Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


OPORTUNIZAM I SLOM II INTERNACIONALE
autor: V. I. Lenjin


V. I. Lenjin
V. I. Lenjin
I

Da li je II Internacionala doista prestala da postoji? Njeni najautoritativniji pretstavnici, kao Kaucki i Vandervelde, uporno to poriču. Ništa se nije desilo osim što su prekinute veze; sve je u redu; to je njihovo gledište.

Da bismo došli do istine, pogledajmo "Manifest Bazelskog kongresa" od 1912 godine, koji se odnosi baš na ovaj imperijalistički svetski rat i koji su primile sve socijalističke partije sveta. Treba istaći da se ni jedan jedini socijalist ne usuđuje da u teoriji porekne potrebu konkretno-istoriske ocene svakog rata.

Sada, kad je rat izbio, ni otvoreni oportunisti, ni kauckijanci ne usuđuju se da poriču Bazelski manifest niti da ispituju koliko se držanje socijalističkih partija u ratu slaže s njegovim zahtevima. Zašto? Zato što manifest potpuno raskrinkava i jedne i druge.

U njemu nema ni jedne jedine reči ni o odbrani otadžbine niti o razlici između napadačkog i odbrambenog rata; ni jedne reči o svemu onome o čemu oportunisti i kauckijanci[1] Nemačke i Trojnog Sporazuma trube sada po svim ćoškovima. Manifest nije ni mogao o tome govoriti, jer ono što on kaže apsolutno isključuje svaku primenu takvih pojmova. On sasvim konkretno ukazuje na niz ekonomskih i političkih sukoba koji su decenijama pripremali taj rat, koji su se potpuno i definitivno ispoljili godine 1912 i koji su izazvali rat godine 1914. Manifest naime pominje rusko-austriski sukob zbog "hegemonije na Balkanu", sukob između "Engleske, Francuske i Nemačke" (imeđu svih tih zemalja!) u vezi s njihovom "osvajačkom politikom u Prednjoj Aziji", austrotalijanski sukob zbog "težnji za vladavinom" u Albaniji itd. Manifest karakteriše sve te sukobe jednom rečju kao sukabe na bazi "kapitalističkag imperijalizma". Manifest, dakle, potpuno jasno priznaje osvajački, imperijalistički, reakcionarni, robovlasnički karakter ovog rata, tj. takav karakter koji dopustivost odbrane otadžbine čini teoretskom besmislicom i praktičnim apsurdom. Krupne ajkule bore se između sebe oko proždiranja tuđih "otadžbina". Manifest izvodi neizbežne zaključke iz neospornih istoriskih činjenica: ovaj rat se ne može "pravdati ni pod kakvim izgovorom narodnog interesa"; on se priprema "u interesu profita kapitalista, častoljublja dinastija". Bio bi "zločin" kad bi radnici "pucali jedni na druge". Tako kaže manifest.

Epoha kapitalističkog imperijalizma jeste epoha zrelog i prezrelog kapitalizma, koji stoji pred slomom, koji je zreo da ustupi mesto socijalizmu. Period 1789-1871. bio je epoha progresivnog kapitalizma, kad je na dnevnom redu istorije stajalo rušenje feudalizma, apsolutizma, zbacivanje tuđinokog jarma. Na toj bazi, i samo na njoj, bila je dopustiva "odbrana otadžbine", tj. borba protiv ugnjetavaža. Taj pojam1 mogao bi se i sada primeniti u ratu protiv imperijalističkih velikih sila, ali je apsurd primenjivati ga na rat između imperijalističkih velikih sila, na rat u kome se radi o tome ko može više opljačkati balkanske zemlje, Malu Aziju itd. Stoga se ne treba čuditi što "socijalisti" koji u ovom ratu priznaju "odbranu otadžbine" obilaze Bazelski manifest, kao god što se lopov kloni mesta gde je izvršio krađu. Taj manifest dokazuje da su oni socijal-šovinisti, tj. socijalisti na rečima, šovinisti na delu, koji "svojoj" buržoaziji pomažu da pljačka tuđe zemlje, da podjarmljuje druge nacije. U pojmu "šovinizma" baš i jeste bitno to1 da se "svoja" otadžbina brani čak i onda kad je njena akcija usmerena na podjarmljivanje tuđih otadžbina.

Iz priznanja da je rat nacionalno-oslobodilački rat proizlazi jedna taktika, iz priznanja da je imperijalistički - druga. Manifest jasno upućuje na tu drugu taktiku. Rat će dovesti do "privredne i političke krize", koja se mora "iskoristiti": ne za ublaženje krize, ne za odbranu otadžbine nego, naprotiv, za "prodrmavanje" masa, za "ubrzanje uklanjanja kaštalističkog klasnog gospodstva". Ubrzati se ne može ono za šta istoriski uslovi još nisu zreli. Manifest je priznao da je socijalna revolucija moguća, da su preduslovi za nju zreli, da ona dolazi baš u vezi sa ratom: "vladajuće klase" boje se "proleterske revolucije koja dolazi za svetskim ratom", kaže manifest pozivajući se na primer Pariske Komune i revolucije 1905 godine u Rusiji, tj. na primere masovnih štrajkova, građanskog rata. Laž je kad se tvrdi, kao što to čini Kaucki, da odnos socijalizma prema ovom ratu nije bio raščišćen. To pitanje nije se samo pretresalo nego je i rešeno u Bazelu, gde je primljena taktika revolucionarno-proleterske masovne borbe.

Odvratno je licemerstvo kad se Bazelski manifest obilazi sasvim ili u njegovim najbitnijim delovima, a mesto njega citiraju govori vođa ili rezolucije pojedinih partija, koji su, prvo, držani pre Bazela, drugo, ne pretstavljaju odluke partija celog sveta, treće, koji se odnose na razne moguće ratove, a samo ne na ovaj dati rat. Jezgro pitanja sastoji se u tome što je epohu nacionalnih ratova među evropokim velikim silama smenila epoha imperijalističkih ratova među njima, i što je Bazelski manifest morao tu činjenicu prvi put zvanično priznati.

Bilo bi pogrešno misliti da se Bazelskm manifest ne sme tako ocenjivati, da je to bila samo praznična deklamacija, bombastična pretnja. Ovako bi stvar hteli da postave oni koje taj manifest raskrinkava. Ali to nije tačno. Manifest je samo rezultat velikog propagandističkog rada čitave epohe II Internacionale, samo rekapitulacija svega što su socijalisti bacali u mase u stotinama hiljada govora, članaka i proglasa na svim jezicima. On samo ponavlja ono što je pisao, na pr., Žil Ged godine 1899, kad je šibao socijalistički ministerijalizam za slučaj rata: on je govorio o ratu izazvanom od "kapitalističkih gusara" ("Ep garde", str. 175); ono što je pisao Kaucki 1908 godine u "Putu k vlasti", kad je priznavao kraj "mirne" epohe i početak epoha ratova i revolucija. Pretstavljati Bazelski manifest kao frazu ili zabludu, znači čitav socijalistički rad za poslednjih 25 godina prikazivati kao frazu ili zabludu. Protivrečnost između manifesta i njegovog neprimenjivanja baš zato i jeste nepodnošljiva oportunistima i kauckijancima što ona otkriva najdublju protivrečnost u radu II Internacionale. Relativno "mirni" karakter epohe 1871 - 1914 pothranjivao je oportunizam spočetka kao raspoloženje, zatim kao pravac, najzad kao grupu ili sloj radničke birokratije i sitnoburžoaskih saputnika. Ti elementi mogli su ovladati radničkim pokretom samo tako što su na rečima priznavali revolucionarne ciljeve i revolucionarnu taktiku. Oni su mogli zadobiti poverenje masa samo tako što su se kleli da je čitav "mirni" rad samo pripremanje proleterske revolucije. Ta protivrečnost bila je čir koji se jedanput morao provaliti; i on se provalio. Čitavo pitanje sastoji se u tome treba li pokušavati - kao Kaucki i Ko. - da se taj gnoj utisne nazad u organizam - radi "jedinstvenosti" (s gnojem) - ili treba, da bi se pomoglo potpunom ozdravljenju organizma radničkog pakreta, što je moguće brže i pažljivije ukloniti taj gnoj, bez obzira na privremeni oštar bol koji taj proces pričinjava.

Izdaja socijalizma od strane onih koji su glasali za ratne kredite, ulazili u ministarstva, zastupali ideju odbrane otadžbine 1914/15 godine, očigledna je. Poricati tu činjenicu mogu samo licemeri. Nju treba objasniti.

II

Bilo bi smešno shvatati čitavo pitanje kao pitanje o ličnostima. Šta ima ta stvar sa oportunizmom, kad takvi ljudi kao Plehanov i Ged itd.? - pita Kaucki ("Neue Zeit", 18 maja 1915). Šta ima ta stvar sa oportunizmom, kad itd.? - odgovorio je Akselrod u ime oportunista Trojnog Sporazuma ("Die Krise der Sozialdemokratie", Cirih 1915, str. 21). Sve je to komedija. Da bi se objasnila kriza čitavog pokreta, potrebno je, prvo, ispitati ekonomski značaj date politike, drugo, njene osnovne ideje i, treće, njenu vezu s istorijom pravaca u socijalizmu.

U čemu se sastoji ekonomska suština "odbranaštva" u ratu 1914/15 godine? Buržoazija svih velikih sila vodi rat radi podele i eksploatacije sveta, radi podjarmljivanja naroda. Malom krugu radničke birokratije, radničke aristokratije i sitnoburžoaskih saputnika mogu dopasti mrvice od velikih profita buržoazije. Klasna podloga socijal-šovinizma i oportunizma je ista: savez malog sloja privilegovanih radnika sa "svojom" nacionalnom buržoazijom protiv mase radničke klase, savez lakeja buržoazije s buržoazijom protiv klase koju ona eksploatiše.

Politička sadržina oportunizma i socijal-šovinizma je ista: saradnja klasa, odricanje od diktature proletarijata, odricanje od revolucionarne akcije, bezrezervno priznanje buržoaske zakonitosti, nepoverenje prema proletarijatu, poverenje prema buržoaziji. Socijal-šovinizam je direktno nastavljanje i dovršenje engleske liberalne radničke politike, mileranizma i bernštajnijanstva.

Borba dveju osnovnih tendencija u radničkom pokretu, revolucionarnog i oportunističkog socijalizma, ispunjava čitavo vreme od 1889-1914. I sada postoje u svim zemljama dva glavna pravca u pitanju odnosa prema ratu. Ostavimo po strani buržoaski i oportunistički manir pozivanja na ličnosti. Uzmimo pravce, i to u nizu zemalja. Uzećemo deset evropskih država: Nemačku, Englesku, Rusiju, Italiju, Holandiju, Švedsku, Bugarsku, Švajcarsku, Belgiju, Francusku. U prvih osam zemalja podela na oportuniste i radikale odgovara podeli na socijal-šoviniste i internacionaliste. Uporišta socijal-šovinista u Nemačkoj su "Sozialistische Monatschefte" i Legin i Ko.; u Engleskoj fabijevci i Labour Party (I.L.P.[2] bila je uvek s njima u bloku, pomagala je njihov organ i bila je u tom bloku uvek slabija od socijal-šovinista, dok u B.S.P.[3] internacionalisti sačinjavaju tri sedmine); u Rusiji pravac lista "Naša Zar?" (sada "Naše Delo"), Organizacioni komitet, Dumska frakcija pod vodstvom Čheidzea; u Italiji reformisti pod vodstvom Bisolatija; u Holandiji Trulstrina partija; u Švedskoj većina partije na čelu s Brantangom; u Bugarokoj partija "širokih"; u Švajcarskoj Grojlih i Ko. Nasuprot tome, u svim tim zemljama odjeknuo je iz suprotnog, radikalnog tabora više ili manje dosledan protest protiv socijal-šovinizma. Izuzetak čine samo dve zemlje: Francuska i Belgija, u kojima internacionalizam takođe postoji, samo što je vrlo slab.

Socijal-šovinizam je završeni oportunizam. On je postao zreo za otvoreni, često vulgarni savez s buržoazijom i generalštabima.

A baš taj savez daje mu veliku snagu i monopol legalne štampane reči i obmanjivanja masa. Smešno je još i sada smatrati oportunizam za jednu pojavu unutar naše partije. Smešno je hteti Bazelsku rezoluciju sprovesti zajedno sa David-Leginom, Hajndmanom, Plehanovom, Vebom. Jedinstvo sa socijal-šovinistima jeste jedinstvo sa "sopstvanom" nacionalnom buržoazijom, koja eksploatiše druge nacije, jeste cepanje međunarodnog proletarijata. To ne znači da je kidanje s oportunistima odmah moguće svuda, to samo znači da je ono istoriski zrelo, za revolucionarnu borbu proletarijata nužno i neizbežno, da je istorija, koja je od "mirnog" kapitalizma dovela do imperijalističkog kapitalizma, to cepanje pripremila. Volentem ducunt fata, nolentem trahunt[4]

III

Pametni pretstavnici buržoazije odlično su to razumeli. Zato oni tako hvale sadašnje socijalističke partije, na čelu kojih stoje "branitelji otadžbine", tj. branitelji imperijalističkog grabeža. Zato vlade nagrađuju socijal-šovinističke vođe bilo ministarskim položajima (u Francuskoj i Engleskoj), bilo monopolom legalnog nesmetanog postojanja (u Nemačkoj i Rusiji). Zato je u Nemačkoj, gde je socijal-demokratska partija bila najjača i gde je njeno pretvaranje u nacional-liberalnu kontrarevolucionarnu radničku partiju bilo najočiglednije, stvar došla dotle da državno tužioštvo tretira borbu između "manjine" i "većine" kao "raspirivanje klasne mržnje"! Zato je pametnim oportunistima prva briga održanje pređašnjeg "jedinstva" starih partija, koje su 1914/15 učinile buržoaziji tako velike usluge. Shvatanje tih oportunista u svim zemljama sveta izražava, sa otvorenošću vrednom zahvalnosti, jedan član nemačke socijal-demokratije, u članku koji je objavljen aprila 1915 u reakcionarnom časopisu "Preussische Jahrbucher", pod pseudonimom Monitor. Monitor misli da bi za buržoaziju bilo vrlo opasno kad bi socijal-demokratija pošla još dalje udesno: "Ona (socijal-demokratija) mora sačuvati svoj karakter radničke partije sa socijalističkim idealima, jer onog dana kad bi ga ona izgubila, nastala bi nova partija, koja bi taj odbačeni program, radikalnije formulisan, učinila svojim programom.

("Preussische Jahrbucher", 1915, broj 4, str. 51.) Monitor je pogodio taman gde treba. Engleski liberali i francuski radikali baš su to uvek i hteli: fraze koje zvuče revolucionarno, kako bi zaveli mase da one poklone loverenje Lojd Džordžima, Sambama, Renodelima, Leginima i Kauckima, ljudima koji su kadri da propovedaju "odbranu otadžbine" u pljačkaškom ratu.

Ali Monitor prikazuje samo jednu varijantu oportunizma: otvorenu, grubu, ciničku. Druga je prikrivena, fina, "poštena". Engels je jednom rekao: "pošteni" oportunisti su za radničku klasu najopasniji... Evo jednog primera:

Kaucki piše u "Neue Zeit" (26 novembra 1915): "Opozicija protiv većine raste; mase su nastrojene opoziciono... Posle rata (zar samo posle rata? N. L.) klasne suprotnosti će se toliko zaoštriti, da će u masama preovladati radikalizam". "Posle rata (zar samo posle rata? N. L.) preti nam beg radikalnih elemenata iz partije i njihov odliv u partiju antiparlamentarnih (?? treba razumeti: vanparlamentarnih) masovnih akcija". "Tako će se naša partija raspasti u dva ekstrema, koji nemaju ništa zajedničko". Da bi spasao jedinstvo, Kaucki nastoji skloniti većinu Rajhstaga neka dozvoli mašini da održi nekoliko radikalnih govora u parlamentu. To znači da Kaucki hoće da pomoću nekoliko radikalnih govora u parlamentu pomiri revolucionarne mase sa oportunistima, koji "nemaju ništa zajedničko" s revolucijom, koji već odavno rukovode sindikatima, a sada su, oslonjeni na direktni savez s buržoazijom i s vladom, ovladali i partiskim rukovodstvom. Po čemu se to u stvari razlikuje od Monitorovog "programa"? Ni po čemu osim po sladunjavim frazama, koje prostituišu marksizam.

Na sednici frakcije Rajhstaga od 18 marta 1915 kauckijanac Vurm "je opominjao" frakciju da "ne prenapinje luk; u radničkim masama raste opozicija protiv frakciske većine: treba ostati pri marksističkom" {?! verevatno štamparska greška: treba čitati "monitorskom") "centru" ("Klassenkampf gegen der Krieg".[5] Štampano kao rukopis. Str. 67). Vidimo dakle da je činjenica revolucionarnosti masa bila priznata u ime svih kauckijanaca (tako zvani "centar") još u martu 1915!! A osam i po meseci kasnije Kaucki još jedanput predlaže da se te mase, koje hoće da se bore, "pomire" s oportunističkom, kontrarevolucionarnom partijom, i to pomoću nekoliko fraza koje zvuče revolucionarno!!

Rat je često koristan time što otkriva trulež i odbacuje konvencionalnosti. Uporedimo engleske fabijance s nemačkim kauckistima. Evo šta je o prvima pisao jedan pravi "marksist", Fridrih Engels, 18 januara 1893: ..."banda karijerista, koji imaju dovoljno razuma da uvide neizbežnost socijalnog prevrata, ali koji nipošto ne žele da taj džinovski posao povere ioključivo nezrelom proletarijatu... Njihov je osnovni princip - strah od revolucije"... (Prepiska sa Zorgeom, str. 390.)

A 11 novembra 1893 on piše: ...,,ti naduveni buržuji, koji se milostivo spuštaju do proletarijata da ga oslobode odozgo, samo ako on bude hteo da uvidi da takva sirova, neobrazovana masa ne može sama sebe osloboditi niti ma šta postići osim milošću tih mudrih advokata, literata i sentimentalinh baba"... (isto, str. 401).

U teoriji Kaucki gleda na fabijance s prezirom, kao farisej na jadnog grešnika. Jer on se kune na "marksizam". Ali kakva je razlika među njima u praksi? I jedni i drugi potpisali su Bazelski manifest, i jedni i drugi su sa njim postupili kao Viljem II s belgiskom neutralnošću. A Marks je celog svog života šibao ljude koji su nastojali da pogase revolucionarni plamen radnika.

Kaucki je revorlucionarnim marksistima suprotstavio novu teoriju "ultraimperijalizma". On pod tim razumeva potiskivanje "međusobne borbe nacionalnih finansiskih kapitala" i njenu zamenu "zajedničkom eksploatacijom sveta od strane međunarodnog finansiskog kapitala". ("Neue Zeit", 30 aprila 1915.) Ali dodaje: "mi još nemamo dovoljno pretpostavki da rešimo je li ta nova faza kapitalizma ostvarljiva". Dakle, na osnovu pretpostavki o nekoj "novoj fazi" poriče pronalazač te "faze" - iako se ni on sam ne usuđuje da je proglasi direktno "ostvarljivom" - svoje sopstvene jučerašnje revolucionarne izjave, poriče revolucionarne zadatke i revolucionarnu taktiku proletarijata sada, u "fazi" već započete krize, rata, nečuvenog zaoštravanja klasnih suprotnosti! Zar to nije najotrcanije fabijanstvo?

Vođa ruskih kauckijanaca, Akselrod, vidi "težište problema internacionalizacije proleterskog oslobodilačkog pokreta u internacionalizaciji svakodnevne prakse": na pr., "zakonodavstvo o zaštiti rada i osiguranje radnika mora postati predmet međunarodne akcije i organizacije radnika" (Akselrod, "Kriza socijal-demokratije", Cirih 1915, str. 39/40). Jasno je da će ne samo Legin, David, oboje Vebovih, nego i sam Lojd Džordž, Nauman, Brijan i Miljukov potpuno pristati na taj "internacionalizam". Za daleku, daleku budućnost, Akselrod je, kao i 1912 godine, spreman da servira i najrevolucionarnije fraze, ako buduća Internacionala "ustane (protiv vlada, u slučaju ratne opasnosti) i uzvitla revolucionarnu buru". Gledajte kako smo hrabri! Ali ako se radi o tome da se revolucionarno vrenje u masama pomaže i unapređuje sada, Akselrod odgovara da bi ta taktika revolucionarnih masovnih akcija "imala još neko opravdanje kad bismo se nalazili neposredno uoči socijalne revolucije, kao što je to bilo, na primer, u Rusiji, gde su studentske demonstracije godine 1901 nagoveštavale približavanje odlučnih borbi protiv "apsolutizma". Ali sada su to "utopije", "bakunjinizam" itd., sasvim u duhu Kolba, Davida, Zidekuma i Legina.

Dobri Akselrod zaboravlja samo da godine 1901 niko u Rusiji nije znao ni mogao znati da će prva "odlučna bodba" nastupiti za četiri godine - ne zaboravite: za četiri godine - i ostati "nerešena". Pa ipak smo tada samo mi, revolucionarni marksisti, imali pravo: ismejavali smo Kričevske i Martinove, koji su pozivali neposredno na juriš. Mi smo samo savetovali radnicima da oportuniste svuda gone dođavola i da svim snagama podupiru, zaoštravaju i proširuju demonstracije i sve ostale revolucionarne masovne akcije. Sadašnji položaj u Evropi je sasvim analogan. Bilo bi besmisleno pozivati ".neposredno" na juriš. Ali bilo bi sramotno nositi ime socijal-demokrat, a ne savetovati radnicima da prekinu s oportunistima i da svim sredstvima podupiru, produbljuju, proširuju i zaoštravaju započeto revolucionarno vrenje i demonstracije. Revolucija ne pada nikada potpuno gotova s neba, i nikad se u početku revolucionarnog vrenja ne zna da li će i kada će iz njega nastati "istinska", "prava" revolucija. Kaucki i Akselrod daju radnicima stare, otrcane kontrarevolucionarne savete. Kaucki i Akselrod zavaravaju mase nadom da će buduća Internacionala sigurno biti revolucionarna - samo da bi sada odbranili, ulepšali i maskirali gospodstvo kontrarevolucionarnih elemenata - Legina, Davida, Vandervelda, Hajndmana. Zar nije jasno da je "jedinstvo" s Leginom i Ko. najpouzdanije sredstvo da se pripremi "buduća" revolucionarna Internacionala?

"Hteti pretvoriti svetski rat u građanski rat, bilo bi bezumlje", izjavljuje vođa nemačkih oportunista David ("Sozialdemokratie und Weltkrieg"- "Socijal-demokratija i svetki rat", 1915, str. 172), odgovarajući na manifest Centralnog komiteta naše partije od 1 novembra 1914. U tom se manifestu između ostalog kaže:

"Ma koliko teškoće takvog preobražaja u ovom ili onom trenutku izgledale velike, socijalisti se neće nikad odreći sistematskog, upornog i neumornog pripremnog rada u tom pravcu, čim rat postane činjenica".

(Citirano i kod Davida, str. 171.) Mesec dana pre izlaska Davidove knjige naša partija je objavila rezolucije, u kojima je to "sistematsko pripremanje" objašnjeno ovako: 1. Odbijanje kredita. 2. Prekid građanskog mira. 3. Stvaranje ilegalnih organizacija. 4. Podupiranje solidarnosti u rovovima. 5. Podupiranje svih revolucionarnih masovnih akcija.[7]

David je gotovo isto tako hrabar kao i Akselrod: godine 1912 on nije smatrao za "bezumlje" pozivata se u slučaju rata na Parisku Komunu.

Plehanov, tipični pretstavnik Antantinih socijal-šovinista, ocenjuje revolucionarnu taktiku isto kao i David. On je zove "nečim između snova i lakrdije". No čujmo Kolba, otvorenog oportunista, koji je pisao: "Posledica taktike onih oko Libknehta bila bi unutrašnja borba u nemačkoj naciji, doterana do tačke vrenja". ("Die Sozialdemokratie und Scheidewege" - "Socijal-demokratija na raskrsnici", str. 50.)

A šta je borba doterana do tačke vrenja, ako ne građanski rat?

Da je taktika našeg Centralnog komiteta, koja se u osnovnim stvarima podudara s taktikom Cimervaldske levice, "bezumlje", "san", "pustolovina", "bakunjinizam" - kao što to tvrde David, Plehanov, Akselrod, Kaucki itd. - ona nikad ne bi mogla dovesti do "unutrašnje borbe u jednoj naciji", akamoli do borbe doterane do tačke vrenja. Nigde na svetu anarhistička fraza nije dovela do unutrašnje borbe u naciji. Ali zato činjenice govore da baš 1915 godine, baš na bazi krize koju je izazvao rat, raste revolucionarno vrenje u masama, šire se štrajkovi i političke demonstracije u Rusiji, štrajkovi u Italiji i Engleskoj, demonstracije gladnih i političke demonstracije u Nemačkoj. Zar to nije početak revolucionarnih masovnih borbi?

Podupiranje, razvijanje, proširivanje, zaoštravanje revolucionarnih masovnih akcija, stvaranje ilegalnih organizacija, bez kojih čak ni u "slobodnim" zemljama nema mogućnosti da se masama kaže istina: . Sve ostalo je laž ili fraza, ma kako da je ukrašeno oportunističkim ili pacifističkim teorijama.[8]

Kad nam kažu da ta "ruska taktika" (Davidov izraz) nije upotrebljiva za Evropu, onda mi obično odgovaramo ukaaivanjem na činjenice. U Berlinu je 30 novembra u Pretsedništvo partije došla deputacija berlinskih drugarica i izjavila "da je danas rasturanje necenzurisanih brošura i letaka i održavanje "nedovvoljenih" skupština, s obzirom na veliki organizacioni aparat, mnogo lakše nego u vreme zakona protiv socijalista". "Ne postoji nedostatak u sredstvima i putevima, već očigledno nedostaje volja". (Berner Tagwacht, 1915, br. 271.)

Da li su te rđave drugarice zaveli ruski "sektaši" itd.? Ili pak te drugarice ne pretstavljaju prave mase, nego njih pretstavljaju Legin i Kaucki? Legin, koji je u cvom referatu 27 januara 1915 grmeo protiv "anarhističke" ideje stvaranja tajnih organizacija; Kaucki, koji je postao toliko kontrarevolucionaran da je 26 novembra, četiri dana pre demonstracija u Berlinu, u kojima je učestvovalo 10.000 ljudi, proglasio ulične demonstracije za "pustolovinu"!!

Dosta fraza, dosta prostituisanog "marksizma" a la Kaucki! Posle 25 godina postojanja II Internacionale, posle Bazelskog manifesta, radnici neće više verovati frazama. Oportunizam je postao prezreo, on je kao socijal-šovinizam definitivno prešao u tabor buržoazije: duhovno i politički on je prekinuo sa socijal-demokratijom. On će s njom prekinuti i organizaciono. Radnici već traže "necenzurisane" brošure i "nedozvoljene" skupštine, tj. tajne organizacije za podupiranje revolucionarnog pokreta masa. Samo takav "rat ratu" jeste socijal-demokratski rad, a ne fraza. I taj će rad, ma koliko velike bile teškoće, privremeii porazi, greške, zablude, prekidi, dovesti čovečanstvo do pobedonosne proleterske revolucije.


Štampano na nemačkom jeziku
u časopisu "Vorbote" ("Preteča"),
br. 1, januar 1916.


fusnote:



[1] Ne radi se o ličnosti pristalica Kauckog u Nemačkoj nego o onom međunarodnom tipu tobožnjih marksista koji se kolebaju između oportunizma i radikalizma, a koji u stvari služe samo kao smokvin list za oportunizam.
[2] Nezavisna radnička partija. - Red.
[3] Britanska socijalistička partija. - Red.
[4] Sudbina vodi onog ko hoće da ga vodi, onog ko neće - ona vuče. - Red.
[5] "Klasna borba protiv rata. Materijal u predmetu Libkneht". - Red.
[6] Vidi Lenjin, Izabrana dela u dva sveska, 4 izd., sv. I, str. 676. - Red.
[7] Vidi Lenjin, Dela, sv. XVIII, str, 126. - Red.
[8] Na Bernskom međunarodnom kongresu žena u martu 1915 pretstavnice Centralnog komiteta naše partije ukazivale su na bezuslovnu potrebu da se stvore ilegalne organizacije. To je bilo odbijeno. Engleskinje su se rugale tom predlogu hvaleći englesku "slobodu". Ali posle nekoliko meseci primili smo engleske novine, kao na primer "Labour Leader", s belim mestima, a zatim su došle vesti o policiskim pretresima, zaplenama brošura, hapšenjima i drakonskim osudama drugova u Engleskoj, koji su govorili o miru - samo o miru!


V. I. Lenjin
Oportunizam i slom II Internacionale
Prvo izdanje
Ova brošura štampana je ćirilicom i latinicom. Štampanje ćirilicom u 20.000 primeraka završeno 11 decembra 1946 u štampariji "Kultura", Beograd, Staljingradska ulica 4

KULTURA
BIBLIOTEKA MARKSIZMA-LENJINIZMA 1946

Računarska obrada teksta: Pobunjeni um web magazin, 2003


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.