Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


IMPERIJALIZAM I RASCEP SOCIJALIZMA
autor: V. I. Lenjin


V. I. Lenjin
V. I. Lenjin
Postoji li veza između imperijalizma i one strahovito odvratne pobede koju je održao oportunizam (u obliku socijal-šovinizma) nad radničkim pokretom u Evropi?

To je osnovno pitanje savremenog socijalizma. I pošto smo u našoj partiskoj literaturi potpuno utvrdili, prvo, imperijalistički karakter naše epohe i ovog rata; drugo, nerazdvojnu istorisku vezu socijal-šovinizma sa oportunizmom, kao i njihovu jednaku idejno-političku sadržinu, možemo i moramo preći na analizu tog osnovnog pitanja.

Početi treba od što je moguće tačnije i potpunije definicije imperijalizma. Imperijalizam je naročiti istoriski stadij kapitalizma. Ta naročitost je trojaka: imperijalizam je:
(1) - monopolistički kapitalizam;
(2) - parazitski ili truleći kapitalizam;
(3) - umirući kapitalizam.

Smena slobodne konkurencije monopolom je osnovna ekonomska crta, suština imperijalizma. Monopolizam se ispoljava u 5 glavnih vidova:
1) karteli, sindikati i trustovi; koncentracija proizvodnje dostigla je takav stepen, da je rodila te monopolističke saveze kapitalista;
2) monopolni položaj krupnih banaka: 3-5 džinovskih banaka gospodare čitavim ekonomskim životom Amerike, Francuske, Nemačke;
3) zahvatanje izvora sirovina od strane trustova i finansiske oligarhije (finansiski kapital je monopolistički industriski kapital koji se stopio s bankovnim kapitalom);
4) podela sveta (ekonomska) koju vrše međunarodni karteli je otpočela. Takvih međunarodnih kartela koji vladaju čitavim svetskim tržištem i koji ga dele "na lep način", - dok ga rat ne podeli ponovo - ima već preko stotinu! Izvoz kapitala, kao naročito karakteristična pojava za razliku od izvoza robe u nemonopolističkom kapitalizmu, stoji u tesnoj vezi s ekonomskom i političko-teritorijalnom podelom sveta.
5) Teritorijalna podela sveta (kolonije) se završila.

Imperijalizam, kao najviši stadij kapitalizma Amerike i Evrope, a zatim i Azije, potpuno se formirao u godinama 1898-1914. Špansko-američki rat (1898), englesko-burski rat (1900-1902), rusko-japanski rat (1904-1905) i ekonomska kriza u Evropi 1900 g. - to su glavni istoriski međaši nove epohe svetske istorije.

Da je imperijalizam parazitski ili truleći kapitalizam, to se ispoljava, pre svega, u tendenciji truljenja, koja je obeležje svakog monopola u sistemu privatne svojine sredstava za proizvodnju. Razlika između republikansko-demokratske i monarhističko-reakcionarne imperijalističke buržoazije briše se baš zato što i jedna i druga žive trunu (što niukoliko ne isključuje neobično brz razvitak kapitalizma u pojedinim granama industrije, u pojedinim zemljama, u pojedinim periodima). Drugo, truljenje kapitalizma ispoljava se u stvaranju ogromnog sloja rentijera, kapitalista koji žive od "sečenja kupona". U četiri najrazvijenije imperijalističke zemlje, Engleskoj, Severnoj Americi, Francuskoj i Nemačkoj, kapital u vrednosnim papirima iznosi od 100 do 150 milijardi franaka, što pretstavlja godišnji prihod od najmanje 5-8 milijardi za svaku zemlju. Treće, izvoz kapitala je parazitizam na kvadrat. Četvrto, "finansiski kapital teži za gospodstvom, a ne za slobodom". Politička reakcija na čitavoj liniji je svojstvo imperijalizma. Korupcija, podmićivanje u džinovskim razmerama, panama svih vrsta. Peto, eksploatacija ugnjetenih nacija, koja je nerazdvojno vezana s aneksijama, i naročito eksploatacija kolonija od šačice "velikih" sila, sve više pretvara "civilizovani" svet u parazita na telu stotina miliona necivilizovanih naroda. Rimski proleter živeo je na račun društva. Sadašnje društvo živi na račun savremenog proletera. Tu duboku Sismondijevu primedbu Marks je naročito podvlačio. Imperijalizam unekoliko menja etvar. Privilegisani sloj proletarijata imperijalističkih sila živi jednim delom na račun stotina miliona necivilizovanih naroda. Razumljivo je zašto je imperijalizam umirući kapitalizam, kapitalizam na prelazu k socijalizmu: monopol koji izrasta iz kapitalizma već je umiranje kapitalizma, početak njegovog prelaza u socijalizam. Džinovsko podruštvljenje rada koje vrši imperijalizam (ono što apologeti, buržoaski emonomisti, zovu "preplitanje") znači isto. Dajući ovakvu definiciju imperijalizma, mi dolazimo u potpunu opreku sa K. Kauckim, koji odbija da u imperijalizmu vidi jednu "fazu kapitalizma" i koji definiše imperijalizam kao politiku kojoj finansiski kapital "daje prvenstvo", kao težnju "industriskih" zemalja da anektiraju "agrarne" zemlje[1]. Ova definicija Kauckog je teoretski skroz naskroz pogrešna. Osobenost imperijalizma jeste baš gospodstvo finansiskog, a ne industriskog kapitala, težnja za aneksijama svakojakih zemalja, a ne samo agrarnih. Kaucki odvaja politiku imperijalizma od njegove ekonomike, odvaja monopolizam u politici od monopolizma u ekonomici, da bi utro put svom banalnom buržoaskom reformizmu, kao što je "razoružanje", "ultra-imperijalizam" i tome slične besmislice. Smisao i cilj tog teoretskog falsifikata potpuno se svodi na to da se zabašure najdublje protivrečnosti1 imperijalizma i tako opravda teorija "jedinstva" s apologetima imperijalizma, s otvorenim socijal-šovinistima i oportunistima. Na tom prekidu Kauckog s marksizmom mi smo se već dosta zaustavljali i u "Socijal-demokratu", i u "Komunistu". Naši ruski kauckijanci, "okisti" na čelu s Akselrodom i Spektatorom, ne izuzimajući ni Martova i u znatnoj meri Trockog, - više su voleli da pitanje o kauckijanstvu, kao pravcu, zaobiđu ćutanjem. Da brane ono što je Kaucki pisao za vreme rata, nisu se usudili, i izvlačili su se ili prosto hvaljenjem Kauckog (Akselrod u svojoj nemačkoj brošuri, za koju je O. K. obećao da će je štampati na ruskom), ili privatnim pismima Kauckog (Spektator), u kojima on uverava da pripada opoziciji i jezuitski pokušava da oduzme svaki značaj svojim šovinističkim izjavama.

Napomenimo da u svom "shvatanju" imperijalizma, - koje se svodi na njegovo ulepšavanje - Kaucki ide natrag ne samo u poređenju s Hilferdingovim "Finansiskim kapitalom" (ma koliko da sam Hilferding danas svesrdno brani Kauckog i "jedinstvo" sa socijal-šovinistima!) nego i u poređenju sa socijal-liberalom Dž. A. Hobsonom. Taj engleski ekonomist, koji nema ni najmanje pretenzija na to da se zove marksist, kudikamo dublje definiše imperijalizam i otkriva njegove protivrečnosti u svom delu iz 1902 godine[2]. Evo šta je pisao taj pisac (kod kojeg možemo naći gotovo sve pacifističke i "pomirljive" banalnosti Kauckog) po naročito važnom pitanju o parazitizmu imperijalizma:

Po Hobsonovom mišljenju, snagu starih imperija slabile su okolnosti dvojake vrste:
1) "ekonomski parazitizam" i
2) sastavljanje vojske od zavisnih naroda.

"Prva okolnost je običaj ekonomskog parazitizma, usled kojeg vladajuća država iskorišćava svoje provincije, kolonije i zavisne zemlje za bogaćenje svoje vladajuće klase i za podmićivanje svojih nižih klasa, da bi one ostale mirne". U pogledu druge okolnosti Hobson piše:
"Jedan od najčudnijih simptoma slepila imperijalizma" (u ustima socijal-liberala Hobsona te pesme o "slepilu" imperijalista su umesnije nego kod "marksista" Kauckog) "jeste ona bezbrižnost s kojom Velika Britanija, Francuska i druge imperijalističke nacije stupaju na taj put. Velika Britanija otišla je najdalje. Većinu bitaka kojima smo osvojili našu indisku imperiju izvojevale su naše trupe sastavljene od urođenika; u Indiji, a u poslednje vreme i u Egiptu, velike stajaće vojske nalaze se pod komandom Britanaca; gotovo sve ratove koji su u vezi s našim osvajanjem Afrike, osim njenog južnog dela, vodili su za nas urođenici".

Perspektiva podele Kine izazivala je kod Hobsona ovakvu ekonomsku ocenu: "Veći deo Zapadne Evrope mogao bi tada dobiti izgled i karakter koji sada imaju pojedini delovi tih zemalja: jug Engleske, Rivijera, ona mesta Italije i Švajcarske u kojima je poseta turista najveća i u kojima stanuje najviše bogataša, naime: hrpica bogatih aristokrata koji dobijaju dividende i penzije iz dalekog Istoka, pored njih nešto veća grupa nameštenika i trgovaca i još veći broj kućne posluge i radnika u transportnoj industriji i u industriji koja se bavi konačnom izradom fabrikata. Međutim, glavne industriske grane bi nestale, i masovni proizvodi ishrane, masovni polufabrikati priticali bi, kao danak, iz Azije i Afrike". "Eto kakve mogućnosti otvara pred nama jedan širi savez zapadnih država, jedna evropska federacija velikih sila: ona ne samo što ne bi kretala napred stvar svetske civilizacije, nego bi mogla značiti ogromnu opasnost zapadnog parazitizma: izdvajanje grupe naprednih industriskih nacija, kod kojih više klase vuku ogroman danak iz Azije i Afrike i pomoću tog danka drže velike pripitomljene mase nameštenika i slugu, koji više nisu uposleni u proizvodnji masovnih poljoprivrednih i industriskih proizvoda, nego se bave ličnim posluživanjem ili sporednim industriskim radom pod kontrolom nove finansiske aristokratije. Neka se oni koji su skloni da na takvu teoriju" (trebalo je reći: perspektivu) "odmahnu rukom, kao na teoriju koja ne zaslužuje pomena, udube u ekonomske i socijalne uslove onih okruga današnje južne Engleske koji su već dovedeni u takav položaj. Neka razmisle kakvo bi ogromno proširenje takvog sistema postalo moguće, kad bi Kina bila potčinjena ekonomskoj kontroli takvih grupa finansijepa, "ulagača kapitala" (rentijera), njihovih političkih i trgovačko-industriskih nameštenika, koji vuku profite iz potencijalno najjačeg rezervoara koji je svet ikada video, da bi te profite trošili u Evropi. Razume se, situacija je odveć složena, igra svetskih sila i suviše se teško može sagledati, da bi se ovo ili ono tumačenje budućnosti u jednom jedinom pravcu učinilo vrlo verovatnim. Ali oni uticaji koji danas upravljaju imperijalizmom Zapadne Evrope kreću se u tom pravcu, i, ako ne naiđu na protivdejstvo, ako ne budu skrenuti u drugu stranu, oni će raditi baš u pravcu takvog završetka procesa".

Socijal-liberal Hobson ne vidi da to "protivdejstvo" može pružiti samo revolucionarni proletarijat i samo u obliku socijalne revolucije. Zato on i jeste socijal-liberal! Ali on je još 1902 g. odlično prišao i k pitanju značaja "Sjedinjenih Država Evrope" (na znanje kauckijancu Trockom!) i svega onog što zabašuruju licemerni kauckijanci raznih zemalja, naime: da oportunisti (socijal-šovinisti) rade zajedno s imperijalističkom buržoazijom baš u pravcu stvaranja imperijalističke Evrope na grbači Azije i Afrike, da oportunisti objektivno pretstavljaju deo sitne buržoazije i nekih slojeva radničke klase koji je podmićen sredstvima iz imperijalističkog ekstraprofita, pretvoren u pse-čuvare kapitalizma, u kvarioce radničkog pokreta.

Na tu ekonomsku, najdublju vezu baš imperijalističke buržoazije sa oportunizmom, koji je sada (da li zadugo?) održao pobedu nad radničkim pokretom, mi smo ukazivali više puta, ne samo u člancima nego i u rezolucijama naše partije. Otuda smo izvodili, tgored ostalog, neizbežnost rascepasa socijal-šovinšmom. Naši kauckijanci više su voleli da zaobilaze pitanje! Martov je, na pr., još u svojim referatima operisao sa sofizmom koji je u "Izvestijama sekretarijata O. K. u inostranstvu" (br. 4 od 10 aprila 1916 g.) izražen ovako:
... "Stvar revolucionarne socijal-demokratije stajala bi vrlo rđavo, čak beznadno, kad bi grupe radnika koje su se po intelektualnom razvitku najviše približile "inteligenciji" i koje su najkvalifikovanije fatalno odlazile od nje k oportunizmu" ...

Pomoću glupe reči "fatalno" i izvesnog "malog podmetanja" zaobiđena je činjenica da su izvesni slojevi radnika otišli k oportunizmu i imperijalističkoj buržoaziji! A sofistima iz O. K. i treba jedino da zaobiđu tu činjenicu! Oni se izvlače "stereotipnim optimizmom" kojim se sada šepuri i kauckijanac Hilferding i mnogi drugi: objektivni uslovi, vele, garantuju jedinstvo proletarijata i pobedu revolucionarne struje! Mi smo, vele, "optimisti" u pogledu proletarijata!

A u stvari oni, svi ti kauckijanci, Hilferding, okisti, Martov i komp., su optimisti ... u pogledu oportuiizma. U tome je suština!

Proletarijat je dete kapitalizma - svetskog, a ne samo evropskog i ne samo imperijalističkog. U svetskim razmerama - 50 godina ranije ili 50 godina kasnije je s gledišta tih razmera sporedno pitanje - "proletarijat", razume se, "biće" jedinstven, i u njemu će "neizbežno" pobediti revolucionarna socijal-demokratija. Nije u tome pitanje, gg. kauckijanci, nego u tome što se vi sada, u imperijalističkim zemljama Evrope, lakejski odnosite prema oportunistima, koji su tuđi proletarijatu kao klasi, koji su sluge, agenti, provodnici buržoaskog uticaja, i bez oslobođenja od kojih radnički pokret ostaje buržoaski radnički pokret. Vaše propovedanje "jedinstva" s oportunistima, s Leginima i Davidima, s Plehanovima ili Čhenkelima i Potresovima itd., jeste, objektivno, odbrana porobljavanja radnika koje vrši imperijalistička buržoazija posredstvom svojih najboljih agenata u radničkom pokretu. Pobeda revolucionarne socijal-demokratije u svetskim razmerama apsolutno je neizbežna, ali ona ide i doći će, događa se i dogodiće se samo protiv vas, biće pobeda nad vama.

One dve tendencije, čak dve partije u savremenom radničkom pokretu, koje su se tako otvoreno razišle u celom svetu 1914-1916 g., pratili su Engels i Marks u Engleskoj u toku niza decenija, otprilike od 1858 do 1892 godine.

Ni Marks ni Engels nisu doživeli imperijalističku epohu svetskog kapitalizma, koja počinje tek od 1898-1900 godine. Ali već od polovine XIX veka osobenost je Engleske da su u njoj postojale bar dve najkrupnije karakteristične crte imperijalizma:
(1) prostrane kolonije i
(2) monopolistički profit (usled monopolnog položaja na svetskom tržištu).
I u jednom i u drugom pogledu Engleska je tada bila izuzetak među kapitalističkim zemljama, i Engels i Marks, analizirajući taj izuzetak, potpuno su jasno i određeno isticali njegovu vezu s pobedom (privremenom) oportunizma u engleskom radničkom pokretu.

U pismu Marksu od 7 oktobra 1858 g. Engels je pisao: "Engleski proletarijat faktički se sve više i više buržoazira, tako da ta najburžoaskija od svih nacija hoće, očigledno, da na kraju krajeva dovede stvar dotle da ima buržoasku aristokratiju i buržoaski proletarijat pored buržoazije. Razume se, kod takve nacije koja eksploatiše ceo svet, to je do izvesne mere zakonito". U pismu Zorgeu od 21 septembra 1872 g. Engels saopštava da je Hejlz (Hales) napravio u federalnom veću Internacionale veliki skandal i sproveo da se Marksu izglasa prekor zbog njegovih reči da su se "engleske radničke vođe prodale". Marks piše Zorgeu 4 aprila 1874 g.: "Što se tiče gradskih radnika (u Engleskoj), to treba žaliti što sva banda vođa nije dospela u parlamenat. To bi bio najsigurniji put da se rešimo te poganije". U pismu Marksu od 11 avgusta 1881 g. Engels govori o "najgorim engleskim tredjunionima, koji se daju voditi od ljudi koje je buržoazija kupila ili ih u najmanju ruku plaća". U pismu Kauckom od 12 septembra 1882 g. Engels je pisao: "Pitate me šta misle engleski radnici o kolonijalnoj politici? Ono isto što misle o politici uopšte." Ovde nema radničke partije, ima samo konzervativnih i liberalnih radikala, a radnici se zajedno s njima mirne duše koriste kolonijalnim monopolom Engleske i njenim monopolom na svetskom tržištu". 7 decembra 1889 g. Engels piše Zorgeu:... "Najodvratnije je ovde (u Engleskoj) buržoaska "respectability" (strahopoštovanje), koja je radnicima prešla u krv i meso ... čak Tom Men, kojeg ja smatram najvaljanijim od svih, rado govori o tome da će doručkovati s lordom-merom. Kad upoređuješ s tim Francuze, - vidiš šta vredi revolucija". U pismu od 19 aprila 1890 g.: "pokret (radničke klase u Engleskoj) napreduje pod površinom, zahvata sve šire slojeve, i to većim delom baš među dosad nepokretnom najdonjom (kurziv je Engelsov) masom, i više nije daleko dan kad će ta masa odjedanput naći sama sebe, kad će joj postati jasno da je baš ona ta kolosalna masa koja se kreće". 4 marta 1891 g.: "neuspeh saveza brodogradilišnih radnika koji se raspao, "stari", konzervativni tredjunioni, bogati i baš zato plašljivi, ostaju sami na bojnom polju" ... 14 septembra 1891 g.: na njukaslskom kongresu tredjuniona pobeđeni su stari junionisti, protivnici 8-časovnog radnog dana, "i buržoaske novine priznaju poraz buržoaske radničke partije" (kurziv je svuda Engelsov)...

Da je Engels te misli, ponavljane"u toku decenija, izrekao i javno, u štampi, dokazuje njegov predgovor drugom izdanju "Položaja radničke klase u Engleskoj", iz 1892 godine. Tu se govori o "aristokratiji u radničkoj klasi", o "privilegisanoj manjini radnika" nasuprot "širokoj masi radnika". Samo je "mala, privilegisana, štićena manjina" radničke klase imala "dugotrajne koristi" od privilegisanog položaja Engleske u godinama 1848 do 1868, "Široka masa se u najboljem slučaju koristila samo kratkotrajnim poboljšanjem"... "Sa slomom industriskog monopola Engleske engleska radnička klasa izgubiće svoj privilegisani položaj"... Članovi "novih" juniona, saveza nekvalifikovanih radnika, "imaju jedno neizmerno preimućstvo: njihova psihika pretstavlja još devičansko tlo, potpuno slobodno od nasleđenih, "respektabilnih" buržoaskih predrasuda, koje pomućuju glave bolje situiranih "starih junionista"... "Takozvanim radničkim pretstavnicima" zovu u Engleskoj ljude "kojima se oprašta njihova pripadnost radničkoj klasi, jer su oni sami spremni da to svoje svojstvo utope u okeanu svog liberalizma" ...

Namerno smo naveli dosta podrobne citate iz direktnih izjava Marksa i Engelsa, da bi ih "čitaoci mogli proučiti u celini. A njih treba proučiti, u njih vredi pažljivo se udubiti. Jer tu je srž one faktike u radničkom pokretu koju nalažu objektivni uslovi imperijalističke epohe.

Kaucki je već i tu pokušao da "zamuti vodu" i da zameni marksizam slatkastom pomirljivošću sa oportunistima. U polemici protiv otvorenih i naivnih socijal-imperijalista (kao što je Lenč), koji opravdavaju rat od strane Nemačke kao rušenje monopola Engleske, Kaucki "ispravlja" tu očiglednu laž posredstvom druge, isto toliko očigledne laži. Na mesto cinične laži on stavlja sladunjavu laž! Industriski monopol Engleske davno je slomljen, kaže on, davno je razrušen, njega ne treba i nije moguće rušiti.

U čemu je laž tog argumenta?

U tome što je, prvo, zaobiđen kolonijalni monopol Engleske. A Engels je, kao što smo videli, već 1882 godine, pre 34 godine, potpuno jasno ukazao na nj! Ako je industriski monopol Engleske razrušen, kolonijalni monopol je ne samo ostao, nego se izvanredno zaoštrio, jer je čitava zemlja već podeljena! Pomoću svoje sladunjave laži Kaucki krijumčari buržoasko-pacifističku i oportunističko-malograđansku ideju da se "nema zašto ratovati". A naprotiv, kapitalisti imaju sada ne samo zašto da ratuju, nego i ne mogu da ne ratuju, ako žele da sačuvaju kapitalizam, jer bez nasilne ponovne podele kolonija nove imperijalističke zemlje ne mogu dobiti privilegije, kojima se koriste starije (i slabije) imperijalističke sile.

Drugo. Zašto monopol Engleske objašnjava pobedu oportunizma (za neko vreme) u Engleskoj? Zato što monopol daje ekstraprofit, tj. višak profita iznad normalnog, u celom svetu uobičajednog kapitalističkog profita. Od tog ekstraprofita kapitalisti mogu baciti delić (i čak ne mali!) da potkupe svoje radnike, da stvore nešto poput saveza (setite se čuvenih "alijansa" engleskih tredjuniona s njihovim poslodavcima, opisanih kod Veba) - saveza radnika date nacije sa svojim kapitalistima protiv ostalih zemalja. Industriski monopol Engleske razrušen je još krajem XIX veka. To je neosporno. Ali kako se vršilo to rušenje? Da li tako da je nestao svaki monopol?

Kad bi bilo tako, onda bi pomirljiva (prema oportunizmu) "teorija" Kauckog dobijala izvesno opravdanje. Ali stvar i jeste u tome što to nije tako. Imperijalizam je monopolistički kapitalizam. Svaki kartel, trust, sindikat, svaka džinovski krupna banka je monopol. Ekstraprofit nije nestao, nego je ostao. Eksploatacija svih ostalih zemalja od strane jedne, privilegisane, finansiski bogate zemlje ostala je i pojačala se. Šačica bogatih zemalja - njih svega četiri ako govorimo o samostalnom i doista džinovski krupnom, "savremenom" bogatstvu: Engleska, Francuska, Sjedinjene Države i Nemačka - ta šačica je razvila monopole u golemim razmerama, vuče ekstraprofit u visini od stotina miliona, ako ne i milijardi, "jaše na grbači" stotina i stotina miliona stanovnika drugih zemalja, bori se između sebe za deobu naročito obilnog, naročito masnog, naročito lakog plena.

Baš u tome je ekonomska i politička suština imperijalizma, čije najdublje protivrečnosti Kaucki ne otkriva, nego zabašuruje.

Buržoazija "velike" imperijalističke sile može ekonomski potkupljivati gornje slojeve "svojih" radnika, bacajući u tu evrhu stotinu-dve miliona franaka godišnje, jer njen eksgraprofit iznosi, verovatno, oko jedne milijarde. A pitanje kako se ta mala milostinja deli među radnicima-ministrima, "radnicima-poslanicima" (setite se sjajne analize tog pojma kod Engelsa), radnicima članovima vojno-industriskih komiteta, radnicima-činovnicima, radnicima organizovanim u uskocehovske sindikate, nameštenicima itd. itd., to je već pitanje drugog reda.

U godinama 1848-68 i delimično kasnije monopol je posedovala samo Engleska, zato je u njoj oportunizam mogao pobediti na desetine godina; drugih zemalja ni s bogatim kolonijama ni s industriskim monopolom nije bilo.

Poslednja trećina XIX veka bila je prelaz na novu, imperijalističku epohu. Posednik monopola je finansiski kapital ne jedne zemlje, nego nekoliko, vrlo malobrojnih, velikih sila. (U Japanu i Rusiji monopol vojne snage, goleme teritorije ili naročite zgode za pljačkanje inorodaca, Kine itd. pretstavlja delimično dopunu, delimično zamenu za monopol savremenog, najnovijeg finansiskog kapitala.) Iz te razlike proističe to da je monopol Engleske mogao biti desetinama godina neosporavan. Monopol savremenog finansiskog kapitala besno se osporava; otpočela je epoha imperijalističkih ratova. Tada se radnička klasa jedne zemlje mogla potkupiti, pokvariti za desetine godina. Sada je to neverovatno, možda čak i nemoguće, ali zato manje (nego u Engleskoj 1848-68 g.) slojeve "radničke aristokratije" može potkupljivati i potkupljuje svaka imperijalistička "velika" sila. Tada se "", po vanredno dubokom Engelsovom izrazu, mogla formirati samo u jednoj zemlji, jer je samo ona imala monopol, ali zato zadugo. Sada je "buržoaska radnička partija" neizbežna i tipična za sve imperijalističke zemlje, ali je, zbog njihove očajne borbe oko deobe plena, neverovatno da bi takva partija mogla zadugo pobediti u nizu zemalja. Jer trustovi, finansiska oligarhija, skupoća i ostalo, omogućavajući da se potkupljuju šačice vrhova, sve jače pritiskuju, ugnjetavaju, upropašćuju, muče masu proletarijata i poluproletarijata.

S jedne strane, tendencija je buržoazije i oportunista da šačicu najbogatijih, privilegisanih nacija pretvore u "večne" parazite na telu ostalog čovečanstva, da "počivaju na lovorikama" eksploatacije Crnaca, Indijaca i dr., držeći ih u potčinjenosti pomoću modernog militarizma, snabdevenog velikolepnom ubojnom tehnikom. C druge strane, tendencija je masa, koje su jače ugnjetavane nego pre i koje podnose sve muke imperijalističkih ratova, da stresu sa sebe taj jaram, da obore buržoaziju. Istorija radničkog pokreta neizbežno će se sada razvijati u borbi između tih dveju tendencija. Jer prva tendencija nije slučajna, nego je ekonomski "fundirana". Buržoazija je već rodila, othranila, obezbedila sebi "buržoaske radničke partije" socijal-šovinista u svim zemljama. Razlike između oformljene partije, na pr. Bisolatijeve u Italiji, partije potpuno socijal-imperijalističke, i, recimo, poluoformljene bezmalo-partije Potresova, Gvozdeva, Bulkina, Čheidzea, Skobeljeva i komp., te razlike nisu bitne. Važno je to da je ekonomski prelaz sloja radničke aristokratije buržoaziji szzreo i završen, a ta ekonomska činjenica, to pomeranje u odnosima između klasa, naći će sebi politički oblik, ovakav ili onakav, bez naročitog "napora".

Na navedenoj ekonomskoj osnovi političke ustanove modernog kapitalizma - štampa, parlamenat, udruženja, kongresi itd. - stvorile su za pune poštovanja, smerne, reformističke i patriotske nameštenike i radnike političke privilegije i milostinje koje odgovaraju ekonomskim privilegijama i milostinjama. Unosna i mirna mesta u ministarstvu ili vojno-industriskom komitetu, u parlamentu i u raznim komisijama, u redakcijama "solidnih" legalnih novina ili u upravama ne manje solidnih i "buržoasko-poslušnih" radničkih saveza - eto čime imperijalistička buržoazija privlači i nagrađuje pretstavnike i pristalice "buržoaskih radničkih partija".

Mehanika političke demokratije dejstvuje u istom pravcu. Bez izbora se u naše vreme ne može; bez masa se ne može biti, a u eposi štampanja knjiga i parlamentarizma mase se ne mogu voditi za sobom bez široko razgranatog, sistematski sprovedenog, solidno opremljenog sistema laskanja, laži, varanja, žongliranja pomodnim i popularnim rečima, obećanja, i desno i levo, svakojakih reformi i svakojakih blagodeti radnicimag - samo da se odreknu revolucioiarne borbe za obaranje buržoazije. Ja bih taj sistem nazvao lojd-džordžizmom, po imenu jednog od najistaknutijih i najveštijih pretstavnika tog sistema u klasičnoj zemlji "buržoaske radničke partije", engleskog ministra Lojd Džordža[3]. Prvoklasni buržoaski maher i politički probisvet, popularni govornik, koji ume govoriti kakve mu drago, čak i revolucionarne govore pred radničkom auditorijom, koji je sposoban da izdejstvuje znatnu milostinju poslušnim radnicima u vidu socijalnih reformi (osiguranje itd,), Lojd Džordž prekrasno služi buržoaziji i služi joj baš među radnicima, sprovodi njen uticaj baš kod proletarijata, tamo gde je najpotrebnije i najteže moralno potčiniti sebi mase.

A zar ima velike razlike između Lojda Džordža i Šajdemana, Legina, Hendersona i Hajndmana, Plehanova, Rvnodela i komp.? Od poslednjih, reći će nam, neki će se vratiti Marksovom reoolucionarnom socijalizmu. To je moguće, ali to je samo ništavna razlika u stepenu, ako pitanje uzimamo u političkom, tj. masovnom merilu. Pojedini od sadašnjih socijal-šovinističkih vođa mogu se vratiti proletarijatu. Ali socijal-šovinistička ili (što je isto) oportunistička struja ne može ni nestati ni "vratiti se" revolucionarnom proletarijatu. Tamo gde je među radnicima popularan marksizam, tamo će se ta politička struja kleti i zaklinjati imenom Marksa. To im se ne može zabraniti, kao što se ni trgovačkoj firmi ne može zabraniti upotreba koje mu drago etikete, koje mu drago table, koje mu drago reklame. U istoriji je uvek bivalo da su imena revolucionarnih vođa, popularna kod ugnjetenih klasa, njihovi neprijatelji pokušavali da prisvoje posle njihove smrti, - radi obmanjivanja ugnjetenih klasa.

Činjenica je da su "buržoaske radničke partije", kao politička pojava, stvorene već u svim kapitalističkim razvijenim zemljama, da bez odlučne, nemilosrdne borbe na čitavoj liniji protiv tih partija - ili, svejedno, grupa, struja, itd. - ne može biti govora ni o borbi protiv imperijalizma, ni o marksizmu, ni o socijalističkom radničkom pokretu. Čheidzeova frakcija, "Naše Delo", "Golos Truda" u Rusiji i "okisti" u inostranstvu - nisu ništa drugo do podvrsta jedne od takvih partija. Mi nemamo ni najmanje razloga da mislimo da te partije mogu nestati pre socijalne revolucije. Naprotiv, ukoliko ta revolucija bude bliža, ukoliko se bude snažnije razgorela, ukoliko oštriji i jači budu prelazi i skokovi u njenom toku, utoliko će u radničkom pokretu veću ulogu igrati borba revolucionarne, masovne bujice protiv oportunističke, malograđanske bujice. Kauckijanstvo nije nikakva samostalna struja, jer nema korena ni u masama ni u privilegisanom sloju koji je prešao buržoaziji. Ali opasnost kauckijanstva je u tome što se ono, iskorišćavajući- ideologiju prošlosti, upinje da pomiri proletarijat s "buržoaskom radničkom partijom", da odbrani jedinstvo s njom, da time podigne njen autoritet. Za otvorenim socijal-šovinistima mase više ne idu: Lojd Džordža su u Engleskoj izviždali na radničkim zborovima, Hajndman je istupio iz partije, Renodele i Šaj-demane, Potresove i Gvozdeve štiti policija. Prikrivena odbrana socijal-šovinista od strane kauckijanaca je najopasnija.

Jedan od najrasprostranjenijih sofizama kauckijanstva je pozivanje na "mase". Mi, veli, nećemo da se otrgnemo od masa i masovnih organizacija! No udubite se u to kako je Engels postavio to pitanje. "Masovne organizacije" engleskih tredjuniona bile se u XIX veku na strani buržoaske radničke partije. Marks i Engels nisu se zato s njom mirili, nego su je raskrinkavali. Oni nisu zaboravljali
(1) da organizacije tredjuniona neposredno obuhvataju manjinu proletarijata. I u Engleskoj tada, i u Nemačkoj sada, u organizacijama nema više od 1/5 proletarijata. Ozbiljno misliti o tome da je u kapitalizmu moguće uključiti u organizaciju većinu proletera, to ne ide.
(2) - i to je glavno - pitanje nije toliko u broju članova organizacije, koliko u realnom, objektivnom značaju njene politike: pretstavlja li ta politika mase, služi li masama, tj. oslobođenju masa od kapitalizma, ili pretstavlja interese manjine, njeno mirenje s kapitalizmom? Baš ovo poslednje bilo je tačno za Englesku u XIX veku, - tačno je sada za Nemačku itd.
Od "buržoaske radničke partije" starih tredjuniona, od privilegisane manjine Engels razlikuje "najdonju masu", stvarnu većinu, apeluje na nju, jer ona nije zaražena "buržoaskom respektabilnošću". Eto u čemu je suština marksističke taktike!

Mi ne možemo - i niko ne može - tačno sračunati koji deo proletarijata ide i koji će poći za socijal-šovinistima i oportunistima. To će pokazati jedino borba, to će konačno rešiti jedino socijalistička revolucija. Ali mi znamo pouzdano da "branioci otadžbine" u imperijalističkom ratu pretstavljaju samo manjinu. I zato je naša dužnost, ako hoćemo da ostanemo socijalisti, da idemo niže i dublje, pravim masama: u tom je sav značaj borbe protiv oportunizma i sva sadržina te borbe. Pokazujući da oportunisti i socijal-šovinisti na delu izdaju i prodaju interese mase, da brane privremene privilegije manjine radnika, da sprovode buržoaske ideje i uticaj, da su na delu saveznici i agenti buržoazije, - mi samim tim učimo mase da raspoznaju svoje stvarne političke interese, da se bore za socijalizam i za revoluciju kroz sve, duge i mučne, peripetije imperijalističkih ratova i imperijalističkih primirja.

Razjašnjavati masama neizbežnost i neophodnost rascepa s oportunizmom, vaspitavati ih za revoluciju nemilosrdnom borbom protiv njega, iskorišćavati iskustvo rata za otkrivanje svih gadosti nacional-liberalne radničke politike, a ne za njihovo prikrivanje, - to je jedina marksistička linija u svetskom radničkom pokretu.

U sledećem članku pokušaćemo da rezimiramo glavne karkteristične osobine te linije - nasuprot kauckijanstvu.



Jesen 1916 g.


fusnote:



[1] "Imperijalizam je proizvod visoko razvijenog industriskog kapitalizma. On se sastoji u težnji svake industriske kapitalističke nacije da potčinjava i prisajedinjava sebi sve veće agrarno područje, bez obzira na to koje ga nacije naseljavaju" (Kaucki u "Neue Zeit" N/1H 1914)..
[2] J. A. Hobson. "Imperialism", London, 1902.
[3] Nedavno sam u jednom engleskom časopisu naišao na članak jednog torijevca, političkog protivnika Lojda Džordža: "Lojd Džordž s gledišta jednog torijevca". Rat je tom protivniku otvorio oči te je video kakav je odličan sluga buržoazije taj Lord Džordž! Torijevci su se s njim pomirili!


Dela, sv. XIX, str. 301-313
V. I. Lenjin
Imperijalizam i rascep socijalizma
Štampano ćirilicom i latinicom.
Štampanje ćirilicom u 25.000 primeraka završeno 10 marta 1947 godine u štampariji "Kultura" Beograd

KULTURA
BIBLIOTEKA MARKSIZMA-LENJINIZMA 1947

Računarska obrada teksta: Pobunjeni um web magazin, 2003


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.