Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


NOVA INTIFADA:
Situacija na Bliskom Istoku
autor: Goran M.
datum: 11/08/01


Sledeće godine u ovo vreme arapski narod i ceo progresivni svet obeležiće 20-godišnjicu napada na palestinske izbegličke logore El Sabra i Satila kada je izraelska vojska, uz prećutno odobravanje velikih imperijalističkih sila, izmasakrirala na stotine civila - žena i dece. I dok će se komemorativni skupovi organizovati širom zemaljske kugle, sami Palestinci će i ovaj istorijski datum verovatno dočekati na ulicama - produbljujući Drugu Intifadu - pruzajući otpor zajonističkoj državi na čijem je čelu odnedavno niko drugi do Arijel Šaron - čovek koji je glavom i bradom odgovoran za krvoproliće 17-tog septembra 1982 kada je kao general komandovao ofanzivom izraelske vojske.

U poslednje vreme se sve češće čuju inicijative za izvodjenje Arijela Šarona pred sud. No, bivšeg generala ne bi trebalo da brinu ni Haški Tribunal, ni Ujedinjene Nacije, ni Amnesty International niti i jedna druga međunarodna/nevladina organizacija u koje se kunu sitno-buržoaski liberali od Vašingtona do Beograda. Uostalom, zar bivši diktator Pinoče ne provodi svoju starost bezbrizno u "kućnom pritvoru" na zaprepašćenje sveta i čileanske nacije. Šaron previše dobro poznaje licemerje i duple standarde "međunarodne zajednice" ali, isto tako, ovaj desničarski premijer oseća i milone gnevnih palestinaca kako mu dišu za vrat i sigurno je da, kada bi bio prisiljen da bira, da bi radije gledao satelitsku televiziju u nekom Ševenigenu nego dospeo u šake svojih komšija. A kako stvari trenutno stoje - ova druga opcija nije nimalo "neverovatna". Palestincima je dosta čekanja, ekonomska kriza je sve dublja a Jaser Arafat sve teže uspeva da obuzda bes svojih sunarodnika - nova intifada je u punom jeku. No, da bismo u potpunosti razumeli razloge za ovaj novi talas nemira na okupiranim teritorijama - moramo zagrebati dublje i otkriti korene onoga što spikeri na dnevniku vole da nazivaju "kriza na Bliskom Istoku".

Imperijalizam kao koren svih problema

U srcu ove priče stoji činjenica da postoji Arapska nacija. Arapski narod priča istim jezikom, imaju istu religiju i srodnu kulturu. Istorijski proces ujedinjavanja i formiranja arapske nacije je silom prekinut imperijalizmom zapadno-Evropskih zemalja. Posle kolapsa Otomanske imperije Velika Britanija se umešala. Interesi su bili svakako naftna polja u Persiji, trgovački putevi kroz Suec ali i uticaj koji je Oktobarska Revolucija imala na ovaj region. Trebalo je po svaku cenu sprečiti da se taj opasan presedan ne ponovi ni u jednom kutku sveta. Dovoljno je baciti pogled na mapu i uočiti neprirodne granice između arapskih država. Prave, lenjirski izvučene linije, najbolje ukazuju na veštački karakter formiranja i postojanja ovih državica. Imperijalizam je primenjivao staru dobru "zavadi pa vladaj" formulu i igrao na razlike u religiji (Šiti i Suniti) i koristio lokalnu feudalnu oligarhiju kao saveznike. Na taj način su uspostavljene reakcionarne monarhije kao što su bili Maroko, Libija, Egipat, Iran, Irak, Emirati. Mnoge od ovih monarhija i dalje postoje i predstavljaju najrepresivnije režime današnjice, ali uprkos svemu se održavaju - Emirati, na primer, i dan danas predstavljaju poseban hibrid gde je feudalna monarhija na silu veštački konstruisana nad pre-feudalnom nomadskom organizacijom drustva. Mnoge su uspele da se oslobode svojih oligarhija i sprovedu narodne masovne revolucije posle Drugog svetskog rata. Zajednička karakteristika svih ovih pionskih režima je da su jako krhki i da padaju i pri najmanjem pokretu masa. Imperijalizam je na ovom prostoru, prekrajanjem granica, uspeo da izazove i neke od najvećih pogroma i tragedija naroda u ljudskoj istoriji -na primer genocid nad Kurdima i Jermenima koji su danas narodi bez države. Istina je da nema govora ni o kakvoj "krizi" - taj region je u stanju permanentnog rata od prvog dana kada su imperijalističke sile bacile svoju šapu na Arabijsko Poluostrvo.

Izdaja staljinizma

Talas revolucija je zapljusnuo ovaj region neposredno posle II svetskog rata. Antikolonijalni, popularni narodni pokreti su nicali svuda i u očima arapskih masa svako svrgavanje omrznutih monarhija ih je vodilo korak bliže ujedinjenju i ostvarenju konačnog cilja - zajedničke arapske države. Iako su na čelu ovih narodno-oslobodilačkih pokreta stajale uglavnom sitno-buržoaske organizacije sa ograničenim vidicima i programima pritisak odozdo ih je naterao da idu "dublje" nego što su planirali. Ovi režimi su bili primorani da nacionalizuju i prevaziđu uske okvire koje je pružao kapitalizam u zemljama trećeg sveta. Nacionalizacija Sueckog kanala od strane Egipatskog vođe Nasera je odjeknula kao bomba širom arapskog sveta. Mase su dobijale na samopouzdanju i obarale reakcionarne vestačke monarhije svuda. Egipat je bio samo početak, uskoro su sledili Alžir, Irak, Libija, Iran. Egipat , Libija i Sirija su čak napravili i konkretan korak u pravcu arapskog ujedinjenja formirajući Ujedinjenu Arapsku Republiku na kratko…. Marksizam je u tom periodu takođe doživeo procvat, dobro organizovane komunističke partije su postojale u Egiptu, Maroku, Iraku, Lebanonu, Siriji, Sudanu itd. I da su sve ove partije imale pravu revolucionarnu politiku i strategiju osvajanja vlasti Ujedinjena Socijalistička Arapska država mogla je biti realnost danas. Tokom II svetskog rata ovi "komunisti" su pod uticajem Staljina podržavali francuski i britanski imperijalizam u ime borbe protiv fašizma. Kasnija politika u regionu je bila još katastrofalnija. Primenjujući staljinističku teoriju "dve faze" (po kojoj je neophodno prvo proći kroz kapitalizam da bi se eventualno uspostavio socijalizam) i taktiku "popularnog fronta" (podržavanja liberalnih sitno-buržoaskih partija). Moskva je podržavala bonapartističke lidere koji su došli na vlast na talasu narodnog revolta a da bi im se odužili na podršci, pošto su se učvrstili na vlasti razni "Sadami" su doslovno fizicki istrebili sve što im je ličilo na "ružičasto" u državi.

Palestina kao srce pan-Arapske revolucije

Palestina predstavlja srce pan-Arapskog pokreta a Intifada najvažniji front arapske revolucije. Palestinska borba za nacionalno oslobođenje počinje ranih decenija 20-tog veka kada se arapski narod borio protiv britanskog imperijalizma oličenog u zajonističkim naseljima kojima su Englezi pokušali da kolonizuju Bliski Istok. Stranci su dočekani otporom koji je kulminirao velikim ustankom 1936-39 koji je vremenom ugušen. Posle II svetskog rata, Vašington je postao dominantna sila na Bliskom Istoku i podržao je stvaranje zajonističke države nazvane Izrael. Uz pomoć oružanog terora zajonističke trupe su uspele da oteraju stotine hiljada Palestinaca sa njihovih teritorija. Od tada Izrael je bio konstantan izvor brojnih ratova u regionu. Uprkos ovom udarcu, palestinski pokret za oslobođenje je rastao iz decenije u deceniju zajedno sa anti-kolonijalnim talasom koji je zapljusnuo čitav region od Egipta do Alzira. Kraj osamdesetih označio je veliki spontani ustanak i izlazak Palestinaca na ulice. Ovaj period će biti označen u istoriji kao prva Intifada. Ovaj ustanak je okončan nizom mirovnih pregovora koje je vođstvo Palestinaca na čelu sa Jaserom Arafatom sklopilo sa Izraelom i raznim ustupcima koje je Izrael bio primoran da da i ozvaniči sporazumom u Oslu. "Oslo sporazum" je najbolje opisan od strane jednog palestinskog aktiviste kao "okupacija uz pomoć daljinskog upravljača". Naime tim sporazumom su Palestincima odobrene određene "autonomne teritorije" gde imaju pravo na sopstvene organe vlasti, međutim ovaj sistem u praksi predstavlja svojevrsni oblik južno-afričkog modela aparthejda. Palestinci su getoizovani i nije im omogućen slobodan prolaz iz jedne u drugu "autonomnu teritoriju" .Unutrašnjost je odvojena od gradova sistemom autoputeva koji su pod striktnom kontrolom izraelske vojske tako da prosečan Izraelac često mora da prođe i po desetak barikada i čekpointa dnevno samo da bi otišao na posao i nazad. Samo biznismeni i određeni broj palestinkskih birokrata ima pravo da slobodno koristi ove puteve. Povrh svega, Tel Aviv uporno sprovodi novu jevrejsku kolonizaciju na ovim prostorima. Jevrejski farmeri se ohrabruju da se nasele i uživaju slobodu kretanja i privilegovan pristup rezervama vode. Pa ipak, prva Intifada je Palestincima donela više nego što je Jaser Arafat za 30 godina pregovora i individualnih terorističkih akcija.

Trenutno je u toku druga Intifada koja je počela u septembru prošle godine i još uvek nije dostigla svoj vrhunac. Osnovni faktori koji su doprineli ovom novom ustanku su sve teža ekonomska kriza s kojom su suočeni Palestinci sa jedne strane i potpuni gubitak iluzija koje su gajili prema raznim "mirovnim procesima" koje su njihove vođe potpisivale pod nadzorom S.A.D.-a. Pritisak izraelske okupacije je ogroman. Komandoske jedinice izraelske vojske kruže okupiranom teritorijom i sistematski vrše teror nad stanovništvom i sprovode akciju sistematskog ubijanja palestinskih vođa. Statistika govori da je većina Palestinaca ubijena snajperima. Izraelski snajperisti su raspoređeni po krovovima kad god se organizuje neki veći palestinski skup. Njihov zadatak je jasan - da pomno prate situaciju i lociraju glavne agitatore, treba pucati u glavu ili gornji deo tela. Ova nova intifada se znatno razlikuje od one sa kraja osamdesetih. Njena osnovna odlika je da je spontanog karaktera i da ima tendenciju zaobilaženja tradicionalnih organizacija tipa PLO. Izraelski mediji pokušavaju da prikažu intifadu kao anti-jevrejsku fundamentalističku pobunu u čemu im mnogo pomaže jedno krilo palestinskog pokreta koje uporno insistira na samoubilačkim bombaškim napadima kao glavnim oružjem protiv zajonisticke države. Amerikancima se nikako ne sviđa ova "nestabilnost" u regionu i oni trenutno vrše pritisak na Arafata i Šarona. Ma koliko tvrdokoran Šaron izgledao na površini on bi ipak u krajnjoj liniji podlegao pritisku Vašingtona - Arafat je više nego spreman na kompromis takođe. Tu postoji samo jedan "mali problem"- palestinske mase nisu! Ono što amerikanci polako shvataju je da je intifada mnogo veća od Arafata, mnogo veća od PLO-a. Arafat jednostavno i da hoće ne može da zaustavci sadašnju bujicu i zbog toga se njegova karijera bliži kraju.

Degeneracija PLO-a

1964. egipatski vođa Gamal Abdel Naser, koji je uživao veliku popularnost u arapskom svetu u to vreme, organizovao je pan-arapsku konferenciju na kojoj su bili prisutni državnici iz celog arapskog sveta - tada je formirana Palestinska Oslobodilacka Organizacija - PLO (Palestine Liberation Organisation). Na svom čelu organizacija je od početka imala pro-buržoasko vođstvo koje je bilo jako na rečima ali slabo na delima. Prekretnica se desila 1967. kada je Izrael pobedio u ratu protiv Egipta, Sirije i Jordana. Palestinci su shvatili da nije pametno u toj meri se oslanjati na susedne buržoaske arapske režime i koncentrisali su se na sopstvene snage. PLO je postao masovnija organizacija koja je okupljala različite frakcije pokreta pod svojim plaštom i produbila je svoje delovanje u izbegličkim logorima pa čak i među palestincima koji žive u samom Izraelu. Promenila se i politika njenog vrha - za razliku od reakcionarnih demagoških izjava 1967. - tipa: "oteraćemo sve Izraelce u more!" novi program je usvojen u kome je kao cilj definisana demokratska sekularna država Palestina umesto Izraela.

U septembru 1970. kralj Husein je oštro reagovao na sve veću popularnost koju je PLO počeo da uživa u zemlji. Video ga je kao prepreku svojoj sopstvenoj moći i mogućnosti flertovanja sa Tel Avivom. Jordanska armija je lansirala ofanzivu protiv palestinskih izbegličkih kampova u Amanu (glavni grad Jordana) uzrokujući građanski rat u kome je poginulo bar 8 000 Palestinaca. Aktivisti koji su preživeli pokolj su bili primorani da prenesu bazu u Lebanon.

1976. vođstvo palestinskog pokreta je ponovo bilo prinuđeno da se bori za život protiv desničarskih milicija iz Sirije, a ubrzo zatim 1982. protiv 60 000 izrelskih trupa koje su izvršile invaziju Lebanona uz pomoc Lebanonskih desničarskih snaga. Palestinski i Lebanonski borci su odolevali izraelskim napadima više od dva meseca iako su bili brojčano i oružano nadjačani i uspeli da odbrane Lebanonsku prestonicu zadivljujući čitav svet. PLO je konačno pregovorima uspeo da izvuče 9 000 boraca iz Bejruta i preseli svoju bazu u Tunis.

Vremenom, palestinski pokret je sve više postajao podeljen po klasnim linijama. Nacionalističko-buržoasko vođstvo je postalo istorijski iscrpljeno. Vođe PLO-a su se sve više finansijski i politički oslanjale na okolne arapske kapitalističke režime koji su tražili nagodbu sa Tel-Avivom i američkim imperijalizmom. Istovremeno centralno vođstvo se više okrenulo srednjem sloju Palestinaca a udaljavalo od radnika, seljaka i mladih na ulicama. Ni prva intifada nije uspela da ubrizga novi život PLO-u, umesto toga novi mladi borci su našli utehu u raznoraznim alternativnim organizacijama - na primer pro-Iranski Hamas koji koristi radikalnu retoriku i religioznu demagogiju je dosta ojačao u poslednje vreme.

Kroz razne pregovore od 1993-1998 PLO je uspeo da dobije lokalnu samoupravu u određenim delovima okupirane teritorije (tzv. Autonomne teritorije) Ovo je samo označilo dublju pro-buržoasku orijentaciju i izdaju revolucije. PLO je sada sebe sveo na neku vrstu nadgledanja sopstvenog naroda. PLO se pretvorio u birokratsku kliku koja se bori za sopstvene uske interese. Činjenica je da se tzv. "palestinska vlast" održava samo uz pomoć Izraela i Vašingtona a ne samih Palestinaca. Ova marionetska birokratija služi kao kočnica koja bi trebalo da spreči juriš palestinskih masa. Razmere korumpiranosti palestinskih vlasti se vide u podatku da se palestinska policija oslanja na MOSAD (izraelsku obaveštajnu agenciju) i CIA-u za obuku i naoružanje.

Tel Aviv - Vašington

Izraelska država je tvorevina velikih imperijalističkih sila. Originalno Britanija, a posle drugog svetskog rata S.A.D. koristile su Izrael kao ispostavu na Bliskom Istoku preko koje vojnim prisustvom osiguravaju svoje interese u regionu. Izrael je tradicionalno mogao računati na podršku Vašingtona vojno i politički u svakom od njegovih "svetih ratova" u poslednjim decenijama. Međutim, bilo bi pogresno posmatrati ovaj odnos tako jednostrano. Veze izmedju Vašingtona i Tel Aviva su jako kompleksne. Izrael je, bez sumnje, marioneta američkog imperijalizma, ali lutka ne igra uvek u skladu sa pomeranjem struna. Igrajuci se, Vašington je vremenom stvorio Frankenštajna koji odbija da se uvek ponaša u skladu sa interesima svog kreatora. Ova relacija se posebno zakomplikovala sa dolaskom desničara Arijela Šarona na vlast. Američki mediji ne veruju Šaronu i predstavljaju ga kao "divljeg" i "avanturistu". Šaron se otvoreno zalaže za ukidanje svih dostignuća koje su Palestinci izvojevali prošlom intifadom. Kroz američki CBS je nedavno procurela vest o planovima izraelske vojske da re-okupira oblast Gaze i Zapadnu Obalu. Po ovom scenariju ako propadnu trenutni mirovni pregovori Izrael će automatski lansirati veliku ofanzivu koja bi uključila vazdušne napade, bombardovanje teškom artiljerijom i 30 000 ljudi na zemlji. Raport uključije i podatak da Izrael očekuje gubitke do 300 ljudi dok bi se palestinske žrtve brojale u hiljadama. Invazija bi bila lansirana posle još jedne u nizu eksplozija bombaša samoubica koje bi izazvao veliki gubitak i šok. Po pisanju Vašington Post-a , na sastanku vladinog kabineta 9. jula Šaron je primio oštru kritiku od nekih ministara koji tvrde da premijer "previše okleva".

Novi rat?

Šaronov dolazak na vlast je izazvao burna reagovanja širom arapskog sveta. Prva asocijacija u vezi sa njim je da je to čovek odgovoran za stravičan masakr u Sabri i Satili. "Arapske Ulice" su jako osetljive na dogadjanja u Palestini. Kao što smo već istakli današnji režimi na Bliskom Istoku su veoma krhki a arapske mase smatraju skandaloznim njihovo dodvoravanje Vašingtonu. Rastuća ekonomska kriza samo dodaje ulje na vatru. Nova Intifada uživa ogromnu popularnost među arapskim svetom koji bi se mogao meriti samo sa anti-kolonijalnim pokretom 50-tih. U slučaju izraelske invazije arapska nacija bi bila spremna za pokret. Rat bi povukao za sobom revolucionarne posledice širom Bliskog Istoka. Vašington shvata ozbiljnost situacije i spreman je na kompromise sa Palestincima samo da bi očuvao relativnu stabilnost u regionu.

Izrael ima apsolutnu prednost što se tiče vojne moći. Izraelski vojni kapacitet je impresivan. Jedini scenario po kome bi Palestinci uspeli da pobede Izrael je kada bi se revolucija proširila po okolnim arpaskim zemljama -pre svega Jordan i Egipat gde je situacija jako nestabilna trenutno. Okolni arapski moćnici su svesni toga. Oni znaju da u slučaju da krenu i izgube rat protiv Izraela izgubiće ujedno i svoje glave kada domaće stanovništvo počne da se komeša. Upravo zbog toga su vrlo oprezni u podršci koju pružaju Palestincima.

U isto vreme jedini faktor koji bi mogao da spreči Šarona od ratnog pohoda jesu sami izraelski radnici. To što je Šaron pobedio na izborima ne znači automatski jednoglasni ratni poklič. Pogrešno je posmatrati jevrejsku državu kao jedno homogeno reakcionarno telo. 60% izraelaca je još uvek bilo protiv rata u vreme kada je Šaron izabran. Potencijal za klasni konflikt unutar Izraela je sve veći.

Pre par meseci 23 jevreja su poginula na svadbenom veselju. Arapski bombaš samoubica? - Ne. Krov se iznenada obrušio na zvanice. Vlasnik lokala je koristio jeftin materijal za gradnju i ignorisao sigurnosne propise potkupljujući lokalnu vlast. U nedavnoj anketi - na pitanje: "Šta predstavlja najveću pretnju za sigurnost Izraela?" - većina građana je odgovorila da su to socijalna nejednakost i unutrasnji faktori a ne Palestinci. Izrael je pokušao da obezbedi ekonomski prosperitet izmeštajući mnoge fabrike na granice okupiranih oblasti gde su koristili jeftinu radnu snagu Palestinaca, međutim intifada je prouzrokovala velike ekonomske gubitke i po svemu sudeći prestojeća svetska recesija će udariti Izrael kao grom iz vedra neba.

Uz to ne zaboravimo i oko 300.000 Palestinaca koji žive unutar granica Izraela. Od poslednje intifade ovaj sloj se u velikoj meri radikalizovao, što pokazuje i njihovo odbijanje da više glasaju za umereniju liberalnu partiju - Labor Party. Oni su čak u velikom broju izašli na ulicu u znak podrške svojoj braći i sestrama na okupiranim teritorijama, izraelska armija je ubila 13 protestanata tom prilikom. Šaron i radikalniji zajonistički deo ih otvoreno nazivaju "petom kolonom" i posmatraju ih kao unutrašnjeg neprijatelja.

Alternativa?

Većina današnje levice u svetu podržava opciju 2 nezavisne države na tom prostoru. Međutim, pitanje je šta bi donela nova palestinska država na buržoaskim osnovama. Niko se ne usuđuje da predloži gde bi bile njene granice. Šta bi bilo sa Jerusalimom? Čak i kada bi se ovo obistinilo Izraelska kapitalistička država ne bi nikako duži vremenski period mogla da toleriše još jednu kapitalističku državu na njenim granicama. Uostalom palestinska buržoazija je slaba i neugledna u odnosu na izraelske vladajuće familije. Pitanje je koliko bi ona imala snage da izgradi pravu nacional-državu i izdrži vojni i ekonomski pritisak moćnog suseda.

Dakle, jedino rešenje za čitav region bi bila pan-arapska revolucija na čijem bi čelu stajalo vođstvo sa istinskim revolucionarno-marksističkim programom koji bi slomio svemoćni Zajon iznutra - pružajuci ruku jevrejskim radnicima umesto suludih bombaških napada kojima se samo povećava jedinstvo Izraela. Umesto suludih pretnji o "proterivanju izraelaca u more" i religioznih demagoga koji pokušavaju da stave inifadu pod kontrolu iranskog klera palestinske mase bi trebalo da shvate da se njihovi interesi u suštini poklapaju sa izraelskim radnicima i da je jedino pravo rešenje zajednička pan-arapska federacija na socijalističkim osnovama.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.