Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


KRONŠTADT - TROCKI JE BIO U PRAVU!
autor: A. Kramer
datum: 09/05/04


Kapitalistička štampa, učeni profesori i buržoaski analitičari se zanimaju »tajnama Sovjetskih arhiva« već mnogo godina. Postojale su spekulacije o »strašnim tajnama komunističkog režima« sa kojima bi se potvrdio zlobni karakter komunizma.

Posle događaja iz kasnih 1980-ih i radnih 1990-ih, istoričarima je konačno dozvoljeno da uđu u Sovjetske arhive. Trebalo bi da očekujemo mnogo stravičnih optužbi. Ali, rezultati za buržoaske istoričare bili su previše razočaravajući. Svakako, oni su pronasli ogromnu količinu dokaza koji potvrđuju šokantna, kriminalna dela staljinizma. Mi nikada nismo ni sumnjali u to. Trocki i njegovi sledbenici osudili su ova zlodela mnogo pre nego što su se otvorili bilo koji arhivi. Sledbenici Trockog u Sovjetskoj Rusiji, '20-ih i '30-ih godina prošlog veka, iz prve ruke su saznavali za ovaj kriminal, obzirom da su oni bili među prvima koji su snosili posledice staljinističke degeneracije. Hiljade njih umrli su od ruke Staljinovih vernih sledbenika.

Ono sto su buržoaski istoričari očekivali da nađu bilo je masa dokaza koji bi pokazali da nije bilo razlike između staljinizma i zdravog režima Lenjina i Trockog u prvom periodu revolucije. Ali, oni su se suočili sa velikim problemima u pokušaju da pronađu dokumente koji će diskreditovati lidere Sovjetske revolucije – Lenjina i Trockog. Najteži dokumenti za dobijanje bili su u vezi lidera Leve opozicije. Sada je jasno svakome istoričaru zasto je to tako. Dokumenti pokazuju da je učešće ovih lidera bilo neophodno i ključno u događajima 1917-e, dakle u formiranju Sovjetske države.

U poslednjih 10 godina je objavljeno mnogo interesantnih izvora u vezi kritičnih momenata revolucije. Među njima su i dve knjige o najtragičnijem događaju revolucije – tzv. »kronštadtskoj pobuni«.

Nije neophodno da se opišu svi aspekti ovog proučenog događaja. Početkom marta 1921-e, u jednom od najkritičnijih perioda postojanja Sovjetske republike, u mornarskoj bazi u Kronštadtu, blizu Lenjingrada (Petrograda), pokušan je vojni udar protiv sovjetske vlasti. Zbog kritične situacije kroz koju je prolazio Sovjetski savez, Lenjin i Trocki morali su brzo da reše sta će uraditi u vezi pobune. Nakon odbacivanja ultimatuma od strane republike, Kronštadt je bio osvojen u drugom napadu. Vođe pobune su prebegle u Finsku.

Krajem '30-ih, grupa bivših trockista, uključujući tu Viktora Serža, Maksa Istmana, Suvarina i druge, napala je Trockog zbog njegovog odnosa za vreme pobune. (Pri tome Serž protivureči sopstvenim pogledima koji su iskazani u vreme bunta). Oni su opisali pobunu u Kronštadtu kao radnički i mornarski bunt protiv »boljševičke diktature« i gledali su slamanje bunta kao 'prvi korak ka staljinizmu'. Kasnije, ova njihova kritika je bila prihvaćena od drugih anti-komunističkih ideologa i propagatora. Trocki je odgovorio ovim ljudima '38-e u njegovom tekstu »Buka oko Kronštadta« (eng. Hue and cry over Kronstadt) gde je analizirao buržoasku prirodu tog puča.

Nema potrebe da se jos jednom ponavljaju argumenti Trockog koje možete pročitati u tekstu koji se nalazi na gornjem linku. Svako ko želi da sazna istinu može sam da se uveri. Moja namera je da se istaknu neke od novih informacija iz nedavnih dokumenata – skupljeni materijali o Kronštadtu.

Prva knjiga ima čudan naslov »Nepoznati Trocki: crveni bonaparta«.(Krasnov V.G. Moskva 2000). Pokušaj da se opiše uloga Trockog u građanskom ratu. Druga knjiga – »Kronštadt 1921« (Moskva 2001) – su sakupljeni materijali o kronštadtskoj pobuni. Važno je da se naglasi da nijedna od ove dve knjige nije napisana od strane boljševičkih simpatizera.

Popularna slika koju slikaju anti-boljševički kritičari je ta da je postojala raširena solidarnost između tadašnje Crvene armije prema pobunjenicima. Brojne su špekulacije o masama vojnika koji su odbijali da učestvuju u napadu iz političkih razloga, a isto tako i priče o masovnom dezertiranju crvenoarmejaca, pri čemu je mnogo njih prešlo na stranu kronštadtskih pobunjenika. Sve ovo, ipak, je mit.

Ono što se zaista desilo je nešto totalno drugačije. Postojalo je samo jedno prelaženje jedne jedinice na stranu onih koji su branili Kronštadt. To se desilo za vreme prvog, neuspešnog napada. Bio je to bataljon 561-og puka. Ovaj puk je bio pun ranijih zatvorenika Mahnoa, Vranglera i Denjikina. Dobro poznat fakt je da su, za vreme građanskog rata u Rusiji, neke seljačke jedinice nekoliko puta menjale strane kao rezultat vojnih poraza.

Postoji i slučaj kada su 236-i i 237-i puk odbili da napadnu. Njihova pozicija je bila »ne idemo na led«, »vraćamo se u naŠa sela«. Ove seljačke jedinice su bile preplaŠene idejom da preko leda napadaju prvoklasno utvrđenje koje je bilo branjeno bojnim brodovima. Postoje i drugi izveštaji u vezi odbijanja različitih jedinica da se sprovedu naredbe, ali u svim tim slučajevima razlozi za to su bili loš kvalitet hrane i odeće, loš kvalitet kamuflaže. Nisu bili dati politički razlozi. To lako može da se razume ako se prisetimo kakvu je nazadnu ekonomiju nasledio mladi sovjetski režim, a povrh toga, oni su bili prinuđeni da koriste sredstva u nedostatku da se brane od 'belogardejaca', koji su bili potpomognuti od imperijalista koji su se trudili da uguše revoluciju.

I situacija unutar Kronštadta je bila drugačija od opšte raširenog mita. Nije bilo čvrstog broja vojnika, koji su stali iza pobune. Čak i buržoaski istoričari kao Krasnov moraju da priznaju to. Unutra, na Kronštadtu postojali su sudari između starih revolucionarnih mornara i novih regruta koji su došli iz seoskih ili sitnoburžoaskih familija. Ova činjenica se potvrđuje time što su neki brodovi objavili neutralnost,a drugi se digli protiv pobunjenika.

Vredi i da se citiraju neke izjave pojedinih posada brodova, među njima »Urala«, »Orfeja« i »Pobednika« :« Ljudi iz Bele garde koji vode pobunu mogu dosta da naštete Republici, a oni mogu i da bombarduju Petrograd«.

Ista situacija se vidi i kod pobunjeničkih borbednih redova. Od sedmog obaveštajnog izveštaja Armije saznali smo da je mnogo buntovničkih mornara i vojnika htelo da se prikloni boljševicima, ali su bili sprečeni od strane njihovih komandanata.

Ipak, poslednji ekser za kovčeg anti-boljševičke mitologije izgrađene oko Kronštadta dolazi kasnije. Prema dokumentima objavljenim u ove dve knjige se pojavljuju nove činjenice u vezi onoga što se desilo u gradu. Za vreme napada na Kronštadt, radnici iz grada su se digli protiv pučista i oslobodili su grad čak i pre no što su glavne sile Crvene armije stigle. Ono što se zaista desilo nije bio bunt radnika i mornara protiv boljševika, već radnički i mornarski boljševički ustanak protiv 'pobunjenika'.

U izjavama mornara u Kronštadtu susretali smo se sa rečima »ljudi iz Bele garde koji su vodili pobunjenike«. To nisu samo proste reči. Prava komanda buntovnika nije bila skoncentrisana na Kronštadtu, kao sto neki naivni individualci mogu da misle, već u tzv. »Sudu za odbranu kronštadtskog utvrđenja«. Jedan od njihovih vođa bio je admiral S.H. Dimitriev (koji je pogubljen po padu utvrđenja), drugi je bio A.H. Koslovski koji je pobegao u Finsku. Oba starija oficira bila su daleko od bilo kakve simpatije prema socijalizmu 'sa boljševicima' ili 'bez njih'.

Dosta je pisano i o S.M. Petrečenku, mornaru i anti-boljševičkom vođi. Interesantno je da je on bio regrutovan od strane Staljinovog GPU 1927-e i bio je jedan od Staljinovih agenata sve do 1944-e kada je uhapšen od finskih vlasti. Iduće godine umro je u finskom logoru.

Istinita priča je da su radnici i mornari na Kronštadtu bolje razumeli prirodu ovih pobunjenika, mnogo bolje od kasnijih intelektualaca koji su se trudili da stvore mit o Kronštadtu. Bivsi carski premijer i ministar finansija, a u emigraciji direktor ruske banke u Parizu, Kokovzev, prebacio je 225 000 franaka buntovnicima u Kronštadtu. Rusko-azijska banka prebacila je 200 000 franaka. Francuski premijer, Briand, za vreme posete sa bivšim ambasadorom Kerenskijeve vlade, Malahovim, obećao je »bilo kakvu potrebnu pomoć za Kronštadt«.

Trocki je objasnio da tzv. kronštadtska pobuna nije bio prvi sitno-buržoaski, anti-revolucionarni pokret koji se desio za vreme građanskog rata i revolucije. Bilo je mnogo drugih pokreta gde su ljudi bili predvođeni sloganima »sovjeti bez boljševika« itd. Bilo je takvih u nekim fabrikama u Uralu i među ariskim Kozacima. Ali, iz tih iskustava možemo da zaključimo da u uslovima beskompromisnog klasnog rata ovaj vid slogana može da vodi direktno u tabor srednjevekovne reakcije i varvarstva. Ne može postojati revolucija bez revolucionarne partije. I opet, obični ruski radnici i vojnici su u to vreme znali to dosta dobro. Oni su razumeli mnogo bolje tada od nekih ljudi danas, među kojima su i neki pripadnici levice.

Fakt je da je mnogo običnih članova anarhističkih, menjševističkih, socijal-revolucionarnih i drugih partija učestvovalo u sovjetima sa boljševicima, ali ne bez njih. Postojale su ogromne razlike između običnih članova ovih partija i njihovih lidera koji su bili sa kompletno anti-boljševičkim osećajima. U ranim '20-im, lokalne sovjetske vlasti su u nekim jevrejskim oblastima u Ukrajini potpuno regrutovane od strane Pobune. Mnogo anarhista učestvovalo je u Revoluciji i u građanskom ratu na strani boljševika protiv Bele reakcije. Do dana danasnjeg, neki moderni anarhisti ove ljude računaju za 'izdajnike'. Neki nikada ne uče!

Nema zašto da se plašimo od objavljivanja još novih materijala iz Sovjetskih arhiva. Nadamo se da će se u naredne dve-tri godine naći više dokumenata o dugoj i slavnoj borbi ruskog proleterijata. To će sa sigurnošću značiti više informacija o revolucionarnoj tradiciji ruskih proletera.

Decembar 2003


Dodatak: Ted Grant o Kronštadtu

Mnogo pre no što se materijal iz Sovjetskih arhiva objavio, Ted Grant je objavio svoju knjigu »Rusija od revolucije do kontra-revolucije« (1997). Ono što je on napisao o Kronštadtu je potvrđeno iz texta A. Kramera. Citiramo iz prvog dela knjige, strane 86-88, iz engleskog originala.

» Najozbiljnija je bila situacija kada se pobunio mornarički garnizon u Kronštadtu. Mnogo falsifikata je napisano oko ovog događaja, koji se pretvorio u mit. Cilj, kao i uvek, je taj da se diskredituju Lenjin i Trocki i da se pokaže da su boljševizam i staljinizam jedna ista stvar. Interesantno je, ipak, da vreva oko Kronštadta objedinjuje buržoaziju i socijal-demokrate sa anarhistima i ultra-levicom. No, ova okrivljavanja nemaju trunku istine.

Prva laž je da se identifikuju pobunjenici na Kronštadtu u 1921-oj sa herojskim Crvenim mornarima iz 1917-e. Oni nisu imali ništa zajedničko, sem što su bili mornari u istoj bazi. Kronštadtski mornari iz 1917-e bili su radnici i boljševici. Oni su imali glavnu ulogu u Oktobru, zajedno sa radnicima susednog Petrograda. Skoro ceo garnizon se prijavio dobrovoljno u jedinice Crvene armije u toku građanskog rata. Oni su bili raspoređeni na različite frontove odakle se nikada nisu vratili. Kronštadtski garnizon iz 1921-e bio je sastavljen od običnih seljaka koji su pozvani iz crnomorske flote. Letimičan pogled na spisak prezimena pobunjenika odmah pokazuje da su skoro svi bili Ukrajinci.

Druga laž je oko uloge Trockog u epizodi oko Kronštadta. Uistinu, on nije imao direktnu ulogu iako kao ratni komesar i član Sovjetske vlade, on je potpuno preuzeo političku odgovornost za njegove i druge aktivnosti vlade. Zauzimanje kronštadtskog utvrđenja od strane pobunjenika je stavilo sovjetsku državu u veliku opasnost. Ona samo što je okončala krvavi građanski rat. Istina je da su pregovori sa garnizonom bili loše vođeni od strane boljševika na čelu sa Kalininom, koji je potpalio već ozbiljnu situaciju. Ali čim su pobunjenici zauzeli najvažniju mornaričku bazu Rusije, nije bilo mesta za pregovore.

Glavna bojazan bila je da će Britanija i Francuska iskoristiti svoje mornarice da okupiraju Kronštadt, koristeći pobunu kao povod. Sa tim, Petrograd bi bio prepušten njihovoj milosti, obzirom da svako ko je kontrolisao Kronštadt – kontrolisao je i Petrograd. Jedino moguć ishod bio je kapitalistička kontra-revolucija. Da su postojali pravi kontra-revolucionarni elementi među mornarima pokazuje slogan »Sovjeti bez boljševika«. Boljševicima je ostalo samo još jedno rešenje. Utvrđenje je moralo da se vrati na silu. Ovi događaji su se desili za vreme desetog partijskog kongresa čije sesije behu prekinute da bi se dozvolilo delegatima da učestvuju u napadu. Interesantno je da se zabeleži da su se članovi Radničke opozicije, polu-anarhosindikalističkog krila prisutnog na kongresu, isto tako pridružili napadu. Time se stavlja kraj na još jednu laž, oko navodne amalgamacije između Kronštadta – anarhizma- Radničke opozicije, tri stvari koje nemaju nista zajedničko.

Viktor Serž, koji je imao mnogo simpatija prema anarhizmu, neumorno se protivio kronštadtskim pobunjenicima, kao sto pokazuje sledeći pasus :

»Popularna kontra-revolucija se prebacila iz zahteva za slobodno izabrane sovjete u zahtev za 'sovjetima bez komunista'. Da je pala boljševička diktatura, to bi bio korak ka haosu, povratak emigracije i na kraju, dosledno toku dešavanja - još jedna diktatura; no,ovaj put anti-proleterska. Telegrami iz Stokholma i Talina svedočili su da su upravo to emigranti imali na umu, telegrami koji su, usput, učvrstili stavove boljševičkih lidera da Kronštadt mora da padne što pre i to po svaku cenu. Nismo razmišljali apstraktno. Znali smo da samo u evropskoj Rusiji ima više od 50 centara seoskih ustanaka. Na jugu Moskve, u regionu Tambov, Antonov, desni socijal-revolucionar učitelj, koji je proglasio ukidanje sovjetskog sistema i ponovno uspostavljanje Ustavotvorne skupštine, imao je pod svojom komandom odlično organizovanu seosku vojsku, koja je brojala desetine hiljada ljudi. On je pregovarao sa 'belima'. (Tuhačevski je potisnuo ovu izdaju sredinom 1921-e.)« - Viktor Serž, Memoari revolucionara 1901-1941



[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišæenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da saèuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.