Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


OPOZICIONA MITOLOGIJA:
Retoričke manipulacije domaćih "demokrata"
autor: Dragan Drača
datum: 27/05/99


Poslednjih nekoliko godina, a naročito od kraja NATO agresije se često govori o demokratizaciji društva i okretanju zapadu. S obzirom da je nezadovoljstvo naroda politikom Miloševićevog režima svakim danom sve veće, a želja za njegovim zbacivanjem sve jača, i s obzirom na to da na političkoj sceni Srbije jedinu alternativu njegovom monstruoznom režimu predstavljaju nacionalističke i pro-kapitalističke partije, potrebno je da se pozabavimo perspektivom koju one pružaju. Reakcionarnost vladajuće klike je svakom iole politički svesnom građaninu jasna, te se na režimu i njegovim metodama nećemo zadržavati.

Ovaj put će u fokusu biti njihova retorika, odnosno demagoške fraze kojima manipulišu svešću građana.


Mit o demokratskom i bogatom zapadu

Jedan od glavih stubova na kojima počiva čitava njihova retorika je mit o "demokratskom i bogatom zapadu". Partijski funkcioneri i ideolozi nekritički slikaju društveni i ekonomski sistem razvijenih kapitalističkih zemalja, koji im onda služi kao cilj kome formalno podređuju svoje kratkoročne taktičke ciljeve. Međutim, to se čini samo formalno, jer je njihovo delovanje u praksi dijametralno suprotno proklamovanim ciljevima. Izdaja volje demonstranata Protesta '96/97 i sitne političke trgovine i zloupotrebe položaja na lokalnom nivou, kao i delovanje najveće, Miloševićeve omiljene 'opozicione' partije, SPO-a, to nedvosmisleno pokazuju.

Ključna tačka na kojoj počiva mit o demokratskom zapadu je navodno poštovanje izborne volje građana i legitimitet vlasti, kao i "širok spektar političkih i ekonomskih sloboda". Međutim, ništa od ovoga nije zasnovano na realnom političkom životu u tim zemljama, i predstavlja praznu apstrakciju izvedenu iz forme, a ne suštine događaja.

Da bi se zaista utvrdilo u kojoj meri se gore navedena prava i slobode poštuju, nužno je poći od ekonomske analize društvenog sistema, jer materijalni, ekonomski odnosi koji se uspostavljaju između ljudi u krajnjoj liniji determinišu ostale odnose i oblike pravne, političke, kulturne svesti. Znači, mora se uvažavati činjenica da će način na koji će se ljudi međusobno ophoditi biti u velikoj meri određen osnovnim odnosom u procesu proizvodnje materijalnih dobara.

Pošto su velike korporacije, kao osnovni pojavni oblik krupnog kapitala, dominantni ekonomski subjekti u savremenim kapitalističkim društvima, upravo one predstavljaju najznačajnije političke subjekte. Naime, one su te koje svojim finansiranjem izbornih kampanja i obezbeđivanjem privilegija za partijske odnosno državne funkcionere utiču na pravce njihovog delovanja. Nisu glasači i njihovi interesi ti koji determinišu ciljeve i ponašanje partija, već interesi koroporacija i moćnih individualnih kapitalista. Uzevši ovo u obzir, postaje jasan paradoks ponašanja Laburističke Partije Tonija Blera koja u ime radničkih interesa smanjuje socijalna davanja, zdravstvenu zaštitu, vrši denacionalizaciju, i uopšte se prema radnicima odnosi gore nego konzervativci.

Isto je i sa Klintonom, i njegovim programom reforme i rezova u zdravstvenom sistemu, koji će navodno omogućiti ogroman višak u državnom budžetu. Naravno, nije bilo ni reči o tome šta to stvarno donosi - skuplje zdravstvo koje će moći da uživaju samo oni srećnici koji to mogu priuštiti. Njegovoj vladi ni na kraj pameti nije palo da racionalizuje enormni vojni budžet od 250 milijardi dolara, koji je u službi zaštite interesa američkog kapitala.

Dakle, individualna prava i slobode se uvažavaju samo dok ne dovode u pitanje interese kapitala. Bez obzira koja partija formalno bila izabrana, radiće u službi kapitala a ne glasača.

Što se tiče blagostanja, kao druge komponente mita o zapadu, treba istaći da se u većini ovih zemalja preko 85% društvenog bogatstva nalazi u rukama svega 5-10% ljudi. Značajan deo društva živi na granici siromaštva, samo u Americi oko 30 miliona ljudi. Oni sebi ne mogu obezbediti zadovoljavajuće uslove života, zdravstvenu i penzijsku zaštitu, a država uopšte nije zaintereovana za njih.

Sa druge strane, nezaposlenost je konstantna pojava i iznosi od 5-15%, a u periodu recesija i znatno više.

Međutim, životni standard je nesumnjivo viši nego u istočno-evropskim i drugim bivšim kvazi-socijalističkim zemljama. Razlog za to ne leži u tome što je kapitalizam idelan ekonomski sistem, već naprotiv, u činjenici da krupan kapital već vekovima pljačka i eksploatiše svoje kolonije, polukolonije, kao i ostatak sveta. Ekonomski interesi su pravi uzrok imperijalističkog militarizma, a ne navodni humanitarni ciljevi, kao što je pokazala agresija na Jugoslaviju. Ona je imala nesagledive posledice po jugoslovensku privredu, ali je omogućila američkoj vojnoj mašineriji profite, što je stimulativno delovalo na čitavu privredu SAD. Jasan pokazatelj toga je i rast berzanskog Dow Jones indeksa za preko 1000 bodova, za samo dva meseca.


Pravedna privatizacija

Sada kada smo pokazali da zapadna demokratija i ekonomsko blagostanje ne predstavljaju ništa više od praznih apstrakcija usmerenih na zavođenje građana, možemo se pozabaviti i drugim floskulama.

Privatizacija je centralna programska tačka skoro svih opozicionih i kvazi-opozicionih partija, počev od SPO-a, preko DS-a, do Nove Demokratije. Sve ove partije navode privatizaciju kao nužan preduslov za izlazak iz ekonomske krize i razvoj privrede koji će pratiti rast životnog standarda.

Međutim, svaka privatizacija je pljačka, bilo da se sprovodi nasilno ili "zakonski". Ona znači lišavanje radnika sredstava za proizvodnju, odnosno u konkretnom slučaju, pretvaranje preostale društvene svojine u privatno vlasništvo. Kao potencijalni kupci se javljaju domaći bogataši koji su svoje bogatstvo "stekli" zloupotrebom položaja u društvenim preduzećima, njihovim neracionalnim upravljanjem, štetnim poslovnim ugovorima, mahinacijama društvenom imovinom... Mnogi režimski funkcioneri su koristili svoje privilegije i veze da bi dobili uvozne i izvozne kontigente, izbegavali porez i na slične načine kršili ili zaobilazili zakon.

Drugu grupu interesenata za društvena preduzeća čine inostrane korporacije i krpuni individualni kapital, koji pokušava da ih saradnjom sa ovim partijama učini dostupnim. Otuda i podrška "demokratskim" snagama u istim onim zapadnim medijima koji već deceniju vrše satanizaciju celokupnog srpskog naroda. Sa druge strane, ovi interesenti uspevaju da usklade svoje interese i sa Miloševićem i njegovim ljudima, što se moglo videti kroz prodaju značajnog dela telekomunikacionog sistema i davanje drugih koncesija.

Forma u kojoj bi privatizacija bila izvedena je kroz podelu akcija prema radnom stažu, prodajom ili besplatnom podelom. Efekti koji bi time bili izazvani se svode na to da bi bilo formirano tržište akcija na kome bi krupni kapital relativno jeftino pokupovao usitnjene individualne akcije.

Potrebno je reći i da je proces privatizacije faktički počeo pre jedne decenije donošenjem Zakona o preduzećima 1988. kada je onemogućeno osnivanje novih društvenih preduzeća. Međutim, pljačka i privatizacija nisu mogli biti do danas završeni jer bi to imalo katastrofalne posledice po društvo u celini, pa je režim taj proces odugovlačio iz straha od reakcije građanstva.
Otuda i katastrofična predviđanja opozicionih demagoga o nužnim "rezovima, privremenom odricanju i trpljenju kako bi nam bilo bolje". Naravno, sav teret treba da podnese radnička klasa, a ne privilegovane društvene grupe.

Ali ni ta odricanja i žrtvovanje radnika ne mogu doneti prosperitet i blagostanje, već samo novu agoniju. Prosečna privredna stopa rasta kapitalističkih zemalja čak i u periodu uspona ne prelazi 5-9% godišnje, što je daleko manje nego što se može ostvariti planskim upravljanjem ekonomijom. Slobodno tržište i privatna svojina nikako ne mogu rešiti problem nezaposlenosti jer je on nužan preduslov za funkcionisanje tržišta rada, a posebno ne tako masovne nezaposlenosti kao što je slučaj sa jugoslovenskom privredom. Takođe, završavanje privatizacije bi ubrzalo socijalnu diferencijaciju gde bi bogati postali još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

Na kraju, to bi dovelo i do gašenja mnogih funkcija zdravstevnog, penzionog i drugih sistema, što bi dalje snizilo životni standard prosečnog građanina.


Mit o slobodnom tržištu, kreditima i investicijama

Privatizacija nas dovodi do još jednog termina koji se često koristi sa njom u paru - slobodnog tržišta. Često se ističe da je tržište najbolji regulator i alokator resursa i dohotka, i da samo ono može obezbediti izlazak iz ekonomske krize i razvgoj društva. To jednostavno nije tačno.

Tržišni princip ima brojne neracionalnosti, što dokazuje intenzivna intervencija države u privredu u drugoj polovini dvadesetog veka, kao i nacionalizacije u brojnim sektorima industrija čak i najvećih imperijalističkih sila.

Savremenim privredama, zbog procesa koncentracije i centralizacije kapitala dominiraju razni monopoli i velike multinacionalne korporacije koje ni u kom slučaju ne ograničava konkurencija, već naprotiv, oni su te koji diktiraju uslove privređivanja. Pošto samostalno diktiraju uslove prodaje i cene, ostvaruju enormne profite koji se mere milijardama dolara, vršeći tako preraspodelu društvenog bogatstva, i koncentrišući ga u rukama nekolicine.

Sprovođenje mera deregulacije jugoslovenske privrede, snižavanje poreza i otvaranje tržišta stranom kapitalu bi doprineli preuzimanju svih značajnijih segmenata tržišta od strane velikih inostranih korporacija i pustošenju privrednih resursa. Potencijalne investicije stranog kapitala bi samo ubrzale odliv bogatstva kroz profite tih koroporacija.

Investirani kapital ne bi doprineo poboljšanju životnog standarda radnika, jer je osnovni motiv svakog preduzeća u kapitalizmu za ostvarivanjem što veće razlike između stvorenog viška vrednosti i nadnica radnika. Kapitalisti stalno snižavaju realne plate radnika na nivo egzistencijalnog minimuma kako bi time ostvarili što veću razliku između cene koštanja faktora proizvodnje i prodajne cene robe.

Iskustva brojnih polukolonija po svetu koje eksploatiše zapadni kapital to nedvosmisleno pokazuju.

Što se tiče fraza o navodnoj pomoći i kreditima za obnovu, koje su u opticaju od završetka NATO agresije, treba istaći da ni one nisu ništa manje opasne od zagovaranja totalne liberalizacije i privatizacije privrede. Praksa je pokazala da imperijalističke sile ne daju nikakvu značajnu bespovratnu pomoć, osim simboličnih suma koje služe u propagandne svrhe. Krediti koji se daju su često prilično nepovoljni uz relativno visoke kamatne stope, a često sa njima idu u paketu i politički zahtevi i razna ucenjivanja. Najsvežiji primer za to su iskustva Bosne i Hercegovine.

Sa druge strane, bez obzira da li tu pomoć dobio Miloševićev režim ili hipotetička nova "demokratska" vlast sačinjena od ovih partija, veliki deo tih suma će završiti na privatnim računima funkcionera i "zaslužnih građana", za šta je Bosna opet vrlo svež primer.


Perspektiva?

Bazirajući svoju retoriku na gore navedenim principima, ove "demokratske" partije izvode svoj celokupni imidž, proširujući je nekim već viđenih metodama i frazama koje korisiti i Miloševićev režim, kao što su "nacionalno jedinstvo", "očuvanje otadžbine", odnosno igrajući na kartu nacionalizma ili patriotizma.

Bez obzira da li će ove partije osvojiti vlast i izvršiti restoraciju kapitalizma u Jugoslaviji, ili će pak to učiniti Miloševićev režim (istina, sporije, ali takva transformacija je neizbežna) kako bi ostao na vlasti, takve promene, ondosno reforme, ne mogu rešiti ekonomske i druge protivurečnosti koje potresaju savremeno jugolsovensko društvo. Bolji kvalitet života i ekonomski prosperitet širih slojeva stanovništva se ne mogu ostvariti privatizacijom i eksproprijacijom radnika od sredstava za proizvodnju, već upravo obrnuto, racionalnim upravljanjem privredom, nacionalizacijom privatizovanih sektora, vraćanjem opljačkanog bogatstva i značajno većom participacijom radnika u upravljanju i kontroli preraspodele društvenog proizvoda.

Međutim, to se ne može ostvariti bez istinske radničke demokratije, utemeljene na principima marksizma i naučnog socijalizma. Anti-marksistička i anti-socijalistička histerija koju su podgrevale te opozicione partije, ali i režim koji je izvršio reviziju a potom i odbacivanje socijalizma, je izuzetna. Ipak, loši ekonomski uslovi života i duboke protivurečnosti u kojima se naše društvo nalazi, nužno će osvestiti i vratiti radnike istinskim principima humanog društva.





[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.