Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


FENOMEN "SPONZORUŠE":
Položaj žene i uloga porodice u Jugoslaviji devedesetih
autor: Goran M.
datum: 02/03/03


Razgolićena manekenka pregažena auto-gumom smeši nam se sa uličnog bilboarda - novi model je u prodaji! Ljudi su toliko već oguglali na ovakve prizore, da se niko od prolaznika ne zapita - kakve veze ima nago žensko telo sa delom za automobil? Da li se iko začudi u toku sportskog prenosa kada se kamerman zabavlja zumirajući ženske grudi na tribinama? "Zašto da ne?" - zapitala bi se većina. Zašto praviti veliku stvar oko toga?

I zaista, ovi primeri su samo sitnice - mini simboli opšte klime nasilja koje se sprovodi nad ženom u jugoslovenskom "tranzicionom"društvu . U zemlji u kojoj se romani Vesne Radusinović serviraju kao obavezno štivo emancipovane žene, gde Minimaks svako veče "unosi radost" u naše domove pričajući viceve o plavušama a čitave generacije su uz TV Palmu sticale prve ideje o spolnosti, to su zaista "sitnice".

Raspad SFRJ i građanski rat osakatio je jugoslovensku radničku klasu a njena prava bacio u ambis. Povampireni nacionalizam poslužio je za razbijanje klasne solidarnosti a to je posebno pogodilo one unutar klase koji osećaju duplu opresiju - nacionalne manjine i žene - čiji je položaj vraćen decenijama unazad. Veličanje države, nacije, ratnog junaštva i patrijrhalne porodice stvorilo je klimu u kojoj je idealizovana uloga žene bila slična onoj koju je uživala u srednjem veku. Poput junakinja iz narodnih epova, žena je ponovo bila ta koja je ispraćala muža u rat i podizala decu. Mit o "ženi mučenici" je vaskrsao i biva nametnut kao kulturni obrazac - "Prava srpkinja" je uvek "mudrija" od svog muža, i upravo zahvaljujući tome, ona svesno izigrava žrtvu, pred muškarcem u kući pravi se gluplja nego što jeste, svoj život i zdravlje žrtvuje radi dece, o politici sve zna ali bavljenje njom prepušta drugima, njena osnovna uloga jeste da nastavi porodičnu lozu (i time naciju) - njena veličina meri se njenim kapacitetom da trpi.


Upad tržišta

Ovakva atmosfera opravdava novu institucionalizovanu diskriminaciju. Sa sunovratom proizvodnje i raspadom velikih državnih firmi, krajem osamdesetih, usledili su talasi otpuštanja radnika a žene su bile u prvim redovima. Novi bizMismeni obradovali su se plenu. Sa gaženjem radničkih prava išlo se do kraja, tako da ako su običnog radnika mogli da srozaju do zemlje, ženu su, kao zaseban ugroženi sloj unutar same klase, pokopali dva metra ispod zemlje. Ovo je bilo neophodno da bi se dobila što jeftinija, što obespravljenija radna snaga za proces nove prvobitne akumulacije. Širom zemlje nicale su privatne mini manufakture i prodavnice, obično sa ženskom radnom snagom koja se tako obespravljena mogla eksploatisati do besvesti (po mogućnosti zapošljavane su žene izbeglice - tako da bi nacionalna i polna osnova za diskriminaciju mogle biti objedinjene).

Državni konglomerati su odigrali ključnu ulogu posle 1945 u vađenju žene iz kućnog ropstva i njihovoj emancipaciji kroz rad. Sada je stotinama hiljada njih ukinuto pravo na rad i one bivaju bačene nazad u kuhinje. Raspad državne svojine, institucija i infrastrukture bivše radničke države dolilo je ulje na vatru. Istini za volju, ni birokratija bivšeg SKJ, nije se baš proslavila u poznavanju marksizma i ženskog pitanja u okviru njega. Tako smo na paradama pored defilea udarničkih brigada i najnovije vojne opreme mogli da vidimo i blistave šporete i frižidere domaće proizvodnje sa kojima bi žena trebalo da se zabavi u kuhinji i postane što bolja domaćica. Već pedesetih na beogradskom sajmu su organizovane prve modne revije i izbori za mis. U "socijalističkoj" Jugoslaviji itekako se negovao i kopirao zapadni kapitalistički model potrošačkog društva i žene kao stuba porodice.

Pa ipak, uprkos reakcionarnom stavu birokratije prema ženskom pitanju, revolucija je donela džinovski napredak ženi na ovim prostorima. Rasturanje dostignuća revolucije poput institucije besplatnog školstva za starije, popodnevnog boravka u školama, dečijih jaslica i vrtića, školskih menzi, ekspres restorana za radnike, radničkih menzi, lanca državnih perionica, hemijskih čistionica itd., svalilo je sve ove socijalne obaveze, koje je na sebe bilo preuzelo društvo, baš kao pre II svetskog rata, nazad na ženina ledja.

Obična žena se devedesetih nalazi u psihološkoj rastrzanosti između objektivnih uslova i očekivanja okoline. Sa televizijskog ekrana joj se projektuje lik uspešne poslovne žene novog veka. Obrazac onoga što bi žena trebalo da bude se meri po seksističkim fantazijama muškog dela vladajuće klase. Zna se da ona u svako doba dana mora besprekorno da izgleda, da nosi modernu gardrobu, da je šarmantna i seksi. Sa druge strane, ona mora i besprekorno da kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, ali žena suočena sa artificijalnim idealom počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Suočena sa televizijskim surogatima, ona na često postaje opterećena svojim fizičkim izgledom i pretvara se u žrtvu kozmetičke industrije. Žene se dovode u poziciju da nasilje sprovode same nad sobom - najbolji primer su ritualna izglednjivanja i razne dijete gde žene pribegavaju samokažnjavaju zbog "nesposobnosti" da dostignu ideal. Ovako perfidnom propagandom i veštačkim modelima, kod žene se stvaraju kompleksi i nesigurnost koji je dopunski sprečavaju da javno istupa i bori se za svoja prava. Ženi se navodno u tržišnoj ekonomiji otvaraju vrata za karijeru, ali ako ne zasnuje porodicu do određenog roka, okolina je sažaljeva i posmatra kao neadekvatnu ili "neostvarenu". Porodica je ipak "pravo" merilo njenog "uspeha".


Porodično "gnezdo"

Raspadanjem socijalnih usluga države, porodica se ponovo zatvara u sebe i ojačava kao jedinica za preživljavanje radničke klase. Nije slučajnost što desnica uvrštava porodicu u svoje sveto trojstvo tik pored nacije i vere.Vladajuća propaganda nam puni glavu time kako je familija nešto najsvetlije -"osnovna ćelija društva"-kako kažu; i uveravaju nas da se zdravo društvo mora zasnivati na zdravoj familiji. Ovo je vrlo osetljiva tema jer u surovosti kapitalističkog poretka i nedostatku komunalne solidarnosti i odgovarajućih institucija, porodica se često čoveku čini kao jedina mirna luka, jedino mesto gde se može naći uteha, psihološka i materijalna pomoć. Kao marksisti, mi ne smemo sebi dozvoliti da pokleknemo pred fetišom familije i izgubiti objektivnost.

Kao što privatna svojina više nije optimalna za današnji nivo razvijenosti proizvodnih snaga, tako i tradicionalna buržoaska familja jednostavno više ne predstavlja oblik društvenog udruživanja individua optimalan za visoke zahteve razvijenog kapitalističkog tržišta. Kapitalizam grca u sopstvenim kontradikcijama, on sa jedne strane zahteva ulazak žene u robnu proizvodnju i žudi za eksploatacijom njenog rada (ne zaboravimo da realni nivo plate za žene u celom svetu daleko zaostaje za muškim), ali sa druge strane on time rastura svoje temelje.

Vladajuća klasa upravo kroz familiju ubrzigava neke od najreakcionarnijih ideja. Dete kroz familiju stiče predstavu o osnovnim vrednostima i postulatima na kojim klasno društvo opstaje i usvaja ih kao normalno stanje stvari. Disciplina, poslušnost, vera u autoritet, seksualni stereotipi - sve ove stvari se uče od detinjstva kroz porodične odnose. U kapitalizmu vakuum familije može biti leglo i skrovište najreakcionarnijih pojava (prenos raznih predrasuda na decu, fizičkog i psihičkog iživljavanja nad decom i ženom…).

Kroz familiju, kakvu je poznajemo, ubacuje se malograđanska svest u radničku klasu. Kroz nuklearnu familiju muški radnik se identifikuje bar sa jednim elementom buržoaske svesti - seksizmom. On je svestan da nikad neće doći u poziciju da poseduje sredstva za proizvodnju ali bar može umisliti da je mali šef u sopstvenoj porodici gde kontroliše kućni budžet i smatra se za autoritet. Familija predstavlja osnovnu instituciju za opresiju žene. Zarobljena u neprekidnom kolu kućnih poslova žena se odseca od ispunjenog socijalnog života i zaglupljuje. Ona postaje isfrustrirana usled nemogućnosti da se oslobodi seksualno i socijalno i prenosi svoju frustraciju na decu. Deca su u današnjem društvu na neki način "privatno vlasništvo" porodice. Deca su opsesija jugoslovenskih familija, ona obično žive zajedno sa roditeljima do kasnih dvadesetih i bivaju osakaćena prevelikom "roditeljskom brigom", muška deca pogotovo bivaju meta za samorealizaciju njihovih majki. Opresija žene i klasno društvo stvaraju niz psiholoških poremećaja u odnosima unutar same porodice. Kada bi svaku porodicu zasebno posmatrali pod lupom, teško bi i jedna mogla da prođe kao "normalna" - bez patoloških iskrivljenja..

Osim toga, porodica uvećava otuđenje deleći klasu na sitne ćelije koje su naizgled suprotstavljene jedna drugoj. Član familije se identifikuje s njom od rođenja i glavna opsesija i životni cilj svakog radnog muškarca postaje bitka sa ostalim muškarcima i nagon da pre svega obezbedi hranu i zaklon svojim "bližnjim". Na ovaj način vladajuća klasa utemeljuje nazadnost i podeljenost u proleterijat.


Seksualna opresija

Nove generacije žena, koje su odrastale u ovakvom okruženju, nisu prošle ništa bolje od svojih majki. Muška deca iz radničke klase su tokom svog odrastanja u devedesetim bar mogla da "biraju" između dva puta kojim će se pokušati da se uzdignu iznad očaja svog okruženja - ili kroz kriminal ili kroz sport - a devojčice su sa druge strane bile upućene na samo jedan - one se okreću jedinom početnom "kapitalu" koji imaju - svojim telima - tražeći imućnog muškarca koji će je izbaviti iz bede. Dolazi do opšteg fenomena gde devojke izlaze sa starijim, imućnijim muškarcima i kriminalcima. Njihovi vršnjaci, pod uticajem preovladavajuće društvene svesti tog trenutka, ne shvatajući poziciju u koju je žena saterana i nasilje koje se nad njom vrši, sastavljaju termin "sponzoruša" - pod kojim se uglavnom podrazumevala "zla" žena koja vreba priliku da nađe bogatog "sponzora" i tako obezbedi sebi materijalnu egzistenciju.

Mladi muškarci isfrustrirani ponašanjem dojučerašnjih drugarica iz školske klupe, ovako upadaju u zamku sistema svaljujući krivicu na žrtvu i time samo doprinoseći konfuziji i opštem lažnom moralu koji opravdava nasilje nad ženom. Ponovni upad kapitalizma u Jugoslaviju stvorio je bolesno društvo u kome se mladi članovi radničke klase, umesto da se bore da ukinu sistem koji otuđuje ljude na ovakav način, trude da jednog dana dođu u poziciju da budu "sponzori" i na taj način nadoknade frustracije iz adolescencije.

Licemerje ovakvog stava postaje jasno na vrlo jednostavnim primerima iz običnog života - promiskuitetni muškarac postaje heroj zajednice koga svi tapšu po ramenima, on je "baja", "šmeker", "jebač"; dok se žena koja se usudi da često menja partnere naziva prosto i jednostavno - "kurva". Dominantna moralna načela jednog društva u određenom istorijskom trenutku oslikavaju moral njegove vladajuće klase. Uvođenjem monogamije kao norme za ponašanje žene (monogamija nastaje zajedno sa klasnim društvom i privatnom svojinom) seksualna opresija postaje sastavni deo celokupne socijalne subordinacije žene. Ovako restriktivna atmosfera koja potiskuje eros dovodi do brojnih psiholoških poremećaja kod oba pola i seksualnog nasilja (silovanje kao tipičan primer) koje čini da se žene osećaju jos ugroženijim (plaše se da kasno noću idu same kući npr.) Monogamija, koja je neophodna vladajućoj klasi zbog prenosa bogatstva u okviru klase (određivanja prava nasledstva), se tako nameće radničkoj klasi kao instrument za vezivanje žene za porodičnu jedinicu i olakšavanje reprodukcije radne snage.

Ovakve norme i poimanja muško-ženskih odnosa se šire i uzgajaju u društvu uz pomoć institucija vladajuće klase: crkve, medija, porodice… Od malih nogu dečaci i devojčice se uče kako da igraju svoje polne uloge. Ljudi u parku mušku decu obično pitaju: "Da li imaš devojku?". Ovo nije slučajno, dečaci se ohrabruju da preuzimaju inicijativu, govore glasno i budu jaki. Devojčice se, sa druge strane, vaspitavaju da budu skromne, stidljive, poslušne i naravno uvek graciozne i lepe (sindrom "princeze"). Igračke imaju posebnu ulogu u čitavom procesu. Devojčicama se u ranom detinjstvu razvija "instinkt domaćice" time što joj se kupuju igračke kopije kuhinjskih elemenata i lutke koje oponašaju bebe a kasnije kada stiču svoje prve predstave o seksualnosti u ruke im se stavlja Barbika kao nametnuti ideal lepote.

Ovaj model ponovo biva svesno guran kroz popularnu kulturu i medije. Nikada u zemlji nije bila veća beda i nikada nismo imali više kurseva za manekenke i fotomodele. Na televiziji nikad nije bilo više glamura. Mladim ženama se dokazuje da se jedino svojim izgledom mogu probiti. Ili ćes biti manekenka ili pevačica - u svakom slučaju prodavaćeš svoje telo kao robu! U doba plate od 20 maraka, devojkama se kao imperativ nameće preskupa šminka i kozmetika velikih modnih kuća. Osvrnite se oko sebe na ulici, većina mladih žena izgleda slično zar ne? Lansiran je isforsiran stereotip izgleda koji muškarci navodno žele i kome se žena mora prilagoditi da bi bila primećena i prihvaćena. U Jugoslaviji danas postoji jasan kalup fizičkog izgleda i odeće prema kom se žene orijentišu (plava kosa, solarijumski ten, široke naočare za sunce u egzotičnim bojama, wonder-bra…). Uniformisanost i robovanje imidžu je glavna odlika čitave generacije žena. Kao model za oponašanje, mlade žene dobijaju medijske ikone poput Cece - žene koja je uspešna, ali iznad svega dobra majka i odana svom muškarcu. Svetlana Ražnatović je prototip ovog nasilja - ovde imamo ženu koja eksploatiše svoje telo da bi se probila u estradnom svetu, zatim podvrgava svoje telo nizu hirurških zahvata da bi se što vise približila iskrivljenom društvenom idealu a kao nagradu dobija svog "princa" - poznatog kriminalca - kojem rađa decu. Oko ugnjetavanja žene se stvara čitava industrija koja se kreće od prodavanja čarobnih krema i kozmetike do prodavanja samih ženskih tela. Iza manekenskih kurseva često su se kriju organizovani lanci makroa i hiljade žena završava u prostituciji. Kriminalni karteli uleću u biznis. Žena biva srozana do te mere da postaje objekt, ona nije ljudsko biće, već profitabilna roba - ona se drži u pritvoru i prodaje kao belo roblje po zemlji i inostranstvu. Jugoslavija postaje svetski centar trgovine ljudima.


"Građanke"

Jedini organizovan otpor degradaciji jugoslovenske žene tokom devedesetih dolazio je, nažalost, od uskog kruga aktivista okupljenih oko niza feminističkih i nevladinih organizacija. Iako mozda dobronamerne, ove organizacije su u startu bile ograničene svojim sitnoburžoaskim outlook-om. Okupljajući oko sebe i obraćajući se gotovo ekskluzivno ženama iz srednje klase ove organizcije su postale neka vrsta hobija ženske inteligencije i sredstva za privlačenje para iz stranih fondacija. Njihovo shvatanje ženskog problema je bilo jako ograničeno i kretalo se od postmodernstičkih budalaština - raznih varijanti radikalnog feminizma u kome se kao glavni uzrok problema markira sam muškarac i njegova "agresivna priroda" do dominantnih reformističkih struja koje se bore izjednačavanje žene u okviru već postojećeg drustva.

Naravno, ovo je jalov posao jer potpuno izjednačavanje žene u okvirima kapitalističkog sistema nije moguće, a i sve reforme koje su izborene nisu sigurne od napada vladajuće klase u kriznim vremenima. Usled nedostatka marksističke analize - pomisli o mogućnosti prevazilaženja trenutnog sistema - većina ovih inicijativa se svodi na nadanje da će se u budućnosti kapitalizam smilovati i postati humaniji prema ženi. Nerazumevanje istorije ženske opresije i kapitalističkog načina proizvodnje vodi ih u utopizam.

Još u 19. veku marksisti su dokazali da ugnjetavanje žene nije postojalo oduvek već do njega dolazi kao posledica nastanka privatne svojine i klasnog društva (Fridrih Engels: "Poreklo familije, privatne svojine i države" ). U periodu predklasnog društva (koji je, uzgred, trajao znatno duže od klasnog kakvo mi poznajemo) kada su ljudi zahvljujući niskom nivou razvoja proizvodnih snaga živeli u primitivnom komunizmu postojala je podela rada između polova ali su oni bili u potpunosti izjednačeni. Žena je uživala ista prava kao i muškarac a u nekim kulturama i istorijskim periodima je čak bila i dominantna (matrijarhat). Tek sa pojavom viška u proizvodnji koji su preoteli muškarci koji će kasnije obrazovati vladajuću klasu koja bazira svoju dominaciju na privatnoj svojini, stvorili su se uslovi za ugnjetavanje žene. Prema tome za potpuno oslobađanje žene neohodno je prevazići ove istorijske institucije.

Engels je nazivao položaj žene u kapitalističkom društvu "prikriveno kućno ropstvo". Poput srednjevekovnog roba svaka žena je vezana za određeno domaćinstvo i familiju; ona se za razliku od muškog proletera ne može slobodno kretati između "poslodavaca". Čak i kad uđu u socijalnu proizvodnju, ženama oko vrata visi kamen kućnog rada. Žena je zarobljena pred nerešivom dilemom. Ukoliko želi da u potpunosti ispunjava svoje dužnosti u kući, ona je isključena iz javne proizvodnje (kao jednog od preduslova za njenu emancipaciju); a ukoliko želi da se angažuje u javnoj proizvodnji i zarađuje nezavisno od muža ona ne može ispunjavati porodične obaveze. Porodica je u kapitalizmu pre svega ekonomska jedinica i integralni deo reprodukcije kapitalističkih odnosa. Subordinacijom žene kapitalizam dobija najjeftiniji i najoptimalniji mehanizam za reprodukciju radne snage. Umesto da troši deo viška vrednosti stvorenog u društvu na ove socijalne obaveze on jednostavno porobljava ženu i dobija te usluge za džabe. Postoje dva aspekta reprodukcije radne snage - jedan je biološka zamena jedne generacije radnika drugom a drugi je dnevni oporavak radnika (obroci, spavanje, odmor, oslobađanje seksualne energije…) koji bi mu omogućio da sutradan bude efikasan na poslu. Za obe funkcije odgovorne su žene. Ona je ta koja rađa i podiže decu (buduće radnike) i ona je ta koja sprema kuću, kuva…Podruštvljavanje domaćinskih poslova je prvi korak i glavni preduslov za oslobađanje žene. Kapitalizam nije u stanju da obavi ovu istorijsku misiju. Čitav sistem se bazira na neplaćenom radu žene i njenoj reproduktivnoj ulozi u okviru porodice. Bilo bi iracionalno za sistem koji se bazira na eksploataciji da se odrekne ugnjetavanja žene koje mu tako dobro služi. Zbog toga je neophodno povezati ženski pokret sa borbom radničke klase kao celine jer jedino socijalizam sa podruštvaljavanjem svih institucija i sredstava za proizvodnju (uključujući i kućni rad) predstavlja izlaz iz viševekovnog ropstva za ženu. U ovom smislu i jedni i drugi imaju zajednički cilj. Muškarci iz radničke klase nikako nisu "prirodni" neprijatelji žena, bez obzira na to šta kažu buržoaski feministički "teoretičari" i bez obzira na njihove trenutne predrasude i inficiranost šovinizmom. Što brže to shvate i jedni i drugi, brže će se doći do slobode.

Apelovanjem na ljudsku savest i medijskim kampanjama koje trenutno sprovode spomenute ženske organizacije ništa se ne može postići. Bitno je ukazati na to da ženski pokret, kao i celokupna klasa, sve što je do sada kroz istoriju dobio, uspeo zahvaljujući organizovanoj borbi a ne apelovanjem na savest moćnika. Jugoslovenske žene imaju bogatu tradiciju borbe i istorijska dostignuća na koju se mogu ugledati, krenuti u akciju i usput pregaziti razne "građanske inicijative" i marionete koje tvrde da govore u njihovo ime.


Istorijski putokazi

Prve organizovane ženske grupe javile su se na našim prostorima u okviru tadašnje Komunističke partije dvadesetih godina XX veka, a njihova borba je kulminirala u toku revolucije od 1940-1945. Jugoslavija je u ratu izgubila 1 700 000 stanovnika - od toga oko 600 000 žena. Računa se da je u narodnooslobodilačkom pokretu na razne načine učestvovalo oko 2 000 000 žena. U vojnim jedinicama bilo je oko 110 000 žena. Od 305 000 poginulih boraca 25 000 su bile žene, a od 405 000 ranjenih 40 000 bile su žene.

Ove brojke svedoče o masovnom učešću žena u NOB-u. Žene su tokom borbe dobile priliku da se po prvi put u potpunosti uključe u socijalni život i podjednako doprinesu revoluciji. Osim tradicionalnih uloga u pokretu poput bolničarki, kuvarica i učitejica, žene su učestvovale i istakle se kao borci u partizanskim jedinicama, učestvovale u organima vlasti na oslobođenim teritorijama i vršile diverzantske zadatke u okupiranim gradovima. Gerilski način ratovanja i partizanske jedinice davale su šansu ženama da se bore rame uz rame sa muškarcima za razliku od strogo hijerarhijski uređenih vojski gde su žene obično imale ulogu bolničarki. U dokumentima pod naslovom "Zadaci i ustrojstvo narodnih oslobodilačkih odbora" ženama je potvrđeno aktivno i pasivno biračko pravo koje su one već 1941. godine koristile prilikom izbora za narodne odbore kao nove organe vlasti. Mesne organizacije žena, koje su se formirale od 1941. godine pod raznim imenima povezivale su se i na širim teritorijama, pa je u decembru 1942. godine održana Prva zemaljska konferencija žena. Na njoj su učestvovale delegatkinje iz svih krajeva Jugoslavije, osim iz Makedonije jer nisu mogle da se probiju kroz neprijateljske redove. Na konferenciji je osnovan ANTIFAŠISTIČKI FRONT ŽENA sa ciljem da mobiliše žene radi pomaganja jedinicama narodnooslobodilačke vojske.

Posle oslobođenja pitanje učešća žena u svim institucijama nije moglo ni biti dovedeno u pitanje (uprkos reakcionarnim pogledima vladajuće birokratije i zaostavštini patrijarhata na koji nisu bili imuni ni članovi partije), žene su svojim zalaganjem i samoorganizovanjem u toku borbe to de facto sprovele u praksi. Po prvi put u istoriji jedne balkanske zemlje žena biva pravno izjednačena sa muškarcem i dobija pravo glasa! Jugoslovenska revolucija je donela najveći pomak u pravima žena u istoriji ovih prostora.

Samo prateći ove primere - povezivanjem borbe za prava žena sa bitkom za emancipaciju čitave radničke klase - jugoslovenske žene mogu sebe izvući iz jame u koju ih gura povratak kapitalizma.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.