Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


KUBA KAO REVOLUCIONARNI PRIMER
datum: 06/03/01


Kuba

Već više od 40 godina, Kuba je meta upornih pokušaja od strane vlade S.A.D. da se otarasi revolucionarne vlade koja je došla na vlast u Januaru 1959. uz pomoć narodnog oružanog ustanka koji je zbacio Batistinu tiraniju, režim koji je godinama bio podržavan i zastićen od strane Vašingtona.

U avgustu 1991. kubanski ministar inostranih poslova-Rikardo Alarkon, tadašnji stalni predstavnik Havane u Ujedinjenim Nacijama, objasnio je američku agresivnu politiku koja je od početka istakla kao osnovni cilj: "uspostavljanje političkog, ekonomskog i socijalnog poretka koji američke vlasti smatraju najpogodnijim". Ova taktika je uključivala direktnu vojnu intervenciju, pretnju nuklearnim uništenjem, mnogobrojne sabotaže i pokušaje atentata kubanskih vodja. Sve gore nabrojane metode su oficijalno priznate od strane mnogobrojnih američkih administracija i detaljno dokumentovane u arhivama kongresa.

Osnovni element ovog političkog kursa, održavanog više od četiri dekade, jeste ekonomska, finansijska i komercijalna blokada usmerena ka uništenju kubanske ekonomije. Embargo je tako strog da uključuje totalnu zabranu nabavke hrane, lekova i opreme američkog porekla. Zakon takodje sprečava američke gradjane koji žele da posete Kubu i na taj način uskraćuje njihova osnovna ustavna prava i slobode putovanja i kretanja.

Uprkos strogim protestima nekih američkih saveznika kao sto su: Kanada, Velika Britanija i Francuska, američka vlada je pokušala, kroz različite oblike prinude i ekonomske ucene, da naturi zakon embarga izvan svojih granica. Kroz pravne začkoljice i mere tipa zabrane brodovima koji trguju sa Kubom da se usidre u tranzitnim američkim lukama, Vašington namerava da spreči svoje rivale da posluju na kubanskom trzistu koje je Američki biznis napustio.

Pitanje koje se nameće je zašto? Zbog čega se već 40 godina održava ova politika represije koja nema paralelu u modernoj istoriji? Čak je i embargo koji je nametnut revolucionarnoj Francuskoj posle zbacivanja feudalnog poretka 1789. od strane reakcionarnih kontinentalnih vlada predvodjenih britanskom krunom bio kraći od američke blokade nametnute u 20-tom veku malom susednom ostrvu.


Govoriti istinu

U septembru 1960-te, kubanski predsednik Fidel Kastro obraćajuci se skupštini Ujedinjenih Nacija opisuje tadašnjeg kandidata za predsednika Amerike- Džona F. Kenedija kao "nepismenog i zatupljenog milionera" koji "ne razume da nije moguće sprovesti revoluciju uz otpor seljaštva (Kenedi je u kampanji tvrdio kako je revolucionarna vlada Kube krajnje nepopularna medju stanovništvom, pogotovo seljacima) Kastro zatim na brzinu dodaje kako ova izjava nikako ne implicira njegovu podršku kenedijevom protivniku u izbornoj trci - Ričardu Niksonu uz opšti smeh u sali Ujedinjenih Nacija. Prekinut od strane presedavajućeg skupštine i upitan da se preispita da li je "pravo i pristojno" da se ispoljavaju takva mišljenja u sali, Kastro odgovara da je u potpunosti spreman da se pridržava debatnih konvencija U.N. -" Nemam nameru da uvredim nikoga" - insistira Kastro. "To je pitanje stila i, iznad svega, pitanje poverenja u ovaj skup". Pojava i istupanja kubanskih prestavnika su oduvek bila obeležena pre svega odsustvom praznih diplomatskih floskula i dosadnih ritualnih izjava. Ona su govorila istinu, ne u službi bogate i moćne manjine ovog sveta, već za većinu radnih ljudi kojima je "oteto pravo na život I dostojanstvo", braneći njihovo pravo na "pravednu borbu protiv tlačitelja".


Revolucija

Kastrovo obraćanje Ujedinjenim Nacijama 1960-te se podudarilo sa jednom od prelomnih tačaka kubanske revolucije. Kao odgovor na ubrzanu američku vojnu, politicku i ekonomsku agresiju, praktično sve imperijalističke banke i industrija na Kubi, zajedno sa posedima kubanskih kapitalista, su nacionalizovani izmedju avgusta i oktobra te godine. Dan za danom, desetine hiljada radnih ljudi Kube okupiralo je polja i fabrike i izašlo na ulice da se uvere da su svi od AT&T korporacije do Standard Oil-a, od United Fruit kompanije do Bacardi Rum destilerije i Havana Hiltona -svi najomraženiji simboli eksploatacije i degradacije postali vlasnistvo kubanskog naroda. Tranzicija ka planiranoj socijalističkoj ekonomiji je otpočela. Kastro taj period objašnjava sledećim rečima:

" Poruke iz Stejt Departmenta počele su da zapljuskuju Kubu. Nikada nas nisu pitali za naše probleme, čak ni da bi iskazali samilost ili zbog njihove odgovornosti u stvaranju ovih problema. Nikada nas nisu pitali koliko je kubanaca umrlo od gladi, koliko pati od tuberkuloze, koliko nas je nezaposleno. Ne. Da li su ikada iskazali solidarnost s obzirom na naše potrebe? Nikad! Svaka konverzacija koju smo imali sa vladom S.A.D. bila je koncentrisana oko telefonije I električne kompanije (američki monopoli koji su prvi došli pod udar agrarne reforme 1959.) Pitanje koje su oni postavljali je kako ćemo im platiti. Prirodno, prvo pitanje koje su trebali da nam postave nije "kako?" već "s' čim?" Ovo je bila siromasna zemlja, sa vise od 600 000 nezaposlenih, sa ekstremno visokom stopom nepismenosti i zaraznih bolesti, čije su rezerve opljačkane, koja je doprinosila ekonomiji moćnog komšije do 1 milijarde dolara u deset godina. Gde smo mi mogli da nadjemo sredstva da platimo zemlju zahvaćenu agrarnom reformom, po cenama koje su tražili? Koje su bile želje američke vlade u skladu sa njihovim "ugroženim interesima" ? Oni su tražili tri stvari: "brzu, efikasnu i pravednu isplatu" Da li razumete ovaj jezik? "Brzu, efikasnu i pravičnu isplatu". To znaci, "Platite ovog momenta, u dolarima šta god mi tražili". Mi nismo bili 150 posto komunisti u to vreme, naša pojava je bila više blaga pink. Mi nismo konfiskovali zemlju. Mi smo jednostavno ponudili da je platimo za dvadeset godina uz godisnju kamatu od 4.5 posto."

Odluka koja je stajala pred revolucionarnom vladom u tom trenutku bila je ili da izdaju kubanski narod - napuštajuci agrarnu reformu ili da rizikuju vojnu agresiju moćnog severnog suseda. "Što se tiče američkog predsednika, po njemu je naša odluka, naravno, izdaja kubanskog naroda", kaže Kastro. No, on sigurno ne bi smatrao izdajom da je kubanska vlada bila odana stranim monopolima koji su eksploatisali Kubu." Kubanci su stalno bili upozoravani od strane Vašingtona da će agrarna reforma uništiti zemlju i da Kuba nije sposobna da sama, bez pomoći američkih preduzeća proizvodi šećer (glavni izvozni produkt Kube), "Da je revolucija uništila zemlju Amerika ne bi imala razloga da nas napada" - ističe Kastro. "Ostavili bi nas na miru i američka vlada bi se prikazala kao časna i savesna dok bi mi uništili zemlju dokazujući tvrdnju imperijalista da je revolucije nemoguće napraviti zbog toga što revolucije uništavaju zemlje". Istorija je dokazala da su se stvari odvijale obrnuto. "Kuba nije uništila samu sebe i prema tome morala je biti uništena", objašnjava Kastro. Tu leže koreni politike koju Vasington sprovodi već četrdeset godina.

Tadasnji americki državni sekretar Din Rask, izjavio je 1964-te kako Amerika gleda na kubanski režim kao na "privremen" i da ne može biti poboljšanja odnosa izmedju ove dve zemlje dok god Kuba predstavlja "pretnju sigurnosti na kontinentu". "Ta pretnja se može zaustaviti samo zbacivanjem kastrovog režima od strane kubanskog naroda" - govorio je Rask. No, kubanska revolucija mnogo manje "privremena" nego sto su Rask i njegovi saradnici ikada mogli da zamisle. Ekstremna mržnja koju Vašington ispoljava prema Kubi utemeljena je u primeru koji je postavio kubanski narod kada se usudio da prkosi imperativima kapitala i umesto toga izvede socijalnu revoluciju i nesebično pomogne svima pod imperijalističkom vatrom - od Vijetnama do Paname, od Južne Afrike do Paname. Upravo iz ovih razloga radni ljudi Kube se i dan danas kažnjavaju.


Internacionalna solidarnost

"Kada bi se totalna vrednost roba i sirovina koje napuštaju Latinsku Ameriku svake godine pretvorila u zlato, bila bi veća nego svo zlato koje su Španija i Portugal oteli tokom 300 godina" - Ernesto Če Gevara; Nju Jork 1964.

Odmah posle famoznog samita U.N. 1964-te u Nju Jorku gde je u trenutku dok je bio za govornicom na zgradu U.N. u srcu Nju Jorka ispaljena zolja, Gevara je proveo tri meseca u Africi, sastajući se sa liderima mnogih pokreta za nacionalno oslobodjenje i novih nezavisnih država. Nedugo pošto se vratio na Kubu 1965-te, Gevara daje ostavku na sve partijske i državne funkcije i vraća se u Afriku da bi se borio na strani gerilskih snaga u Kongu koje su pokusavale da slome dominaciju imperijalističkih monopola nad izuzetnim prirodnim bogatstvima ove zemlje. Izvlačeći pouke iz te neuspele epizode Če će kasnije osuditi ulogu snaga Ujedinjenih Nacija u Kongu i direktno stavlja krivicu na njih za ubistvo kongoanskog borca za nezavisnost - Patrisa Lumumbe. On osudjuje masakre koji su počinjeni tamo od strane "zapadne civilizacije" u ime humanitarizma. "Svi slobodni ljudi ovog sveta moraju biti spremni da osvete zločine počinjene u Kongu" - govorio je tada. "I kada me u nekoj zemlji smrt bude iznenadila, neka bude dobrodošla: samo ako nas bojni poklič dodje do ušiju spremnih da ga čuju i prihvate, ako druge ruke budu spremne da preuzmu naše oružje."

Kubanska podrška širom sveta borbama za nacionalno oslobodjenje je jedna od glavnih odlika njene politike tokom ove četiri decenije. Jula 1991 pred više desetina hiljada prisutnih ljudi predsednik Afričkog Nacionalnog Kongresa - Nelson Mandela je odao poštu kubanskoj revolucionarnoj pomoći afričkoj borbi za nezavisnost. "Koja druga zemlja može da se podiči takvim primerom nesebičnosti koji je Kuba podarila u svojim odnosima sa afričkim kontinentom?" - pitao je Mandela. Posebno ukazujući na petnaestogodišnju akciju više stotina hiljada kubanskih dobrovoljaca koji su pomagali Angoli da bi se odbranila od invazije armije juzno-afričkog aparthejda. Mandela je takodje istakao pomoć koju je Afrički Nacionalni Kongres (organizacija koja je decenijama okupljala sve borce protiv rasističkog sistema apartheida u Juznoj Africi) dobio u opremi i obuci od Kube kada su sve ostale zapadne zemlje to odbile.

Kao što to primer Konga potvrdjuje Ujedinjene Nacije nikada ne koriste svoju ekonomsku i vojnu moć protiv interesa velikih imperijalističkih sila. Slično kao i Medjunarodni Monetarni Fond, Svetska Banka i druge institucije stvorene posle Drugog Svetskog Rata pod okriljem S.A.D.-a. Kuba je uvek isticala da su ove institucije stvorene sa namerom da se osigura i stimuliše dalji razvoj svetskog kapitalističkog poretka.

Visoko na listi kubanskih prioriteta je i odbrana prava naroda u neposrednom okruženju Kube koji su najizloženiji ugnjetavanju od imperijalističkog severnog suseda. Dolazeći na samit U.N. 1960-te u Nju Jork, suočeni sa neprijateljskim odnosom domaćina i maltretiranjem policije u nemogućnosti da odsednu u istom hotelu sa svim ostalim zvanicama u centru Nju Jorka, Kubanska delegacija demonstrativno napusta Menhetn i prihvata poziv upucen od strane "Harlemskog Odbora za Doček" - na čelu sa afro-američkim revolucionarnim vodjom Malkolm-X-om. Harlem ih na opšte iznenadjenje korporativne štampe dočekuje kao heroje na ulicama. U decembru 1964-te na sledećem zasedanju U.N. Če Gevara je prihvadio ponudu da poseti Harlem i govori zajedno sa Malcolm X-om na skupu Organizacije Afro-Američkog Jedinstva. U poslednjem momentu, iz sigurnosnih razloga, je bio sprečen da govori na tom skupu, ali je poslao poruku koju je Malkolm lično pročitao prisutnima. No, Če im nije ostao dužan, na zasedanju U.N. je rekao sledeće:" Doći će vreme, kada će ovaj skup postati zreliji i zahtevati od vlade S.A.D-a garante za živote crnih i Latino Amerikanaca. Oni koji ubijaju I diskriminišu sopstvene gradjane svakodnevno, zbog boje njihove kože; oni koji puštaju ubice crnih ljudi na slobodu, štite ih a sa druge strane kažnjavaju crno stanovništvo samo zbog toga što traze svoja legitimna prava kao ljudi - kako oni mogu za sebe da tvrde da su čuvari slobode i demokratije?"

Četiri meseca posle tog govora Harlem je eksplodirao. To je bila samo prva od niza pobuna koje su se dešavale u američkim getoima tokom šezdesetih.

Čemu nas uči kubanska revolucija? Da je revolucija moguća! To je jednostavna istina koja je ujedno i kost u grlu svetskom imperijalizmu. Čega se Vašington najviše plaši? To nije kubanska revolucija, sama za sebe, već latino-američke revolucije, svetske revolucije. Oni se plaše da će Kuba poslužiti kao primer, kao inspiracija, da će svi ugnjeteni narodi sveta zapleniti oružje od svojih tlačitelja i kao Kubanci, proglasiti sebe slobodnim.

"Ja nisam dosao ovde kao prorok revolucije. Nisam došao ovde da zahtevam da se svet nasilno preobrazi. Došao sam ovde da pričam o miru i kooperaciji izmedju naroda, ali došao sam i da upozorim da ako se trenutne nejednakosti i nepravde u svetu ne isprave - budućnost će biti apokaliptična" - Fidel Kastro.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.