Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


PACIFIZAM KAO SLUGA IMPERIJALIZMA
autor: Lav Trocki


Lav Trocki
Lav Trocki
Nikada nije bilo tako mnogo pacifista na svetu kao što ih ima danas, kada se ljudi u svim zemljama međusobno ubijaju. Svaka istorijska epoha je imala ne samo svoju sopstvenu tehniku i svoju političku formu, već i sebi svojstveno licemerje. Nekada su se ljudi uništavali međusobno u ime hrišćanskog učenja i ljubavi prema čovečanstvu. Sada se samo zaostale vlade pozivaju na Hrista. Progresivne nacije se kolju u ime pacifizma. Vilson je uvukao Ameriku u ime Lige Naroda, i večitog mira. Kerenski i Tsereteli pozivaju na ofanzivu u ime ranog mira.

Našoj epohi nedostaje ogorčena satira Juvenala. U svakom slučaju, čak i najmoćnija satirična oružija su u opasnosti da se pokažu bespomoćnim i iluzornim u poređenju sa trijumfujućom sramotnošću i puzajućom glupošću; dva elementa koja je iz okova oslobodio rat.

Pacifizam je istog roda kao i demokratija. Buržoazija je napravila veliki istorijski pokušaj da sve ljudske odnose uredi u skladu sa razumom, da zameni slepu i glupu tradiciju institucijom kritičke misli. Gilde sa njihovim restrikcijama proizvodnje, političke institucije sa njihovim privilegijama, monarhistički apsolutizam - sve su to bili tradicionalni ostaci srednjeg veka. Buržoaska demokratija je zahtevala legalnu jednakost za slobodnu konkurenciju, i parlamentarizam kao sredstvo upravljanja javnim poslovima. Takođe je težila da reguliše nacionalne odnose na isti način. Ali ovde je ustala protiv rata, tojest protiv metoda rešavanja svih problema kompletnim negiranjem "razuma". Tako je počela da podučava ljude u poeziji, filozofiji, etici, i poslovnim metodama, što je daleko korisnije nego da ih uči večnom miru. Ovo su logički argumenti za pacifizam.

Nasleđeni nedostatk pacifizma je, kako bilo, fundamentalno zlo koje karakteriše buržoasku demokratiju. Njena kritika dotiče samo površinu socijalnih fenomena, ona nema hrabrosti da dublje zaseče u unutrašnje ekonomske činjenice. Kapitalistički realizam, kako bilo, bavi se idejom večnog mira baziranoj na harmoniji razuma, možda nemilosrdnije nego idejom slobode, jednakosti i bratstva. Kapitalizam, koji je razvio tehniku na racionalnoj bazi, nije uspeo da reguliše uslove racionalno. Pripremio je oružija za obostrano istrebljenje o kojima "varvari" srednjeg veka nisu ni sanjali.

Rapidna intenzifikacija međunarodnih odnosa, nezadrživ rast militarizma, izmakli su tlo pod nogama pacifizmu. Ali u isto vreme, ove iste snage su davale pacifizmu novi život pred našim očima, život drugačiji od starog kao krvavo crven zalazak sunca od roze svitanja.

Deset godina koje su prethodile ratu su predstavljale period koji je nazivan "naoružani mir". Sve vreme je u realnosti bio ništa drugo do neprekidni rat, rat vođen u kolonijalnim zemljama.

Ovaj rat je vođen na terotorijama zaostalih i slabih naroda; vodio je participaciji Afrike, Polinezije i Azije, i utabao je put za sadašnji rat. Ali, pošto nije bilo evropskog rata od 1871, iako je bilo podosta malih ali oštih konflikata, opšte mišljenje među sitnom buržoazijom je sistematski podsticano da gleda na stalno rastuću armiju kao garanciju mira, koja će postepeno uroditi plodom kao nova organizacija narodnog internacionalnog zakona. Što se tiče kapitalističkih vlada i krupnog biznisa, oni naravno nisu imali primedbi na ovu "pacifističku" interpretaciju militarizma. U međuvremenu su se pripremali svetski konflikti, i svetska katastrofa je bila tu.

Teorijski i politički, pacifizam ima istu osnovu kao i doktrina socijalne harmonije između različitih klasnih interesa.

Suprotstavljanje kapitalističkih nacionalnih država ima istu ekonomsku osnovu kao i klasna borba. Ako smo spremni da pretpostavimo mogućnost postepenog nestajanja klasne borbe, onda moramo pretpostaviti i postepeno nestajanje i regulaciju nacionalističkih konflikata.

Čuvar demokratske ideologije, sa svim njenim tradicijama i iluzijama, bila je sitna buržoazija. Tokom druge polovine devetnaestog veka, postala je potpuno transformisana iznutra, ali još nije nestala sa scene. U vreme kada je razvoj kapitalističke tehnike permanentno potkopavao ekonomsku ulogu sitne buržoazije, univerzalno pravo glasa i obavezna vojna služba su joj davali, zahvaljujući njenoj brojnoj snazi, izgled političkog faktora. Gde mali kapitalist nije bio uništen zajedno sa krupnim biznisom, bio je potpuno potčinjen kreditnom sistemu. Ostalo je jedino na predstavnicima krupnog biznisa da potčine sitnu buržoaziju u na političkom polju, uzimajući sve njene teorije i predrasude i dajući im fiktivnu vrednost. Ovo je objašnjenje fenomena koji smo mogli posmatrati poslednjih deset godina pre rata, kada je reakcionarni imperijalizam narastao do takvih užasnih dimenzija, dok se u isto vreme odvijalo iluzorno cvetanje buržoaske demokratije, sa svim svojim reformizmom i pacifizmom. Krupni biznis je potčinio sitnu buržoaziju imperijalističkim ciljevima pomoću njenih sopstvenih predrasuda.

Francuska je bila klasičan primer ovog dvostranog procesa. Francuska je zemlja finansijskog kapitala koji opstaje na bazi brojne i uopšte konzervativne sitne buržoazije. Zahvaljujući inostranim kreditima, kolonijama, i savezništvu sa Rusijom i Engleskom, gornji sloj populacije je uvučen u sve interese i konflikte svetskog kapitalizma. U međuvremenu, francuski sitni buržuj je ostao provincijelan do srži. On ima instiktivni strah od geografije, i ceo život živi u najvećem strahu od rata, uglavnom zato što ima sina jedinca, koće će ostaviti svoj posao i nameštaj. Ovaj sitni buržuj šalje buržoaskog radikala da ga predstavlja u parlamentu, jer mu taj gospodin obećava da će sačuvati mir sredstvima Lige Naroda sa jedne strane, i ruskim Kozacima, koji će za njega otseći Kajzerovu glavu, sa druge. Radikalski predstavnik stiže u Pariz iz svog kruga provincijelnih advokata, ne samo pun želje za mirom, već i sa maglovitim pojmovima kao što je položaj Persijskog zaliva, i bez jasne ideje zašto je i kome neophodna Bagdadska železnica. Ovi "radikalni pacifistički" predstavnici među sobom stvaraju Radikalno ministarstvo, koje se odmah našlo upetljano do ušiju u kučine svih prethodnih diplomatskih i vojnih obaveza ugovorenih od strane raznovrsnih finansijskih interesa francuske buržoazije u Rusiji, Africi i Aziji. Ministarstvo i parlament nikad nisu prestajali da intoniraju svoju pacifističku frazeologiju, ali su istovremeno sprovodili spoljnu politiku koja će na kraju uvući Francusku u rat.

Engleski i Američki pacifizam, uprkos raznovrsnosti socijalnih uslova i ideologije (takođe uprkos nedostatku bilo kakve ideologije u Americi) uradili su u suštini isti posao: obezbedili su ventil za strah sitno-buržoaskog građanstva od potresa svetskih razmera, koji ga nakon svega mogu samo lišiti ostataka njegove nezavisnosti; oni uspavljuju njegovu obazrivost beskorisnim pojmovima razoružanja, internacionalnog zakona, i arbitražnim tribunalima. Onda, u datom trenutku, predaju ga dušom i telom kapitalističkom imperijalizmu koji je već mobilisao sva sredstva za ostvarenje svog cilja: tj. tehničko znanje, umetnost, religiju, buržoaski pacifizam i patriotski socijalizam."

"Mi smo bili protiv rata, naši poslanici, naši ministri, svi smo bili protiv rata, " uzvikuje francuski sitni buržuj: "Stoga, sledi, rat nam je nametnut, i u cilju realizacije naših pacifističkih ideala, moramo voditi rat do pobede." I predstavnik francuskog pacifizma, baron d'Esturnel de Konstant, posvećuje ovu pacifističku filozofiju svečanim "jusqu'au bout!" - rat do kraja!

Stvar koja je iznad svega bila potrebna engleskoj berzi za uspešno vođenje rata, bili su pacisfisti kao liberal Askvit, i radikalni demagog Lojd Džordž. "Ako ovi ljudi vode rat," govorio je engleski narod, "onda mora da je pravo na našoj strani."

I tako pacifizam ima svoju dodeljenu ulogu u mehanizmu rata, ako otrovan gas, i stalno rastuća gomila ratnih zajmova.

U SAD se pacifizam sitne buržoazije pokazao u pravom svetlu, kao sluga imperijalizma, i čak na manje prikriven način. Tamo, kao i drugde, banke i trustovi su ti koji su stvarno vodili politiku. Čak i pre rata, zahvaljujući izuzetnom razvoju industrije, i izvoza, SAD su se stabilno kretale u pravcu svetskih interesa i imperijalizma. Ali evropski rat je taj koji je doveo ovaj imperijalistički razvoj do grozničavog koraka. U trenutku kada su se mnogi pobožni ljudi (čak i Kaucki) nadali da će užasi kasapnice u Evropi ispuniti američku buržoaziju užasom militarizma, stvarni uticaj događaja u Evropi nije išao po psihološkim već materijalističkim linijama, i vodio je suprotnim rezultatima. Izvoz SAD, koji je 1913 iznosio 2.466 miliona dolara, porastao je u 1916 na vrtoglavih 5,481 milijardi dolara. Naravno, lavovski deo ovog izvoza je pripadao industriji municije. Onda je došla iznenadna opasnost prestanka izvoza u zemlje Antante kada je počeo neograničeni rat podmornicama. U 1915 Antanta je uvezla američka dobra u vrednosti do trideset pet milijardi, dok su Nemačka i Austro-ugarska uvezle jedva petnaest miliona. Stoga, ne samo da je indicirano smanjivanje gigantskih profita, već je celoj američkoj industriji, koja je imala svoju osnovu u ratnoj industriji, pretila oštra kriza. Ove cifre moramo posmatrati kada tražimo ključ podele "simpatija" u Americi. I tako su kapitalisti apelovali na državu: "vi ste ti koji su počeli ovaj razvoj ratne industrije pod barjakom pacifizma, na vama je sada da nam nađete novo tržište." Da država nije bila u mogućnosti da obeća "slobodu mora" (drugim rečima, slobodu ceđenja kapitala iz ljudske krvi) onda bi morala otvoriti novo tržište za ugrožene ratne industrije - u samoj Americi. I tako su zahtevi evropskog pokolja izazvali iznenadnu, katastrofičnu militarizaciju SAD.

Ovaj biznis bi sigurno izazvao protivljenje velikih masa naroda. Pokoriti ovo nedefinisano nezadovoljstvo, i transformisali ga u patriotsku saradnju je bio najvažniji zadatak unutrašnje politike SAD. I čudnom ironijom sudbine zvanični pacifizam VIlsona, kao "opozicioni" pacifizam Brajana, obezbedio je najmoćnije oružije za izvođenje ovog zadatka, to jest, pripitomljavanje masa militarističkim metodama.

Brajan je požurio da da glasni izraz prirodnom protivljenju farmera, i cele sitne buržoazije imperijalizmu, militarizmu i rastu poreza. Ali dok je on slao vagone peticija i zamenika njegovim pacifističkim kolegama, koje su imale najviše položaje u vladi, Brajan se takođe svesrdno trudio da raskine sa revolucionarnim tokom ovog pokreta.

"Ako dođe do rata", ovo je na primer Brajan telegrafisao anti-ratnom skupu u Čikagu u februaru, "onda ćemo, naravno, podržati vladu, ali do tog trenutka naša najsvetija dužnost je da uradimo sve što je u našoj moći da spasemo ljude od užasa rata." U ovih nekoliko reči imamo ceo program sitnoburžoaskog pacifizma. "Sve što je u našoj moći da sprečimo rat" znači da obezbede ventil za protivljenje masa u vidu bezopasnih manifesta, u kojima se vladi garantuje da ako do rata dođe, neće biti ometanja od strane pacifističke opozicije.

To je zaista sve što je zahtevao Zvanični pacifizam personifikovan u Vilsonu, koji je već dao dovoljno dokaza kapitalistima koji su pripremali rat, o svojoj "spremnosti da se bori". Čak je i gospodin Brajan našao dovoljnim da napravi ovakvu deklaraciju, posle koje je zadovoljno uklonio svoje bučno protivljenje ratu; iz prostog razloga - da bi objavio rat. Kao i g. Vilson, g. Brajan je požurio na drugu stranu vlade. I ne samo sitna buržoazija, već i velike mase ljudi, rekoše sebi: "Ako naša vlada, predvođena pacifistima svetskog glasa kao što je Vilson, može objaviti rat, i sam Brajan može podržavati vladu po pitanju rata, onda ovo sigurno mora biti pravedan i nužan rat. Ovo objašnjava zašto je ova pobožna, potresna vrsta pacifizma, kojoj su povlađivali demagozi koji su vodili vladu, bila tako visoko cenjena od strane Berze i vođa ratne industrije.

Naš Menjševički, socijalno-revolucionarni pacifizam, uprkos razlici u spoljašnjim uslovima, igrao je potpuno istu ulogu. Rezolucija o ratu koju je usvojila većina na Sve-ruskom kongresu radničkih i vojničkih saveta, zasnovana je ne samo na uobičajenim pacifističkim predrasudama o ratu, već i o karakteristikama imperijalističkog rata. Kongres je izjavio da je "prvi i najvažniji zadatak revolucionarne demokratije" bio brzo okončanje rata. Ali ove pretpostavke su usmerene samo ka jednom cilju: dokle god internacionalni pokušaji demokratije ne uspevaju da okončaju rat, ruska revolucionarna demokratija mora svim silama zahtevati da Crvena Armija bude spremna da se bori bilo defanzivno, bilo ofanzivno.

Revizija starih internacionalih ugovora je učinila Ruski kongres zavisnim od proizvoljnih sporazuma sa diplomatijom Antante, i nije u prirodi ovih diplomata da likvidiraju imperijalistički karakter rata, čak i kad bi mogli. "Internacionali pokušaju demokratije" ostavlja Kongres i njegove lidere zavisne o volji socijal-demokratskih patriota, koji su vezani za njihove imperijalističke vlade. I ova ista većina na kongresu, koja je prvo sebe dovela u ćorsokak sa idejom "najbržeg mogućeg okončanja rata", smestila se sada, što se tiče praktične politike, na definitivnom zaključku: ofanzivi. Pacifizam koji demonstrira sitna buržoazija i koji nas dovodi do podrške ofanzivi će naravno biti najtoplije primljen, ne samo od strane ruskog, već i Antantinog imperijalizma.

Miljukov, na primer, kaže: "U ime naše lojalnosti saveznicima i našim starim (imperijalističkim) ugovorima, mora se nužno stupiti u ofanzivu."

Kerenski i Tsereteli kažu: "Iako naši stari ugovori još nisu revizovani, ofanziva je neizbežna."

Argumenti variraju, ali politika je ista. I ne bi ni moglo biti drugačije, jer su Kerenski i Tsereteli neraskidivo povezani u vladi sa Miljukovljevom partijom.

Socijal-demokrate, patriotski pacifizam Dana, kao i potresni pacifizam Brajana, su, kada se dođe do stvarnih činjenica, jednako u službi imperijalista.

Zbog toga se najvažniji zadatak ruske diplomatije ne sastoji u ubeđivanju diplomatije Antante da revidira nešto, ili da ukine nešto drugo, već u ubeđivanju da je ruska revolucija apsolutno pouzdana, i da joj se sa sigurnošću može verovati.

Ruski ambasador, Bačmatijev, u svom obraćanju Kongresu SAD 10. juna, takođe je okarakterisao aktivnosti Prelazne vlade sa ove tačke gledišta:

"Svi ovi događaji," rekao je, "pokazuju nam da snaga i značaj Prelazne vlade rastu svakoga dana, i da što više rastu, više će vlada biti sposobna da izbaci dezintegracione elemente, bilo da dolaze od strane reakcije ili od agitacije ekstremne levice. Prelazna vlada je odlučila da preduzme sva moguća sredstva da ostvari ovaj cilj, i čak ako mora da pribegne sili, iako ne prestaje da teži mirnom rešenju svojih problema.

Ne treba sumnjati ni za trenutak da je "nacionalna čast" naših socijal-demokratskih patriota ostala mirna dok je ambasador "revolucionarne demokratije" žustro dokazivao američkoj plutokratiji da je ruska vlada spremna d proliva krv ruskog proletarijata u ime reda i zakona. Najvažniji element reda i zakona je lojalna podrška kapitalizmu Antante.

I u samom trenutku dok je 'her' Bačmatijev stajao sa šeširom u ruci, skromno se obraćajući hijenama američke Berze, 'misje' Tsereteli i Kerenski su punili uši "revolucionarnoj demokratiji" da je nemoguće boriti se protiv "anarhije levice" bez upotrebe sile, i pretili da će razoružati radnike Petrograda i regimentu koja ih je podržavala. Sada možemo videti da su ove pretnje upućene u pravom trenutku: oni su bile najbolja garancija ruskog zajma iz Amerike.

"Vidite sada", her Bačmatijev je mogao reći g. Vilsonu, "da se naš revolucionarni pacifizam ni za dlaku ne razlikuje od pacifizma vaše Berze. I ako možete verovati g. Brajanu, zašto ne bi verovali her Tsereteliju?"



[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.