Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


PUBLIC ENEMY: MOĆ NARODU I RITMOVIMA
Umetnost ili opasna propaganda?
autor: Goran M.
datum: 03/06/03


Public Enemy "Power, equality!
And we're out to get it
I know some of you ain't with it
This party started right in 66
With a pro-black radical mix
Then at the hour of twelve
Some force cut the power
And emerged from hell
It was your so called government
That made this occur
Like the grafted devils they were"

[ "Party For Your Right to Fight" - Public Enemy ]

Vakuum

Pokret za građanska prava koji je započeo 50-tih sa Martin Luter Kingom a doživeo svoj vrhunac krajem šezdesetih sa pojavom "Partije Crnih Pantera" realno nije doneo veliko poboljšanje uslova života za crnu manjinu u Severnoj Americi. Dominantna reformistička struja unutar pokreta (usredsređena na Demokratsku stranku i politiku pozitivne diskriminacije) uspela je da stvori jako uzak sloj crne sitne-buržoazije koja se integrisala u belu srednju klasu, međutim velika većina afro-amerikanaca, do dan danas, ostala je da tavori na dnu socijalne lestvice - u siromašnim četvrtima velikih gradova. Ekonomska recesija i iseljavanje industrije iz velikih gradova srozali su uslove života crne manjine u getima. Od 1967. do 1987. Filadelfija je izgubila 64% industrijskih poslova (koje su uglavnom obavljali crnci), Njujork 58% a poznati industrijski centar Detroit više od 50% itd. Centri velikih američkih gradova sve više počinju da liče na "treći svet".

Od sredine sedamdesetih počinje i naglo opadanje sredstava koja država ulaže u siromašne zajednice naseljene mahom obojenim stanovništvom, tako da je krajem osamdesetih osvanuo podatak da je očekivani prosečni životni vek crnog muškarca rođenog u Harlemu (Njujork) niži od onog koji se očekuje za čoveka rođenog u Bangladešu! Jedna trećina crnog stanovništva u Americi živi ispod oficijalnog praga siromaštva a, iako čine samo 12% ukupnog stanovništva, crnci čine skoro 50% zatvorske populacije. Crni čovek ima šest puta veće šanse da umre nasilnom smrću od belog amerikanca a više crnih amerikanaca je trenutno u zatvorskom sistemu nego na višim školama. Povrh svega ovoga, u vreme tajnih operacija američke vojske u Latinskoj Americi osamdesetih, geta odjednom bivaju preplavljena jeftinim nusproduktom kokaina - tzv. "krekom" koji razara crnu zajednicu i čija je distribucija postala glavna ekonomska grana ovih zaboravljenih kvartova.

Sve ovo je kulminiralo krajem osamdesetih nizom divljih pobuna u Njujorku i Los Anđelesu kada je crno stanovništvo, zasićeno situacijom u kojoj se našlo, izašlo na ulice a vlada je po prvi put od šezdesetih bila primorana da upotrebi vojsku protiv sopstvnog stanovništva. Ono što su ove pobune jasno pokazale jeste da siromašnoj većini afro-amerikanaca nedostaje politički glas. Već početkom sedamdesetih afro-amerika se našla obezglavljena. Najprogresivniji elementi koji su iznikli iz borbe za građanska prava bili su sabotirani od strane F.B.I. (u mnogim slučajevima i fizički likvidirani - Malcolm X, Partija Crnih Pantera) a ostatak bio potkupljen i priklonjen levom krilu Demokratske stranke. Oficijalna komunistička partija inficirana staljinizmom odavno je postala samo priperak liberalnih demokrata. U ovakvoj situaciji, crne mase su ostale bez jasnog političkog vođstva. Ovaj vakuum stvorio je uslove za eksploziju i izrodio krajnje neobične kanale izražavanja. Frustracije i razmišljanja miliona obespravljenih morala su se ispoljiti negde i nekako, a mejnstrim Amerika - politički establišment i korporativni mediji, zatvarali su oči pred užasima geta. Tako je nastao fenomen hip hopa. Ulična kultura crne omladine koja se oblikovala protekle dve decenije na ulicama tih istih geta, poslužila je kao svojevrstan ventil. Ovo će rezultovati jednim od najuzbudljivijih perioda u istoriji popularne muzike. Rap muzika krajem osamdesetih i početkom devedesetih prolazila je kroz svoje zlatno doba i zauvek promenila način na koji se prave pesme unoseći gomilu revolucionarnih novina u sam proces pravljenja i poimanja muzike (uvedeni su elementi poput: ritam mašine, semplova, skreča...) čime je istu dovela u sklad sa tehničkim dostignućima vremena i što je još bitnije vratila moć političke angažovanosti u muziku. Bend pod nazivom Public Enemy se našao na čelu ove kulturne renesanse.

Hip hop kultura postojala je i pre stupanja ovog benda na scenu, međutim Public Enemy je predstavljao istorijsku prekretnicu za hip hop i crnu muziku uopšte. Pre P.E., hip hop, iako po definiciji ulični pokret, nije verodostojno oslikavao američka geta iz kojih je ponikao. Reperi su svoje vreme na traci trošili uglavnom na lično busanje, opise dobrih kola i žurki. Sa dolaskom P.E. sve se promenilo. Oni su hip hop pretvorili u oružje za socijalnu kritiku. Svako ko je slušao rap nije bio nimalo iznenađen kada se 1992 gnev izlio na ulice Los Anđelesa jer je kroz rime repera bio upoznat i sa policijskom torturom i sa uslovima života crne manjine. Javnost je kroz njihove pesme odjednom dobila prozor u surovu realnost gradskih geta - prljavštinu sakrivenu ispod tepiha u eri Reganove ekonomije slobodnog tržišta. Chuck D, lider benda, definisao je hip hop kao "crni C.N.N." - prostor u kom će oni koji inače nemaju glas moći da se izraze. No, P.E. nisu služili samo kao puki reporteri, oni su ujedno pozivali i na akciju podsećajući radničku klasu i omladinu na slavan pokret iz šezdesetih i heroje koje su školski udžbenici istorije prećutkivali. Crno stanovništvo, zahvaljujući njegovom specifičnom položaju unutar američkog kapitalizma, oduvek je predstavljalo najavangardniji deo severno-američke radničke klase. Analizirajući tekstove P.E. dobijamo jedinstvenu priliku da sagledamo sumu dominantnih ideja koje kruže afro-američkom zajednicom na kraju XX veka.


Eksplozija

"Who got the money betcha bottom
Dollar bill
Gonna find
Some rich ol' bloodline
But the blood is in the mud
Take the whack an attack it
Like a Skud
To the patriotic hater
That got paid off my people
I'm rude
Lookout, get out the way - Move!"

Nešto poput P.E. nikad ranije nije bilo viđeno. Oni su najagresivniji i najelokventniji izdanak u bogatoj istoriji afro-američke muzike. Crna muzika osamdesetih bila je pod snažnim uticajem disco zvuka (inače i sam disco je sa svojim lakim tekstovima, šminkom i lažnim glamurom reflektovao krajnji slom radikalnog pokreta šezdesetih i njegovog muzičkog izražaja), preplavljena mekanim melodijama, šminkom i patetičnom ljubavnom tematikom. P.E. predstavljaju radikalan raskid sa ovim nasleđem. U ovom smislu, P.E. se mogu posmatrati kao direktni naslednici avangardnih crnih umetnika šezdesetih poput Gill Scott Herona (poznat po pesmi "The Revolution will not be televised") ili The Last Poets koji su preneli radikalizam političke borbe u muzički izraz.

Dovodeći do krajnjih granica tehniku semplovanja (isečci iz drugih pesama koji se inkorporiraju u novu tvorevinu) P.E. su napravili uzbudljivu fuziju crnog muzičkog nasleđa : funka, bluesa, soula.... i to upakovali u formu buntovnog rock'n'roll benda sa stavom. Muzika P.E. bila je vrlo teška za stomak, surova koliko i realnost iz koje je proizašla. Producentski tim "The Bomb Squad" napravio je revolucionarni proboj u svetu muzičke produkcije lepeći guste slojeve haotičnih semplova: isečaka iz političkih govora, TV vesti, energične deonice James Brownove duvačke sekcije, silovite gitarske rifove Led Zeppelin, policijske sirene, škripu... preko tvrdih ritmova koji su poput blietzkriga mleli sve pred sobom. Chuck D se čvrsto držao postulata da je repovanje najefektivniji metod ako želite da se izrazite kroz muziku jer za razliku od pevanja na jednu pesmu možete spakovati mnogo više poruka. Njegov moćan vokal neumorno je zasipao slušaoca činjenicama a refreni su ličili na uzvikivanje parola na protestima. Koliko je ovaj bend revolucionaran u čisto muzičkom smislu govori i podatak da je New York Times pre par godina uvrstio album "It Takes a Nation of Millions to Hold us Back" na listu 25 albuma koij su obeležili prošli vek. Tehnika semplovanja primenjena na ovom albumu ostala je neprevaziđena do dan danas.

P.E. su bez gitare i bubnja pravili više buke od 99% rock bendova u to vreme tako da su bela deca, odrasla na gitarama, lako prilazila ovakvom konceptu. Public Enemy su kroz transformaciju hip hopa učinili ovaj pokret globalnim fenomenom. Oni su ispunili istorijsku misiju otkrivanja fenomena hip hop-a ostatku sveta. Pre njih ova subkultura bila je prostorno ograničena na crne delove američkih metropola. Bela američka omladina i klinci širom sveta tragali su za nečim dovoljno bučnim i buntovnim a P.E. su im to obilato pružali. Odjednom više nije bilo "kul" nositi skupe stvari i đuskati u diskoteci već razmišljati kritički, čitati knjige i ulaziti u političke diskusije sa svojim profesorima. Public Enemy su politizovali čitav sloj omladine širom sveta. Da nije bilo njih, ne bi postojali ni socijalno angažovani bendovi u drugoj polovini devedesetih poput Rage Against The Machine ili Manic Street Preachers.


"Izgovori su im slabi - zato je moj pogled opak"

"I think that white liberals like
yourself have difficulty understanding that Chuck's views represent the
frustrations of the majority of black youth out there today"

[ "Incident at 66.6 FM" ]

Public Enemy Kada govorimo o P.E. moramo shvatiti da oni za crnu omladinu u to vreme predstavljaju mnogo više od običnog benda. U nedostatku odgovarajuće organizacije u američkom društvu P.E. su poslužili kao surogat političke partije koja govori u ime crnih masa. Ovo je oslikavala i simbolična unutrašnja struktura benda u kojoj su ustoličene političke funkcije poput "ministra informisanja" koje su pojedini članovi izvršavali. Na opšte zgražavanje konzervativne Amerike bend je, držeći se postulata da se ne može verovati policiji, brilijantno izvrnuo tradicionalnu formu pratećih igrača u crnoj muzici, tako da ih je na bini i van nje konstantno pratilo sopstveno obezbeđenje - S1W (Security of the First World - ime nastalo iz otpora prema terminu "treći svet") u uniformama i beretkama koji su podsećali na slavne Crne Pantere. Sticaj okolnosti ih je vremenom terao da sve više prelaze granice tradicionalnog pop benda i uključe se u socijalni aktivizam.

Slušajući "Yo! Bum Rush the Show" - prvenac iz 1987. - malo ko je mogao naslutiti sta se valja iza brega. Tematika albuma uglavnom je bila u skladu sa tadašnjim rap standardima. Chuck D je repovao o svojoj ekipi, kolima, a album sadrži i obaveznu pesmu u kojoj se denunciraju "lake devojke" - "Sophisticated Bitch". To je bio prvi i poslednji put da je Chuck D upotrebo reč "bitch" u kontekstu ženskog roda u svojim rimama. Sami tekstovi nisu otkrivali mnogo, iako se, uz pažljivije slušanje, mogu primetiti nagoveštaji direktnije političke angažovanosti. "Message to a Black Man" se otvara direktnom osudom uloge crkve u društvu:

"You spend a buck in the 80's, what you get is a preacher
Forgivin' this torture of the system that brought 'cha".

Međutim, uprkos oklevanju da izađu sa otvorenijim rimama, P.E. su skrenuli pažnju masa na sebe svojim generalnim stavom i imidžom. Na omotu albuma nalazimo sliku benda koji je u nekom podrumu, uz oskudno svetlo lampe, u konspirativnoj atmosferi okupljen nad gramofonom (simbolom novog muzičkog izraza), dok se kao sub-titl pojavljuje ključna rečenica koja je svima privukla pažnju : "The government is responsible". Ovaj omot je služio kao manifest - uverenje da je u pitanju nova generacija crnih boraca koji nisu spremni na kompromise. Mnogi tvrde da je ovako prljava estetika i militantan imidž bio čist marketinški trik izdavačke kuće. Za ovo ne postoje direktni dokazi. Uostalom, to je i potpuno nebitno. Ono što je bitno jeste da je takav imidž, ma kakvi motivi u početku stajali iza njega, raspalio maštu masa i da su na najbolji prijem nailazile upravo one pesme koje u sebi sadrže anti-establišment poruke, makar one bile i apstraktnog karaktera.


Panika

"And the sucker on the right gets cynical
'Cause the record's to the left and political
And you search the stores
Attack the racks with your claws
For the rebels without a pause"

Sledeći album iz 1998 - "It Takes a Nation of Millions to Hold Us Back" smatra se remek delom socijalno angažovane muzike. Album je izašao sa 16 himni koje prosto teraju na akciju. Rime, doduše još uvek imaju obrise apstraktnosti, ali u odnosu na prvenac ovo je džinovski korak unapred. Public Enemy su osetili žeđ masa i sa ovim albumom započinju svoju misiju. Album se otvara zvukom sirena za vazdušnu opasnost preko kojih "ministar informisanja" - Professor Griff - obećava: "This time around - the Revolution will not be televised", a odmah zatim sledi i upozorenje - semplovani isečak iz govora Malkolm X-a koji ponosno kaže: "Too black - Too strong!". P.E. se dotiču raznovrsnih tema koje se tiču crne zajednice. "Night of the Living Baseheads" upozorava na epidemiju krek kokaina u getima i ujedno ironično skreće pažnju na desničarsku kampanju kriminalizacije crne omladine zavirujući iza druge strane ograde (naime u video spotu P.E. upadaju sa kamerama u jednu kancelariju na Wall Streetu otkrivajući grupu uglednih japija kako izvlače linije na stolu). Mediji dolaze na tapet dva puta, "Don't Believe the Hype" poziva radničku klasu da ne veruje vestima koje im serviraju korporativni mediji a "She Watch Channel Zero" skreće pažnju na poguban uticaj sapunica i njihove uloge u zaglupljivanju masa ("nobody looks like that, nobody even lives like that").

P.E. se iskupljuju za "Sophisticated Bitch" na "Show'em Whatcha Got". Ovo je jedan od najbrilijantnijih momenata na albumu gde odlučan ženski glas preko tvrdog ritma i semplovanog saksofona odaje poštu uzvikujući imena i prezimena velikih crnih boraca za slobodu kroz istoriju od Martin Luter Kinga do Stiven Bikoa dok se u pozadini konstantno čuje poklič "Show them what you got!". Možemo samo zamisliti kakav su osećaj ponosa i važnosti ovakvi stihovi izazivali među milionima crnih klinaca koji su odrastali na dnu rasističkog sistema (bilo u S.A.D. bilo u Južnoj Africi) koji im je svakodnevno poručivao da nisu niko i ništa.

Klasičan momenat predstavlja i antiratna "Black Steel in the Hour of Chaos" gde Chuck D insprisan antiratnim i pokretom za prava zatvorenika šezdesetih (Atika) opisuje zatvorsku pobunu i ismeva patriotsku propagandu. Naime Chuck se zatiče u zatvoru zbog odbijanja da se odazove u vojsku. Pesma započinje rimom:

"I gotta letter from the government the other day
I opened and read it and said they were suckers
they wanted me for their army or whatever
picture me giving a damn - I said never...
here is the land that never gave a damn about a brother like me......
they could never understand that I'm a black man
and I could never be a veteran".

Muzika ovde stvara vrlo napetu, skoro mučnu atmosferu. Chuck kroz celu pesmu pokušava da dođe do stražarevog revolvera, rečenica "I'm looking for that steel" završava svaku strofu. I, na kraju, kada se konačno dočepa željenog objekta i kada mislite da će se tenzija malo stišati, muzka se ponovo pojačava, Chuck ne staje, već se fokusira na sledeću prepreku: "Now I'm looking for the fense!" - poruka je jasna - nema stajanja do konačne slobode.

Naravno, nije potrebno napominjati kako je konzervativni deo bele i crne Amerike reagovao na ovakve stihove. Posebna panika se digla oko činjenice da sve veći broj bele omladine počinje da sluša rap. Radio stanice odbijaju da puštaju P.E. a u ovo vreme počinju da se javljaju i prvi zahtevi za cenzurisanjem rap muzike, navodno zbog vulgarnog rečnika koji se koristi u pesmama. Priče o "kontroverznom bendu" se ne skidaju sa medija. Njihovo ime se spominje i u izveštaju koji F.B.I. podnosi kongresu koji se bavi uticajem rap muzike na američku unutrašnju sigurnost. Rime benda se pedantno seciraju u potrazi za bilo čime što bi moglo dokazati "obrnuti rasizam" - omiljenu floskulu konzervativnih medija. Otprilike u ovo vreme Professor Griff biva smenjen sa funkcije "ministra informisanja" zbog anti-semitskih izjava koje dao u novinama.


Kidnapovanje radio talasa

"Ain't, no, different
Than in South Africa
Over here they'll go after ya"

Umesto da podlegne pod pritiscima bend vešto preokreće kampanju koja se u medijima vodi protiv njih u svoju korist. Treći album "Fear of a Black Planet" se otvara isečcima iz medija -sumnjičavi radijski glas izgovara : "some foreign power, a group of terrorists", još jedan se ubacuje sa povikom: "and they claim that it's music!" a drugi odmah zatim uzvraća: "there is something changing in the climate of consciousness on this planet today". Čitav album je vrlo poletan i optimistički. Savršena muzika za ulične proteste. Naslovi govore sve: "Brothers Gonna Work it Out", "Revolutionary Generation", "Fight the Power". Tekstovi postaju sve zreliji, na "Who Stoul the Soul" Chuck D repuje:

"Intentional rape system, like we ain't
Payed enough in this bitch, that's why I diss them
I learned we earned, got no concern
Instead we burned - so where the hell is our return?
Plain and simple the system's a pimp
But I refuse to be a ho
Who stole the soul?

Public Enemy pokušavaju da pokriju sve relevantne teme za crnu zajednicu i dobar deo albuma posvećuju ženskom pitanju; muško-ženskim odnosima, rasno mešanim parovima, analizi tretiranja crne žene i crnaca uopšte u američkoj kulturi. "Burn Hollywood Burn" je moćna osuda filmske industrije. P.E. skreću pažnju na sramnu činjenicu da se predstava o crnim ljudima na ekranu nije mnogo promenila još od vremena sramnih minstrela na početku veka. Istina, crnci su danas zastupljeniji u medijima ali uloga koja im se pripisuje i dalje je ona zabavljača, bilo da je to komičar, pevač ili sportista. Chuck je rešen da jedanput za svagda stane na put ovom šikaniranju i besno repuje:

"For all the years we looked like clowns
The joke is over smell the smoke from all around".

U ovo vreme kreće i renesansa crnog autorskog filma sa tematikom iz životne svakodnevice. Probijaju se reditelji kao što su Spike Lee, braća Hughes, John Singleton i ubacuju svež vazduh u ustajali i beznadežno konzervativan Holivud. Spike Lee-jev film "Do The Right Thing" predstavlja dobar opis nezadovoljstva i tenzije koja se osećala u getima u to vreme, a nažalost se bez pravog političkog vođstva često prelivala u sukobe među različitim etničkim grupama. Soundtrack za ovaj film bio je poveren upravo "liričkim teroristima" a pesma "Fight the Power" im je donela svetsku slavu. Public Enemy su postali toliko popularni i veliki da ih ni M.T.V. više nije mogao ignorisati. Spot za ovu pesmu se vrteo na tom kanalu uprkos stihovima koji staju na žulj konzervativnom delu bele Amerike. Public Enemy su se uz mase koje stoje iza njih osetili toliko moćnim da su se drznuli da javno lupe šamar rasistima denuncirajući reakcionarne kulturne ikone:

"Elvis was a hero to most
But he never meant - to me you see
Straight up racist that sucker was
Simple and plain
Motherfuck him and John Wayne"

Za potrebe snimanja spota za ovu numeru, P.E. organizuju marš kroz Bruklin na kome im se pridružuju obični građani koji dižu pesnice u vazduh i uzvikuju "Fight the Power", brišu se granice između muzičkog događaja i socijalnog protesta.


Institucionalizacija

"We been livin' here
Livin' ain't the word
I been givin'
Haven't got
Classify us in the have-nots
Fightin' haves
Cause it's all about money
When it comes to Armageddon
Man I'm getting mine
Here I am- turn it over Sam
427 to the year
Do you understand
That's why it's hard
For the black to love this land"

U ovo vreme Public Enemy postaju putujuća institucija koja za sobom vuče crne aktiviste, kritički nastrojene novinare i političare. P.E. kruže Amerikom obilazeći koledže, zatvore, siromašne kvartove, proteste držeći istovremeno koncerte i tribine. Mediji, u nedostatku predstavnika koji bi govorili u ime masa, pitaju Public Enemy sve i svašta - od nihove procene ekonomskih mera oporezovanja do komentara Bušove spoljne politike. Chuck D postaje jedan od najtraženjih gostujućih govornika na američkim univerzitetima. Koncerti postaju naelektrisani događaji koji raspaljuju kontroverzu i debatu. Nije bilo neuobičajeno da se usred koncerta neko iz publike, isprovociran tekstovima, popne na binu i započne oštru diskusiju sa članovima benda. U nekim gradovima posle koncerta masa spontano započinje nerede i ulazi u okršaje sa policijom.

Svesni da više nema povratka nazad ne ostaje im ništa drugo nego da svoj gospel sprovedu u delo u stvarnom životu i uključe se u klasnu borbu. Prilika za to ukazuje se ubrzo. Guverner Arizone skida sa liste oficijalnih državnih praznika dan Martin Luter Kinga - tradicionalnog praznika za crnu populaciju širom Amerike. Chuck D poručuje guverneru da "se čuva" jer P.E. dolaze u grad. Bend zapolinje dvadesetpetodnevnu kampanju i najavljuje koncert u Feniksu na sam praznik, kojim če pružiti podrpku protestima tamošnjih studenata. Inspirisani ovim dogadjajima P.E. pišu jednu od najkompleksnijh i najemotivnijih pesama u svojoj karijeri. "By the Time I Get to Arizona" je svojevrsno remek delo u kome se klasičan bluz sempl razvlači preko teškog beata i kombinuje sa gospel horom što stvara vrlo tešku atmosferu. Chuck izgovara ključne reči: "Neither party is mine not the jackass or the elephant" (magarac je simbol Demokratske partije a slon Republikanske), na sredini pesme muzika odjednom staje i ostaje samo haotični ritam iza koga se probijaju panični krici žena i dece koji čine da vam prože jeza kroz kičmu. Posle dve decenije sramotne kolaboracije crnih vođa sa partijom vladajuće klase koja im je navodno bila naklonjena, Public Enemy ponovo vraćaju Malkolm X -ov zavet u svest crne Amerike.

Sledeća dva albuma koja su izašla su znatno kraća zbog toga što su rađena uz konstantne turneje, što po Americi što širom sveta. Public Enemy su sada već najslavniji hip hop bend svih vremena i njihova muzika daleko prevazilazi okvire borbe crne manjine unutar Amerike. Njihove pesme postaju univerzalni simboli u borbi potlačenih protiv tlačitelja od Juzne Afrike do Jugoslavije. U Johanesburgu, omladina ih prosto obožava a u Beogradu njihove pesme se puštaju kao himne protesta studenata protiv Miloševićevog režima.

Albumi "Apocalypse 91... The Enemy Strikes Black" i "Greatest Misses", iako dočekani na nož od strane kritike, predstavljaju težnju da se dotaknu što raznovrsnije socijalne teme koje niko do tada nije obrađivao. Ovo je najzrelija faza benda u kojoj se Chuck D fokusira na konkretne mete i obrađuje ih temeljno. Više nema ranije navike da se neke teme dotiču na nivou parole u refrenu. Tako dobijamo kritiku industrije alkohlnih pića i njihovih jeftinih verzija piva namenjenih američkoj radničkoj klasi (popularni 40 ounce) na "1 Million Bottlebags":

"Bust your ass to pay the rent
and lets look at that word-project
another word for experiment
one side of the street is the church
across is a liquor store
both of them keeping us poor
keeping us down
my 'hood aint considered a town
and the jail packed back to back with blacks
brothers doing a bid for something, but did not think
and college-full of black thinkers who aint doin nothing collectively
and the negro-where the fuck does he go?
cause right here is the apartheid
he can run, but he can't hide"

Ti ozloglašeni "crni rasisti" začepili su usta zlonamernoj kritici snimajući svoj raniji hit "Bring the Noize" sa belim metal bendom Anthrax i pravljenjem zajedničke turneje. Singl "Shut em Down" odjekuje kao poziv na generalni štrajk osuđujući korporacije koje izvlače novac iz crnih komšiluka a ne vraćaju ništa nazad:

"the corporations owe
they gotta give up the dough to my town
or else we gotta shut em down!"

"Who count the money
In da neigborhood
But we spendin' money
To no end lookin' for a friend
In a war to the core
Rippin' up the poor in da stores
Till they get a brother
Kickin' down doors"

"Can't Truss' It" se bavi jednim od najčešćih motiva u P.E. rimama - tzv. "srednjim prolazom". Karl Marks je rekao kako je svaka pora razvoja kapitalizma natopljena krvlju nedužnih. Ovo je jedan od najbrilijantnijih pesničkih opisa genocida koji je izvršen nad afrikancima u vreme prvobitne akumulacije kapitala kada je oko 100 miliona crnih ljudi umrlo u potpalubljima brodova za 200 godina tokom kojih su otimani iz Afrike i u zverskim uslovima prevoženi u novi svet gde će biti prinuđeni na robovski rad. Rasizam je stvoren upravo u to vreme da bi se opravdala zverstva. Ovde zatičemo Chuck D-jevu liriku u najboljoj formi kako opisuje preko-okeanski put. Chuck se danima na brodu okovan valja u ostacima svojih sunarodnika i vreba priliku da se dočepa čoveka sa bičem:

"Gettin' me bruised on a cruise
What I got to lose, lost all contact
Got me layin' on my back
Rollin' in my own leftover
When I roll over, I roll over in somebody else's
90 F--kin' days on a slave ship
Count 'em fallin' off 2, 3, 4 hun'ed at a time
Blood in the wood and it's mine
I'm chokin' on spit feelin' pain
Like my brain bein' chained
Still gotta give it what I got
But it's hot in the day, cold in the night
But I thrive to survive, I pray to god to stay alive
Attitude boils up inside
And that ain't it (think I'll every quit)
Still I pray to get my hands 'round
The neck of the man wit' the whip"

Ovu pesmu je pratio i jedan od najupečatljivjih video spotova te godine. Spot počinje sa paralelnim prikazom aukcije robova u davna vremena i ulaska radnika u fabriku u današnje vreme. Paralele se vuku tokom cele pesme a spot se završava naizmeničnim prikazima linča jednog od neposlušnih robova od strane njegovog gospodara i prebijanjem "osumnjičenog" na ulici od strane policije danas. (Aludirajući pritom na brutalno premlaćivanje Rodney King-a koje je služilo kao inicijalna kapisla za pobunu u Los Anđelesu 1992).

P.E. nastavljaju sa doticanjem tema koje niko drugi nema petlje da takne. Na albumu "Greates Misses" po prvi put u muzici se predstavlja kritika profesionalnog sporta kao "kapije" za izlazak afro-amerikanaca iz pakla geta. Blještavilo cirkusa zvanog N.B.A. liga ponekad nas zaslepi i udalji od činjenice da samo mali procenat crnih igrača zaista završi u N.B.A. i obogati se, većina završi u bedi na uličnim igralištima širom američkih gradova. "Air Hoodlum" je pesma koja prati život srednjoškolske košarkaske zvezde - mladića po imenu "Mickey Mack" koji je uspevao da po utakmici postigne 52 poena i napravi 33 skoka ali su ostali morali da mu čitaju novinske članke posvećene njegovom umeću, pošto "čudo od deteta" nije umelo da čita. Na kraju pesme srednjoškolski heroj se povređuje, njegova karijera propada, i on tragično završava na ulici pošto ni njegova rođena srednja škola nije htela da ga zaposli kao pomoćnog trenera. (Otprilike u ovo vreme pojavljuje se i legendarni dokumentarni film "Hoop Dreams" koji prati živote dva talentovana klinca iz geta na njihobvom putu "ka zvezdama").

Na "Hazy Shade of Criminal" Chuck D konstantno postavlja pitanje "who is the criminal?" relativizujući sam koncept "kriminalca" ukazujući na činenicu da veliku većinu zatvorske populacije u Americi sacinjavaju ljudi iz siromašnih slojeva koji su napravili sitne prekršaje u pokušaju da prežive dok se menadžeri velikih korporacija izvlače sa proneverama miliona dolara. Chuck repuje:

"Never liked what I saw in the law
Indiana trees hanging us instead of leaves"

I postavlja pitanje otkud uopšte toliki priliv kokaina u crna geta: "In fact - Noriega had back!". Spot za ovu pesmu predstavlja vrhunac televizijske P.E. estetike koja se bazirala na šokantnom dokumentarnom stilu koji je sjajno korespondirao sa P.E. muzikom. Za par minuta gledalac se ubaci u tobogan i na ekranu protutnje slike pobuna, policijskog nasilja, korupcije iza zatvorenih vrata, Iranske kontra afere, američke intervencije u Panami, američkih oficira koji lažu pod zakletvom a sve se završava prikazima masovnih uličnih protesta i zumiranjem žene koja nosi palestinsku zastavu.


Oseka

"Vultures of culture
They like to exploit little suckers
A dollar a rhyme -- while we barely get a dime
Profit off the soul of black folks
Turn em into bitches, niggaz, and stupid ass jokes
Laugh with us? Or laughin at us? That's what I'm guessin'
I interrupt the program with that question"

Istorija nas uči da se radnička klasa ne može držati u stanju konstantnog komešanja u nedogled bez jasnog pravca i političkog dobitka. Početkom devedesetih energija je sagorela i Američka geta se smiruju. "Marš milion ljudi" na Vašington (opisan u Spike Lee-evom filmu "Get on The Bus") bio je verovatno poslednji izdisaj ovog pokreta. Ovaj protest je pokazao potencijalnu snagu pokreta sa jedne strane i potpunu infantilnost crnog vođstva, sa druge. Bilo je zamišljeno da se kapitalizuje na trenutnom stanju povišene budnosti afro-amerikanaca i organizuje nešto nalik maršu na prestonicu koji je predvodio Martin Luter King par decenija ranije. U nedostatku radikalne alternative sitno-buržoaskoj politici "crne inteligencije" (iste one koju je Chuck optužio da nisu u stanju da išta urade) Luis Farakan i Nacija Islama ponovo izlaze u prvi plan. Lukavi Farakan je za razliku od "crne inteligencije" koja provodi vreme po kabinetima imao kontakt sa ljudima na ulici i znao je koliko je sati; tako da se osetio dovoljno jakim da sazove opšti mars na prestonicu. Farakana niko nije shvatao ozbiljno. Međutim, u Vašingtonu se na opšte iznenađenje (i američkih medija i crnog "vođstva") pojavljuje više stotina hiljada crnih Amerikanaca (prema nekim izvorima čak i blizu milion) iz svih delova zemlje međutim niko od cnih političara, pa ni radikalnopozirajući Farakan, ne nude nikakvu jasnu alternativu. Nikakav konkretan napredak nije postignut i mase su se demoralisale.

Ovaj kraj vrenja na ulicama, uslovio je i zalazak benda koji je, samo par godina ranije, činilo se bio dovoljno jak da sam sruši američki establišment. Moćna institucija zvana Public Enemy srušila se kao kula od karata. Posle niza revolucionarnih albuma P.E. ulaze u kreativnu krizu i bend je pred raspadom. Zanimljivo je kako je kraj pokreta u stvarnom životu prouzrokovao i oseku u afro-američkoj kulturi. Velike muzičke korporacije, polako ali sigurno, gutaju hip hop i pripitomljavaju ga. Uvodi se niz zakona koji ograničavaju korišćenje semplova i ojačavaju autorska prava. Korporacije počinju crnoj omladini da naplaćuju njihovu sopstvenu muzičku baštinu. Politikom negativne selekcije, izdavačke kuće na površinu izvlače rap grupe koje ne govore ni o čemu. Rap postaje veliki biznis i sve više se udaljava od realnosti. U modu ponovo ulaze skupa kola i zlatni lanci. M.T.V. u prvi plan izbacuje tzv. gangsta rap.


Beg od stvarnosti

"The cracker over there
He try to keep it yesteryear
The good ol' days
The same ol' ways
That kept us dyin'
Yes, you me myself and I'ndeed
What he need is a nosebleed
Read between the lines
Then you see the lie"

Chuck D i ekipa, zatečeni situacijom, nenaviknuti na tako sterilnu atmosferu prestaju sa radom. Osećali su se kao stranci u kulturi koju su sami podigli. Većina umetnika iz "zlatnog perioda" poput Eric B & Rakim, Krs One, Ice T, Big Daddy Kane, Geto Boys, X Clan nikada nije uspela da se oporavi od ovog "šoka". Public Enemy dokazuju da nisu slučajno bili najavangardniji bend zlatnog perioda 1994. - kada uspevaju da se saberu, regrupišu i izbace album sa indikativnim naslovom "Muse-Sick-N-Hour-Mess-Age". Album je vrlo zanimljiv pokušaj drmanja čitave scene. Dolazi do radikalne promene u muzičkom smislu a Public Enemy preusmeravaju nišan i umesto establišmenta bave se uglavnom mangupima u sopstvenim redovima. Ovaj album predstavlja svojevrsnu samo-kritiku stanja hip hop-a i stanja svesti crne amerike na sredini devedesetih. Međutim, bez masa iza njih, niko više nije spreman da sluša niti da emituje Chuck-ove poruke. Ista ona liberalna bela kritika koja je hvalila "It Takes a Nation..." pokopava ovaj pokušaj povratka i kukavički im okreće leđa. M.T.V., bez pritiska ne oseća nikakvu potrebu da vrti njihove nove spotove. Novi klinci koji počinju da slušaju rap jedva prepoznaju famozni P.E. logo. Ovu situaciju najbolje je opisao Spike Lee u filmu "Clockers" gde ubacuje scenu sa par momaka iz kraja koji sede na klupi i diskutuju o tome ko je najtvrđi reper svih vremena. Neko odjedanput spomene Chuck D-a, no drugi ga pokopa rečima: "Kako on može da bude najtvrđi reper kad nikad nije ubio nikoga?"

Upravo je Spike Lee taj koji ih "vadi iz mrtvih" krajem devedesetih, upošljavajući ih da urade celokupan soundtrack za film "He Got Game" koj se bavi tematikom profesionalnog sporta. P.E. ovom prilikom izbacuju čitav album koji se bavi različitim aspektima košarkaške kulture u Americi i industrije koja je izgrađena na njoj. PE i dalje pokazuju sposobnost da prave vrlo originalne i zanimljive pesme. Jednu od stvari posvećuju proizvođačima košarkaskih patika ("Politics of the Sneaker Pimps"):

"200 a pair but I'm addicted to the gear
They'll make me do things on the court to amaze ya
I heard they make em for a buck 8 in Asia"

Iznervirani sputavanjima od strane izdavačke kuće i nespremnošću iste da promoviše novi album, P.E. raskidaju ugovor i bežeći od muzičke industrije nalaze utočište na internetu. Svesni činjenice da muzička industrija i njeni unutrasnji zakoni guše kreativnost umetnika P.E. su odlutali u cyberspace i odatle otpočeli krstaški rat protiv velikih 5 korporacija koje kontrolišu celokupnu muzičku industriju. P.E. entuzijastično uleću u nove mogućnosti distribucije muzike koja zaobilazi oficijalne industrijske kanale. Postaju prvi bend u istoriji koji izdaje čitav album u MP3 formatu i distribuiraju ga preko svoje "virtuelne" izdavačke kuće za trećinu cene koju bi inače platili za disk. Za razliku od nekih drugih velikih bendova ere poput Metallica-e, P.E. pozdravljaju slobodnu cirkulaciju MP3 formata po internetu pravilno ukazujući da će jedinu štetu od toga imati velike korporacije koje drže monopol nad distribucijom muzike.


Zablude

Pored ovako fascinantne karijere i istorijata borbe možemo lako doći u iskušenje da proglasimo P.E. za nešto što oni objektivno nisu. Naime, P.E. su pre svega umetnici a ne revolucionari. Oni su možda jedni od najhrabrijih i socijalno najangažovanijih umetnika na planeti, ali ipak imaju svoja ograničenja i zablude.

Politička shvatnja benda P.E. su verno ogledalo stanja svesti afro-amerikanaca na kraju veka. Ono nam pokazuje da velika dostignuća u političkoj misli crne zajednice nisu zaboravljena ali i da je tu još uvek dosta konfuzije. Pre svega, P.E. nisu razumeli suštinsku prirodu istorijskog rascepa između Malkolm X-a i Nacije Islama. Oni prihvataju populističko mišljenje, dosta rasprostranjeno među crncima u Americi, da je u pitanju podmetnuta svađa odozgo i time propuštaju da uvide kvalitativne razlike u klasnoj osnovi, shvatanju i poziciji ove dve struje koje su i dovele do rascepa. Za P.E. i jedni i drugi imaju istu težinu. Chuck D i većina benda odrasla je u šezdesetim i to je presudno uticalo na njihova kasnija politička shvatanja. U najboljim rimama benda, očigledno se ocrtava uticaj progesivne struje pokreta šezdesetih oličene u Malkolm X-u i kasnije Crnim Panterima. Međutim oni često nekritički daju podršku Luisu Farakanu i ostalim radikalno zvučećim sitno-buržoaskim vođama. Mnogi liberalni kritičari ukazuju na jak uticaj crnog nacionalizma u njihovim tekstovima, međutim crni nacinalizam sam po sebi nije problem - on je bio polazište i za Malkolma - Lenjin je odavno ukazao na pozitivne aspekte koje u sebi može sadržati nacionalizam potlačenih naroda - ključno pitanje je - u kom pravcu ćeš otići s njim?

Public Enemy pravilno uočavaju još na prvom albumu da je "sistem odgovoran", ali ključno pitanje ostaje neodgovoreno, a to je - zbog čega sistem već vekovima eksploatiše crno stanovništvo? Inspirisani crnom radničkom klasom, oni često intuitivno uglavnom odlaze u dobrom pravcu i pogađaju u centar mete, ali čovek se ne može uvek osloniti na intuiciju. Ali isto tako često i "skliznu". Sudeći po pisanjima Chuck D-a, P.E. su ubeđeni da postoji viševekovna svetska zavera kojoj je namera da uništi crnu rasu. Public Enemy nikad nisu odgonetnuli unutrasnje mehanizme društva u kom žive, koji ga teraju da diše i reprodukuje rasizam i opresiju iz generacije u generaciju. Nedostatak razumevanja prirode kapitalističkog sistema i načina na koji on funkcioniše omogućava reakcionarnim idejama da prodru i pomute fokus. Naime, slepo insistiranje na "crnom jedinstvu" je samoubistvo jer se onaj tanak sloj crnaca koji se integrisao u američku srednju klasu i njihovi predstavnici nikad neće identifikovati sa borbom do kraja. Nacija Islama i Jesse Jackson su samo dve strane istog novčića - i jedni i drugi govore u ime ovog minornog sloja crnaca koji je "uspeo" u belom sistemu. Žmureći pred ovom činjenicom P.E. prave fatalnu grešku i stavljajući se na njihovu stranu često prisvajaju i njihove reakcionarne ideje. Chuck D često govori o neophodnosti očuvanja crnih biznisa u getu.Tragovi antisemitzma, ma koliko oni bili preuviličani od strane medija, ipak postoje u njihovoj karijeri (ovo je direktan uticaj Nacije Islama i sloja crne sitne buržoazije koja u jevrejskim biznisima vidi konkurenciju u getu) P.E. su sebi dozvolili da nasednu na strategiju vladajuće klase "zavadi pa vladaj" i stave se na jednu stranu u trci za mrvicama koje vladajuća bela klasa baca u geto. Nekim od svojih ideja P.E. nesvesno pomažu upravo onu "crnu inteligenciju"- "Čiča Tome" u crnoj zajednici koje osuđuju u svojim tekstovima.


Epilog

"You know the name, P.E.!
You know the game, P.E.!
We ain't for the fame
We for a change"

Public Enemy Primer legendarnog benda Public Enemy nam još jedanput jasno pokazuje da kontra-kulturni pokreti u društvu imaju veoma ograničen domet unutar samog kapitalističkog sistema. Bez obzira kako moćno i sveobuvatno delovao, on sam po sebi ne može promeniti društvo. Hippie pokret je očigledan primer za to. U jednom trenutku, krajem šezdesetih, izgledalo je kao da su stari običaji već prevaziđeni, kao da mlađi naraštaji stvaraju "paralelan svet", međutim samo par godina kasnije sve je nestalo. Verovati da kulturni pokret može promeniti društvo je čista utopija. Mehanizam funcioniše upravo obrnuto. Renesansni kulturni pokreti poput onog šezdesetih, punka krajem sedamdesetih ili u novije vreme hip hop-a su odrazi klasne borbe koja se dešava u društvu. Svaki od ovih kontra-kulturnih pokreta se poklapa sa određenom istorijskom fazom intenziviranja klasne borbe. Veliki muzički heroji šezdesetih bilo da pripadaju crnom muzičkom nasleđu poput Marvin Gaye-a ili Curtis Mayfield-a ili uslovno govoreći belom (pošto je i rock'n'roll u suštini proistekao iz crne muzike) poput The Beatles, pevali su u svojoj karijeri infantilne ljubavne pesmice sve do pojave anti-ratnog pokreta kada se okreću ozbiljnijim temama i stvaraju remek dela. Public Enemy predstavljaju njihov ekvivalent u sadašnjosti. To su najiteligentniji i najtalentovaniji umetnici koji mogu da osete i najmanja tektonska kretanja unutar društva i podare tim borbama ritam, boju i zvuk vremena u kom se dešavaju. Muzički izraz u proteklih 50 godina pokazuje neverovatne periode inventivnosti kad god iole oseti da se oslobađa stega koje mu pripisuje kulturni poredak. On je poput vremenske bombe koja vreba. Prema tome, primarno je koncentrisati se na osvajanje političke i ekonomske moći u društvu a kulturni izraz, kada se jednom za svagda oslobodi stega industrije koja preko nje pravi profit, će sigurno reagovati stvarajući takve tvorevine u odnosu na koje će lista New York Times-a sa 25 najboljih albuma u ovom veku izgledati smešno. Pod tim uslovima, možda neko eventualno pretekne i Chuck D-a i The Bomb Squad, nikad se ne zna.




Pogledajte takođe:
SOUNDTRACK ZA REVOLUCIJU: Recenzija novog Public Enemy albuma "Revolverlution"
autor: Goran M.
datum: 12/12/02


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.pobunjeni-um.tk), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.