[76]

По Хајеку, проблем није у томе да ли је потребно планирање у привреди, већ да ли је потребно планирање на централизован или децентрализован начин. Под централизованим планирањем Хајек подразумева управљање привредом од стране јединственог ауторитета, а под децентрализованим планирањем ништа друго до тржишни механизам у коме сви појединци управљају средствима у њиховом власништву. Који ће систем бити ефикаснији по њему зависи од тога да ли се може боље једном централном ауторитету ставити на располагање сво знање које му је потребно а које је иницијално распршено, или обезбедити индивидуама онолико додатног знања које им је потребно да би ускладили планове са другим индивидуама.

Хајек истиче да постоје различите врсте знања, па се решење овог питања своди на разматрање релативног значаја различитих врста знања. Он знање дели на две врсте: на научно знање у виду знања одређених универзалних закона, и на “неорганизовано“ знање. Неорганизовано знање Хајек дефинише као:

“... знање специфичних околности времена и места.“^[77]

По њему, свака индивидуа има “неку предност“ над другима у смислу поседовања јединствених информација које се могу “корисно употребити“, али само под условом да она сама доноси одлуке или активно учествује у њиховом доношењу. Он при томе мисли на информације о људима, и специфичним, локалним условима наводећи примере дилера који зарађује на познавању разлика у локалним ценама роба, шпедитера који зарађује на информацијама о степену искоришћености капацитета бродова, итд. Хајек сматра да је управо овакво неорганизовано знање разлог због кога се морамо држати “постојећег економског поретка“, односно да је ово знање доминантно у области економских активности и далеко значајније од научног знања те да се не може прикупљати и користити на одговарајући начин у социјалистичкој економији. Он у прилог овој тези наводи и сталне промене услова привређивања. Хајек тврди да заговорници централног планирања губе из вида значај ових промена које онемогућавају дугорочно планирање и намећу потребу за сталним “значајним“ изменама планова. Хајек истиче да се поједине економске одлуке морају доносити на дневној бази наводећи пример привредних капацитета који се могу користити на различитим нивоима трошкова применом различитих метода менаџмента, чија примена зависи од сталног сагледавања ефеката промена, односно од информација које нису биле доступне претходног дана.

Хајек затим тврди да се не може очекивати да се ово неорганизовано знање може прво комуницирати централном планском органу, а затим интегрисати и формирати план производње на бази кога би се издавала наређења. Децентрализација је потребна како би се ово знање искористило на прави начин. Али, са друге стране, индивидуа не може доносити одлуке искључиво на бази овог неорганизовног знања, већ да мора на неки начин добити и информације које му омогућавају да своје одлуке усклади са одлукама других и променама у целом економском систему. Хајек затим каже да практично све што се дешава у свету може на неки начин утицати на одлуку коју треба донети и да се не могу поседовати све релевантне информације. Оно што је потребно знати, по Хајеку, јесте релативан значај тих промена, и управо механизам цена на тржишту пружа такве информације. Као илустрацију овога он наводи пример - из неког разлога долази до промене понуде калаја на тржишту, што доводи до раста његове цене. Они који користе калај сада су приморани да га економичније користе јер је његова употреба постала профитабилнија на неком другом месту, а они који га производе пребацују ресурсе са других производа на производњу калаја која је сада постала профитабилнија. Ефекат се брзо шири кроз целу привреду и долази до промена у структури производње не само калаја, него и супститута, сировина, итд. При томе не морају сви знати разлоге зашто је смањена понуда калаја, довољна им је информација коју носи његова промењена цена.

„Целина делује као једно тржиште, не зато што неки од њених чланова истражују цело поље, већ зато што се њихова ограничена индивидуална поља вида довољно преклапају да се преко многих посредника релевантна информација комуницира свима.“^[78]

Тржиште је, по Хајеку, механизам комуницирања знања који омогућава индивидуалним произвођачима да посматрањем неколико параметара (цена) прилагођавају своје активности променама о којима скоро ништа не знају. Хајек признаје да овај механизам није савршен у смислу теорије општег еквилибријума, али да је ипак “чудесан“ јер несвесно усмерава људе “у правом смеру“. Ценовни механизам тржишта настаје је спонтаном еволуцијом, као

“... резултат ненамераваног прилагођавања ... део процеса несвесне самоорганизације структуре или обрасца.“^[79]

Ценовни механизам је спонтана формација коју су људи просто научили да користе, углавном без разумевања начина његовог функционисања.

До сада најпотпунију критику Хајековог аргумента дали су Котрел и Кокшот у спису “Информације и економија: критика Хајека“^[80] објављеном 1996. године. Њихова критика почиње генералном констатацијом неодрживости Хајекове субјективистичке концепције друштвених наука и посебно његове претпоставке понашања појединца као рационалног субјекта, коју аргументују психолошким и социолошким истраживањима последњих деценија.

Они истичу да је савремени развој капитализма дошао до стадијума у коме је економски субјект правна а не физичка категорија. Економски субјекти су углавном фирме а не појединци, и активности фирми се не могу свести на унутрашњи субјективни живот менаџера који је на врху фирме. Активности фирми су комплекси процедура доношења одлука, поступака и разматрања који укључују велики број људи, и питање процедура може бити једнако важно као и питање ко заузима који положај у фирми. Заблуда да само појединци врше економски рачун која је карактеристична и за Хајека и за Мизеса последица је њиховог методолошког приступа - посматрања изолованог, апстрактног појединца као основне јединице друштва, и посматрања друштва као чисто субјективног ентитета који егзистира само у главама појединаца. Неразвијени облици приватне својине карактеристични за рани капитализам основа су њиховог поистовећивања капитал-својине и капитал-функције са физичким појединцем.

„Стога је изгледало да је агент економске праксе особа, капиталиста или предузетник пре него фирма. Али, са становишта садашњег нивоа економског развоја, може се видети да је правни субјект који максимизира власништво у ствари субјект који врши рационалан рачун.“^[81]

Због тога је, сматрају они, неприхватљив покушај да се наука о друштву посматра на субјективистички начин како то чини Хајек. Његов филозофски субјективизам се одражава и на његов концепт субјективне информације. Котрел и Кокшот указују да је развој научне концепције информација последњих деценија која је довела до схватања објективне природе информација и примене тих сазнања прво у области телекомуникација а затим у микроелектроници и другим областима, обесмислио Хајеково субјективистичко становиште. Они истичу да субјективистичка концепција информација као знања у главама појединаца одвлачи пажњу са истраживања материјалне основе информација, онемогућавајући тако сагледавање производње и манипулације информацијама као процеса рада и технологије. Као пример за везу између економских односа и нивоа развоја техника за објективизацију информација наводе да се рента као економска категорија могла стабилизовати тек када су развијена средства за евиденцију власништва и уговора о најму, било да су то писани документи на папирусу или на камену. Монетарни рачун и цене се ослањају на технологију бројања и рачуна, за коју напомињу да у робној привреди никада не могу бити чисто ментална операција. За то су били потребни или мали каменчићи (цалцули) римског доба, или рачунске таблице каснијих периода. Развијена трговина без материјалних средстава која омогућавају евиденцију и рачун је врло непрактична и неуспешна, ако не и немогућа.

„Економска рационалност је алгоритамски процес који се ослања на средства за рачун и чување информација.“^[82]

Котрел и Кокшот посебно наглашавају чињеницу да је дебата о социјалистичком рачуну у првој половини XX века вођена на терену неокласичне теорије што је утицало на саму поставку проблема. Неокласичан модел полази од субјективних преференција појединца, што отвара простор за Хајеков аргумент да плански орган не располаже унапред информацијама о преференцијама свих појединаца. Али, појединачне преференције не могу бити дате ван конкретних разменских односа, оне се формирају у самом акту избора у току размене. Отуда оне немају никакав значај за социјалистички економски рачун јер се он уопште не заснива на размени. Проблем економског рачуна се може дефинисати као проналажење оне комбинације производа која је у складу са производним могућностима привреде и коју заједница преферира у односу на друге могуће комбинације. То треба да буде комбиновани резултат демократског политичког одлучивања и агрегатних потрошачких одлука, као што је већ објашњено у поглављу о економском рачуну на бази јединица радног времена. Уз употебу одговарајућих система прикупљања података, састављање вектора аутпута није никакав проблем. Прикупљање података о производним могућностима може изгледати нешто теже и управо је то контекст у коме се разматра Хајеков аргумент.

Претпоставка на којој се базирају и Мизесови и Хајекови аргументи против социјалистичког економског рачуна да сви потребни подаци морају бити на располагању “једном уму“ представља извртање и редуковање социјалистичког аргумента до бесмисла, како би се исти лако оповргао. Заиста би било смешно бранити тезу да један човек има такве интелектуалне капацитете да може сам у детаље планирати рад целе привреде.

„Чак ни најватренији обожаватељи Стаљиновог култа личности нису тврдили да је он сам саставио [совјетски] петогодишњи план.“^[83]

Не ради се уопште о томе, већ о потреби да се тржишни механизам обраде информација замени механизмом обраде економских информација унутар планске организације. У прошлости се планска организација заснивала на менталној подели рада између већег броја људи, а будућности ће се обрада информација вероватно заснивати на рачунарској технологији. У оба случаја, осим људских интелектулних капацитета у обављање овог посла су укључена и материјална средства - табеле, обрасци, калкулатори, рачунарске мреже, итд. Развој економског рачуна увек је зависио од материјалних средстава за обављање рачунских операција и евиденцију. Улога човека у овом процесу састоји се у уносу иницијалних информација и у њиховом манипулисању. Рачунским операцијама се низови симбола који представљају физичке количине добара трансформишу како би се моделирало њихово потенцијално кретање... Стога, констатују Котрел и Кокшот, Хајеково дефинисање проблема као задатка једног ума је недопустиво, и има смисла само уколико се жели тврдити да ни један систем администрације нема способности да обави задатак. У доба када је рачунарска технологија експоненцијално повећала квантум информација који се може обрадити, таква теза се не може узимати здраво за готово као важећа.

Хајекова подела облика знања на научно и неорганизовано, односно на знање општих закона и знање конкретних околности места и времена такође је неодржива. Она изоставља читав слој различитих облика људског знања - попут познавања одређених технологија и поступака, који су пресудни за економске активности а који се не могу свести на унивезалне научне законе али истовремено нису потпуно специфични за одређено место и време, и могу се комуницирати. Лиценцирање, франшизинг и други облици преноса технолошког и „know-how“ знања у капитализму илуструју ову чињеницу. Претпоставка успешног социјалистичког економског рачуна је постојање централног регистра свих расположивих технологија. Већ данас постоје материјални услови да се исти реализује - већина фирми води евиденцију о својим инпутима и аутпутима у разним рачунарским програмима за табеларне калкулације, и такве информације би се лако могле повезати у јединствени систем, односно централизовати. Чак ни Хајеково неорганизовано знање у најужем смислу, знање конкретних околности времена и места не представља баријеру изградњи централизованог економског система. На пример, појединачне информације о расположивим капацитетима на линијама аутобуских или авио превозника данас су повезане у јединствени национални или интернационални информациони систем па сваки путник може у сваком моменту сазнати да ли и како се може превести од места А до места Б.

Описујући начин на који тржиште и ценовни механизам регулишу кретање информација и добара, Котрел и Кокшот истичу да је брзина трансфера информација садржаних у ценама ограничена реалним кретањем добара (или увођењем нових производних капацитета) које изазива промене цена, што значи да је извршавање оптимизације производње релативно споро. Децентрализована обрада података на бази цена од стране тржишних субјеката чини њихово прилагођавање промењеним условима ограниченим и спорим. Насупрот томе, они истичу погодности које би имала централизована обрада података. Наравно, није могуће све релевантне информације концентрисати у једној тачки, али јесте на релативно малом простору. Ако се информације прикупе на једном или више снажних рачунара, прорачун најбољег искоришћења расположивих ресурса елиминисао би непотребна расипања ресурса и времена која се дешавају у капиталистичкој економији у виду њеног реалног поступка “оптимизације“. Свако потенцијално будуће стање привреде би се могло прорачунати у “рачунарском времену“ без промена у реалној привреди.

Један од главних Хајекових закључака је да ефикасно функионисање привреде укључује значајну употребу распршених информација, и да је немогуће извршити њихову централизовану обраду. Котрел и Кокшот конструишу математички модел^[84] на бази алгоритамске информационе теорије у коме пореде комуникационе трошкове тржишног и планског система. Њихов закључак је да је, насупрот Хајековим тврдњама, потребно извршити пренос значајно мањег обима информација у планском него у тржишном систему и да је централизовано прикупљање података једноставније и брже од тржишног, уз брже прилагођавање система на промене.

то се ти е Хајекове концепције цена и његовог објашњења њихове улоге на тржишту које је илустровао примером са променом цене калаја, неспорно је да заиста цене имају извесну информациону вредност и да омогућавају одређени степен усклађивања економских активности тржишних субјеката. Али, наведени пример покреће бројна питања. Сама промена цене није основа за доношење рационалне економске одлуке појединца уколико он не зна узрок њене промене. Рецимо, раст цене може бити краткорочан услед штрајка рудара или дугорочан због тога што се исцрпљују природне резерве калаја. Доношење рационалне одлуке о обиму производње и инвестирању у нове капацитете зависи од тога да ли је ова промена привремена или трајна, а ту информацију сама цена не носи. Примена погрешне одлуке ће имати негативне последице, па се доносилац одлуке мора ослонити и на друге врсте информација. Цена, дакле, носи информацију о тренутним условима под којима се робе размењују, а за сагледавање потенцијалне рентабилности је потребно познавање будућих цена, односно њихово предвиђање. Пошто Хајек говори о динамичким условима у којима се дешавају сталне промене, то се његова теза да цене носе довољно информација за доношење рационалних одлука не може успешно бранити.

Динамички аспект цена се огледа у томе да се њихов информациони садржај повећава у моменту промене цене. На пример, ако се цена може изразити као скуп од неколико битова^[85], њен информациони садржај представља логаритамску вредност у форми лог₂((x-1)/x) где x представља неки временски период у коме се цена не мења. У тренутку промене цене њен информациони садржај постаје лог₂((1/x)+А), где је А број битова којима се изражава промена цене. На пример, ако се цена мења само једном годишње, информациони садржај цене на дан раста већи је око 3000 пута у односу на дан пре раста цене. Промене цена су битни извори информација за тржишне субјекте јер у одређеној мери одражавају промене које се дешавају на тржишту. Али, морају се разликовати промене које су последица деловања фактора ван тржишног механизма и које су независне од друштвеног облика производње, и промене које су последица функционисања самог тржишног механизма. Само су ове прве релевантне за Хајеков аргумент. На пример, суша или раст популације утичу објективно на производне могућности привреде и структуру потреба коју она треба да задовољи, и на овакве промене се и тржишни и плански систем морају прилагођавати. Интерно узроковане промене функционисањем тржишног механизма, као што су раст цена услед експанзије кредита, спекулативне флуктуације цена на берзама, итд. нису релевантне за проблем економског рачуна у социјализму.

У поглављу о рачуну у јединицама радног времена већ је констатовано да рачунарска технологија већ данас омогућава планирање комплетних вектора аутпута у занемарљиво кратком времену, тако да се свака егзогена промена може урачунати и извршити реконфигурисање плана тако да он одговара новим условима. Пошто промене захтевају и физичко кретање добара и друге радне операције, то се време прилагођавања састоји из два дела: из рачунског времена у којем се извршава итеративни плански алгоритам и које се на бази данашње рачунарске технологије може мерити у минутима, и времена физичког прилагођавања потребног да се реализују потребне промене. Пошто је физичко време прилагођавања дуже од рачунског, то је оно истовремено и граница која одређује брзину прилагођавања привреде променама. У тржишном систему, са друге стране, свака итерација прилагођавања - која се у планској привреди обавља на рачунару, одвија се у реалном времену и једнака је физичком времену прилагођавања за ту итерацију. Пошто је потребно више итерација да би се цео систем прилагодио на промену, то се укупно време прилагођавања вишеструко увећава. У пракси ствари стоје још горе јер и пре него што се систем прилагоди на једну промену, због дужине трајања процеса прилагођавања, дешава се читав низ других промена што води хаотичном и осцилаторном понашању система.

„Хајека треба похвалити за његову способност да у најбољем светлу прикаже лош случај, да од нужности прави врлине. Неизбежна нестабилност тржишта се сматра за благослов. Грубост цена као информационог механизма се види као заштита људи од информационог преоптерећења.“^[86]

Хајеков “спонтани поредак“ који наводно произилази из деловања ценовног механизма и размене само је још један у низу идеалистичких концепата потпуно одвојених од стварности који друштвене феномене третирају неисторијски, недијалектички, одвојено од материјалне основе друштва, и стога ненаучно.

[ на почетак ]

XI. Закључак

Вратимо се сада на оригиналну Мизесову тврдњу од које је дебата о социјалистичком рачуну почела - да је социјализам економски немогућ јер у њему не може бити економског рачуна. Као што је претходна анализа показала, Мизесов аргумент се не може сматрати за научно валидан јер он специфичну историјску форму у којој се економски рачун јавља брка са његовом суштином. Не стоји његова тврдња да је монетарни рачун у капитализму једини облик економског рачуна, па отуда ни његов закључак да у социјализму не може бити економског рачуна пошто се жели укидање новца, размене и приватне својине а тиме и монетарног рачуна. Дакле, Мизес није доказао да је социјализам економски немогућ.

Ни Хајеков аргумент, било да је схваћен као разрада Мизесовог, било да је узет самостално, не доказује такву тврдњу. Насупрот славодобитном хвалисању њихових следбеника подстакнутих сломом стаљинизма у протекле две деценије, како је дебата о социјалистичком рачуну завршена дефинитивном победом Мизеса, истина је да се дебата налази на самом почетку. Није се одмакло ни педаљ у доказивању његове тврдње. Мизесова псеудо-научна теорија монетарног рачуна је, као и данас, више пута служила као идеолошко оружије у спутавању и сузбијању отпора капитализму. Пропагирањем немогућности било каквог другачијег својинског и економског система осим капитализма жели се спречити свако размишљање о рационалнијем и хуманијем друштву, о алтернативи капитализму. Жели се да масе покорно сагну главу и са захвалношћу гледају буржује за беду и сиромаштво у којима скапавају^[87].

На крају, може се поставити питање да ли је уопште битно да ли је или није Мизес био у праву? Многи данас проглашавају дефинитивни слом социјализма - СССР и источни блок су се распали, планска привреда је потпуно размонтирана. Такве идеје не треба узимати за озбиљно. Оно што је пропало није био социјализам, него стаљинизам^[88] који се сакривао иза имена социјализма. Стаљинизам и све његове варијације - маоизам, титоизам, итд., представљао је једну од манифестација борбе радничке класе широм света, резултат противречности ове борбе. Његов слом не значи крај ове борбе. Напротив, критичка анализа стаљинизма омогућава извлачење битних закључака о опасностима које је вребају у будућности. Ова борба се данас одвија у другим условима и облицима, пролази кроз успоне и падове - упркос привидном затишју последњих деценија и дефанзиви која је омогућила поновно разбуктавање капиталистичке идеологије и тријумфалистичко проглашавање вечности капитализма, отпор радничке класе се појачава из године у годину. Масовни штрајкови у свим земљама задне европе и милионске демонстрације против империјалистичких ратова широм планете о томе јасно сведоче. Радничка класа на интернационалном нивоу полако постаје свесна своје колосалне снаге и способности да промени друштво. Наредне године не доносе идилу капитализма, како се наивно буржоаски идеолози уљуљкују у својим маштањима.

Стаљинистички „социјализам“ јесте представљао један од облика планске привреде, али није био модел социјалистичког планирања у правом значењу те речи. Социјалистичка планска економија је могућа једино кроз специфичан облик организације - кроз пролетерску демократију^[89], а стаљинизам је био њена сушта супротност, тоталитаристичка диктатура. Напуштање овог планског модела од стране стаљинистичке бирократије било је израз њених тежњи да своје привилегије на основу чиновничког положаја и политичке власти преточи у своје трајно власништво, у власништво над средствима за производњу. Нова буржоазија у Русији и другде по источној Европи произашла је управо из ових структура које су под плаштом приватизације преливале друштвено богатство у своје џепове.

Плански модел^[90] у бившем СССР-у је био у одређеној мери успешан у поређењу са капиталистичким економијама. Он је омогућио брзу индустријализацију - посебно развој војне индустрије који је омогућио победу над нацистичким нападом у Другом светском рату, али је стварао и бројне проблеме. У почетку су коришћени груби планови у којима је прецизиран мањи број циљева у наредном планском периоду. Са растом сложености совјетске индустрије, ефикасног оваквог планирања је бивала све мања, а несклад између потребних количина и структуре аутпута и резултата производње био је све већи. Разлог за то је што планови нису израђивани од струкутре финалих аутпута уназад, јер је то био превише комплексан задатак за тадашњи плански апарат који је из идеолошких и из техничких разлога управљао привредом путем директива уместо двосмерном комуникацијом и широким демократским партиципирањем радника у изради планова. Планови су били дефинисани апстрактно у збирним квантитативним величинама - у тонама челика и бетона, расту стопе експлоатације руда за одређени проценат, итд. То је довело до осамостаљивања планова производње полупроизвода као циљева самих по себи, уместо да буду у функцији плана финалне производње. Повећање комплексности совјетске економије довео је до више покушаја да се плански систем реформише у деценијама после Другог светског рата. Идеолошки отпор увођењу нових метода планирања је успоравао промене, и примена инпут-аутпут модела линеарног програмирања никада није у потпуности заживела.

Ни у Југославији никада није доследно спроведен модел социјалистичке привреде у оном смислу у коме је она изложена у теорији научног социјализма. После почетних корака у првој деценији после Другог светског рата у правцу изградње планске привреде - у много чему сличне са совјетским моделом, већ шезедесетих година је извршен заокрет ка тржишном социјализму чиме је де фацто утрт пут каснијој идеолошкој капитулацији капитализму^[91]. Социјалистичка реторика је задржана, али су успостављени односи робне производње - у специфичном облику пошто су тржишни актери била предузећа у друштвеној и државној својини и због тога што је држава задржала поједине инструменте контроле и планирања. У наредним деценијама је противречност између друштвене својине и робне производње почела да ствара економску кризу која је кулминирала крајем осамдесетих година. Упркос томе што је привредом доминирала робна производња, социјалистички елементи у другим областима друштвеног живота (право, социјална заштита...) одржавали су се у наредним деценијама. Економска криза је производила дисфункционалности и у овим областима, па се југословенски социјализам све више сводио на политичку демагогију која се одржала све до краја осамдесетих. Дефинитиван идеолошки заокрет је учињен 1989. године када су постављени темељи „транзиције у модерну тржишну привреду“ како је еуфемистички назван план ресторације капитализма у Југославији. Наредне године донеле су разбијање заједничке државе у свесно потпаљеној хистерији национализма и крвавом братоубилачком рату који су повеле републичке бирократије, свеопшту пљачку друштвене својине кроз хиперинфлацију, преливање капитала у приватни сектор штетним купопродајним уговорима и кроз приватизационе шеме. Данас, скоро петнаест година касније јасно је да ресторација капитализма није донела ништа прогресивно, нити може донети. Овај процес још увек није до краја завршен, али логика капитала одавно управља животима људи и последице су ужасне: производња је преполовљена са тенденцијом даљег пада и стагнације, скоро милион људи је незапослено, животни стандард се срозао на једну десетину некадашњег, социјална поларизација између сиромашних маса и уског слоја ултра-богатих је достигла фантастичне размере... Наравно, не сме се заборавити ни прљава улога коју су одиграле политичке и војне институције западног капитала.

Упркос сладуњавим политичким обећањима о свеопштем просперитету „када се заврши транзиција“ (чији се крај непрестано одлаже даље у будућност) и домаћа привреда интегрише у глобални капиталистички поредак, њена будућност је црна. План и концепт њеног развоја је сведен на слепу веру да ће неким чудом „невидљива рука тржишта“ решити све проблеме. Очи креатора домаће економске политике молећиво су упрте у страни капитал који ће у милијардама похрлити у спас. Али, такав сценарио се не може догодити ни овде, ни у другим земљама у региону. Рецесија највећих светских капиталистичких привреда, заједно са обиљем јефтине радне снаге и ресурса у земљама источне Европе, а посебно Азије и Африке чине Србију неатрактивном за инвестирање, и управо је то пресудан фактор а не наводни висок политички ризик. Србија, Хрватска, Буграска, Мађарска и други источноеврпоски економски и политички патуљци упркос својој идеолошкој капитулацији капитализму и свом политичком додворавању западном капиталу, не могу се поредити са гладним и босоногим масама трећег света које вегетирају на пар десетина долара месечно. То је права инвестициона Мека за западни капитал. Нигде се ствари не могу променити на боље. Капитализам је завршио своју историјску улогу и постао кочница даљем прогресу. Неспособан да даље развија производне снаге, он је приморан да их уништава економским кризама и војним конфликтима како би се одржао.

Питање алтернативе капитализму је данас актуелно на овим просторима и на целој планети поједнако колико и када је први пут постављено на научни начин, Марксовом критиком капитализма. Социјализам или варваризам, још увек је најважнији избор који човечанство мора да направи. Искустава борбе за социјализам у протеклом веку, са свим поразима и победама, успонима и падовима, морају бити предмет анализе у потрази за решењем. Али, решење се не може пронаћи пуким теоретисањем у фотељи, решење може произаћи само као резултат јединства теоријске и практичне борбе за социјалистичку трансформацију друштва.

Београд, 2003.

---

Литература

Напомене: Значајан део коришћене литературе представљају електронска издања на интернету која не садрже информације о томе на бази ког превода или штампаног издања су припремљена. Такође, највећи број њих није преведен на српски језик. Због тога сваки цитат из ових дела прати одговарајућа напомена у којој је предметни цитат дат у оригиналној верзији.

Радови Лудвиг фон Мизеса су цитирани према верзијама које се налазе у Ludwig вон Мисес Институте архиви (www.mises.org), а сва дела која носе назнаку (МИА) цитирана су према верзијама из Marxist Интернет Арцхиве (www.marxists.org).

Списак коришћене литературе је сортиран по абецедном редоследу презимена.

1. Enrico Barone,
"Ministry of Production in Collectivist State", 1908.

2. Andy Blunden,
"Planned Economy and Workers Control", 1991.,
"Ethics" - polemika sa Cyril Smith-om, 1997-1998 Hegel discussion list,
"Knowledge & Value", 1998.,
"What is the Most Important Problem of Social Science?", for the First Electronic Congress on the Updating of "Das Kapital".

3. Peter J. Boettke,
"Ludwig von Mises",
"Soviet Admissions: Communism Doesn't Work", 1990.,
"From Marx to Mises: A Review Essay", 1993.

4. Eugen Bohm-Bawerk,
"Karl Marx and the Close of His System", 1896., (MIA)

5. Allin Cottrell and W. Paul Cockshott,
"Value, Markets and Socialism", 1989.,
"Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993.,
"Towards a New Socialism", 1993.,
"Socialist Planning after the Collapse of the Soviet Union", 1993.,
"Information and Economics: A Critique of Hayek", 1996.,
"On Ljunggren's 'Plan and Market'", 2002.,
"Opposition to Hayek" i "Value of Information" internet diskusije,
(http://www.ecn.wfu.edu/~cottrell/ope/archive/9704/0140.html), 1997.

6. Paresh Chattopadhyay,
"Defence of Socialism in the Socialist Calculation Debate Revisited: A Marxian Approach"

7. Dragoljub Dragišić, Bogdan Ilić, Branko Medojević, Milovan Pavlović,
"Politička ekonomija", Ekonomski fakultet u Beogradu, 1998.

8. Alan Ebenstein,
"Friedrich Hayek: A Biography", Cato Institute book forum, 2001.

9. Kevin Mc Farlane,
"Real Socialism Wouldn't Work Either", 1992.

10. Andrew Farrant,
"The Socialist 'Calculation' Debate: Lange Versus Mises and Hayek", 2001.

11. Jack Fleck,
"Is Socialism Possible? - Che Guevara vs. Ludwig von Mises", 1972.

12. Nicolai Juul Foss,
"Information and the Market Economy: A Note on a Common Marxist Fallacy", The Review of Austrian Economics, vol. 8, no. 2, 1995.

13. Duncan Hallas,
"Socialist Economics", 1972., (MIA)

14. Friedrich A. Hayek,
"The Use of Knowledge in Society", 1945.,
"The Road to Serfdom", 1972.,
"Kobna ideja: greške socijalizma", CID Podgorica, 1998.

15. Jeffrey M. Herbener ,
"Calculation and the Question of Arithmetics", The Review of Austrian Economics 9/1.

16. Rudolf Hilferding,
"Bohm-Bawerk's Criticism of Marx", 1904. (MIA)

17. Hoon Hong,
"Marx's Value Forms and Hayek's Rules: A Reinterpretration in the Light of the Dichotomy Between Physis and Nomos", 2002.

18. Hans-Hermann Hoppe,
"Socialism: A Property or Knowledge Problem?", The Review of Austrian Economics 9/1.

19. Branko Horvat,
"Politička ekonomija socijalizma", 1982.

20. Bogdan Ilić,
"Teorijske osnove i praksa razvoja socijalizma u Sovjetskom Savezu i zemljama istočne Evrope", NIRO Delta Press, Beograd, 1982.

21. Eugene Kamenka,
"Marxian Humanism and the Crisis in Socialist Ethics", 1965.

22. William Keizer,
"Two Forgotten Articles by Ludwig von Mises on the Rationality of Socialist Economic Calculation", The Review of Austrian Economics

23. Elias L. Khalil,
"Information, Knowledge and the Close of Friedrich Hayek's System".

24. Israel M. Kirzner,
"The Economic Calculation Debate: Lessons for Austrians", The Review of Austrian Economics.

25. Roger Koppl,
"Alfred Schutz and F. A. Hayek as Misesian Methodologists", 1998.

26. Robert Kurz,
"Marx 2000", 1999.

27. Maurice Lagueux,
"Von Mises' Aprirorism and Austrian Economics: from Menger to Mises", 1996.

28. Oskar Lange,
"On The Economic Theory of Socialism", 1936.

29. Don Lavoie,
"Rivalry and Central Planning: the Socialist Calculation Debate Revisited", 1985. ,
"A Critique of the Standard Account of the Socialist Calculation Debate", The Journal of Libertarian Studies, vol. V, no. 1, 1981.

30. Vladimir I. Lenin,
"The State and Revolution", 1917. (MIA)

31. League for a Revolutionary Communist International,
"The Fallacies of Market Socialism", Trotskist International #20.,,
"Marxism Versus Postmodernism", Trotskist International #24, 1997.

32. Tibor R. Machan,
"Beyond Hayek, a Critique of Central Planning", 1988.

33. Ernest Mandel,
"The Marginalist Theory of Value and Neo-classical Political Economy" (odlomak iz "Marxist Economic Policy"), 1962. (MIA)

34. Karl Marx & Friedrich Engels,
"Manifest komunističke partije", 1848., (MIA)
"Das Kapital", 1867., (MIA)
"Kritika Gotskog programa", 1875., (MIA)
"Anti-Diring", 1877., (MIA)
"Socijalizam: nau?ni i utopijski", 1880., (MIA)
A Letter to P. V. Annenkov, 1846., (MIA)

35. Istvan Mészáros,
"Beyond Capital", 1995.

36. Ludwig von Mises ,
"The Theory of Money and Credit", 1912.,
"Nation, State and Economy", 1919.,
"Economic Calculation in the Socialist Commonwealth", 1920.,
"On the Manipulation of Money and Credit", zbirka eseja, 1923-1946.,
"Liberalism", 1929.,
"Epistemological Problems of Economics", 1933.,
"Planned Chaos", 1947. (epilog knjige "Socialism"),
"Middle of the Road Leads to Socialism", 1950.,
"Theory and History", 1956.,,
"Liberty and Property", 1958.,
(Ludwig von Mises Institute, elektronska izdanja)

37. Robert P. Murphy,
"Notes on the Socialist Calculation Debate", 2002.

38. Robert Nadeau,
"Cultural Evolution True and False: A Debunking of Hayek's Critics", 2003.

39. Dave Osterfekd,
"Marx, Mises and Socialism", 1974.

40. Alexandre Padilla,
"Austrian Economics - The Socialist Calculation Debate".

41. Giulio Palermo,
"The Socialist Planning Debate: A Historical and Analytical Reconsideration", History of Economic Ideas, vol. 6, no. 3, 1998.

42. E. C. Pasour, Jr.,
"Consumer Information and the Calculation Debate", 1996.

43. Geoffrey Pilling,
"The Crisis of Keynesian Economics", 1986., (MIA)

44. Ivan Pongračić,
"Austrian Economics and the End of Socialism", 2000.

45. David L. Prychitko,
"Did Horvat Answer Hayek? The Crisis of Yugoslav Self-Management", 1991.

46. Reality (a collection of online communist polemical material) - www.reality.gn.apc.org,
"Against Mises",,
"Fundamental Principles of Communist Production and Distribution".

47. Morgan O. Reynolds,
"The Impossibility of Socialist Economy, Or, A Cat Cannot Swim The Atlantic Ocean", The Quarterly Journal of Austrian Economics 1, no. 2, 1998.

48. Murray N. Rothbard,
"The End of Socialism and the Calculation Debate Revisited", The Review of Austrian Economics.

49. David Ramsay Steele,
"Posing The Problem: The Impossibility of Economic Calculation under Socialism", The Journal of Libertarian Studies, vol V, no. 1, 1981.

50. Leon Trotsky,
"The Revolution Betrayed", 1936. (MIA)

51. Lucien Seve,
"To Begin With the Ends", (MIA)
"Man in Marxist Theory", 1974., (MIA)

52. Barry Smith,
"Aristotle, Menger, Mises: An Essay in the Metaphysics of Economics", 1990.

53. Jim Smith,
"The Law of Value in the Transition to Communism", International Socialist Forum.

54. Joseph R. Stromberg,
"Man, Economy and Che", 2000.

55. John Upper,
"Hayek & Socialist Calculation", 1997.

56. Leland B. Yeager,
"Mises and Hayek on Calculation and Knowledge", The Review of Austrian Economics, vol. 7, no. 2, 1994.,
"Calculation and Knowledge: Let's Write Finis", The Review of Austrian Economics, vol. 10, no. 1, 1997.

57. Carlo Zappia,
"Private Information, Contractual Arrangements and Hayek's Knowledge Problem", 1995.

Fusnote:

^[1] Ludvig fon Mizes, "Ekonomski račun u socijalističkom komonveltu", 1920., str. 17. (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje)
^[2] Eugen Bohm-Bawerk, "Karl Marx and the Close of His System", 1896., (MIA)
^[3] Rudolf Hilferding, "Bohm-Bawerk's Criticism of Marx", 1904. (MIA)
^[4] Karl Marks i Fridrih Engels, "Manifest komunističke partije", 1848., "Kritika Gotskog programa", 1875., "Socijalizam: naučni i utopijski", 1880., itd., V.I. Lenin, "The State and Revolution", 1917. (MIA)
^[5] Enrico Barone, "Ministry of Production in Collectivist State", 1908.
^[6] Ludwig von Mises, "Socialism", 1922. (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje)
^[7] Leon Trotsky, "The Revolution Betrayed", 1936. (MIA)
^[8] Ovde nije mesto detaljnoj kritici sovjetskog modela planiranja - za objašnjenje zašto on nije bio u skladu sa marksističkom doktrinom naučnog socijalizma videti: Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Socialist Planning after the collapse of the Soviet Union", 1993.
^[9] Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993.
^[10] Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993.
^[11] Oscar Lange, "On The Economic Theory of Socialism", 1936.
^[12] Don Lavoie, "Rivalry and Central Planning: the Socialist Calculation Debate Revisited", 1985.
^[13] Friedrich A. Hayek, "Collectivist Economic Planning", 1935., "The Use of Knowledge in Society", 1945., itd.
^[14] Jeffrey M. Herbener, "Calculation and Question of Arithmetics", Hans-Hermann Hoppe, "Socialism: A Property or Knowledge Problem?", The Review of Austrian Economics, vol. 9, no. 1, 1996., Leland B. Yeager, "Mises and Hayek on Calculation and Knowledge", The Review of Austrian Economics, vol. 7, no. 2, 1994. Israel M. Kirzner, "The Economic Calculation Debate: Lessons for Austrians", The Review of Austrian Economics
^[15] Georgi V. Plehanov, "Prilog pitanju o razvitku monističkog pogleda na istoriju", 1894.
^[16] Reality (a collection of online communist polemical material) - www.reality.gn.apc.org "Against Mises", "Fundamental Principles of Communist Production and Distribution". Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Towards a New Socialism", 1993.
^[17] Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Information and Economics: A Critique of Hayek", 1996.
^[18] Ludwig von Mises, "Ekonomski račun u socijalističkom komonveltu", 1920., (Ludwig von Mises Institute,)
^[19] Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje)
^[20] "The weapon of criticism cannot, of course, replace criticism of the weapon, material force must be overthrown by material force; but theory also becomes a material force as soon as it has gripped the masses." Karl Marx, "Introduction to A Contribution to the Critique of Hegel's Philosophy of Right", Deutsch-Französische Jahrbucher, 1844. (MIA)
^[21] "Na 40 milijardi dolara godišnje je procenjen dodatni trošak dostizanja i održavanja dostupnosti opšteg obrazovanja svima, osnovne zdravstvene zaštite, reproduktivne zaštite za žene, adekvatne hrane za sve, i pijaće vode i odgovarajuće kanalizacije - što je manje od 4% zajedničkog bogatstva 225 najbogatijih ljudi na svetu. - 1.3 milijarde ljudi na svetu danas pokušava da opstane sa zaradom od 1 dolara na dan. - 3 milijarde ljudi na svetu danas pokušava da preživi sa 2 dolara na dan. - 2 milijarde nema elekričnu energiju. - Neto vrednost 10 milijardera, deset ljudskih bića, je veća nego ukupni nacionalni dohodak četrdeset osam naj-siromašnijih zemalja." "Globalna humanitarna kriza: svetska statistika", Manufacturing Dissent 1999. (http://www.afshinr.dircon.co.uk/index.html), na bazi UN izveštaja o razvoju/UNICEF 1997 i World Health Organization.
^[22] "... that the only workable system of human cooperation in a society based on the division of labor is private ownership of the means of production." Ludwig von Mises, "Liberalism", 1929., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje)
^[23] "Without economic calculation there can be no economy. Hence, in a socialist state wherein the pursuit of economic calculation is impossible, there can be - in our sense of the term - no economy whatsoever. " Ludwig von Mises, "Ekonomski račun u socijalističkom komonveltu", 1920., str. 14. (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje)
^[24] "Economic categories are only the theoretical expressions, the abstractions of the social relations of production.... The same men who establish their social relations in conformity with the material productivity, produce also principles, ideas, and categories, in conformity with their social relations. Thus the ideas, these categories, are as little eternal as the relations they express. They are historical and transitory products. ", Karl Marx, "The Poverty of Philosophy", 1847.
^[25] "Indeed, the categories are no more eternal than the relations they express. They are historical and transitory products. To Mr Proudhon, on the contrary, the prime cause consists in abstractions and categories. According to him it is these and not men which make history. The abstraction, the category regarded as such, i.e. as distinct from man and his material activity, is, of course, immortal, immutable, impassive. It is nothing but an entity of pure reason, which is only another way of saying that an abstraction, regarded as such, is abstract. An admirable tautology! Hence, to Mr Proudhon, economic relations, seen in the form of categories, are eternal formulas without origin or progress.", Karl Marx, A Letter to P. V. Annenkov, 1846. (MIA)
^[26] "Thus the sociological and juristic concepts of ownership are different. This, of course, is natural, and one can only be surprised that the fact is still sometimes overlooked. From the sociological and economic point of view, ownership is the having of the goods which the economic aims of men require. This having may be called the natural or original ownership, as it is purely a physical relationship of man to the goods, independent of social relations between men or of a legal order. The significance of the legal concept of property lies just in this-that it differentiates between the physical has and the legal should have. " Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), I.1.1.
^[27] u fusnoti posle rečenice "Thus the sociological and juristic concepts of ownership are different." piše: "1. Böhm-Bawerk, Rechte und Verhältnisse vom Standpunkte der volkswirtschaftlichen Güterlehre (Innsbruck, 1881), p. 37. Publisher's Note: This has been translated into English by George D. Huncke as "Whether Legal Rights and Relationships Are Economic Goods," in Shorter Classics of Böhm-Bawerk (South Holland, Ill.: Libertarian Press, 1962), vol. 1, pp. 25-138. Passage cited here is on page 58 of this edition. "
^[28] "Considered economically, ownership is by no means uniform. Ownership in consumption goods and ownership in production goods differ in many ways, and in both cases, again, we must distinguish between durable goods and goods that are used up. Goods of the first order, the consumption goods, serve the immediate satisfaction of wants. In so far as they are goods that are used up, goods, that is, which in their nature can be used but once, and which lose their quality as goods when they are used, the significance of ownership lies practically in the possibility of consuming them. The owner may also allow his goods to spoil unenjoyed or even permit them to be destroyed intentionally, or he may give them in exchange or give them away. In every case he disposes of their use, which cannot be divided. " Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), I.1.3. i I.1.4.
^[29] isto
^[30] "Here in fact the having is always two-fold: there is a physical having (direct), and a social having (indirect). The physical having is his who holds the commodity physically and uses it productively; the social having belongs to him who, unable to dispose physically or legally of the commodity, may yet dispose indirectly of the effects of its use, i.e. he who can barter or buy its products or the services which it provides." Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), I.1.10.
^[31] "Since all production consists in combining the various means of production, some of the owners of such means must convey their natural ownership to others, so that the latter may put into operation the combinations of which production consists. Owners of capital, land, and labour place these factors at the disposal of the entrepreneur, who takes over the immediate direction of production. The entrepreneurs, again, conduct production according to the direction set by the consumers, who are no other than the owners of the means of production: owners of capital, land, and labour. Of the product, however, each factor receives the share to which he is economically entitled, according to the value of his productive contribution in the yield. " Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), I.1.11.
^[32] "To have production goods in the economic sense, i.e. to make them serve one's own economic purposes, it is not necessary to have them physically in the way that one must have consumption goods..." Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), I.1.12.
^[33] vidi: Karl Marks, "Kritika Gotskog programa", 1875. (MIA)
^[34] "To solve this problem it is necessary that there should be economic calculation. And economic calculation can only take place by means of money prices established in the market for production goods in a society resting on private property in the means of production." Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 6.4.
^[35] Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 2.1.
^[36] "If one wishes to argue that a given type of economic system, say S1, solves this general problem more effectively than some other, S2, then strictly speaking one is obliged to show that for S1 there exists an attractor that is closer to the 'true optimum' than any corresponding attractor for S2. One is therefore faced with the problem of producing a definition of the 'true optimum', and if this is to be defined in terms of maximal satisfaction of wants, one presumably has to construct some kind of social welfare or utility function, a notoriously difficult if not chimerical task, and one that Mises does not attempt. On the other hand, if one dismisses as unreal the notion of a 'true optimum'-an ultimate independent standard by which the results of certain concrete systems may be judged-then one must find a different basis for arguing in favour of one system over others. We find that Mises wavers on this point: he wants to argue that capitalism does get closer to optimality, while holding at arm's length the type of formal static general equilibrium theory which might be thought to support such a claim. " Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 2.1.
^[37] "For consumption goods, any economically significant relationship other than that of the natural having by individuals is unthinkable.", "...it would be quite absurd to think of removing or even of reforming ownership in consumption goods." Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), I.1.8.
^[38] "Society is the product of thought and will. It does not exist outside thought and will. Its being lies within man, not in the outer world." Ludwig fon Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 18.1.
^[39] "Men make their own history, but they do not make it as they please; they do not make it under self-selected circumstances, but under circumstances existing already, given and transmitted from the past. The tradition of all dead generations weighs like an nightmare on the brains of the living. " Karl Marx, "Eighteenth Brumaire of Louis Bonaparte" 1852. (MIA)
^[40] "Such judgments concern firstly and directly the satisfactions themselves; it is only from these that they are reflected back upon goods. As a rule anyone in possession of his senses is able at once to evaluate goods which are ready for consumption. Under very simple conditions he should also have little difficulty in forming a judgment upon the relative significance to him of the factors of production. When, however, conditions are at all complicated, and the connection between things is harder to detect, we have to make more delicate computations if we are to evaluate such instruments. ... Here the processes of production are so many and so long, the conditions necessary to the success of the undertaking so multitudinous, that we can never be content with vague ideas. To decide whether an undertaking is sound we must calculate carefully. ... But computation demands units. ... Judgments of value do not measure: they arrange, they grade. ... To aid his calculations he must assume substitution relations between commodities. As a rule he will not be able to reduce all to a common unit. But he may succeed in reducing all elements in the computation to such commodities as he can evaluate immediately, that is to say, to goods ready for consumption and the disutility of labour and then he is able to base his decision upon this evidence. It is obvious that even this is possible only in very simple cases." Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 5.3.
^[41] Karl Marks, "Kapital", tom 1. str. 77-78., BIGZ, drugo izdanje.
^[42] "In an exchange economy, the objective exchange value of commodities becomes the unit of calculation." Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 5.3.
^[43] "In the first place, we are able to take as the basis of calculation the valuation of all individuals participating in trade." Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 5.3.
^[44] "The subjective valuation of one individual is not directly comparable with the subjective valuation of others. It only becomes so as an exchange value arising from the interplay of the subjective valuations of all who take part in buying and selling." Ludwig fon Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 5.3.
^[45] "The person Mises refers to may 'immediately notice' whether he has worked more profitably than others or not, but the implicit assertion of identity between what is most profitable and what is most 'economical,' or simply 'better,' is unjustified.11 Certainly, capitalists cannot make profits by producing something nobody wants, or producing with gratuitous technical inefficiency, but that is not enough to sustain Mises' claim. Is it not possible to reduce monetary cost of production by recklessly exploiting natural resources, cheap for the time being, yet ultimately exhaustible? If the production of luxury cars proves more profitable than simple housing, does that show that the cars represent a better use of resources? The list of questions could go on . . . One point that socialists have typically urged, as undercutting the alleged identity of the pursuit of profit and the satisfaction of needs, concerns the inequality of incomes under capitalism. Mises' response to this argument is interesting; he claims that the very notion of a 'distribution of income' under capitalism is misleading, on the grounds that "incomes emerge as a result of market transactions which are indissolubly linked up with production" (1951: 151).12 There is no question of 'first' producing output and then 'distributing' it. Only under socialism could we speak of a 'distribution of incomes', decided politically as a separate matter from the production plan. But to adopt Mises' position-that the allocation of purchasing-power under capitalism is an endogenous element in the productive system-is to admit that the production of commodities for profit is not governed by the 'maximal satisfaction of human wants', unless one tries to argue that human wants themselves are generated in miraculous correlation with money incomes." Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 2.4.
^[46] "Rather, Mises will have to be satisfied with the claim that capitalism 'works quite well' in certain ways, to which socialists can of course respond that it works rather badly in other ways. " Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 2.4.
^[47] "The relation between money and goods perpetually fluctuates not only on the "goods side," but on the "money side" also. As a rule, indeed, these fluctuations are not too violent. " Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 5.3.
^[48] Dragoljub Dragišić, Bogdan Ilić, Branko Medojević, Milovan Pavlović, "Politička ekonomija", Ekonomski Fakultet u Beogradu, 1998.
^[49] "...calculation can be seen as a particular instance of the more general phenomenon of computation or simulation. What a control system requires is the ability to compute. This is true whether the control system in question is a set of firms operating in a market, a planning agency, an autopilot on an aircraft or a butterfly's nervous system. But it is by no means necessary for this computation to proceed by arithmetical means. The important thing is that the control system is able to model significant aspects of the system being controlled. ...A butterfly in flight has to control its thoracic muscles to direct its movement towards objects, flowers or fruit, that are likely to provide it with energy sources. In doing this it has to compute which of many possible wing movements are likely to bring it nearer to nectar. As far as can be determined it performs these computations without the benefit of a training in arithmetic. To use economic terminology the butterfly has many choices open to it. Different sequences of muscle movement have different costs in terms of energy consumption and bring different benefits in terms of nectar. Its nervous system has to try to minimise the costs and maximise the benefits using non-arithmetical methods of computation. The continued survival of butterflies is evidence of their computational proficiency. " Against Mises, Reality (a collection of online communist polemical material) - www.reality.gn.apc.org
^[50] GPS - Global Positioning System
^[51] Karl Marks, "Kapital", tom 1. str. 79-80., BIGZ, drugo izdanje.
^[52] Oskar Lange, "On the Economic Theory of Socialism", 1938.
^[53] Friedrich A. Hayek, "Collectivist Economic Planning", 1935.
^[54] prema Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 3.
^[55] Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 3.1.
^[56] Paresh Chattopadhyay, "Defence of Socialism in the Socialist Calculation Debate Revisited"
^[57] "Every child knows a nation which ceased to work, I will not say for a year, but even for a few weeks, would perish. Every child knows, too, that the masses of products corresponding to the different needs required different and quantitatively determined masses of the total labor of society. That this necessity of the distribution of social labor in definite proportions cannot possibly be done away with by a particular form of social production but can only change the mode of its appearance , is self-evident. " Marksovo pismo Kugelmanu, 1868.
^[58] Fridrih Engels, "Anti-Diring", 1877.
^[59] prema Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 4.1.
^[60] Karl Marks, "Kritika Gotskog programa", 1875.
^[61] prema Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 2.3.1.
^[62] "We have no problem with the idea that environmental considerations and labour-time accounting are not necessarily reducible to a scalar common denominator, and that the balancing of these considerations may require political judgment on which opinions can differ. Mises, to his credit, is also quite willing to admit that important environmental issues cannot be brought within the ambit of monetary calculation either-witness his discussion of the decision whether to build a waterworks which might destroy the natural beauty of a waterfall, which is designed to illustrate the general point that money "can never obtain as a measure of those value-determining elements which stand outside the domain of exchange transactions" (1935: 98-99). Whether the conservation of Mises' waterfall can better be trusted to a private landowner, voluntarily eschewing the maximization of profit, or to a National Parks Board, is a matter of judgment: we incline to the latter. " Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 2.3.2.
^[63] "When discussing market prices, he is quite willing to concede that "monetary calculation has its inconveniences and serious defects"-he even discusses some of these at length- yet he concludes that "for the practical purposes of life", such calculation "always suffices" (1935: 109). When discussing labour-time calculation, he draws attention to two defects, but instead of concluding that such calculation is then only approximately valid, or that there is a need for further thought on how the issues he raises might be dealt with in the context of labour-time accounting, he takes these defects as grounds for complete dismissal of the idea, and claims that the socialists therefore have no means of economic calculation whatever. " Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 2.3.2.
^[64] Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 4.2.
^[65] time-order (complexity theory)
^[66] Gauss-Seidel i Jacobi metodi, prema Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Calculation, Complexity and Planning: The Socialist Calculation Debate Once Again", 1993., 4.2.
^[67] "It never seems to have occurred to Marx that the productive forces are themselves a product of human thought, so that one merely moves in a circle when one tries to derive thought from them. He was completely bewitched by the word-fetish, "material production." Material, materialistic, and materialism were the fashionable philosophic catch-words in his time, and he could not escape their influence." Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 21.1.
^[68] "Apstraktna misao je nezavisna od želja koje pokreću mislioca i od ciljeva kojima teži." Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 21.1.
^[69] "Nature builds no machines, no locomotives, railways, electric telegraphs, self-acting mules, etc. These are products of human industry; natural material transformed into organs of the human industry; natural material transformed into organs of the human will over nature, or of human participation in nature. They are organs of the human brain, created by the human hand; the power of knowledge, objectified. The development of fixed capital indicates to what degree general social knowledge has become a direct force of production, and to what degree, hence, the conditions of the process of social life itself have come under the control of the general intellect and been transformed in accordance with it." (Grundrisse, p. 706). Karl Marx, "Grundrisse, 1857., p. 706, (MIA)
^[70] "The terms 'Capitalism' and 'Capitalistic Production' are political catchwords. They were invented by socialists not to extend knowledge, but to carp, to criticize, to condemn." Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 5.4.
^[71] "For the Marxist, historical research is merely a means of political agitation. Its use is to furnish him with weapons against the hateful bourgeois order of society. The main objection to this method is not that it puts forward frivolous, untenable theories without thoroughly examining the historical material, but that he smuggles an evaluation of this material into an exposition which pretends to be scientific. " Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 4.2.
^[72] "As a scientific writer Marx was dry, pedantic, and heavy. The gift of expressing himself intelligibly had been denied to him." Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 33.2.
^[73] Friedrich A. Hayek, "The Use of Knowledge in Society", 1945. (MIA)
^[74] "What is the problem we wish to solve when we try to construct a rational economic order? On certain familiar assumptions the answer is simple enough. If we possess all the relevant information, if we can start out from a given system of preferences, and if we command complete knowledge of available means, the problem which remains is purely one of logic. That is, the answer to the question of what is the best use of the available means is implicit in our assumptions. The conditions which the solution of this optimum problem must satisfy have been fully worked out and can be stated best in mathematical form: put at their briefest, they are that the marginal rates of substitution between any two commodities or factors must be the same in all their different uses." Friedrich A. Hayek, "The Use of Knowledge in Society", 1945. (MIA)
^[75] Friedrich A. Hayek, "Collectivist Economic Planning", 1935.
^[76] "The peculiar character of the problem of a rational economic order is determined precisely by the fact that the knowledge of the circumstances of which we must make use never exists in concentrated or integrated form but solely as the dispersed bits of incomplete and frequently contradictory knowledge which all the separate individuals possess." Friedrich A. Hayek, "The Use of Knowledge in Society", 1945. (MIA)
^[77] "...the knowledge of the particular circumstances of time and place." Friedrich A. Hayek, "The Use of Knowledge in Society", 1945. (MIA)
^[78] "The whole acts as one market, not because any of its members survey the whole field, but because their limited individual fields of vision sufficiently overlap so that through many intermediaries the relevant information is communicated to all." Friedrich A. Hayek, "The Use of Knowledge in Society", 1945. (MIA)
^[79] Fridrih A. Hajek, "Kobna ideja: greške socijalizma", CID Podgorica, 1998.
^[80] A. Cottrell and P. Cockshott, "Information and Economics: a Critique of Hayek", 1996.
^[81] "The agent of economic practice thus appeared to be the person of the capitalist or enterpreneur rather than the firm. But from the standpoint of current state of economice development, it can be seen that the rational calculating subject is the property-maximizing juridical subject." A. Cottrell and P. Cockshott, "Information and Economics: a Critique of Hayek", 1996., 3.
^[82] "Economic rationality is an algorithmic process supported by a machinery for computation and information storage." A. Cottrell and P. Cockshott, "Information and Economics: a Critique of Hayek", 1996., 3.
^[83] "Not even the most avid personality cultists claimed that Stalin drew up the 5-year plan himself." A. Cottrell and P. Cockshott, "Information and Economics: a Critique of Hayek", 1996., 4.1.
^[84] zbog složenosti i obimnosti modela njegovo obrazlaganje je izostavljeno. Videti: A. Cottrell and P. Cockshott, "Information and Economics: a Critique of Hayek", 1996., 6.
^[85] bit - najmanja informaciona jedinica, ima dva stanja - 0 i 1. Složene informacije se mogu predstaviti kao skup, kombinacija bitova sa različitim stanjima.
^[86] "Hayek is to be commended on his ability to make best use of a bad case, to make virtues out of necessities. The unavoidable instabilities of the market are claimed as blessings. The very crudity of prices as an information mechanism is seen as providentially protecting people from information overload." A. Cottrell and P. Cockshott, "Information and Economics: a Critique of Hayek", 1996., 7.
^[87] "Paradoxical though it may sound, the poor receive what they do because rich people exist.", Ludwig von Mises, "Socialism", 1922., (Ludwig von Mises Institute, elektronsko izdanje), 30.3.
^[88] "U savremenoj upotrebi reči, 'staljinizam' obuhvata spektar ideologija, specifičnih političkih pozicija, oblika društvene organizacije, i političkih tendencija. ... Pre svega, staljinizam treba shvatiti kao politiku određenog političkoj sloja. ... Konkretno, staljinizam je politika birokratije koja upravlja radničkom državom. Njegova prva manifestacija je bila u Svojetskom savezu, gde je staljinizam proizašao iz težnje pojedinih slojeva birokratije da realizuju svoje interese nasuprot interesima radničke klase koja je stvorila radničku državu kroz revoluciju koja bi služila njenim klasnim interesima. Sovjetska Rusija je bila izolovana radnička država, i imala je ozbiljnih razvojnih problema. ... Najveći od njih je bio u tome što je ona bila nerazvijena, seljačka zemlja, 'najslabija karika u kapitalističkom lancu' koja se morala boriti za opstanak u imperijalističkom svetu. Ovaj izazov je uvećan porazor revolucije u Evropi, posebno u Nemačkoj... Sa društvenog stanovišta, dakle, staljinizam je odraz ovih pritisaka imperijalizma. Politika staljinizma je proistekla iz ovih pritisaka. ... Politička teorija staljinizma se zasniva na teoriji socijalizma u jednoj zemlji... Lav Trocki je ... staljinizstički koncept 'socijalizma u jednoj zemlji' nazvao 'reakcionarnom teorijom' i okarakterisao njegovu 'bazu' kao skup sofističkih interpretacija nekih Lenjinovih citata i sholastičke interpretacije 'zakona nejednakog razvoja'. ... Iz teorije 'socijalizma u jednoj zemlji' proizilaze dva osnovna načela staljinističke politike. Prvo je da radnički pokret... mora da se prilagođava svemu što služi trenutnim interesima 'socijalizma u jednoj zemlji'. Stoga su staljinisti zapali u 'seriju kontradiktornih cik-cak kretanja' ... od konfrontacije sa imperijalizmom i navodne podrške borbi radničke klase, do potpune izdaje ove borbe. .. Drugi je ideja revolucije 'u fazama' - da se 'nacionalno-demokratska revolucija' mora izvršiti pre nego što se dogodi socijalistička revolucija. ... U pogledu organizacije države, staljinistička politika je vrlo jasna: demokratska prava ugrožavaju položaj birokratije, i stoga je demokratija nespojiva sa staljinizmom. Na globalnom nivou, staljinističke snage su učinile sve što je bilo u njihovoj moći da spreče socijalističku revoluciju.", Encyclopedia of Marxism (MIA). Staljinizam je dakle, revizionističko iskrivljavanje i de facto napuštanje marksističke doktrine naučnog socijalizma, uprkos zaklanjanju iza kvazi-marksističke retorike. Praksa staljinizma nije bila realizacija socijalizma, naprotiv ona je bila kontrarevolucionarna pojava, uništavanje dostignuća socijalističke revolucije. Nema spora oko toga da je Oktobarska revolucija bila socijalistička revolucija, prvi korak ka realizaciji socijalizma. Ali to ne znači da je socijalizam realizovan.
^[89] vidi "Planned economy" u Encyclopedia of Marxism (MIA).
^[90] vidi Allin Cottrell and W. Paul Cockshott, "Soviet Planning After the Collapse of the Soviet Union", 1993.
^[91] za objašnjenje zbog čega je robna proizvodnja na kojoj se bazira tržišni socijalizam nespojiva sa doktrinom naučnog socijalizma videti: Dragan Drača, "Zablude prošlosti: Kritički osvrt na 'Teze za teoriju socijalističke robne proizvodnje'", 2002.

[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

---

POBUNJENI UM web magazin (www.pobunjeni-um.tk), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.