Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


MAKEDONIJA:
Sledeće bure baruta?
autor: Fred Veston
datum: 04/04/00
Preuzeto sa sajta In Defence of Marxism


Ono što se sada dešava u Makedoniji potvrđuje ono što smo oduvek govorili. Nema rešenja nacionalnog pitanja na Balkanu dokle god se ne reše ekonomski i socijalni problemi. Kao što je Lenjin istakao, nacionalno pitanje je u suštini pitanje hleba. Makedonija je jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope.

Nezaposlenost se kreće oko 40%. Kako bilo, među Albanskom manjinom (koja čini 22% ukupne populacije Makedonije od 2 miliona) nezaposlenost je dostigla zapanjujućih 60%! Prosečan godišnji GDP per capita iznosi oko 1000 dolara. Razbijanje bivše Jugoslavije je bilo potpuna katastrofa za Makedoniju koja je zajedno sa Kosovom bila jedan od najnerazvijenijih i najsiromašnijih regiona u bivšoj federaciji. Između 1990. i 1995. privreda je nazadovala svake godine, 10% 1999., 9% 1993. Tek je 1996. počela da se oporavlja, ali uz mizernih procenat-dva. Makedonija je izložena na milost i nemilost stranim silama koje njome dominiraju, posebno imperijalističkim zemljama zapadne Evrope i SAD. Ona mora da uvozi sav svoj gas, naftu, i najveći deo mašinerije.

Stoga uopšte ne iznenađuje da će upravo u ovoj maloj zemlji nacionalno pitanje još jednom zapaliti Balkan. Konflikt je izbio oko planinskog sela Tanuševci u blizini granice sa Kosovom. Naoružani Albanci su, pre nekoliko nedelja zauzeli selo, ali ono što je zaokupilo pažnju sveta je ubistvo trojice makedonskih vojnika 4. marta. Makedonska armija je otpočela žestoke napade 5. marta i potisnula naoružane Albance nazad na Kosovo. Sukob je visio u vazduhu već neko vreme. Još u februaru je bilo napada na makedonsku policijsku stanicu u Tetovu. Sada se širi strah da bi situacija mogla da izmakne kontroli.

Problemi u Makedoniji su slični onima u svim bivšim staljinističkim zemljama istočne Evrope. Stara državna planska ekonomija je bila, i još uvek se rastura, ali ono što stupa na njeno mesto nije sistem koji može rešiti socijalne i ekonomske probleme ovih zemalja. U većini makedonskih susednih zemalja (Albanija, Srbija, Bugarska...) imamo pro-zapadne, pro-buržoaske vlade koje žele da postanu lojalne sluge imperijalizma. Sve one ističu privatizaciju i investicije sa zapada kao jedino rešenje za probleme koji pritiskaju ove zemlje. Ali, u stvarnosti, one su gangsterske klike sposobne da izgrade samo nestabilni mafijaški kapitalizam, baziran na korupciji, reketiranju...

Vlada Makedonije nastavlja sa programom privatizacije državnih resursa. Sadašnja koalicija, koja uključuje i jednu od albanskih nacionalističkih partija, DPA (vođa je Džaferi), upravlja zemljom "logikom pragmatične politike, u kojoj ili učestvujete u podeli ostataka nacionalnog bogatstva ili ste marginalizovani bez moći, bez stimulusa za partiju i bez finansijske osnove" (iz članka objavljenog u "Forumu", 8-21 decembra 2000). U stvari podele između različitih političkih partija su uzrokovane težnjom da se prigrabi deo kolača od preostale državne imovine. Svaka partija ima kliku na vrhu koja želi da postane deo nove buržoazije. Ni jedna od velikih partija, bilo albanske manjine ili makedonske većine, ne predstavlja prave interese naroda Makedonije. To je tragedija današnje Makedonije.

Makedonski radnici mrze vladu. Ona ima podršku samo među postojećim i budućim kapitalistima (uglavnom baziranim na stranom kapitalu) i nacionalističkoj sitnoj buržoaziji. Radnička klasa nema poverenja u ovu vladu. Nažalost, nemaju alternative. Vođe sindikata su nesposobne i podeljene između sebe. Kako bilo, nedavno smo videli primer potencijalne militantnosti radničke klase. Tri meseca (štrajk je završio prvog marta) činovnici u administraciji su štrajkovali. Praktično ceo pravni sistem je bio u blokiran tokom štrajka. Štrajk je pokazao za šta su radnici sposobni. Vlada je pokušala da minira štrajk svakakvim vrstama prljavih trikova, kao što je podmićivanje, neisplaćivanje plata, konspirativni manevri... Vlada je u jednom trenutku čak pokušala da napravi skandal oko vođa štrajka, ali ovo je imalo suprotnog efekta od očekivanog. U stvari je pomoglo da se učvrsti odlučnost radnika. Nažalost, štrajk je ostao u okviru jednog sektora privrede i nije uspeo da uključi celu radničku klasu.

Upravo zato što radnici nemaju istinsku socijalističku alternativu kojoj bi se okrenuli, bauk nacionalnih konflikata ponovo hara Balkanom. Ovaj scenario smo videli mnogo puta. Ako radnički pokret ne bude sposoban da obezbedi alternativu vakuum na levici može ispuniti otrov nacionalizma, i u uslovima Balkana, ovo znači rat između naroda koji naseljavaju poluostrvo.

Nažalost, narodi Makedonije su samo mali pioni u velikoj igri imperijalističkih sila koju one igraju na Balkanu. Njihov glavni cilj je da osiguraju svoje ekonomske i strateške interese. I da bi to postigli, huškaju narode jedne na druge. Jednog dana će "braniti" albansku stvar, da bi je sutradan napustili. Ovo se dogodilo sa aspiracijama Albanaca na Kosovu, i drugde. Setimo se da je pre samo dve godine NATO teško bombardovao srpske snage na Kosovu i da je naneo značajnu štetu srpskim gradovima. On je to učinio u ime odbrane "jadnog" Albanskog naroda. Sada, i u Makedoniji i na Kosovu, NATO-ove KFOR trupe su došle u sukob sa Albanskim borcima. Mi smo dosledno upozoravali Albanski narod da ne veruje NATO-u. Objasnili smo da oni nikada neće postići svoje ciljeve ako se svrstaju na stranu NATO-a. To su sada dokazali događaji proteklih nedelja.

Podsetimo se šta smo govorili tokom proteklih pet godina. Objasnili smo da zapadni imperijalisti nikada neće prihvatiti nezavisno Kosovo upravo zato što bi to težilo da se proširi, da obuhvati Crnu Goru i Makedoniju, i da će to imati dalekosežne posledice, koje bi bile ozbiljna pretnja pravim interesima imperijalista.

U junu 1995. napisali smo sledeće: "Situacija je dostigla kritičnu tačku u nekoliko proteklih godina. Da su Srbi bili vezani u ratu na severu, postojala bi velika opasnost od ustanka na Kosovu, koji bi sprska armija pokušala da uguši, izazivajući ogromno krvoproliće i egzodus velikog broja izbeglica. To bi pretilo da uvuče Albaniju u konflikt, pošto njena razorena ekonomija nije sposobna da primi veliki broj izbeglica.

Što je još važnije, to bi destabilizovalo Makedoniju gde postoji vrlo osetljiva ravnoteža između slovenske većine i albanske manjine. Činjenicu da je Makedonija najopasnije potencijalno žarište priznaju međunarodni stratezi kapitala. Zbog toga je ovo jedini deo bivše Jugoslavije u kom SAD imaju vojno prisustvo, iako simbolično. Makedonsko pitanje je bilo koren drugih balkanskih ratova u prošlosti. Ono nije razrešeno proglašenjem nezavisne državice zvane Makedonija. Naprotiv. Stari problem je time vraćen u balkansku politiku.

U stvarnosti, ni jedna od okolnih država ne prihvata nezavisnost nove Republike Makedonije koja je bila deo Jugoslavije. Srbi je i dalje tretiraju kao "južnu Srbiju". Bugari su oduvek tvrdili da su makedonski Sloveni u stvari Bugari. Albanci se smatraju zaštitnicima značajne albanske manjine u Makedoniji, i polažu pravo bar na deo njene teritorije. Grci su oduvek bili najglasniji u protivljenju formiranju makedonske republike. Oni su blokirali priznanje nove države dok ona nije odustala od upotrebe imena Makedonija u međunarodnoj upotrebi. Oni su organizovali masovne demonstracije sa sloganom "Makedonija je Grčka" i lansirali su ekonomsku blokadu svog severnog suseda.

Stav Grčke je razbesneo EU, koja je užasnuta mogućim posledicama destabilizacije Makedonije. Grčka buržoazija je de facto ušla u savez sa Srbijom. U slučaju da dođe do širenja rata, moguće je da Srbija napadne Makedoniju pod izgovorom zaštite srpske manjine. Verovatno bi i Grčka armija krenula preko granice (iz 'odbrambenih' razloga, naravno). Ali, ovo drugi ne bi mirno posmatrali. Bugarska, Albanija, i najvažnije, Turska su odmah priznale nezavisnost Makedonije. Turska i Albanija, uz to su u vojnom savezu."

Ovo smo ponovili i u Junu 1999., "zapadni imperijalisti ne žele nezavisno Kosovo upravo zato što bi to značilo kretanje ka Velikoj Albaniji, pogađajući Albaniju, Makedoniju i čak delove Crne Gore. Došlo bi do raspada Makedonije gde bi neizbežno izbio rat. Ovoga puta zemlje kao što su Grčka i Turska bile bi umešane. To bi značilo sveopšti balkanski rat uz umešanost dve NATO članice, Grčke i Turske na suprotnim stranama. Stoga, dok se događaju stvari kao ove u Prizrenu, NATO će biti prinuđen da razoruža OVK ako želi da ostvari kontrolu nad ovim krvavim procesom."

Sadašnji događaji čine ovaj košmarni scenario još verovatnijim. Pošto je makedonska armija 5. marta napala albanske gerilce, NATO je čvrsto stao na stranu makedonske armije. Dan pre napada, "guverner" Kosova, Hakerup i komandant KFOR-a, Kabiđozu, otišli su u glavni grad Makedonije, Skoplje, gde su se dogovorili sa makedonskom vladom kako da koordiniraju vojne operacije. Stoga su SAD trupe, koje su deo KFOR-a na Kosovu, zauzele malo kosovsko selo Debelde, bazu iz koje su kosovski Albanci izvodili svoje operacije preko granice, u Makedoniji. U isto vreme u delovima Kosova pod kontrolom SAD počela su masovna hapšenja svih za koje se sumnjalo da su "albanski ekstremisti". Ovo je prvi ozbiljan oružani konflikt između NATO-a i Albanaca!

Nedavno je makedonska vlada takođe potpisala sporazum sa srpskom vladom o međusobnom priznavanju grancie. Ovo je uznemirilo Albance na Kosovu i u okolnim zemljama jer ovaj sporazum priznaje da je Kosovo deo Jugoslavije. Sada kada su prijatelji imperijalista (DOS) na vlasti u Srbiji, NATO se okrenuo protiv kosovskih Albanaca. Ovo pokazuje da su kosovski Albanci, kao što smo mnogo puta do sada ponovili, samo pioni u pokušaju imperijalista da sruše Miloševića. To nema veze sa zaštitom "ljudskih prava", ili prava na "samoopredeljenje". Sada je NATO otišao korak dalje u izdaji kosovskih Albanaca. Nedavno su dozvolili srpskim snagama da uđu u "tampon zonu" između Kosova i ostatka Srbije, i planiraju da dodatno suze tu zonu.

Bugarska takođe pokazuje interes da stacionira svoje trupe u Makedoniji. Njen predsednik, Stojanov, ponudio je da pošalje bugarske trupe na makedonsku granicu sa Kosovom. On je već dao makedonskoj armiji tenkove i drugu opremu, i priprema se da ta davanja značajno uveća u narednom periodu. Takođe je najavio da planira da potpiše sporazum sa NATO-om kojim bi NATO-u dozvolio da koristi bugarsku teritoriju za operacije u regionu. Ekstremna desnica u Bugarskoj je digla svoj glas protiv albanske manjine u Makedoniji, insistirajući da ona predstavlja pretnju "stabilnosti na Balkanu". Makedonska vlada je takođe tražila da međunarodne trupe budu stacionirane u "bezbedonosnoj zoni" na granici sa Kosovom. Srpska vlada je odmah predložila da te trupe budu sačinjene od grčkih, bugarskih i jugoslovenskih vojnika! Grčka vlada je takođe izjavila da bi obezbedila trupe za to. A sve što Grci rade, Turci pomno prate! Bugarski žurnal, "Sega" piše: "istorija nas uči da kada takvi gosti posete Makedoniju, svaki od njih, od prvog dana gleda šta može od nje ukrasti." ("Sega", 8. mart 2001)

Stoga sve zemlje koje smo spominjali u našem materijalu (Grčka, Turska, Bugarska, Srbija...) pripremaju se da intervenišu u Makedoniji. Naravno, oni bi to uradili prerušeni u "mirotvorce". U stvarnosti bi stvarali svoje sfere uticaja unutar Makedonije.

Trenutno NATO pokušava da izbegne takav scenario, i nada se da će moći da obuzda nadolazeći konflikt. Možda i uspe u kratkom periodu. Ali socijalni i ekonomski problemi neće nestati. Narodu Makedonije je hitno potrebno rešenje za nezaposlenost, niske plate i lošu infrastrukturu. Sa sadašnjom politikom vlade nema takvog rešenja. Stoga, dugoročno, ili će radnički pokret ponuditi klasno rešenje, ili će se nacionalizam razbuktati na svim stranama, i opasnost od novog rata će postati stvarnost. Raspad Makedonije bi bio još jedna katastrofa na dugoj listi katastrofa koje su potresale eks-Ju republike. Ako Hrvatska, Srbija i Bosna ne mogu pronaći rešenje za svoje probleme, kakve šanse ima Makedonija? Nedavni događaji u Hrvatskoj, Srbiji i na Kosovu pokazuju da njihovi problemi nisu rešeni.

U samoj Srbiji, koliko god da su NATO i imperijalizam intrigirali, Milošević se pokazao teškim za rušenje. To je postalo moguće tek kada je radnička klasa odlučno intervenisala. On je pao zbog nagomilanih unutrašnjih protivurečnosti. Smejali su nam se kada smo u prošlosti isticali da ni američke bombe ni OVK ne mogu pobediti Miloševića, kada smo isticali da taj zadatak leži u rukama srpske radničke klase. Lekcija sprskog iskustva je da ako želite nešto da bude urađeno, morate to sami ubaviti. Stoga se danas u Makedoniji radnici mogu pouzdati samo u sopstvene snage, i svoju braću i sestre, radnike u drugim zemljama Balkana. Ni jedna strana sila neće doći u Makedoniju da bi pomogla radnicima ove male zemlje.

Situacija kratkoročno može izgledati relativno u redu, ali moramo ponuditi jedino pravo rešenje, izgradnju Socijalističke Federacije celog Balkana. Svaki od naroda koji nastanjuje Balkan patio je od posledica kolapsa planske ekonomije. Životni standard je dramatično pao. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji su deo tog procesa. I dokle god kapitalizam dominira regionom, neće biti rešenja. Jedan sukob može biti privremeno stavljen pod kontrolu, ali će drugi odmah buknuti negde drugde. Ono što je neophodno je ekonomska integracija svih balkanskih zemalja, koncentracija resursa. Umesto toga imamo vojne izdatke na svim stranama radi borbe protiv lokalnog "neprijatelja". Stoga sada vidimo kako imperijalizam dominira regionim huškajući male zemlje jednu protiv druge. Radnička klasa Makedonije (bilo makedonska ili albanska) nema interesa u ovom deljenju sfera uticaja.

Nema rešenja pod kapitalizmom, osim gomilanja daljih protivurečnosti i konflikata među narodima. Ubijanja kojima smo bili svedoci protekle decenije su više nego dovoljna. Kapitalizam znači da se svaka od ovih malih zemalja međusobno takmiči za naklonost, mrvice sa stola imperijalista. Kako bilo, kada bi se te zemlje ujedinile u Socijalističku Federaciju imale bi resurse da se suoče sa problemima koji ih muče. Ali ovo je moguće samo na bazi nacionalizacije svih velikih kompanija u regionu i uspostavljanju sve-Balkanske planske privrede.

Zbog toga je zadatak marksista na Balkanu da rade ka uspostavljanju istinskih radničkih partija u ovim zemljama, koje će ponuditi klasnu alternativu varvarizmu koji preti da dalje hara regionom.


15. mart 2001.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.