Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


OBRAD PEJANOVIĆ
(fragmenti)
[ nazad na spisak autora ]



[ Osnovi marksističke filozofije ]
Odnos filozofije i stvarnosti
Stvaralački i otuđeni rad



Odnos filozofije i stvarnosti

Marks nije bio prvi mislilac koji je postavio pitanje povezivanja filozofije sa stvarnošću. To pitanje se postavljalo i antičkim filozofima od Sokrata do Epikura. I oni su tražili puteve kako da se ono što filzofija smatra umnim realizuje u stvarnosti. Hegel je ovom problemu posvetio punu pažnju i u tome je video smisao filozofije. On je u okviru svog filozofskog sistema našao rešenje u tome što je stvarnost podigao na nivo umnosti, jer je svet shvatio kao svrhovit i nužni dijalektički razvoj apsoluta. Sa Hegelovim rešenjima nisu bili zadovoljni ni mladohegelovci ni Fojerbah. Ali ni jedni ni drugi nisu znali kako prevladati Hegelovu filozofiju i naći puteve pomirenja filozofije i stvarnosti. Marks je bio prvi mislilac koji je ukazao na pravi put kojim treba ići u povezivanju filozofije i stvarnosti. Analizirajući Hegelovu filozofiju kao i filozofiju mladohegelovaca i Fojerbaha, s jedne strane, i sagledavajući nemačku stvarnost, upoređujući je sa stvarnošću Francuske i Engleske, s druge strane, Marks je istakao da rešenja ne treba tražiti u suprotstavljanju sveta i filozofije, već, naprotiv, u otkrivanju i kritici nedostataka sveta i filozofije.

Prema Marksu, pre svega, treba otkloniti nedostatke same filozofije koja u hegelovskoj, a i kasnijim interpretacijama, nije ništa drugo do duhovni izraz otuđenosti građanskog sveta, izraz njegove klasne ograničenosti. Kao takva ona se ne može delotvorno odnositi prema svetu. Svaka dotadašnja, a posebno nemačka filozofija, bila je odvojena od sveta, zatvorena u samu sebe, a svet je razdvojen u svojoj osnovici i otuđen samom sebi. Međutim, u takvom odnosu prema svetu filozofije ne može ostati, ona nužno mora doći u vezu sa stvarnošću.

Marks smatra da revolucionarno usmerena može biti samo ona filozofija koja svrhu ne nalazi u samoj sebi, "već u zadacima za čije rešenje postoji samo jedno sredstvo: praksa". Jedino u društvenoj praksi moguće je potvrditi ili poreći jednu filozofiju. Polazeći od takvog metodološkog principa, Marks je analizirao i kritikovao Hegelovu i posthegelovsku filozofiju. Međutim, Marksu je takođe bilo jasno da za povezivanje filozofije i stvarnosti nije dovoljno da se filozofija menja a da svet ostaje nepromenjen.

Po Marksu kao što nemačka stvarnost nije bila sposobna da prihvati nove ideje, isto tako nemačka filozofija i teorija uopšte nisu bile sposobne da pronađu ciljeve borbe i ukažu na jedan novi svet. U vezi s tim Marks je pisao: "Dosad su filozofi imali rešenja svih zagonetki u svojoj tezgi, a glup i prosti svet trebalo je da otvori gubicu, pa da mu u nju ulete pečeni golubovi apsolutne nauke." Zato Marks smatra da treba izvršiti ne samo kritiku postojećeg sveta, već kritiku celokupne dotadašnje misli. Ta kritika, naravno, mora se ostvariti i sa stanovišta uma, na kojim principima je počivala i Hegelova filozofija. Ali nedostatak Hegelove filozofije je upravo bio u tome što je um pretpostavljao kao ostvaren ne shvatajući da je taj um otuđen izraz otuđene i izopačene stvarnosti. Dakle, treba izvršiti i kritiku filozofije i kritiku postojećeg sveta i tako razviti "nove principe iz principa sveta". Jedino tako je moguće pokazati puteve i ciljeve borbe. Ali to može učiniti samo nova revolucionarna teorija, filozofija koja nije odvojena od sveta i njemu suprotstavljena. Marksova misao je, za razliku od svake dotadašnje filozofije, kritička svest revolucije. Stoga njen zadatak nije uspostavljanje nikakvog novog sistema filozofije koji bi svet samo objašnjavao. Nova teorija treba da se bori za revolucionarno menjanje sveta, da svet postave "svesno čovekovo delo". Na takvu revolucionarnu teoriju Marks je mislio kada je govorio o povezivanju filozofije i proletarijata.

Marksov zahtev za povezivanjem nove, njegove filozofije sa stvarnim problemima sveta polazi od njegovog saznanja o nužnosti da nova teorija postane svets revolucionarnog praktično-političkog pokreta proletarijata, čiji je osnovni cilj borba protiv postojećeg društva i njegovih institucija, za stvaranje novog društva ili podruštvljenog čovečanstva.

Naravno, filozofija ne treba, prema Marksu, da otkriva i dogmatski anticipira nekakav novi svet, već ona na osnovu kritike starog sveta treba da pokaže puteve borbe za novi svet.

Prema tome, povezivanje filozofije sa stvarnošću, prema Marksu, je uslov bez koga nema organizovane borbe za novo društvo. Konkretna borba koja se ne bi zasnivala na revolucionarnoj teoriji ni sama ne bi mogla biti revolucionarna. To bi u najboljem slučaju mogla biti borba za manje ili veće evolutivne promene, kojom se ne bi mogli ostvariti fundamentalni ciljevi oslobođenja čoveka. Ali isto tako filozofija i teorija uopšte, koje ne bi polazile od konkretne čulne delatnosti ljudi i koje ne bi otkrivale skrivene tendencije i mogućnosti koje se nalaze u njima, ne bi nikada mogle postati revolucionarnom filozofijom i teorijom. To je Lenjin znao kada je u vreme pripremanja partije za revolucionarnu borbu istakao da bez revolucionarne teorije nema ni revolucionarne organizacije. Do takvih stanovišta bilo je moguće doći samo dijalektičkim shvatanjem sveta i suštine čoveka kao praktičnog, stvaralačkog bića.

[ na početak ]


Stvaralački i otuđeni rad

Hegel je otkrio značaj i ulogu rada u istorijskom razvoju čoveka. Upravo to Hegelovo otkriće, prema Marksu, i jeste ono najznačajnije što je Hegel pokazao u svojoj Fenomenologiji duha. Marks i Engels takođe polaze od toga da je rad stvorio čoveka. Priroda kao anorgansko telo posredstvom rada se transformiše u čovekovo vlastito telo u kome on vidi i potvrđuje samog sebe kao ljudsko i humano biće. Čovek ne prisvaja gotove rezultate koje priroda daje, već prirodu prerađuje i stvara nove oblike ne samo gotovih proizvoda već i nove vrste prirodnog sveta koje se razlikuju i kvalitativno i kvantitativno od iskonske prirode, jer čovek proizvodi nove vrste biljaka, dolazi do novih životinjskih rasa itd. prisiljavajući ih svojim delovanjem da čoveku daju više nego što mu pružaju u njihovom čistom prirodnom obliku. Tako čovek radom uspostavlja nove odnose između sveta prirode i samog sebe. Čovek pokreće svoje prirodne snage da bi savladao spoljašnju prirodu i prilagodio je potrebama svog vlastitog života. U tom procesu odnosa čoveka i prirode, koji se odvija posredstvom čovekovog rada, ne menja se samo spoljašnja priroda već i priroda čoveka, jer se razvijaju njegove umne i telesne snage. O tome Marks u Kapitalu piše:

"U prvom redu, rad je proces između čoveka i prirode, proces u kome čovek vrši svoju razmenu materije s prirodom i ovu razmenu omogućava, uređuje i nadzire vlastitom delatnošću. Prema prirodnoj materiji on istupa kao prirodna sila. On pokreće prirodne snage svoga tela, ruke i noge, glavu i šaku da bi prirodnu materiju prilagodio u obliku upotrebljivom za njegov život. Time što ovim kretanjem deluje na prirodu izvan sebe i menja je, on ujedno menja i svoju vlastitu prirodu. On razvija snage koje u njoj dremaju i potčinjava svojoj vlasti igru njenih snaga. Ne radi se ovde o prvim životinjskim, instiktivnim oblicima rada. Ono stanje kad se ljudski rad još nije otresao prvog nagonskog oblika daleko je zaostalo u maglama prastarih vremena za stanjem kad radnik istupa na robnom tržištu kao prodavac vlastite radne snage. Mi pretpostavljamo rad u obliku kakav je svojstven samo čoveku."

Ovo je bitna oznaka rada kao suštine čoveka koji je stvaralačko, samostvaralačko, slobodno i istorijsko biće, koji zna svrhu svoga rada i ume da planira i da proizvodi i kad nije na to neposredno prinuđen, koji ne samo da radom zadovoljava svoje neposredne fizičke potrebe, već može u radu da uživa jer može da proizvodi ne samo predmete za svoju neposrednu čulnu upotrebu, nego i one koji mu služe za njegovo duhovno zadovoljenje, dakle može da oblikuje i po zakonima lepote dajući zamah svojoj mašti i svome umu.

Da li se čovekova suština u procesu rada ostvaruje ili se poriče zavisi od istorijskih oblika ljudske proizvodnje, koji se prema Marksu, razlikuju ne po tome šta se proizvodi nego kako i kojim sredstvima se proizvodi. Ali čovek u određenim istorijskim epohama kroz rad ne razvija svoje potencijalne snage i u radu ne potvrđuje svoju suštinu, nego mu rad postaje spoljašnja prinuda i osakaćuje njegove telesne i duhovne snage, a proizvodi njegovog rada postaju sila iznad čoveka. Takav rad nije slobodni već prinudni rad, on je dakle, čovekov otuđeni rad.

Marks u Ekonomsko-filozofskim rukopisima analizira osnovne oblike otuđenja rada promatrajući otuđeni rad u dijalektičkom jedinstvu sa privatnom svojinom. Osnovne oblike otuđenja rada Marks vidi u otuđenju proizvoda rada od radnika, otuđenju radnika u samom aktu proizvodnje i otuđenju čovekove generičke suštine. Sve to ima za rezultat otuđenje čoveka od čoveka.

Otuđenje prozivoda rada od radnika nastaje zbog toga što osnovni motiv proizvodnje u kapitalističkom društvu nije zadovoljenje primarnih ljudskih individualnih i društvenih potreba, već prozivodnja roba kako bi se one pretvorile u kapital i donele profit za kapitalističku klasu. Radnik, dakle, proizvodi robe ali zbog društvenih odnosa i sam postaje roba. Prerađujući predmetni svet, radnik stvara materijalne vrednosti. Što je veća vrednost njegovih proizvoda, on je kao radnik bezvredniji, a njegovi proizvodi suprotstavljaju mu se kao sila koja je od njega nezavisna. U proizvodnji predmetnog sveta radnik ulaže svoj rad koji se opredmećuje, ali to opredmećenje rada znači istovremeno i njegovo otuđenje. Naime, proizvodi rada ne pripadaju njemu kao radniku koji ih je stvorio, već drugom čoveku, neradniku, a sam radnik lišen je ne samo predmeta svoga rada koji su mu neophodni za život nego je često lišen i samog rada. Dakle, vrlo često ostaje izvan rada, jer on sam o tome ne odlučuje, već kapitalista koji radnika zapošljava samo tada ako mu njegov rad donosi profit. Time radnik sve manje može da poseduje proizvode svoga rada jer njih poseduje vlasnik sredstava za proizvodnju. Zato se radnik prema svome proizvodu ne odnosi kao prema svome delu, već kao predmetu koji je njemu tuđ i suprotstavljen.

Da bi čovek proizvodio i iz prirode stvarao svoj predmetni svet, on mora da troši svoje duhovne i fizičke snage, tj. on u predmetni svet unosi svoj život. Ali suština rada nije u tome da radnik kroz predmetni svet otuđuje svoj život, već da potvrđuje sebe kao ljudsko stvaralačko biće i da predmete rada upotrebljava u svoje svrhe radi zadovoljenja vlastitih potreba. Međutim, u kapitalističkim društvenim odnosima, gde su predmeti rada suprotstavljeni onima ko ih stvara, suprotstavlja mu se i njegov sopstveni rad kao životna delatnost. Dakle, radniku nisu otuđeni samo predmeti rada već i sam rad. Ali on svoju fizičku egzistenciju može da održi samo kao radnik i za to on dobija sredstva za život samo u meri koliko je neophodno da bi se održao kao fizički subjekt, tj. kao radnik.

U procesu proizvodnje rad se ispoljava u dvostrukom smislu: jedan je u odnosu na radnika, a drugi u odnosu na kapitalistu. U vezi s tim Marks ističe da "rad proizvodi čudesna dela za bogataše, ali on proizvodi ogoljenje za radnika. On proizvodi palače, ali za radnika jazbine. On proizvodi lepotu, ali za radnika osakaćenje. On zamenjuje rad mašinama ali jedan deo radnika baca natrag barbarskom radu, a drugi deo čini mašinom. On proizvodi duh, ali za radnika proizvodi glupost i kretenizam".

Otuđenje rada, prema Marksu, ne ispoljava se samo u otuđenju predmeta rada od radnika već i u otuđenju radnika u aktu proizvodnje. U stvari otuđenje predmeta rada i nastaje zbog toga što je radnik otuđen u procesu proizvodnje. Osnovni uzroci takvog otuđenja nalaze se u tome što je, na primer, radnik u kapitalističkim odnosima proizvodnje najamni radnik. U takvim odnosima radnik svoj rad doživljava kao spolja nametnutu silu. On u njemu ne nalazi potvrdu svoje stvaralačke ličnosti nego poricanje sebe, jer radeći ne razvija svoje fizičke i duhovne snage već sebe fizički osakaćuje i duhovno upropaštava. Radnik radi samo zato da bi održao svoju fizičku egzistenciju ili kad je na to drugim sredstvima prinuđen. Svoju samodelatnost u procesu rada radnik ne doživljava kao sopstvenu delatnost već kao spoljnu prinudu, zato se on u radu oseća nesrećnim. Samodelatnim se čovek oseća "samo u svojim životinjskim funkcijama - jelu, piću, i rađanju.. a u svojim ljudskim funkcijama oseća se samo kao životinja. Životinjsko postaje ljudsko, a ljudsko postaje životinjsko." Marks naravno nije mislio da jelo, piće i rađanje nisu i ljudske funkcije, ali ako se smisao ljudskog života svodi samo na njih i sve druge ljudske delatnosti potčine tome, onda se čovekov život svodi na puko biološko održanje, mada je on u suštini mnogo više od toga. Ali u uslovima otuđenja rada dolazi do obrtanja ciljeva i sredstava, ono što je cilj postaje sredstvo, jer osnovni cilj ljudskog života jeste njegovo stvaralačko delovanje, rad, a on mu u takvim odnosima postaje samo sredstvo njegove biološke egzistencije. Sve potencije čoveka se manifestuju kao svoje suprotnosti, "delatnost kao trpljenje, snaga kao nemoć, rađanje kao škopljenje, vlastita radnikova fizička i duhovna energija, njegov lični život... kao delatnost upravljanja protiv njega samog, od njega nezavisna koja mu ne pripada".

Treća karakteristika otuđenog rada koja proizilazi iz prethodne dve jeste otuđenje čovekove generičke suštine. Prema Marksu, čovek je po svojoj suštini generičko biće (biće svoje vrste, svoga roda). Njegov generički život čini celina odnosa čoveka i prirode. Prvo, on je prirodno biće, i, drugo, priroda izvan njega je njegovo anorgansko telo. Naime, on od prirode živi, i to u dvostrukom smislu: s jedne strane, što prirodu upotrebljava za održavanje svog fizičkog života i, s druge strane, što je ona objekt njegove delatnosti. I životinja je doduše prirodno biće i ona živi od prirode, ali čovek za razliku od nje prema prirodi se odnosi univerzalno, jer je cela priroda objekt njegove delatnosti a ne samo neki njen deo kao za određenu vrstu životinja. Međutim, otuđeni rad sputava čovekov univerzalni odnos prema prirodi, a time onemogućava razvoj ljudskih prirodnih snaga. Zato on otuđuje čoveku njegovu prirodu.

Suština čoveka kao generičkog bića ne svodi se, dakle, na to što je on biološko prirodno biće niti na prisvajanje sveta prirode sopstvenim potrebama. To je doduše prirodni uslov njegovog života, ali ne i ceo život. Čovek svoju generičku suštinu, kao biće ljudskog roda, ostvaruje u totalitetu odnosa čoveka i prirode. Ne deluje samo čovek na prirodu oblikujući svoj predmetni svet menja se i sam čovek. Ali ako on u svetu deluje samo po nužnosti, neslobodno, onda on ne ostvaruje svoju generičku suštinu. Zato Marks i kaže da otuđeni rad "čini čovekovo generičko biće, kako prirodu, tako i njegovu duhovnu generičku moć, njemu tuđim bićem, sredstvom njegove individualne egzistencije. On otuđuje čoveku njegovo vlastito telo i prirodu izvan njega, njegovo ljudsko biće."

Dakle, čovekova delatnost, koja je suština njegove ljudske egzistencije, u procesu, na primer, kapitalističkog načina proizvodnje, koji egzistira na otuđenom radu, pojavljuje se kao sredstvo golog fizičkog, dakle u osnovi životinjskog bitisanja. Stoga je otuđenje rada otuđenje čovekove generičke suštine.

Nabrojani oblici otuđenja, prema Marksu, imaju za posledicu otuđenje čoveka od čoveka. Kako se čoveku suprotstavljaju njegovi proizvodi i predmeti rada i kako je sam otuđen u procesu rada i od svoje generičke suštine, čovek se otuđuje od drugog čoveka, on se suprotstavlja drugom čoveku i njegovom radu, predmetima rada drugog čoveka. Otuđenost čoveka samom sebi, prema Marksu, ima za posledicu da on druge ljude vidi kroz prizmu svog sopstvenog položaja.

Otuđenje rada posmatrano kroz navedena četri određenja u konkretnom realnom životu se manifestuje u tome što otuđeni rad stvara na jednoj strani radnika, a na drugoj strani neradnika. Neradnik prisvaja rad radnika, a radnik postaje rob svoga rada, neradnik je gospodar rada radnika, a time i samog radnika. Time otuđenje rada ne samo da proizvodi otuđenje čoveka u procesu rada, njegovo otuđenje od samog sebe i otuđenje čoveka od čoveka uopšte, već prozivodi otuđene odnose, s jedne strane, odnose radnika prema radu i, s druge strane, odnose kapitaliste neradnika prema radu. Neradnik može egzistirati kao neradnik zato što prisvaja rad radnika. Kapitalista se, dakle, prema radu ne odnosi neposredno, već posredno preko radnika. Stoga u takvim odnosima nije otuđen samo radnik već i neradnik. Otuđenje je, prema tome, univerzalna oznaka kapitalističkog društva. Doduše posledice otuđenja rada su različite za radnika i neradnika, jer se ovaj poslednji oseća udobnije i sigurnije u tom otuđenju, ali on ipak nije slobodna ličnost, nije celovit već parcijalan čovek.

Otuđeni rad, dakle, proizvodi totalno otuđenje čoveka, i na individualnom i na socijalnom planu. Na socijalnom planu, ljudsko otuđenje izražava se, pre svega, kroz klasnu polarizaciju i borbu društvenih klasa i slojeva.

Klasna borba izrasta na privatnoj svojini, koja postoji zato što postoji otuđeni rad. Prema tome, otuđeni rad proizvodi privatnu svojinu, a privatna svojina sa svoje strane održava otuđeni rad. Bez jednog nema drugog.

Kako je otuđeni rad uzrok privatne svojine, njegovim ukidanjem se ukida privatna svojina. Zato je koren oslobođenja čoveka u ukidanju otuđenog rada, "jer je celokupno ropstvo involvirano u odnosu radnika prema proizovdnji, a svi ropski odnosi samo su modifikacije i konsekvencije tog odnosa".

Prema tome, Marksovo shavatanje rada u biti se razlikuje od shvatanja rada dotadašnjih teoretičara buržoaske političke ekonomije. Ta razlika je, pre svega, u tome što Marks rad ne posmatra samo kao ekonomsku činjenicu, nego ga shvata kao suštinsko određenje čoveka sagledavajući njegovu ontološko-antropološku komponentu, što znači da rad stvara čoveka kao ljudsko biće. Sa tog stanovišta Marks je prišao i analizi privatne svojine i podele rada, odnosno analizi svih društveno-ekonomskih kategorija. Zato se Marks pitao i za uzroke tog otuđenja, za njegovu ljudsku dimenziju, tj. šta sama činjenica otuđenja rada znači u razvitku ljudskog društva, odnosno šta znači to da je privatna svojina nužna konsekvenca otuđenog rada. Ovo postavljanje pitanja, za Marksa, već uključuje njegovo rešenje. Rešenje u teorijskom smislu je u tome što Marks ukazuje na suštinu negativiteta, koji je sadržan u otuđenom radu. Neposredni čulni, materijalni izraz tog negativiteta jeste privatna svojina. Otuđeni rad i privatna svojina su dva konstitutivna elementa građanskog društva. Da bi se negiralo staro društvo mora da se ukinu temelji na kojima ono počiva. U onoj meri u kojoj buduće društvo ukida otuđeni rad, u toj meri to društvo, prema Marksu, može biti slobodna zajednica ljudi. Jer, ukidanjem otuđenog rada, ukidaju se i druge ograničenosti ljudske slobode, dakle ne samo one u ekonomskoj sferi, već i u svim oblastima ljudskog života.


dr. Obrad Pejanović, "Osnovi marksističke filozofije"


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.