Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


RUSIJA:
Od revolucije do kontra-revolucije
autor: Alen Vuds


Toplo vam preporučujemo knjigu Teda Grenta "Rusija: od revolucije do kontra-revolucije", koja se bavi ruskom revolucijom i događajima koji su se odigrali od tada do uspostavljanja Jeljcinovog režima, sa posebnim osvrtom na staljinizam i njegove posledice. Englesku verziju knjige možete naći na sajtu na adresi: http://www.marxist.com. Za vas smo pripremili srpski prevod uvoda koji je napisao Alen Vuds. Želimo vam prijatno čitanje.


Uvod


"Bez obzira šta neko mislio o Boljševizmu, ne može se poreći da je Ruska Revolucija jedan od najvećih događaja u ljudskoj istoriji, a vladavina Boljševika fenomen od svetskog značaja."

Džon Rid, 1. januar 1919.


Postoje momenti u svetskoj istoriji koji predstavljaju odlučujuće prekretnice. Mi živimo u takvom trenutku. Bez obzira da li ste za ili protiv Oktobarske Revolucije, uopšte ne može biti sumnje da je ovaj pojedinačni događaj promenio tok istorije na neočekivani način. Celo dvadeseti vek je određen njegovim posledicama. Ovu činjenicu priznaju čak i najkonzervativniji komentatori i oni koji su neprijateljski nastrojeni prema Oktobarskoj Revoluciji. Sada, kolaps staljinizma i pokušaj da se časovnik vrati 80 godina unazad je trasnformacija od podjednakog značaja. Kakav je rezultat ovih velikih događaja? Kakve implikacije imaju po budućnost čovečanstva. I kakvi zaključci bi trebalo da budu izvučeni?

Najvećem delu tri generacije, apologete kapitalizma su izlivale svoju mržnju protiv Sovjetskog Saveza. Nisu štedeli truda ni novca u pokušaju da ocrne sliku Oktobarske Revolucije i nacionalizovane planske ekonomije koja je pristekla iz nje. U ovoj kampanji, zločini staljinizma su im išli na ruku. Trik je bio da se identifikuju socijalizam i komunizam sa birokratskim totalitarnim režimom koji je izrastao iz revolucije u zaostaloj zemlji. Ali ove klevete su neosnovane. Režim koji je uspostavljen Oktobarskom Revolucijom nije bio ni totalitaran ni birokratski, već ajdemokratskiji režim ikada viđen na planeti - režim u kome su, po prvi put, milioni običnih muškaraca i žena zbacili svoje eksploatatore, uzeli sudbinu u svoje ruke, i bar počeli sa ostvarivanjem zadatka transformacije društva. To što je ovaj zadatak, pod specifičnim okolnostima, skrenuo u pravcu u koji nije bio predviđen od strane lidera revolucije ne obezvrednjuje ideje Oktobarske Revolucije, niti umanjuje značaj kolosalnih uspeha SSSR-a u 70 godina koje su usledile.

Mržnja prema Sovjetskom Savezu svih onih čije su karijere, plate i profiti izvedeni iz postojećeg poretka zasnovanog na renti, kamati i profitu, nije teško razumeti. To nema nikakve veze sa Staljinovim totalitarnim režimom. Isti "prijatelji demokratije" nemaju skrupula u hvaljenju diktatorskih režima kada im je to u interesu. "Demokratska" britanska vladajuća klasa je bila prilično srećna kada je Hitler dolazio na vlast, dokle god je pritiskao nemačke radnike i upravljao svoju pažnju ka Istoku. Isti ti ljudi su pokazivali vaterno divljenje prema Musoliniju i Franku, sve do 1939. U periodu posle 1945, zapadne "demokratije", a u prvom redu SAD, aktivno su podržavale svaku monstruoznu diktaturu, od Somoze do Pinočea, od argentinske hunte do Suharta, starajući se da se baziraju na privatnom vlasništvu zemlje, banaka i velikih monopola.

Njihovo neprimereno neprijateljstvo prema Sovjetskom Savezu nije bilo, onda, bazirano na nekakvoj ljubavi prema slobodi, već na golim klasnim interesima. Mrzeli su SSSR, ne zbog onoga što je loše u njemu, već baš zbog onoga što je bilo pozitivno i progresivno. Zamerali su, ne Staljinovoj diktaturi (naprotiv, zločini staljinizma su im odgovarali kao zgodno sredstvo ocrnjivanja imena socijalizma na Zapadu), već oblicima nacionalizovanog vlasništva koje su bile sve što je preostalo od Okobarske revolucije. Ovo je bilo opasno. Revolucija je radikalno ukinula privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Po prvi put u istoriji, sposobnosti nacionalizovane planske ekonomije su demonstrirane, ne u teoriji već u praksi. Na preko šestine površine Zemlje, u giganstskom, eksprerimentu bez presedana, je dokazano da je moguće upravljati društvom bez kapitalista, zemljoposednika i zajmodavaca.

Danas je u modi umanjivati postignute rezultate, ili ih u potpunosti negirati. Čak i najmanje razmatranje činjenica navodi nas na suprotan zaključak. Uprkos svim problemima, nedostacima i zločinima (kojima istorija kapitalizma obiluje), najimpresivniji usponi su postignuti planskom ekonomijom u Sovjetskom Savezu u, istorijski posmatrano, veoma kratkom vremenskom periodu. To je izazvalo strah i gnušanje koji odlikuju stav vladajuće klase na Zapadu. To je ono što ih prisiljava čak i sad da se odaju najbesraminjim i najbesprimernijim lažima i klevetama (naravno, uvek pod maskom najekskluzivnije "akademske objektivnosti") o prošlosti.

Buržoazija mora zauvek da pokopa sve ideale Oktobarske Revolucije. Dosledno, rušenje Berlinskog zida je signaliziralo lavinu propagande protiv dostignuća planskih ekonomija Rusije i istočne Evrope. Ideološka ofanziva stratega kapitala protiv "komunizma" je proračunat pokušaj da se negiraju istorijska dostignuća koja su proistekla iz Revolucije. Za ove dame i gospodu još od 1917. Ruska Revolucija je bila istorijska nenormalnost. Za njih, može postojati samo jedna forma društva. Kapitalizam je u njihovim očima oduvek postojao i zauvek će. Stoga, nikada ne može biti reči o dostignućima nacionalizovane planske ekonomije. Sovjetske statistike su za njih prosto preterivanja ili laži.

"Ako koza laže, rog ne laže."* Sva kolosalna dostignuća u pismenosti, zdravstvu, socijalnoj zaštiti, su sakrivana zavesama laži i distorzija sa ciljem da se izbrišu istinska dostignuća prošlosti. Svi nedostaci sovjetskog života - a bilo ih dosta - su sistematski uvećičavani preko svih dimenzija i služili su da "dokažu" da kapitalizam nema alternativu. Umesto uspona, oni sada pričaju o padu. Umesto progresa, govore o regresu. "Tvrdi se da je SSSR osamdesetih bio iza SAD isto kao i Ruska imperija 1913." piše ekonomski istoričar, Alek Nouv, koji zaključuje da "statističke revizije su imale političku ulogu u de-legitimizaciji sovjetskog režima..."

Ironično, ovo ponovno pisanje istorije podseća na stare metode staljinističke birokratije koja je istoriju postavila na glavu, pretvorila vodeće ličnosti u ne-ličnosti, ili ih demonizovala, kao u slučaju Leona Trockog, i uopšte tvrdila da je crno belo. Sadašnji spisi neprijatelja socijalizma nisu ništa drugačija, osim što klevetaju Lenjina istom slepom mržnjom i pakosti koju su staljinisti rezervisali za Trockog. Neki od najgorih slučajeva ovoga se mogu naći u Rusiji. To nije iznenađujuće, iz dva razloga: prvo, ovi ljudi su podizani u staljinističkoj školi falsifikacije, koja se bazirala na principu da je istina samo insturment u službi vladajuće klase.

Profesori, ekonomsti i istoričari su bili, uz par časnih izuzetaka, naučeni da prilagođavaju svoja pisanja trenutnoj "liniji". Isti intelektualci koji su pevali hvalospeve Trockom, osnivaču Crvene Armije i vođi Oktobarske Revolucije, nekoliko godina kasnije nisu imali sumnje u njegovo razotkrivanje kao Hitlerovog agenta. Isti pisci koji su se ulagivali Jozefu Staljinu, velikom Vođi i Učitelju, su ubrzo prešli na drugu stranu kada je Nikita Hruščov razotkrio "kult ličnosti". Navike teško umiru. Isto je i sa metodima intelektualne prostitucije. Samo se menja Gazda.

Postoji i drugi razlog. Mnogi od sadašnjih kapitalista u Rusiji su sami članovi stare nomenklature, ljudi koji su do nedavno nosili članske karte Komunističke Partije u džepu i govorili o "socijalizmu". U stvari, oni nemaju nikakve veze sa socijalizmom, komunizmom ili radničkom klasom. Oni su bili deo parazitske vladajuće kaste koja je živela luksuznim životom na grbači sovjetskih radnika. Sada, sa istim cinizmom koji ih je oduvek odlikovao, otvoreno su prešli na stranu kapitalizma. Ali ova čudesna transformacija se ne može završiti tako lako. Ovi ljudi osećaju potebu da opravdaju apostazu gomilajući pogrde onoga u šta kažu da su verovali do juče. Na ovaj način oni pokušavaju da bace prašinu u oči masama, istovremno čuvajući svoju savest - uvek pretpostavljajući da je poseduju, što je u stvari malo verovatno. Ali i najgori nitkovi vole da nađu bar neko opravdanje za svoje akcije.

Protiv ove kampanje laži i kleveta bez presedana, važno je postaviti stvari na svoje mesto. Ne želimo da zasipamo čitaoca statistikom. Kako bilo, nužno je demonstrirati bez sumnje ogromne uspehe planske ekonomije. Uprkos monstruoznim zločinima birokratije, uspesi Sovjetskog Saveza bez presedana predstavljaju ne samo istorijsko dostignuće, već su, nadasve, letimičan prikaz enormnih mogućnosti inherentnih planskoj ekonomiji, posebno ako se njome demokratski upravlja. Oni stoje u potpunom kontrastu u odnosu na zastrašujući kolaps proizvodnih snaga u Rusiji i istočnoj Evropi i zadnjem periodu. Kretanje u pravcu kapitalizma je bilo noćna mora, rapidno osiromašujući populaciju.

Kao i uvek, nije dovoljno vladajućoj klasi da pobedi revoluciju. Nužno je zakopati je pod planinu mrtvih pasa, da čak ni sećanje na nju ne ostane da inspiriše nove generacije. Nema ničeg novog u ovome. Nakon restoracije monarhije 1660, sva sećanja na englesku buržoasku revoluciju su isto trebala da budu izbrisana iz kolektivnog sećanja. Monarhija Čarlsa II zvanično datira od 30. januara 1649, pogubljenja Čarlsa I, i sve reference na republiku i njena revolucionarna dela su izbirsana. Skorojević Čarls II, u svojoj osveti je otišao toliko daleko da je iskopao leš Olivera Kromvela, koga je onda javno obesio u Tiburnu. Ista malicioznost i gorčina, rođeni iz straha, leže iza sadašnjih napora da se pokopaju dostignuća i revolucionarni značaj Ruske Revolucije. Sistematska falsifikacija istorije koju je sada preduzela buržoazija, iako donekle suptilnija nego posthumna linčovanja engleskih monarhista, nije ni na koji način moralno superiornija. Na posletku, neće se pokazati ni efektnijom. lokomotiva ljudskog progresa je istina, ne laži. A istina neće ostati zakopana zauvek.

(* - "Figures can't lie, but liars can figure")


Napredak bez presedana

Ono što se dogodilo u Sovjetskom Savezu može se objasniti jedino koristeći marksističke metode analize. Još na stranama Manifesta komunističke partije, Karl marks i Fridrih Engels su objasnili da je razvoj proizvodnih snaga pokretačka sila ljudske istorije. Sa ove tačke gledišta, planska ekonomija u SSSR-u je pokazala neobičnu vitalnost tokom decenija. Zaista, takva transformacija je bez presedana u analima ljudske istorije.

Jedino su marksisti bili sposobni da objasne procese koji su se odvijali u Rusiji, ne ex post facto, već decenijama unapred. Nasuprot tome, spisi i buržoaskih kritičara SSSR-a i njihovih staljinističkih prijatelja su se odlikovali potpunim odsustvom razumevanja. Sa dijametralno suprotnih tački gledišta, oni su stigli do pogrešnog zaključka - da je staljinistički režim virtuelno neuništivi monlit, koji bi mogao da nastavi sa postojanjem u nedogled.

Čak i pre Drugog svetskog rata, kada ni najveći kapitalistički mudraci, kao ni Staljinove apologete, nisu videli pukotine u oklopu "monolitnog" režima u Rusiji, Leon Trocki, boljševički vođa koga je Staljin oterao u egzil, tvrdio je da će staljinizam biti zbačen ili političkom revolucijom radničke klase, ili se može, pod određenim uslovima, vratiti na kapitalizam. Dok su marksisti predvideli i objasnili krizu staljinizma, čak ni najveći geniji nisu mogli da predvide kako će se kriza odvijati. To ne treba da nas iznenadi. Nemački pesnik Gete je napisao: "Teorija je siva, prijatelju moj, ali je drvo života uvek zeleno". Stvarno odvijanje istorijskog procesa je enormno komplikovano, ne samo zato što uključuje ono što marksisti nazivaju subjektivnim faktorom, svesnu intervenciju ljudi. Predvideti do detalja kako će se istorijski proces odvijati bi zahtevalo ne samo naučna polazišta, već kristalnu kuglu, koja nam, uprkos svim dostignućima moderne tehnike, još nije dostupna.

Usled zastrašujućih ekonomskih uslova, socijalne i kulturne zaostalosti, režim radničke demokratije koji su uspostavili Lenjin i Trocki je zamenjen Staljinovom monstruozno deformisanom radničkom državom. Ovo je bio užasan iskorak u nazad, koji je označio likvidaciju političke moći radničke klase, ali ne i fundamentalnih socio-ekonomskih dostignuća Oktobarske Revolucije, novih svojinskih odnosa, koji su svoj najčistiji izraz imali u planskoj ekonomiji. Sposobnost novog proizvodnog sistema je bila surovo testirana 1941-45, kada je Sovjetski Savez napadnut od strane nacističke Nemačke, sa svim kombinovanim resursima Evrope koji su joj stajali na raspolaganju.

Uprkos gubitku od 27 miliona života, SSSR je uspeo da porazi Hitlera, i da, nakon 1945, rekonstruiše svoju slomljenu privredu u izuzetno kratkom vremenskom periodu, transformišući se u drugu svetsku velesilu. Od zaostale, polu-feudalne, uglavnom nepismene zemlje u 1917, SSSR je postao savremena, razvijena ekonomija, sa četvrtinom svetskih naučnika, zdravstvom i školstvom ravnim ili boljim od bilo čega na Zapadu, sposobna da lansira prvi svemirski satelit i pošalje prvog čoveka u svemir.

Takva zadivljujuća dostignuća u zemlji koja je startovala sa nižeg nivoa od današnje Indije gone na razmišljanje. Čovek može osećati simpatije za ideale boljševičke revolucije, ili im se protiviti, ali takva izuzetna transformacija u tako kratkom vremenskom periodu zahteva pažnju mislećih ljudi širom sveta. Naravno, kolaps staljinizma sada trijumfalno uzdižu neprijatelji socijalizma kao konačni "dokaz" da nacionalizacija i planiranje ne funkcionišu, i da se stoga ljudska rasa mora pomiriti sa večnom vladavinom zakona "tržišta", za uvek, amen. Ovo je, zaista, suština proslavljenog "Kraja istorije" Frensisa Fukujame. Ipak istorija, u marksističkom smislu reči, se ni u kom slučaju nije završila, i budućnost svetskog kapitalizma nije ništa sigurnija nego što je bila pre pada Berlinskog zida. U stvari, još manje je.

U periodu od 50 godina, SSSR je povećao nacionalni bruto dohodak preko devet puta. Uprkos strašnim razaranjima u Drugom svetskom ratu, uvećao je svoj BDP preko pet puta od 1945 da1979. U 1950, BDP SSSR-a je bio samo 33% SAD-a. Do 1979, dostigao je već 58%. Do kraja '70-tih, Sovjetski Savez je bio velika industrijska sila, koji je u posmatrano apsolutnim odnosima prevazišao ostatak sveta u celom nizu ključnih sektora. SSSR je bio drugi svetski proizvođač iza SAD i najveći proizvođač nafte, čelika, cementa, azbesta, traktora, i mnogih alata za mašine. Svet je zavideo sovjetskom svemirskom programu.

Niti je potpuni obim ovih dostignuća izražen u ovim ciframa. Sve ovo je postignuto takoreći bez nezaposlenosti ili inflacije. Nezaposlenost kao na Zapadu je bila nepoznanica u Sovjetskom Savezu. U stvari, po zakonu, bila je krivično delo. (Ironično, ovaj zakon još postoji u statutarnim knjigama, iako ništa ne znači). Može biti primera slučajeva zabušavanja ili pojedinaca koji su izgubili posao zbog sukoba sa vlastima. Ali takve pojave nisu proizilazile iz prirode planske ekonomije, i nisu morali postojati. Nisu imali ništa zajedničko sa cikličnom nezaposlenošću kapitalizma ili organskim rakom koji sada pogađa ceo zapadni svet i koji trenutno osuđuje 35 miliona ljudi zemalja OECD-a na prisilnu pasivnost.

Štaviše, u većem delu posleratnog perioda, inflacija je bila mala ili nikakva. Birokratija je shvatila istinitost upozorenja Trockog da je "inflacija sifilis planske ekonomije". Nakon Drugog svetskog rata skoro uvek su se trudili da budu sigurni da je inflacija pod kontrolom. Ovo je posebno bio slučaj sa cenama osnovnih sredstava. Pre perestrojke (rekonstrukcije), poslednji put kada su cene mesa i mlečnih proiszoda povećane 1962. Hleb, šećer, i većina cena prehrambenih proizvoda su poslednji put uvećani 1955. Stanarine su bile ekstremno niske, posebno u odnosu na Zapad, gde je većina radnika morala d daje trećinu ili više od svoje plate na te troškove. Samo u poslednjem periodu, sa haosom perestrojke, ovo je počelo da se ruši. Sada, sa žurbom u pravcu tržišne privrede, i nezaposlenost i inflacija su se vinuli do nebeskih visina.

SSSR je imao izbalansiran budžet i čak mali višak svake godine. Interesantno je primetiti da ni jedna zapadna vlada nije uspela da postigne ovaj rezultat (kao što dokazuju Mastrihtski uslovi), kao što nisu uspeli da postignu nultu inflaciju i potpunu zaposlenost, stvari koje su takođe postojale u Sovjetskom Savezu. Zapadni kritičari Sovjetskog Saveza su o ovome ćutali, jer je to pokazivalo sposobnosti čak i tranzicionalne privrede, a kamoli socijalizma. Sada kada Rusi uživaju u blagodetima kapitalizma, shvataju šta znači imati veliki i nekontrolisani budžetski deficit, što znači da plate nisu mesecima plaćene.

Glavno pitanje, naravno, je zašo je SSSR propao. Autor objašnjava ceo proces veoma detaljno, i pokazuje kako je u periodu posle 1965, rast sovjetske ekonomije počeo da usporava. Između 1965. 1979., rast je bio 5,4%. Nakon sledećeg sedmogodišnjeg perioda, između 1971. i 1978, prosečna stopa rasta Sovjetskog Saveza je bila samo 3,7%. U odnosu na prosečnih 3,5% razvijenih kapitalističkih zemalja OECD-a. Drugim rečima, rast Sovjetskog Saveza nije više bio značajno veći nego što je dostignut u kapitalizmu, kao katastrofalnom stanju. Kao rezultat, udeo SSSR-a u svetskoj proizvodnji je zapravo malo opao, sa 12,5% u 1960. na 12,3% u 1979. U istom periodu, Japan je povećao svoje učešće sa 4,7% na 9,2%. Svo Hurščovljevo naklapanje o sustizanju Amerike je bilo u prazno. Rast Sovjetskog Saveza je nastavio da pada i na kraju Brežnjevljevog perioda ("perioda stagnacije" kako ga je krstio Gorbačov) je smanjen na nulu.

U trenutku kada je ovo stanje dostignuto, birokratija je prestala da igra relativno progresivnu ulogu koju je imala u prošlosti. To je razlog zašto je Sovjetski režim ušao u krizu. Ovo je sada opšte poznato. Ali, biti general posle bitke je relativno lako. Teško je predvideti istorijski proces unapred. Ali ovo je svakako bio slučaj sa Ted Grentovim izuzetnim pisanjem o Rusiji, koje je tačno prikazao grafik sunovrata staljinizma i predvideo njegov ishod četvrt veka pre pada Berlinskog zida. Samo ovde nalazimo razumljivu analizu razloga za krizu birokratskog režima, koji čak i danas ostaje knjiga sa sedam pečata za sve druge komentatore događaja u bivšem SSSR-u.

Stav kapitalističkih "eksperata" smo već komentarisali. Tu nema iznenađenja. Socijalizam (ili komunizam) je propao. Kraj priče. Ali komentari vođa radničkih pokreta, i levih i desnih, su još bolji. Desni reformisti kao i uvek samo odražavaju poglede vladajuće klase. Od levih reformista nam stiže posramljena tišina. Lideri komunističkih partija na Zapadu koji su juče nekritički podržavali sve zločine staljinizma sada pokušavaju da se distanciraju od diskreditovanog režima, ali nemaju odgovora na pitanja komunističkih radnika i mladih koji zahtevaju ozbiljna objašnjenja. I ovo je apsolutno neophodno, jer ako ne razumemo prošlost i ako ne izvučemo sve neophodne zaključke, nikada nećemo biti u mogućnosti da se suočimo sa velikim zadacima koje nam donosi budućnost. Ovo delo ne samo da postavlja pitanja već i odgovara na njih.

Pad Berlinskog zida je označen na zapadu kao početak nove zore. Tretiran je od strane kapitalističkih komentatora i apologeta kao "konačna pobeda" kapitalizma nad socijalizmom. "Nema više Sovjetskog Saveza", napisao je Martin Mekkoli. "Veliki eksperiment je propao... Marksizam je u praksi svuda doživeo neuspeh. Ne postoji marksistički model koji je sposoban da se poredi sa kapitalizmom". "Pobedili smo!" pisalo je u uvodniku The Wall Street Journall-a (24/5/89). Po Frensisu Fukujami: "Period post-istorije je stigao... Liberalna demokratija je trijumfovala, i čovečanstvo je dostiglo najvišu mudrost. Istorija je došla do kraja."

Američki predsednik Džordž Buš je trijumfalno najavio uspostavljanje "Novog Svetskog Poretka" pod dominacijom SAD imperijalizma. Ali vrlo brzo je inicijelna euforija splasla. Sve što je bilo čvrsto i stabilno u hladnoratovskim odnosima se raspalo. Na njegovo mesto je došla nestabilnost, nesigurnost i konflikt. U februaru 1990, The Wall Street Journall u seriji članaka o "'90-tim i posle" zaključuje da "će svet 90-tih biti manje predvidiv i na mnogo načina nestabilniji nego svet poslednjih nekoliko dekada."

"Kraj hladnog rata ne znači svet mira", izjavio je The Economist (9/2/92), "naprotiv, jedno vreme može izgledati kao daleko grublje mesto". Zapadni lideri su prestrašeni činjenicom balkanizacije bivšeg Sovjetskog Saveza, situacije koju je SAD sekretar ministarstva inostranih poslova, Džejms Bejker, opisao kao "Jugoslaviju, ali sa nuklearnim oružijem". Ko što je jedan ruski komentator, Tatjana Korjagina, objasnila: "Sa sociološke i ekonomske tačke gledišta, nema šta da nam bude drago. Politička dezintegracija Saveza, koja je izgleda konačna, će pogoršati krizu i uvećati socijalne tenzije. Uskoro ćemo se suočiti sa katastrofom." Ona zaključuje: "...na čijem ušću imamo nastanak socijalne revolucije".

Uoči dvadesetprvog veka, stratezi kapitala gledaju u budućnost sa dubokom slutnjom. Nove ekonomske, socijalne i političke protivrečnosti se gomilaju preko starih protivrečnosti. Sada možemo sa potpunim pouzdanjem ustvrditi da je kolaps staljinizma samo bio uvod u nov period kriza kapitalizma, koje će učiniti konvulzije na Istoku, i ono što je kapitalizam iskusio u prošlosti, da izgledaju kao nedeljne čajanke. "Kapitalizam je pobedio, komunizam je izgubio", izjavio je američki magazin The Newsweek (17/06/96). "Ili smo tako bar mislili."

Uprkos svim izdašnim obećanjima meda i mleka koja su pratila kolaps staljinizma od strane zapadnih vođa, pokušaj uspostavljanja kapitalizma u Sovjetski Savez doneo je sa sobom noćnu moru za populaciju. Dostignuća Oktobarske Revolucije se sistematski rasturaju, vodeći u kolaps proizvodnih snaga bez presedana. Nije čudno što zapadni posmatrači koji su preuveličavali svaki defekt sovjetske ekonomije, i namerno potiskivali sve dokaze o uspehu, ostaju tvrdoglavo nemi o ovim slavnim dostignućima tržišne ekonomije.

Još od Srednjeg Veka nakon pada Rimske imperije nije Evropa videla takvu katastrofu u miru. Posebno, kolaps proizvodnje u Rusiji podseća na efekat masovnog poraza u ratu, ili preciznije, u dva rata. Nema se sa čime porediti u modernoj istoriji. U poslednjih šest godina, proizvodnja se stropoštala za 60%. To se može opisati jedino kao istorijsko anuliranje tehnike i industrije. Oštar pad u američkoj proizvodnji od 30% u vreme Velike Depresije 1929-33 je relativno beznačajan u poređenju sa ovim. Svaka godina života u Rusiji je ravna najvećoj depresiji koja se ikada osetila na Zapadu. U 1996, BDP je pao za još ^%. Inustrijski autput je pao za 5% a poljoprivredni za 7%. Autput u lakoj industriji je srnuo u propast sa 28%, a industrija građevinskog materijala za 25%. hemijska i petro-hemijska industija je snižena za 11% a izgradnja novih stambenih objekata za 10%. Ruska žetva 1996. je bila jedna od tri najmanje u poslednjih 30 godina. U pet godina do 1994, privrede eks-republika Sovjetskog Saveza su se stropoštale do, u slučaju Gruzije, zapanjujućih 83%. Od onda, bilo je samo još padova.


Režim sunovrata

1936 Leon Trocki je predvideo da "će pad sadašnje birokratske diktature, ako je ne zamene nove socijalističke snage, značiti povratak kapitalističkim odnosima sa katastrofalnim padom u industriji i kulturi." Poslednjih šest godina su obezbedile dovoljan dokaz za ovo.

Jedna od odlika sadašnje situacije je moda izmišljanja čitavog novog jezika da bi se prikrila realnost socijalno katastrofalne politike. Tako imamo "snižavanje" i "istrošenost resursa" na Zapadu. A sada imamo i "big beng" u pripremi u Rusiji. Ovi samozadovoljni eufemizmi podsećaju na "Novogovor" 1984 Džordža Orvela, gde Ministarstvo Blagostanja upravlja nestašicama, Ministarstvo Mira vodi permanentni rat, a Ministarstvo Ljubavi predstavlja tajnu policiju! Ono što ovaj "big beng" zahteva je zatvaranje svih "neprofitablnih" fabrika i industrije, kraj svim državnim subvencijama, i rapidnu transformaciju u kapitalizam. To bi rezultiralo u zatvaranju 40% ruske industrije i oko 25 miliona nezaposlenih. Beda današnjice ne bi bila ništa u odnosu na ovaj scenario.

Džonatan Hofman, internacionalni ekonomista u Credit Suisse First Boston, je izrekao ovaj biser mudrosti: "Niko ne obećava lak prelazak. Rusija, kao ni jedna zemlja u ovom veku, suočila se sa padom imperije, ideologije, političkih institucija, i kolapsom ekonomije. Ali i pored svega toga, privreda će joj se menjati, i to će se nastaviti."

U izuzetno potcenjivačkom maniru, Entoni Robinson pišući za Financial Times kaže: "Teže je nego što je bilo zamišljeno." I pored toga, to nije sprečilo ovaj organ finansijskog kapitala da zahteva daleko veći bol u svom uvodniku samo mesec dana ranije (7/10/94): "Ne postoji srednji put - samo izbor između 'big beng' stabilizacije i socio-ekonomskog kolapsa. Pre ili kasnije, moraće od naroda zahtevati žrtve kakve do sada nisu morali da naprave." Kejns je jednom primetio, da kada se govori o dugoročnim rešenjima, "svi smo mrtvi, gledano na dugi rok." Vodeći buržoaski predstavnik, Sergej Aleksašenko, koji je bio zamenik ministra finansija, sumirao je njihovu perspektivu: "Kad me ljudi pitaju šta će biti, ja im uvek kažem da će sve biti u redu za 20 godina."

Sadašnja buržoaska vlast neće imati 20 godina da završi svoju kontra-revoluciju i konsoliduje pozicije. Uprkos bogaćenju male elite na vrhu, mase populacije nisu dobile ništa od "reformi". Istraživanja javnog mnenja su pokazala da će velika većina protiv tržišne ekonomije. Istraživanje iz 1994, kaže da je podrška reformama pala sa 40% pre pet godina, na samo 25% onda. Isto istraživanje je pokazalo da većina smatra da će privatizacija biti "legalizovana krađa preduzeta u korist nomenklature i kriminalaca." Skorije istraživanje sprovedeno od strane SAD internacionalne fondacije izbornih sistema u novembru 1995. je otkrilo da su tri četvrtine veoma nezadovoljne trenutnom situacijom. Samo 20% smatra da će se ekonomija popraviti u naredne dve-tri godine. I značajno je da, preko polovine želi ponovno uspostavljanje državne kontrole nad ekonomijom.

Tri meseca ranije, istraživanje Sve-ruskog centra za istraživanje javnog mnenja i Univerzitet Stratklajd objavljeno u Financial Times-u (17/8/95), otkriva da dve trećine ocenjuje period perestrojke pozitivno, u odnosu na samo 50% u 1992. Trećina je želela povratak staljinističkog režima, dok je 10% reklo da bi povratak Cara bio bolji. u sve-ruskom istraživanju objavljenom u Segodnya (24/1/97), 48% ispitanika se složilo ili je naginjalo ka tome da se složi sa idejom da je "socijalizam bolji od kapitalizma kao sistem za Rusiju". Oni koji se nisu složili, ili su naginjali u tom pravcu, činili su 27%, dok su ostali bili neodlučni. 43% onih koji slažu ili naginju ka tome da se slože da bi ruska privreda trebalo pretežno da se razvija na osnovu državnog pre nego privatnog vlasništva, dok je 19% smatralo suprotno. Uzimajući u obzir slična iskustva iz Litvanije, Ukrajine, Poljske, Mađarske, Rumunije i Istočne Nemačke, u novembru 1995. na izborima za rusku Dumu, one partije koje su bile za reformu su bile ponižene. To je bila velika pobeda Komunističke partije i njenih saveznika, koja je gurnula nacionaliste na drugo mesto. Rezultati su uključili alarme širom kapitalističkog sveta.

Magazin Newsweek (17/6/96) je priznao: "Surovost tranzicije je izazvala bes. U rudarskim krajevima severne Rusije, ljudi u jamama su bili neplaćeni mesecima ranije u toku prošle godine. Mnoga lična primanja su takođe kasnila. Ako kapitalizam ne može da obezbedi pristojnu dnevnicu za pošten dnevni rad - ili posvećenost poštovanju obaveza prema penzionerima - 'čemu onda služi?' zajedljivo pita Ljudmila Saharova". Ekonomska kriza je praćena zastrašujućim kolapsom životnog standarda. Veliki deo populacije živi u uslovima siromaštva kakvi nusi viđeni od rata. Plate se ne isplaćuju mesecima, kao rezultat ogromnih dugova akumuliranih od strane državnih preduzeća i kolapsa centralizovanog planiranja.

Samo u 1995. realne plate su pale za skoro 20%. "Već živim na helbu i čaju. Meso nisam videla godinama," kaže Fainija Moligina, 67-godišnja penzionerka koja kaže da prima samo 160,000 rubalja mesečno. "Ako cene skoče, biće gladovanje". Vekna crnog hleba košta 2,200 rubalja u Moskvi, ali sa najgorom žetvom u poslednjih 30 godina, eksperti Ministarstva za poljoprivredu upozoravaju da bi cena ubrzo mogla da poraste do 4,750 rubalja. Kolaps životnog standarda je daleko od svog završetka. Inflacija nastavlja da guta plate i penzije. Ali milioni ih primaju posle mesec dana zakašnjenja. "Totalna isplata zaostalih plata i penzija je apsolutno nerealna.", otkriva ministar ekonomije, Jevgenij Jasin.

Rapidno siromašenje je donelo neviđenu bedu i patnju masama društva. Tokom perioda reformi, realne plate u Rusiji su se prepolovile. Danas, milioni Rusa se suočavaju sa neuhranjenošću, ako ne i glađu. Po godišnjem izveštaju državnog Statističkog komiteta, skoro 32 miliona ljudi su primali manje nego što je državno-definisani "minimalac" od oko 75 dolara na kraju 1996. Većina troši svaki sat budnog stanja pokušavajući da obezbedi sredstva za život, samo da bi preživeli. Ali, ovo je samo jedna strana slike. Kretanje ka tržišnoj ekonomiji je stvorilo bogatu elitu kapitalista, regrutovanih iz stare komunističke nomenklature, koji su upleteni u korupciju, iznuđivanje, i pljačkanje državne industrije.

Oni predstavljaju rusku buržoaziju - novu klasu varalica, crnoberzijanaca, eks- birokrata i Mafije, željnih da konsoliduju svoju moć, privilegije i dohotke. Umesto "stare dobre" kapitalističke konkurencije, oni su se okrenuli pretnjama smrću i ubistvima da eliminišu poslovne rivale. Njihov moto je: Obogati se preko noći! "Na samom vrhu tržišta", komentariše Financial Times, "blistavi supermarketi prodaju žive jastoge i skupe šampanjce za nove bogataše. Ima spremnih kupaca za haljinu od 2.000$ u ruskim sjajnim novim buticima, i najnoviji Mercedesi i limuzine krstare moskovskim ulicama". Očajna pozicija masa u odnosu na blistavo bogatstvo buržoazije i njenih privezaka. Flote krem Mercedesa, blistave moderne kuće stoje u uvredljivom kontrastu u odnosu na većinu koja se bori za opstanak. Posledice ovoga nisu promakle inteligentnijim zapadnim posmatračima:

"Rastuća distanca između bogatih i siromašnih", piše Financial Times (10/4/95), "je takođe šokantnija ruskim očima nego zapadnim jer je zamenila komunistički poredak u kome je moneta socijalnog stausa pre bila politička moć nego novac i elite su pazile da prikriju svoje privilegije hvalospevima vrlinama radničke klase".

"Zbog ovih razloga, rastuća podela između dobitnika i gubitnika koja je nastala u protekle tri godine ruskom traumatičnom ekonomskom i političkom transformacijom se javlja kao najvažniji faktor u borbi zemlje za odluku kojim putem napred." Procene ruske vlade su da pored računa u bankama i vlasništva u inostranstvu, oko 20 milijardi dolara leži sakriveno u slamaricama. Odražavajući ovu novu buržoasku kulturu, Moskva sada ima najveću koncentraciju kockarskih kazina u Evropi.

Ali, postoji i naličje medalje. Siromaštvo je postalo epidemija. U St. Petersburgu više od 50.000 duša živi na ulicama. U glavnom gradu, Moskvi, između 50.000 i 100.000 ljudi teško spava svake noći. Prosjačenje je dostiglo razmere kuge. Pod sadašnjim uslovima, beskućnicima se negira pravo na propisku, stabmenu dozvolu, bez koje nemaju pravo na posao, zdravstvenu zaštitu ili državne beneficije. Ovi ljudi još mogu biti pritvoreni do dve godine zbog skitnje, prosjačenja ili "parazitskog života". Stari, od kojih su mnogi branili grad tokom nacističke opsade, su tako očajni da mnogi žive na gradskim otpadima. Sve veći broj je prevarom isteran iz njihovih kuća od strane Mafije. Lišavanje je značilo nezamislive scene žalosti. Skoro je je jedna beskućnica osuđena na dve godine teškog rada zbog krađe naočara.

Kapitalističko tržište je donelo sa sobom sve najgore osobine buržoaskog društva: siromaštvo, beskućništvo, nezaposlenost, nasilni kriminal i porast alkoholizma, dok uništava socijalnu zaštitu. Divljački rezovi u finansiranju su ostavili zdravstvenu zaštitu da se tetura od jedne do druge krize. Zajedno sa porastom siromaštva su došle bolesti i zaraze. Alkoholizam, koji je pod staljinizmom dostigao alarmirajuće razmere, postao je epidemija. Potrošnja votke je porasla oštro od kada su ograničenja u piću smanjena 1991. i od posledične liberalizacije prodaje. Procenjuje se da 150 miliona ruske populacije sada konzumira značajno više votke svake godine nego 280 miliona ljudi u SSSR-u krajem 80-tih.

Više od 25% beskućnika St. Petersburga priznaje da pije Belaya Shapka (sredstvo za čišćenje). Zimi, hiljade ovih izgnanika se često napije jeftinom votkom i legne u hladnoću, iz koje se mnogi više nikad ne probude. U isto vreme, korejski restoran na Alma-ati naplaćuje 100$ po stolu, dok noćenje u hotelu sa četiri zvezdice u Moskvi može koštati više od 600$ za noć. To su čuda koja je donela tržišna ekonomija.

Mučenička slika ruskog života je živopisno naslikana u članku novinara Nila Mekkeja: "U zimu 1993, više od 1.000 beskućnika je imalo sreće. Vlada je ustvari priznala njihovo postojanje - kada je uklonila njihova smrznuta mrtva tela sa trotoara... Raspad sovjetske imperije je zatresao Rusiju do temelja, socijalna zaštita je kolabirala i haos koji je nastao je stvorio 'nove siromahe'... Hiljade bivših zatvorenika je skliznulo u beskućništvo po puštanju iz 'zona' - ruskih kaznenih kolonija3 - i našlo se u sumračnom svetu degradacije. Bivši osuđenici se mogu videti kako drhte na ćoškovima ulica, piju vodku sa izbeglicama avganistanskog rata, odbeglom decom i poremećenima."

Po skorašnjim izveštajima Svetske Banke, jedna trećina populacije živi ispog granice siromaštva. Po njima, distribucija dohotka je sada neravnomerna kao u Argentini i na Filipinima. 43% pada u realnim platama između 1991. i 1993, kombinovano sa liberalizacijom cena, je značilo da sve veći broj ljudi nije mogao priuštiti sebi minimalnu potrošačku korpu, koja je u novembru 1994. procenjena na 30$ mesečno. Nochlezhka (noćno sklonište), organizacija za beskućnike, procenjuje da je stvarna cifra Rusa koji žive ispod minimuma egzistencije zapanjujućih 80% - daleko iznad cifre Svetske Banke. Ona kaže da samo 3% slobodnih kuća ide onima na listama čekanja, sa prosečnih 15 godina čekanja. Ostatak su prigrabili birokrate. Mafija kontroliše kamatu. Niko ne može izbeći iznuđivanje i reket. Čak i individue koje se bore da zarade koju rublju prodajući bednu imovinu na ulici su primorani da im plaćaju 20%.

Kao suprotan pol obsceno bogatih, sve veći broj se gura u apsolutnu bedu. "Tinejdžerke teže prostituciji, a muškarci nose pištolje. Svi pate", piše Mekkej. Siromašna mladež je primorana u lopovske bande od strane mafije, sa malim nadama za bekstvo. Pored pošasti alkoholizma, lako mogu postati plen bolesti kojoj će samo neki izbeći: tuberkulozi. "Hiljade su pogođene ovom bolesti-ubicom, ali tretman im ne može mnogo pomoći. Šta vrede lekovi, pitaju radnici Nochlezhkaya kada se spava u kontejneru?"


'Kapitalizam vam može ozbiljno narušiti zdravlje'

Kao direktna posledica kolapsa životnog standarda, svedoci smo oštrog pada zdravlja masa populacije. Newsweek je opisao prosečan životni vek kao "pouzdan indikator opšteg nacionalnog ekonomskog zdravlja". Trenutni nivo Rusije je čak niži nego indijski, pakistanski i drugih zemalja u razvoju, i, i dalje nastavlja da pada. U poređenju sa vrhuncem krize staljinizma, životni vek je u SSSR-u u 1987. još uvek bio 65,1 godinu za muškarce i 73,8 za žene. U Britaniji, sadašnji životni vek muškarca je 74 godine. Nije iznenađujuće što Financial Times (14/2/94) nad člankom na naslovnoj strani stavlja naslov "Rusija se suočava sa populacionom krizom dok stopa smrtnosti raste". U članku se kaže da je "samo u prošloj godini, stopa smrtnosti skočila 20%, tj. ima 360.000 smrti više nego u 1992. Istraživači sada veruju da je prosečan životni vek pao na 59 godina - daleko ispod proseka u industrijalizovanom svetu, i najniži je u Rusiji od ranih 60-tih".

U članku u američkom magazinu Time (27/6/94) se komentariše: "za mnoge stanovnike istočne Evrope doba slobode se pretvara u najgore vreme od Drugog svetskog rata. Istočna Evropa prolazi kroz zdravstvenu krizu sudbonosnih razmera: demografi i zdravstveni zvaničnici prijavljuju stope smrtnosti i bele kuge u razmerama kakve se mogu videti jedino u ratu. Oboljenja i tela i duha su blizu epidemijskih veličina. U nekoliko zemalja, uključujući Rusiju, populacija se u stvari smanjuje. 'Pad je katastrofalan', kaže Regina Hilderbrant, ministar u državnoj vladi Brandenburga, "to je kao rat'.

"U Rusiji, Bugarskoj, Estoniji i istočnoj Nemačkoj, ima više smrtnih slučajeva nego rođenja, u nekim oblastima u odnosu 2:1. Životni vek u skoro svim delovima Istoka pada, posebno među muškarcima, u doba kada čak i najsiromašnije zemlje trećeg sveta beleže stabilna uvećanja. U Mađarskoj prosek je 65 godina za muškarca i 74 za ženu, u odnosu na 67,3 i 75 u 1975 i 73,4 i 81,8 za Francuze danas. Stope smrtnosti u Rusiji su skočile 30% od 1989, i to najvećim delom muškaraca, kaže demograf Marej Fešbah sa Univerziteta u Džordžtaunu. Po njegovo proceni, životni vek ruskog muškarca je pao na 59 godina, skoro kao i u Pakistanu". I nadovezuje se na citat Nikolasa Eberštata, istraživača na Američkom Enterprajz Univerzitetu u Vašingtonu: "U prošlosti, takvi iznenadni šokovi su se mogli videti u industrijalizovanim društvima samo za vreme rata".

Ove cifre su još više zaprepašćujuće kada se setimo da je Sovjetski Savez dostigao nivoe socijalne zaštite i životnog veka jednake onim u naprednim kapitalističkim zemljama. Da bi smo dokazali ove tvrdnje ne moramo se čak ni pozivati na SSSR. Da bi smo videli kontrast u odnosu na plansku ekonomiju, čak i sa zaostalom privredom, dovoljno je da uporedimo situaciju na Kubi koju spominje Time. Uprkos kriminalnoj blokadi kojom Vašington želi da uguši Kubu, Pan-Američka Zdravstvena Organizacija (PAHO), ogranak Svetske Zdravstvene Organizacije, opisuje kubansku zdravstvenu zaštitu kao "bolju nego u ostatku Amerike". Zaista, ljudi dolaze na Kubu čak i iz takvih zemalja kao što je Švedska da bi dobili tretman u određenim oblastima medicine.

Iako pati od kritičnog nedostatka medikamenata i zaliha kao rezultata blokade, Kuba se i dalje može pohvaliti sa 51.000 doktora - 1 na 231 stanovnika. "Uprkos poteškoćama, kako bilo", priznaje Time, "kubanska stopa smrtnosti novorođenčadi i dece ispod pet godina nastavlja da se popravlja. Sa 9,4 smrtna slučaja od 1.000 novorođenčadi prošle godine, kubanska stopa je prestignuta samo u Kanadi (7 od 1.000, u 1992) i SAD (9 od 1.000) na zapadnoj hemisferi, po PAHO-u."

Sadašnja situacija u Rusiji je vrlo drugačija. Bolesti, samoubistva, ubistva, inadekvatna hrana, očaj, kombinovani sa rasturanjem zdravstvenog sistema služe da reduciraju Rusiju na nivo Trećeg sveta po zdravlju. Po Rabochaya Tribuna: "Većina Rusa je hronično neuhranjena. Deficit visokokvalitetnih proteina je 25% a vitamina do 50%. Energijski deficit je oko 20%." Stopa smrtnosti ruskih muškaraca je u vezi sa samoubistvima, ubistvima, lošom hranom i lošim uslovima i opštim nedostatkom perspektive i gubitkom nade u budućnost.

Zaraze koje su davno iskorenjene počinju da se ponovo javljaju: kolera, difterija, dizenterija, antraks i sibirski maligni antraks. "Ove infektivne zaraze, koje su se raširile svuda, od lenjingradskog regiona na severozapadnom obodu Rusije do gradova na pacifičkoj obali, su toliko postale preovlađujuće da su jedne moskovske novine otvorile "epidemiološku" rubriku, koja obaveštava čitaoce o najnovijim bolestima", otkriva Financial Times (14/9/94).

Svetska Zdravstvena Organizacija (WHO) je objavila da u bivšem SSSR-u vlada alarmirajuća epidemija difterije. "Difterija, koja se tretira kao dečija bolest, izgledala je poraženom u Evropi nakon opšte imunizacije krajem 40-tih. U 1980. je prijavljeno samo 623 slučaja. Poslednje izbijanje je počelo u Moskvi i St. Petersburgu 1991, ali je do 1994. epidemija, koja ubija od 5-10% svojih žrtava, obuhvatala skoro 48.000 inficiranih u skoro svim regionima Rusije, Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Azerbejdžana, Jermenije, Gruzije, Kazahstana, Tadžikistana i Uzbekistana", javlja Financial Times (20/6/95). Doktor Jo Osval, evropski regionalni WHO direktor upozorio je da "je ovo najveća javna zdravstvena opasnost u Evropi još od Drugog svetskog rata".

Zalihe lekova su male, dok su dostupni lekovi veoma skupi. U starom sistemu, sovjetski lekovi su prodavani skoro u bescenje. 1992. cene lekova su počele da prestižu rast cena drugih dobara. Već u februaru 1992, jeftini lekovi su nestali sa polica. Sindikalne novine Trud na kraju 1992. javljaju: "Apoteke su otkrile da je poslovanje sa komercijalnim strukturama naročito profitabilno. Oni kupuju lekove u inostranstvu za dolare, i prodaju po crnom kursu".

Po doktoru Borisu Storozilovu, glavnom doktoru u moskovskoj gradskoj bolnici br. 32, privatizacija medicine se nevidljivo odvija. On kaže da: "zbog divljeg kapitalizma koji se razvija svuda oko nas i nesposobnosti doktora da se snađu u novoj situaciji, neki doktori uzimaju novac sa strane za ono šta bi trebalo da rade besplatno." Kada se njihove često odlagane plate isplate, doktori zarade mizernih 85.000 rublji mesečno, dok sestre zarade 65.000 rublji. "Nemoguće je naći nove radnike po tim stopama," kaže dr. Storozilov, "svi se bacaju u komercijalu".

Članak E.M. Andrejeva iz državnog Statističkog Komiteta pokušava da minimizira ozbiljnost zdravstvene krize, ali je primoran da prizna da životni vek ruskog muškarca, po sadašnjim trendovima, će biti samo 50 g. do kraja veka, a 63 za žene. I takođe je primoran da prizna da je srž problema ekonomske prirode:

"U 1993, količina sredstava alociranih za zdravstvo je nastavila da se smanjuje. Faktička korisnost bolničkog tretmana je još više pala zbog nedostatks savremenih lekova i istrošenosti zastarele medicinske opreme. Nivoi plata u ruskom zdravstvu u 1992. ( podaci za 1993. još nisu dostupni) su bili niži za koeficijent od 1,7 nego u privredi kao celini. U uslovima tržišnih reformi, teško se mogu očekivati efikasne usluge slabo plaćenog medicinskog osoblja." Pored siromaštva i [budžetskih] rezova, sveopšte osećanje nesigurnosti i straha izaziva razne vrste psiholoških problema. Isti autor priznaje da nagle promene i konflikti izazvani reformama stvaraju "povećanu socijalnu nestabilnost i i viši opšti nivo neuroza".

Uvođenje principa tržišta u medicinu je imalo razarajuće rezultate. Rečima moskovske žurnalistkinje, Irine Gluščenko: "Pre oko godinu dana ozbiljni, iskreni ljudi su objašnjavali na ruskoj televiziji da državni sistem apoteka guši inicijativu radnika. Za intenzivnu centralizaciju se govorilo da izaziva nedostatke lekova i čini efikasan rad sa pacijentima nemogućim. Onda, kako su ekonomske reforme ubrzane, apoteke su pretvorene u komercijalne radnje čiji je cilj bio da zarađuju novac. Ako zarade više, to znači da uspešno posluju, čak i ako to znači smrt većeg broja ljudi...

Napad na apoteke je počeo pre komercijalizacije drugih sfera privrede, uglavnom zbog mržnje novih vlasti prema besplatnoj medicinskoj zaštiti kao jednom od ostataka socijalizma. Veliki broj apoteka nije privatizovan, ostajući u opštinskom vlasništvu. Kako bilo, njihove funkcije su potpuno izmenjene; apoteke su morale i da opstanu i da donose profit gradskoj blagajni." U 1993, kolapsom besplatnog zdravstva, uvedeni su privatni medicinski programi, ali van domašaja velikog dela populacije. Procenjuje se da je samo 10% Rusa pokriveno privatnim osiguranjem, koje im daje pravo tretmana na elitnim bolnicama Kremlja koje je ranije koristila vrhuška partijske birokratije.

S obzirom na nebeske cene, potrošnja lekova se smanjila za 30% samo u 1992. Po Gluščenkovoj, "ono što se dogodilo sa apotekama je tipičan primer onoga što se sada događa sa zdravstvom u celini. U 1991. 3,4% Ruskog DBP-a je išlo na zdravstvo. U 1992. ova cifra je prepolovljena. Nema novca ne samo za dogradnju opreme, renoviranje bolnica i istraživanja, već ni za doktorske plate".

U zemlji u kojoj su država i inustrija bile vrlo povezane, prelazak na tržišnu ekonomiju je doneo nepredvidive posledice. Sa druge strane, federalna vlada finansira troškove funkcionisanja državnih bolnica, ali lokalne fabrike su u prošlosti kupile veći deo opreme. Sada kada su fabrike pred kolapsom, veza je pukla. "Sada su fabrike siromašnije nego mi", kaže dr. Storzilov. "Rade sa pola kapaciteta i otpuštaju radnike, tako da naša oprema počinje da zastareva." Drugi efekat koji je primetio je strah radnika da priznaju da su bolesni jer u tom slučaju bivaju otpušteni. "Rade dok ne padnu i tek onda dolaze u bolnicu".

U straom sistemu radnici su imali bar besplatno zdravstvo i relativno stabilne uslove. Po Julki Lukač, mađarskoj penzionerki: "Društvo nije bilo podeljeno za vreme komunista. Nije bilo kriminala ili siromaštva i živeli smo srećno". To može biti pristrasno sećanje, ali je prisutno kod mnogih. Rudar iz Vorkutke kaže da je "glasao za Zjuganova, jer se osećao sigurno pod komunistima". Još jedna ruska osoba koja je intervjuisana o demokratiji, otkrivajući trenutnu psihologiju miliona, je dala sledeći odgovor: "Sloboda? Da, imamo je. Ali slobodu za šta? Da umremo od zapaljenja slepog creva? Da kupimo zapadnu jaknu od anoraka za 200 DM, dok je prosečna plata 5 DM nedeljno. Slobodu da podmićujemo profesore sa 1000 dolara godišnje da bi nam učili decu ili da platimo 50 dolara da bi smo dobili normalnog doktora?"


Položaj žena

Veliki francuski socijalista utopista Furije je video položaj žena kao najslikovitiji indikator progresa socijalnog režima. Pokušaj da se uvede kapitalizam u Rusiju je imao najbednije posledice po ovom pitanju. Svi uspesi u borbi za prava žena izboreni u Ruskoj Revoluciji, koji su započeti štrajkom tekstilnih radnika na Dan žena, su sistematski eliminisana. Reakcionarno lice pro-buržoaskog režima slikovito otkriva položaj žena.

Boljševička Revolucija je položila temelje socijalnoj emancipaciji žena, i iako je staljinistička politička kontra-revolucija predstavljala delimični korak unazad, neporecivo je da su žene u Sovjetskom Savezu napravile kolosalne korake napred u borbi za ravnopravnost. "Oktobarska Revolucija je pošteno ispunila svoje obaveze u odnosu prema ženi", piše Trocki. "Mlada vlada ne samo da joj je dala njena sva politička i zakonska prava u odnosu na muškarca, već, što je još važnije, učinila je sve što je mogla, i u svakom slučaju neuporedivo više nego što je bilo koja druga ikada, da bi joj zaista obezbedila pristup svim formama ekonomskog i kulturnog rada". Oktobarska Revolucija je bila prekretnica u borbi za emancipaciju žena. Pre toga, u carizmu, žene su tretirane kao običan dodatak domaćinstvu. Caristički zakoni su eksplicitno dozvoljavali muškarcu da koristi nasilje protiv žene. U nekim ruralnim krajevima žene su bile primoravane da nose velove i bilo im je zabranjeno da uče da čitaju i pišu. Između 1917 i 1927 ceo niz zakona je donet dajući ženama jednakost sa muškarcima. Program Komunističke Partije iz 1919 jasno proglašava: "Ne ograničavajući se na formalnu jednakost sa muškarcima, Partija teži da ih oslobodi od materijalnog tereta zastarelog kućnog rada zamenjujući ga komunalnim kućama, javnim restoranima, zajedničkim praonicama, vrtićima, itd..."

Žene više nisu bile obavezne da žive sa muževima ili da ih prate ako je promena posla značila promenu stana. Data su im jednaka prava da budu glava domaćinstva i da primaju jednake plate. Pažnja je posvećena podizanju dece i spoecijalni zakoni o materinstvu su uvedeni zabranjujući dug i noćni rad i uspostavljajući plaćeno odsustvo za vreme porođaja, porodične naknade i dečije centre. Abortus je legalizovan 1920, razvod pojednostavljen i uvedena građanska registracija braka. Koncept nezakonite dece je takođe napušten. Po Lenjinu: "U doslovnom smislu, nismo ostavili ni jedan deo besprizornih zakona koji stavljaju ženu u stanje inferiornosti u odnosu na muškarca..."

Materijalni napreci su učinjeni da održe potpuno učešće žena u svim sferama socijalnog, ekonomskog i političkog života - obezbeđivanje besplatnih školskih obroka, mleka za decu, specijane hrane i dodataka za odeću siromašnoj deci, konsultacione centre o trudnoći, materinstva i druge objekte. Zaista, pojavu staljinizma je pratila serija kontra-reformi u socijalnoj sferi, što je drastično ugrozilo položaj žena. Ali sa smrću Staljina, posleratni privredni rast je omogućio stabilno opšte poboljšanje: penzija sa 55 godina, ukidanje diskriminacije u plaćanju i uslovima zapošljavanja, i pravo trudnica da pređu na lakši posao sa punim trudničkim odsustvom 56 dana pre i posle porođaja. Novi zakoni u 1970 su ukinuli noćni rad i podzemni rad za žene. Broj žena sa visokim obrazovanjem je porastao sa 28% u 1927, na 43% u 1960, i na 49% u 1970. Jedine zemlje na svetu u kojima su žene činile preko 40% visokoobrazovanih su bile Finska, Francuska i Sjedinjene Države.

Bilo je poboljšanja u staranju o deci predškolskog uzrasta: u 1960. je bilo 500.000 mesta, ali do 1971 ta cifra je porasla na nekoliko miliona. Fanstatična dostignuća planske ekonomije, sa konsekventnim poboljšavanjem zdravstvene zaštite, su se odrazili u udvostručenom životnom veku žena sa 30 na 74 godine i redukciji dečije smrtnosti za 90%. U 1975 broj žena koje su radile u obrazovanju je porastao na 73%. U 1959 jedna trećina žena je bila na poslovima gde je 70% radne snage bilo žensko, ali do 1970 ova cifra se popela na 55%. Do ovog vremena, 98% medicinskih sestara su bile žene, kao i 75% nastavnika, 95% bibliotekara i 75% doktora. u 1950 bilo je 600 žena doktora nauka, ali do 1984 cifra se popela na 5.600!

Kretanje ka kapitalizmu je rapidno unazadilo dostignuća prošlosti, gurajući žene nazad u položaj bednog ropstva pod licemernim imenom "porodice". Najveći deo tereta krize je stavljen na leđa žena. Žene su bile prve otpuštane, da bi se izbeglo plaćanje socijalnih beneficija, kao što su dečiji i materinski dodatak. S obzirom da su žene činile 51% ruske radne snage pre nekoliko godina, i da je 90% žena radilo, rast nezaposlenosti je značio da više od 70% ruskih nezaposlenih radnika sada čine žene. U nekim oblastima i do 90%.

Kolaps socijalnih institucija i narasla nezaposlenost znače da su sve beneficije planske ekonomije za žene sistematski uništavane. Rast nezaposlenosti će osuditi mnogo više ljudi na siromaštvo u Rusiji nego na zapadu jer su mnoge beneficije obezbeđivane direktno radnim mestom: "Nezaposlenost još nosi veliku mrlju u Rusiji. Tek je u 1991. prestala da bude protivzakonita. Onima koji su bez posla preti apsolutno siromaštvo. Beneficije za nezaposlene su vezane za minimalnu platu od 14.620 rubalja mesečno, trećinu egzistencijalnog minimuma i sedminu prosečne plate. Besposleni su u još gorem položaju nego što ove cifre pokazuju jer većina osnovnih socijalnih usluga - kao što su zdravstvo, škole i transport češće vrše privatne kompanije nego lokalna vlast, i stoga su dostupni samo ljudima koji rade," javlja The Economist (11/12/93).

Pod prethodnim režimom, žene su primale 70% plate muškarca. Cifra je sada 40%. Izdržavanje porodice od jedne plate je bilo teško u starom SSSR-u. Sada, sa dramatičnim rastom siromaštva, to je virtuelno nemoguće. Stoga su žene glavne žrtve ovog reakcionarnog režima. Prostitucija je enormno porasla, jer žene pokušavaju da prežive prodajući svoja tela onima sa novcem - uglavnom "novim bogatašima" vrednim prezira i strancima. Čak i ovde bivaju plen Mafije koja zahteva bar 20% svih poslova. U zapadnim magazinima, Ruskinje se reklamiraju zajedno sa ženama trećeg sveta kao perspektivne žene za muškarce koji su, iz razloga o kojima neko može samo da nagađa, nesposobni da nađu partnera u svojoj zemlji. U ponižavajućem ropstvu žena, redukovanih na nivo robe, je enkapsulirano poniženje zemlje koja je prisiljena da podlegne jarmu eksploatacije u najogoljenijem i najbestidnijem obliku.

10-og februara 1993. ministar rada, J. Melikjan je objavio vladino rešenje problema nezaposlenosti. Rečima koje bi imale prođu kod bilo kog desnog buržoaskog političara na zapadu, rekao je da ne vidi potrebu za specijanim programima za povratak žena na posao. "Zašto bi smo se trudili da nađemo posao ženama kada su muškarci nezaposleni i na pomoći za nezaposlene?" upitao je. "Pustimo muškarce da rade a žene da vode računa o domaćinstvima i deci". Takav rečnik, koji je bio nezamisliv u prošlosti, sada se evidentno tretuira kao nešto normalno i prihvatljivo. Ovde, jasnije nego bilo gde drugde, vidimo pravo lice kapitalističke kontra-revolucije - okrutne, brutalne i primitivne - monstruoznog povratka u dane carističkog robovanja u kome je svakom robu bilo dozvoljeno da gospodari nad ženom i decom, kao kompenzacija za njegov spostveni degradirajući položaj.

Vladin pokušaj da sprovede politiku "povratka domu" je reflektovan u nekoliko predloga novog zakona koji je bio u razmatranju. Prvi predlog bi potencialno anulirao pravo žene na abortus, i zabranio ženama sa decom ispod 14 godina da rade više od 35 sati nedeljno. Protesti koji su usledili, su izazvali da najkontroverznije klauzule budu napuštene. Zakon sada zaobilazi pravo žene da obezbedi dnevni boravak za decu zaposlenih žena. Kao kompenzaciju, ženama sa troje ili više dece se nude beneficije da ostanu kući i paze ih. Ovo će unazaditi položaj žena bar za 70 godina. Gurnute nazad u srednjevekovnu porodicu, primorane su da plaćaju užasne cene. 1993, 14.000 Ruskinja je ubijeno od strane njihovih muževa ili mladića - cifra 20 puta veća nego u SAD.


Rađanje mafijskog kapitalizma

"Moskva je danas metropola u šaci gangstera,prodavaca droge i makroa. Društvo u kome je nekada država vladala strahom i gde je trgovina bila zločin je zamenjeno džunglom u kojoj se trgovinom upravlja strahom i svako ko prijavi zločin biva raznet na svom pragu od strane plaćenika sa sačmarom. U isto vreme, plate greha su dovoljno dobre za nove bogataše u Rusiji; kasno uveče u sred radne nedelje u Teatro Grill-u... namršteni mladići u markiranim sportskim jaknama mašu mobilnim telefonima kao despoti i naručuju kanadski jastog i francuski šampanjac... Oni sede za stolom sa snažim telohraniteljima u kožnim jaknama. Cinično je to što ne samo da je moralno i socijalno unazađivanje Rusije učinilo mafiju neizbežnom, već je to možda i neophodno. Plitkouma posvećenost individualnom profitu je čini oružanom i smrtonosmom silom protiv onih koji bi da obnove državni kolektivizam." (Sunday Times (8/5/94))

Gornji tekst nam daje ilustraciju vrste kapitalizma koja se rađa u Rusiji danas. Jedna od glavnih optužbi stavljenih na teret starog režima je da je bio korumpiran. To je tačno, i to je bio jedan od glavnih razloga nezadovoljstva masa. Ali iskustvo šest godina kretanja u pravcu kapitalizma je pokazalo da je novi poredak daleko više korumpiran nego bilo šta što je do sada postojalo. Iluzija da bi Rusija mogla da razvije u klasičnu formu "demokratskog" kapitalizma kao u zapadnoj Evropi ili Americi je potpuno uništena. Mafijaške bande, direktno povezane sa nastajućim kapitalizmom, i često nerazaznatljive u odnosu na buržoaziju su se raširile svuda. Njihovi pipci probijaju u svaki kutak države, posla i politike. Ruska mafija je povezana sa svojim sličnim oblicima u Italiji i drugde.

Postoje pokazatelji da [ruska mafija u] bivšem Sovjetskom Savezu koristi italijansku mafiju da se ekonomski izgradi baš kao što je to uradila američka [mafija] ranije u ovom veku," kaže general major Đovani Verdićio, značajna figura u anti-mafijskim operacijama italijanske finansijske policije. Ovi kriminalni elementi se od strane nouveaux riches koriste kao garancija nove Rusije. Ali, njihove usluge imaju cenu. U izveštaju spremljenom za Borisa Jeljcina, Analitički centar za socijalnu i ekonomsku politiku tvrdi da su tri četvrtine privatnog biznisa primorane da plaćaju 10-20% svojih zarada kriminalnim bandama; 150 takvih bandi kontroliše nekih 40.000 kompanija, uključujući najveći deo od 1.800 komercijalnih banaka. Po Newsweek-u: "Ruska mafija je praktično pretvorila domovinu u gangstervil."

Ruska nova elita predstavlja gangsterski kapitalizam, prožet korupcijom od vrha do dna, i, elegantno rečeno, "zahvalan je kao Frankenštajnova majka." Ruski kapitalizam je još korumpiraniji nego poznati "drugarski kapitalizam" Markosa na Filipinima. Francuski socijalista devetnaestog veka, Prudon je izmislio frazu: "svako vlasništvo je krađa." Sa strogo naučne strane gledišta to je netačno, ali u sadašnjoj Rusiji približava se istini. Jedan zapadni finansijski strateg, vraćajući se iz Moskve, priznao je da je "rastužen sveopštom prljavštinom i truležom, bujajućom korupcijom pod maskom kapitalizma... Vratio sam se sa osećajem slutnje", dodavši da "zlokobni događaju čekaju da se dogode." Ovo je bilo nekoliko meseci pre Jeljcinovog krvavog napada na Belu Kuću i rušenja parlamenta u novembru 1993.

U Rusiji, pokušaji da se odupre mafiji su sve riskantniji. Ovde, parafrazirajući Klauzevica, ubistvo je produžetak posla drugim sredstvima. Samo u 1993, ministarstvo unutrašnjih poslova je prijavilo ubistva 94 osobe opisane kao "preduzetnici". Ministarstvo je beležilo po dva napada eksplozivom svakoga dana, od čega je skoro trećina bila protiv poslovnih konkurenata. U avgustu 1995, na dan krvavog bombaškog incidenta u moskovskom metrou, došlo je do demonstracija članova Asocijacije bankara i Poslovnog okruglog stola. Oni su bili okruženi telohraniteljima, i tvrdili da je 85 "ugovora" o likvidaciji napravljeno o njihovim članovima u poslednje tri godine - i da je 47 ubijeno.

Jedan od ruskih 100 najvećih milionera, Ilja Mitkov, upucan je izlazeći iz kancelarije. Po Daily Express-u (21/9/93): "U vreme kada je umro, imao je privatni avion, kancelariju u Mejferu, i vilu i Ferari u parizu... Izgradio je poslovnu imperiju sa dve banke i zastupništvom drugih trgovinskih preduzeća... U moskovskoj poslovnoj džungli, niko nije bezbedan. Novine kažu da je ubijen u zavadi oko krivotvorenih plaćanja u koje je bila umešana jedna od njegovih banaka." Za razliku od zapada, mafijaški kapitalizam se sa rivalima nosi jednostavno, ubistvima. "Preduzetnici tražeći zaštitu upošljavaju svoje sopstvene bande, koje dobro dođu i kod naplate duga".

To nije izuzetak već pravilo u Rusiji. "U većim kompanijama" javlja Financial Times (2-3/9/95), "armije čuvara obezbeđuju glavne menadžere, deluju kao realizatori dugova, štite mušterije i čak špijuniraju. Oni su moderni ekvivalent pratilaca srednjevekovnih lordova, ili pratilaca SAD veleposednika stoke u devetnaestom veku". Pjotr Filipov, ekonomista u Analitičkom centru, piše u svom izveštaju: "Za celu generaciju koja raste ova situacija je normalna i ona se pod ovakvim okolnostima neće obratiti zvaničnim vlastima, već nezvaničnim. Za ove ljude je verovatnije da će naručiti ubistvo da kazne krivca ili čak neprijatnog partnera nego da odu na sud na arbitražu."

Ruski ministar unutrašnjih poslova Anatolij Kulikov procenjuje da je broj naručenih ubistava, među kojima i Amerikanaca, opao sa 530 u 1995. na 450 u 1996. i priznaje da su "biznismeni sakrili između 150 i 300 milijardi dolara u zadnjih pet godina"". Procenju je da 40% zemlje poseduju kriminalci. Zakonodavstvo predviđa kazne za one koji izbegavaju porez između 862 i 2.000 dolara! On kaže, u vrhunskom potcenjivanju: "Imam sumnje (!) u vezi sa ovim ljudima koji su bili oronuli ljudi pre pet godina ali su sada milijarderi."

Crnoberzijanci i mafijaši, koji imaju kontakte sa najvišim slojevima vlasti, su uključeni u pljačkanje države. Poslovna mafija je postala basnoslovno bogata koristeći sva sredstva koja su joj bila na raspolaganju. Najveći deo banaka kontroliše mafija, sa svojim luksuznim zapadnim automobilima, elegantnim devojkama i čoporom mišićavih telohranitelja. Na ovaj način se pere novac od prostitucije, droga i sa crnog tržišta. "Situacija u Moskvi je kao što je bila u Njujorku 20-tih i 30-tih" kaže Džim Mudi iz FBI. Stotine naručenih ubistava se dogodi svake godine. Uobičajene cene su između 1.000 i 5.000 za ubistvo.

Po The Economist-u, oblast gde se reforme i kriminal najjasnije preklapaju je privatizacioni program. "Ovo je bonanca za reketaše." Isti ovaj žurnal daje primere primer privatizacionih aukcija u Nižnom Novogorodu, gde je naoružana policija za razbijanje demonstracija štitila potencijalne investitore od naoružanih gangstera, željnih da zastraše konkurente za jeftine ugovore. "Na aukciji u Saransku", kaže, "u srednjeevropskoj Rusiji, policija nije bila prisutna da obeshrabri gangstere da 'savetuje' rivalima da ne učestvuju; oni koji su bili uporni su, kako se priča, osakaćeni".

Najranjiviji sektori društva su plen mafije u potrazi za bogatim žrtvama. Moskovski Institut za istraživanje kriminala procenjuje da je do petine ubistava sa predumišljajem u glavnom gradu počinjeno da bi se prišlo kući žrtve. Stari su, iz očaja, primorani da potpišu prodaju stana za keš, uz dogovor da se stan predaje tek posle smrti. Zatim bivaju ubijeni. Penzioneri samci su primarna meta. Više od 3.500 tela "onih za koje se pretpostavlja da su nestali vlasnici stanova" leži u gradskoj mrtvačnici. "Nekoliko nedelja pre [bombe u metrou]", piše Financial TImes" (2-3/9/95), "tri leša, upucana i obezglavljena, su pronađena u kontejnerima na putu pored metroa. Pisalo je: nisu platili kiriju". U članku se nastavlja: "Poslovni ljudi i direktori kompanija pištoj tretiraju kao sredstvo za naplatu duga, čak ni kao poslednje utočište". Zaključak: "Ne postoji efektivan zakon o naplati duga".


O delu pred vama

Pad berlinskog zida i kolaps staljinizma je doveo do sveopšteg preispitivanja, ne samo u Rusiji. Svrha ove knjige je da pojasni ova pitanja, i odgovori na propagandu neprijatelja socijalizma, bazirajući se na činjenicama, ciframa i argumentima. To je zadatak koji je dugo odlagan. Ovo nije akademska vežba, već priprema za budućnost. Šta je bio Sovjetski Savez, zašto je propao i kuda sada ide Rusija? Ovo su bila pitanja koja je Trocki postavio u svom remek-delu Izdana Revolucija napisnom 1936, koje čak i danas zadržava svoju snagu i relevantnost. Niko ko ozbiljno želi da razume šta se dogodilo u Rusiji ne može ignorisati ovo veliko delo marksističke analize, koje je polazna takča knjige pred vama. Njen cilj je takođe da rasvetli prirodu režima koji je proizašao iz Oktobarske Revolucije, da nalizira njegove kontradiktorne tendencije, da prikaže njegov uspon i pad, i na kraju, da ukaže na budući pravac.

Prvo, nekoliko reči o metodologiji koja je u osnovi ovoga dela. Ne treba posebno naglašavati da je ovde korišćen marksistički metod, dijalektičkog i istorijskog materijalizma, jer nas on snabedva svim neophodnim naučnim alatom za analizu kompleksnih i kontradiktornih procesa, da razdvojimo slučajno od nužnog, da razlikujemo šta ljudi misle i govore o sebi i materijalnih interesa koje oni u krajnjoj liniji predstavljaju. Jedino je na taj način moguće razumeti šta se dogodilo u Sovjetskom Savezu, i tako shvatiti šta se sad događa, i, bar privremeno, napraviti prognozu budućih dešavanja. Autor dela pred vama je skoro ceo život proveo proučavajući rusko pitanje, i dovoljno je kvalifikovan da obezbedi marksističku analizu. Aktivni sledbenik Torckog još od dana Internacionalne Leve Opozicije, Ted Grent se može smatrati glavnim živim eksponentom ideja trockizma danas. Zaista, veliki deo ovog dela je bazirano na bogatstvu materijala koji je Ted napisao u periodu od 50 godina, i nadasve, njegovoj analizi prirode novih staljinističkih režima u istočnoj Evropi i Kini, i njegovom kreativnom i originalnom razvoju Trockijeve teorije proleterskog bonapartizma u odnosu na kolonijalnu revoluciju.

Prvi deo knjige se bavi Ruskom Revolucijom i svodi istorijski račun Oktobra, odgovarajući na mnoge kritike, distorzije i pogrešna tumačenja koja su ga okruživala decenijama. U ovoj sekciji mnoga poglavlja daju deteljno objašnjenje marksističke teorije države u odnosu na tranzicioni režim koji je proistekao iz Oktobarske Revolucije. Uspon birokratije i staljinistička politička kontra-revolucija se prate kroz sve svoje faze. Ovaj deo, posebno kritika teorije "državnog kapitalizma" (uključujući korisni dodatak o zakonu vrednosti u tranzicionom periodu) ima više poteškoća za čitaoca od ostalih delova knjige. Nužno je shvatiti ovo da bi se razumeo proces u celosti. Treba istaći da su ovi delovi prvi put štampani u kasnim 40-tim u značajnom Tedovom delu pod imenom Marksistička teorija države. Da bi ovo i drugi materijali bili dostupni u formi knjige, mnogo korekcija je bilo nužno. Veći deo ovoga smo uradili Rob Sivel i ja. Sve varijacije u stilu koje čitaoci mogu primetiti potiču odavde.

Vredi se setiti da je pre 25 godina ted grent tačno analizirao razloge krize staljinizma, i predvideo njegov kolaps. Štaviše, on je jedini koji je to uradio. Sve druge tendencije, od buržoaskih do samih staljinista, je uzimala zdravo za gotovo da će naizgled monolitni režimi u Rusiji, Kini i istočnoj Evropi trajati skoro beskonačno. Do danas, uzalud se tražilo objašnjenje o stvarnim razlozima krize staljinizma u svim spisima buržoazije, reformista i eks-staljinista, da ne govorimo o mnoštvu sekti na rubovima radničkog pokreta. Ipak oni su unapred analizirani u dokumentima koje je napisao Ted Grent u Perspektivama Internacionale, još u avgustu 1972. Nažalost, do sada je samo mali broj ljudi pročitao ovo. Ovo delo će učiniti ovu detaljnu i duboku analizu dostupnu široj publici po prvi put.

U svetlu kasnijeg iskustva, nije nužno menjati ono što je napisano u to vreme u vezi sa razlozima krize staljinizma, i neizbežnosti njegovog kolapsa. Ova analiza prati isti metod koji je koristio Trocki. Jedina korekcija je da se moraju uzeti u obzir perspektive povratka kapitalizma u Rusiju. Dugo vremena, autor je smatrao da je takva mogućnost isključena. Pokazalo se da je to netačno, iako su u to vreme, isti stav imali skoro svi komenatatori, bilo staljinistički ili buržoaski. To je pokazatelj izuzetne genijalnosti Trockog - koji je uz Lenjina, jedan od dva najveća masrksistička mislioca koje je svet u ovom veku video - pokazavši da je i po ovom pitanju u pravu. Kako bilo, mišljenje autora je da kretanje u pravcu kapitalizma u Rusiji još nije konačno završeno, i još se proces može obrnuti. Različite mogućnosti su elaborirane u poslednjem delu, koji objašnjava dijalektički odnos između Rusije i ostatka sveta.

S obzirom na ćorsokak u kome je sadašnji pro-buržoaski režim u Rusiji, šta je verovatno da se dogodi? Kolaps Sovjetskog Saveza i kretanje ka restoraciji kapitalizma su otvorili novo kontradiktorno poglavlje. Predviđanje Trockog da staljinistička birokratija da bi sačuvala svoje privilegije "nužno mora u budućiim fazama tražiti oslonac u odnosima [kapitalističkog] vlasništva", se realizovala. Odvratni spektakl starih lidera, direktora i zvaničnika Komunisitčke Partije, kako cepaju svoje partijske kartice i otvoreno se transformišu u "preduzetnike", sa lakoćom kojom čovek prelazi iz pušačkog u nepušački vagon, pokazuje koliko je staljinistički režim bio daleko od istinskog socijalizma. U poslednjem delu svoje knjige, autor postavlja pitanje budućnosti Rusije i daje brojne različite mogućnosti. Ovo potiče od činjenice da je kretanje ka kapitalizmu još uvek nezavršeno. Različiti ishodi su mogući.

Marksizam je nauka, ali nije egzaktna nauka, kao matematika ili astronomija. Astronom može utvrditi položaj galaksije milion svetlosnih godina unapred, često sa apsolutnom sigurnošću. Ali postoje nauke i nauke. Medicina je takođe nauka, ali nije egzaktna. Bazirajući se, sa jedne strane na znanju medicine, i sad druge, na svim raspoloživim simptomima, doktor uspostavlja dijagnozu. Uvek postoje različite mogućnosti: na primer, bol u stomaku može značiti čir, koliku ili rak. Ali, na kraju, doktor mora odlučiti šta je najverovatnije, jer mora preći sa teorije na akciju, da bi izlečio bolest.

Perspektiva je po definiciji, kondicionog karaktera. Perspektive nisu šematski plan onoga što će se dogoditi, već samo radna hipoteza, koja se mora konstantno revidirati, ispunjavati i proveravati u odnosu na aktuelne događaje. Stoga je greška zahtevati od dela pred vama da se u potpunosti bavi svakim aspektom situacije. Po svojoj prirodi, perspektive se moraju baviti opštim procesima. Sadašnja situacija je prelaz između dve epohe, pokazujući svu nestabilnost takvih perioda. Zadatak izrade perspektiva je još više otežan - ali ne i nemoguć - rapidnim promenama koje se događaju. Kada se bavimo kompleksnim situacijama, sa mnogo promeljivih, nužno je objasniti različite varijante koje postoje, ističući konsekvence svake. Ali, na kraju, nužno je istaći koja je varijanta najverovatnija.

Po nužnosti, perspektive imaju algebarski, ne aritmetički, karakter. Nepoznate količine se moraju ispuniti na osnovu stvarnog iskustva. Perspektivama se može dodavati, menjati ih ili čak odbacivati ako događaji pokažu da su pogrešne. Greške su neizbežne u izradi perspektiva. Ali za marksistu, čak i greška može izaći na dobro, pod uslovom da je identifikovana, objašnjena i ispravljena. Na isti način, u istoriji nauke, eksperiment može biti još korisniji čak i kada ne donosi očekivane rezultate, jer služi da ukaže na još plodniji pravac istraživanja i uvećava ukupan zbir našeg znanja, iako u negativnom smislu.

Ne možemo na bolji način istaći svrhu ove knjige nego da ponovimo reči Trockog u uvodu u njegovo monumentalno delo o staljinizmu, Izdanu Revoluciju: "Svrha istraživanja pored vama je da oceni korektno šta jeste, kako bi smo bolje razumeli ono što dolazi. Zadržavaćemo se na prošlosti samo onoliko koliko nam omogućava da vidimo budućnost. Naša knjiga će biti kritička. Ko god uzdiže učinjeno je nesposoban da priprema budućnost... Mi nameravamo da pokažemo lice a ne masku."

Ove godine je 80-to godišnjica Oktobarske Revolucije. Apologete kapitalizma, i njihovi verni odjeci u radničkom pokretu, pokušavaju da se uteše mišlju da kolaps SSSR-a označava smrt socijalizma. Neće biti! Ono što je propalo u Rusiji nije socijalizam, već lažni model, karikatura socijalizma. Na mnogo načina, staljinistički režim je bio antiteza demokratskom režimu uspostavljenom od strane Boljševika 1917. Sunovrat staljinizma su marksisti unapred predvideli i obajsnili. Do danas, mi smo uzalud tražili koherentnu analizu ovog procesa u spisima bilo koje druge tendencije na svetskom nivou. U retorspekciji, pad staljinizma će se videti, ne kao kraj socijalizma, već samo kao epizoda u kretanju ka socijalističkoj transformaciji društva u svetskim razmerama. Demagoški napadi na socijalizam / marksizam / komunizam imaju sve prazniji odjek, jer se izmišljaju da se prikrije pozadina sve dublje krize svetskog kapitalizma. Padajuće stope rasta, stalna masovna nezaposlenost, napadi na životne standarde, zlobni rezovi [u budžetu], napuštanje države blagostanja - ovo je realnost kapitalizma u naprednim zemljama u poslenjoj dekadi davdesetog veka. Ovo je stvarna pozadina protiv koje se pokušava restoracija kapitalizma u Rusiji. kakve su perspektive za uspeh? Rano je za definitivan odgovor. Ali jedna stvar je potpuno jasna oko pada "socijalizma u jednoj državi". Sudbina Rusije danas će više nego ikada biti determinisana događajima na svetskom nivou.


Alen Vuds
London, 8. mart 1997.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.