Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


FRIDRIH ENGELS
(fragmenti)
[ nazad na spisak autora ]



[ pisma ]
Pismo J. Blohu
Pismo H. Štarkenburgu

[ časopis Labour Standard ]
Društvene klase - neophodne i suvišne

[ razno ]
Pivski neredi u Bavarskoj



Pismo J. Blohu

... Prema materijalističkom shvatanju istorije, određujući momenat u istoriji je u poslednjoj instanci produkcija i reprodukcija stvarnog života. Ni Marks ni ja nismo nikada tvrdili nešto više. Ako pak neko to izvrće u tom smislu kako je ekonomski momenat jedino određujući momenat, onda on pretvara ovu postavku u apstraktnu, apsurdnu frazu koja ništa ne kazuje. Ekonomsko stanje je osnova, ali na tok istorijskih borbi vrše svoj uticaj, i u mnogim slučajevima pretežno određuju njihov oblik i razni momenti nadgradnje - politički oblici klasne borbe i njeni rezultati - ustavi koje donosi pobedilačka klasa posle dobijene bitke itd. - pravni oblici, a pogotovo odrazi svih ovih stvarnih borbi u mozgu učesnika, političke, pravne, filozofske teorije, verska shvatanja i njihov dalji razvitak u sisteme dogmi. Postoji uzajamno dejstvo svih tih momenata, u kojem na kraju krajeva ekonomsko kretanje kao nužnost probija sebi put kroz beskrajno mnoštvo slučajnosti (tj. stvari i događaja, čija je unutrašnja uzajamna povezanost tako daleka, ili se tako teško može dokazati, da je možemo smatrati kao da ne postoji, zanemariti je). Inače bi primena te teorije na bilo koji istorijski period bila lakša negoli rešenje proste jednačine prvog stepena.

Mi sami stvaramo svoju istoriju, ali, prvo, pod veoma određenim pretpostavkama i uslovima. Među njima su ekonomski uslovi ti koji konačno odlučuju. Ali i politički i drugi uslovi, pa i tradicija, koja još živi u glavama ljudi, igraju ulogu, mada ne odlučujuću. Pruska država je takođe nastala i razvijala se zahvaljujući istorijskim, u poslednjoj instanci ekonomskim uzrocima. Ali teško da bi se bez pedanterije moglu utvrditi da je između mnogih državica Severne Nemačke upravo Bradenburg bio određen ekonomskom nužnošću da postane velika sila u kojoj se ovaplotila ekonomska, jezička, a od Reformacije i verska razlika između severa i juga, a da pritom nisu uticali i drugi momenti (pre svega to što je posedovanjem Pruske došao u dodir s Poljskom, a time i s međunarodnim političkim odnosima, koji su se pokazali kao odlučujući i pri moći austriske kuće). Teško da bi pošlo za rukom, a da čovek ne ispadne smešan, da se ekonomskim uzrocima objasni postojanje svake nemačke državice u prošlosti i sadašnjosti, ili poreklo visokonemačkog pomeranja glasova, koje je geografska pregrada, koju je obrazovalo gorje od Sudeta do Taunusa, proširila do prave podele Nemačke.

A drugo, istroija se stvara tako da konačni razultat proizilazi uvek iz sukoba mnogih pojedinačnih volja, pri čemu svaka od tih volja, opet, zahvaljujući mnoštvu naročitih uslova života, postaje ono što jest. Postoje, dakle, bezbrojne sile koje se međusobno ukrštaju, beskrajna grupa paralelograma snaga, i iz toga proizilazi rezultanta - istoriski događaj. Ta se rezultanta, opet, može smatrati proizvodom jedne sile, koja, uzeta kao celina, deluje nesvesno i bezvoljno. Jer, ono što hoće svaki pojedini to mu sprečava svaki drugi, i što iz toga izađe jest nešto što niko nije hteo. Tako je dosadašnja istorija tekla slično prirodnom procesu i podvgnuta je, u suštini, istim zakonima kretanja. Ali na osnovu toga što volje pojedinaca - od kojih svako hoće ono na šta ga gone telesna konstitucija i spoljne, u poslednjoj instanci ekonomske prilike (njegove lične ili opšte društvene) - ne postižu ono što hoće, već se slivaju u nešto srednje, u zajedničku rezultantu, - na osnovu toga se ipak ne sme zaključivati da su te volje ravne nuli. Naprotiv, svaka doprinosi toj rezultanti, i za toliko je u njoj sadržana.

Dalje bih Vas zamolio da ovu teoriju izučavate na originalnim izvorima, a ne iz druge ruke - to je doista mnogo lakše. Marks nije ništa napisao u čemu ona ne bi igrala ulogu. A naročito je “Osamnaesti brimer Luja Bonaparte” izvanredan primer njene primene. Isto tako se na nju često ukazuje i u “Kapitalu”. Zatim bih Vas mogao uputiti i na moje spise:”Prevrat u nauci koji je izvršio gospodin Diring” i “L. Fojerbah i kraj klasične nemačke filozofije”, gde sam izložio istorijski materijalizam podrobnije nego što je to, koliko je meni poznato, učinjeno ikada ranije.

Mora da smo Marks i ja delimice i sami za to krivi što mladi marksisti ponekad pridaju ekonomskoj strani veću važnost nego što joj pripada. Mi smo prema protivnicima morali isticati glavni princip koji su oni osporavali, i tu je nije uvek bilo vremena, mesta i prilike da se u dovoljnoj meri uzmu u obzir i ostali momenti koji imaju udela u uzajamnom dejstvu. Ali čim je trebalo izlagati neki istoriski period, čim je dakle trebalo teoriju praktično primenjivati, stvar se menjala i zabluda tu nije bila moguća. Nažalost, i suviše se često dešava da ljudi veruju da su potuno razumeli jednu novu teoriju i da bez daljega mogu njome operisati, čim su naučili njene osnovne principe, pa ni to ne uvek tačno. A od ovog prekora ne mogu poštedeti mnoge od novijih “marksista”, za mnoge besmislice koje su tu učinjene..

Fridrih Engels
[ na početak ]


Pismo H. Štarkenburgu

London,
25. januara 1894.

Poštovani gospodine!

Evo odgovora na Vaša Pitanja!

1) Pod ekonomskim odnosima koje mi smatramo određujućom osnovom istorije društva mi podrazumevamo način na koji ljudi jednog određenog društva proizvode svoja životna sredstva i između sebe proizvode razmenjuju (ukoliko postoji podela rada). Dakle, tu je sadržana celokupna tehnika proizvodnje i transporta. Ova tehnika, prema našem shvatanju, određuje način razmene, zatim raspodelu proizvoda, a time, posle raspadanja gentilnog društva, i podelu na klase, time odnose gospodstva i potčinjenosti, time - državu, politiku, pravo itd. Zatim ekonomski odnosi obuhvataju geografsku podlogu na kojoj se oni razvijaju i stvarno zatečene ostatke ranijih faza ekonomskog razvitka, koji su sačuvani često samo zahvaljujući tradiciji ili sili inercije, a naravno i sredini koja okružuje ovaj oblik društva.

Ako je tehnika, kao što Vi kažete, najvećim delom zavisna od stanja nauke, to je nauka još mnogo zavisnija od stanja i potreba tehnike. Ako u društvu postoji potreba za tehnikom, onda će to nauku unaprediti više nego deset univerziteta. Celokupna hidrostatika (Toričeli itd.) stvorena je zbog potrebe da se regulišu planinske reke u Italiji u 16 i 17 veku. O elektricitetu znamo nešto racionalno tek otkako je otkrivena njegova tehnička upotrebljivost. Ali u Nemačkoj su se, nažalost, navikli da pišu istoriju nauka kao da su one pale s neba.

2) Mi gledamo na ekonomske uslove kao na ono što u poslednjoj instanci uslovljava istoriski razvitak. Ali i sama rasa je ekonomski faktor. No ovde ne treba zaboraviti dve tačke:

a) Politički, pravni, filozofski, verski, književni, umetnički itd. razvitak počiva na ekonomskom. Ali svi oni reaguju i jedan na drugog i na ekonomskom osnovu. Nije tako da je ekonomsko stanje jedino aktivan uzrok, a sve ostalo da je samo pasivna posledica. Ne, nego postoji uzajamno dejstvo na osnovi ekonomske nužnosti, koja se u poslednjoj instanci uvek probije. Država, na primer, vrši uticaj putem zaštitnih carina, slobodne trgovine, dobrog ili lošeg finansiskog sistema. Čak ni smrtna iznurenost i nemoć nemačkog malograđanina koja je nastala usled bednog ekonomskog položaja Nemačke od 1648 do 1830 i koja se najpre ispoljila u pijetizmu, zatim u sentimentalnosti i puženju pred kneževima i plemstvom, nije bila bez uticaja na ekonomiju. To je bila jedna od najvećih prepreka novom poletu i uzdrmana je tek zahvaljujući tome što su revolucionarni i Napoleonovi ratovi pretvorili hroničnu bedu u akutnu. Dakle nije tako, kao što se tu i tamo komotno zamišlja, da ekonomsko stanje automatski dejstvuje, nego ljudi stvaraju svoju istoriju sami, ali u jednoj određenoj sredini koja ih uslovljava, na osnovu zatečenih, stvarnih odnosa, od kojih su ekonomski, ma koliko na njih uticali ostali politički i ideološki odnosi, ipak u poslednjoj istanci odlučujući, i oni čine onu neprekidnu crvenu nit koja jedino vodi do razumevanja.

b) Ljudi stvaraju sami svoju istoriju, ali dosad oni to nisu radili rukovođeni zajedničkom voljom i po zajedničkom planu. Toga nije bilo čak ni u okviru jednog određeno ograničenog datog društva. Njihove teženje se ukrštaju, i u svim takvim društvima baš zato vlada nužnost, čija je dopuna i oblik pojavljivanja slučajnost. Nužnost, koja se tu probija kroz slučajnost, opet je, najzad, ekonomska. Ovde treba razmotriti pitanje takozvanih velikih ljudi. To što se takav i upravo taj veliki čovek u tom određenom vremenu pojavljuje u toj određenoj zemlji jest, naravno, puka slučajnost. Ali ako tog čoveka nestane, nastaje traženje zamene, i ta se zamena nalazi tant bien que mal (kakva takva), ali ona se vremenom nađe. Što je Napoleon, upravo taj Korzikanac, bio vojnički diktator, koji je bio potreban francuskoj republici iscrpenoj sopstvenim ratom, to je bila slučajnost; da bi pak u nedostatku jednog Napoleona to mesto popunio neki drugi, dokazano je time što se takav čovek našao svakiput kad je bio potreban: Cezar, August, Kromvel itd. Ako je Marks otkrio materijalističko shvatanje istorije, to Tjeri, Minje, Gizo, svi engleski istoričari do 1850 dokazuju da se tome i težilo, a otkriće tog istog shvatanja od strane Morgana dokazuje da je bilo zrelo vreme za to shvatanje i da je ono moralo biti otkriveno.

Tako stoji stvar sa svim drugim slučajnostima i prividnim slučajnostima u istoriji. Ukoliko se područje koje upravo istražujemo više udaljuje od ekonomskog i približuje čisto apstraktno-ideološkom, utoliko ćemo više nalaziti da ono u svom razvitku pokazuje slučajnosti, utoliko više ide njegova krivulja u cik-cak. Ali ako povučete srednju osovinu krivulje, videćete da je ono toliko bliža i paralelnija sa osovinom ekonomskog razvitka koliko je duži posmatrani period i koliko je veća oblast koju izučavamo.

Najveća smetnja pravilnom razumevanju u Nemačkoj jest neoprostivo zanemarivanje ekonomske istorije u literaturi. Ne samo što je veoma teško odviknuti se od shvatanja o istorijskom razvitku nabubanih u školi, nego je još teže sabrati materijal potreban za to. Ko je, na primer, čitao samo starog G. F. Giliha, koji u svojoj suvoparnoj zbirci materijala ipak ima toliko građe za objašnjenje bezbrojnih političkih činjenica.

Uostalom, lepi primer koji je Marks dao u “Osamnaestom brimeru” mislim da bi Vam u priličnoj meri dao odgovor na Vaša pitanja, upravo zato što je to praktičan primer. A mislim da sam se i ja u “Anti-Diringu”, deo I, gl. 9-11 i deo II, gl. 2-4, kao i deo III, gl.1 ili u uvodu, a zatim i u poslednjem odeljku “Fojerbahu”, već dotakao glavnih tačaka.

Molim Vas da u ovom izlaganju ne merite strogo svaku reč, nego da pazite na celinu; žao mi je što nisam imao vremena da Vam stvar izložim onako jasno kako bih morao učiniti za javnost...

Fridrih Engels
[ na početak ]


Društvene klase - neophodne i suvišne

Često se postavlja pitanje, koliko su različite društvene klase korisne, ili čak i neophodne? I odgovor je naravno drugačiji za svaku epohu istorije koja se uzme u razmatranje. Nema sumnje da je nekada teritorijalna aristokratija bila neizbežan i neophodan element društva. To je, svejedno, bilo vrlo, vrlo davno. Nekada se kapitalistička srednja klasa, buržoazija, kako je nazivaju Francuzi, pojavila sa istom neizbežnom nužnošću, borila se protiv teritorijalne aristokratije, skršila njenu političku moć, i postala ekonomski i politički dominirajuća. Ali, otkad klase postoje, nikada društvo nije moglo bez radničke klase. Ime, društveni status te klase se menjao; kmet je zamenio roba, da bi ga odmenio slobodan radnik - slobodan od kmetstva, ali i takođe slobodan od svih zemaljskih dobara proizvedenih njegovim sopstvenim radom. Ali, jasno je: kakve god promene da se događaju u gornjim, neproduktivnim redovima društva, društvo ne može živeti bez klase proizvođača. Ova klasa, onda, nužna je u svim okolnostima - iako mora doći vreme kada ona više neće biti klasa, kada će obuhvatati celo društvo.

Sad, kakva je nužnost postojanja svake od ove tri klase u sadašnjosti?

Zemljoposednička aristokratija je, najblaže rečeno, ekonomski beskorisna u Engleskoj, dok je u Irskoj i Škotskoj postala pozitivna neugodnost njenim depopulacionim tendencijama. Oterati ljude preko okeana ili u gladovanje, i zameniti ih ovcama ili divljači - to je sve čime se irski i škotski zemljoposednici mogu podičiti. Nek se američka konkurencija biljne i životinjske hrane razvije još malo, i engleska zemljoposednička aristokratija će uraditi isto, bar oni koji mogu priuštiti da imaju velike gradske posede na koje se mogu osloniti. Od ostalih će nas američka prehrambena konkurencija uskoro osloboditi. I to dobro oslobođenje - jer je njihova politička aktivnost, i u domu lordova i u donjem domu, prava nacionalna neprilika.

Ali šta sa kapitalističkom srednjom klasom, tom prosvećenom i liberalnom klasom koja je stvorila britansku kolonijalnu imperiju i koja je uspostavila britansku slobodu? Klasom koja je reformisala Parlament 1831.[1], ukinula Kukuruzne zakone,[2] i smanjivala poreze jedan za drugim? Klasom koja je stvorila i još uvek upravlja gigantskim manufakturama, ogromnom trgovačkom mornaricom, stalno rastućim sistemom železnica Engleske? Sigurno da ta klasa mora biti neophodna bar koliko i radnička klasa koju ona usmerava i vodi iz napretka u napredak.

Sad, ekonomska funkcija kapitalističke srednje klase je bila, zaista, da stvori moderan sistem manufaktura na parni pogon i komunikacija, i da sruši svaku ekonomsku i političku prepreku koja je odlagala ili ometala razvoj tog sistema. Nema sumnje, dokle god je kapitalistička srednja klasa obavljala ovu funkciju, bila je, pod datim okolnostima, neophodna klasa. Ali, da li je još uvek tako? Da li ona nastavlja da obavlja svoju esencijalnu funkciju menadžera i širenja društvene proizvodnje u korist celog društva? Pogledajmo.

Ako počnemo sa sredstvima za komunikaciju, vidimo da su telegrafi u rukama vlasti. Železnicu i veliki deo morskih parobroda poseduju, ne individualni kapitalisti koji sami vode svoj posao, već joint-stock kompanije čiji posao vode plaćeni radnici, sluge čiji položaj je po svemu sličan superiornom, bolje plaćenom radniku. Što se tiče direktora i akcionara, i jedni i drugi znaju da što se prvi manje mešaju u posao, a drugi u nadgledanje, to bolje za koncern. Nemar i uglavnom nepažljivo nadgledanje je, zaista, jedina funkcija koja je preostala vlasnicima preduzeća.Stoga vidimo da u stvarnosti ovim kapitalističkim vlasnicima ovih ogromnih preduzeća nije ostalo ništa drugo da rade, osim da unovčavaju polugodišnje dividendne naloge. Društvena funkcija kapitaliste ovde je prebačena na sluge sa platom; ali on nastavlja da prisvaja, kroz svoje dividende, platu za funkcije koje je prestao da obavlja.

Ali još jedna funkcija je preostala kapitalisti, koga je obim velikih poduhvata primorao da se "povuče" iz njihovog upravljanja. A ova funkcija je da spekuliše sa svojim akcijama na berzi. Umesto da se bave nečim boljim, naš "penzionisani", a u stvarnosti prevaziđeni kapitalisti, kockaju se do mile volje u ovom hramu dokolice. Oni odlaze tamo sa svesnom namerom da strpaju u džep novac koji se pretvaraju da su zaradili; iako, kažu, poreklo sve imovine jeste rad i štednja - poreklo možda, ali sigurno ne i kraj. Koje je licemerje silom zatvarati male kockarnice, kada naše kapitalističko društvo ne može bez ogromne kockarnice, gde se milioni gube i dobijaju, jer je ona njegov sam centar! Ovde, zaista, postojanje "penzionisanih" kapitalista akcionara postaje ne samo suvišno, već savršeno nepotrebno.

Šta je istina za železnicu i parobrode, svakim danom postaje sve istinitije za sva velika manufakturna i trgovinska preduzeća. "Kotiranje" - pretvaranje velikih privatnih koncerna u kompanije sa ograničenom odgovornošću - na dnevnom redu je poslednjih deset godina, i duže. Iz velikih mančesterskih skladišta do železara i rudnika uglja Velsa i severa, i fabrika Lankašira, sve je bilo, ili se kotira. U celom Oldhamu teško da ima predionice u privatnim rukama; šta više, čak i trgovce sve više zamenjuju "ko-operativne radnje", od kojih je ogromna većina ko-operativna samo u imenu - ali o tome drugi put. Stoga vidimo da samim razvojem sistema kapitalističke proizvodnje kapitalisti postaju prevaziđeni koliko i manuelni tkač. S tom razlikom, istina, što je tkač osuđen na sporo izglađivanje, a prevaziđeni kapitalista na sporu smrt prežderavanjem. U ovome su obojica slični, jer ni jedan ne zna šta će sa sobom.

Ovo je, onda, rezultat: ekonomski razvoj našeg društva sve više teži da se koncentriše, da se podruštvljuje proizvodnja u ogromna preduzeća kojima više ne mogu upravljati pojedinačni kapitalisti. Svo trabunjanje o "gazdinom svevidećem oku", i čuda koje ono čini, pretvara se čistu glupost čim preduzeće dostigne određenu veličinu. Zamislite "gazdino svevideće oko" Londonske i severozapadne železnice! Ali, ono što gazda ne može, može radnik, nadnicom plaćeni sluga Kompanije, i radi to uspešno.

Stoga kapitalista ne može više svoje profite tretirati kao "platu za nadgledanje", jer ne nadgleda ništa. Ne zaboravimo da nam apologete kapitala tom frazom pune uši.

Pokušali smo da pokažemo, u našem prošlonedeljnom broju, da je kapitalistička klasa takođe postala nesposobna da upravlja ogromnim proizvodnim sistemom ove zemlje; da su na jednoj strani toliko uvećali proizvodnju da periodično poplave tržišta proizvodima, a na drugoj sve više i više postaju nesposobni da se odbrane od strane konkurencije. Stoga zaključujemo da, ne samo da se možemo snaći vrlo dobro bez mešanja kapitalističke klase u velike industrije zemlje, već da njihovo mešanje sve više i više postaje smetnja.

Opet im kažemo: "Odstupite! Dajte priliku radničkoj klasi."


Fridrih Engels,
iz časopisa "Labour Standard"


fusnote:

[1] Ovo se odnosi na pokret Parlamentarne reforme u Engleskoj 1830-31. Zakon o reformi 1832 je dao franšizu vlasnicima i rentijerima ne manje od deset funti godišnjeg prihoda. Radnici i sitna buržoazija, koji su bili glavna snaga kampanje reforme, ostali su bez franšize.

[2] Zakon koji je doneo britanski parlament 26. juna 1846 - "Zakon sa amandmanima u vezi sa uvozom kukuruza" i "Zakon o promeni određenih carina i taksi" - ukinuo je sve restrikcije na uvoz žitarica u Veliku Britaniju, što je bila velika pobeda industrijalne buržoazije nad zemljoposedničkom aristokratijom.

[ na početak ]


Pivski neredi u Bavarskoj

Bavarsko pivo je najslavnije od svih vrsta ovog pića pravljenog u Nemačkoj, i naravno, Bavarci ga konzumiraju u prilično velikim količinama. Vlada je uvela novu taksu od oko 100s. ad valorem na pivo, i kao posledica ovoga desila se erupcija nezadovoljstva koja je trajala više od četiri dana. Radnici su se skupili u velikim masama, paradirajući kroz ulice, napadajući javne ustanove, razbijajući prozore, lomeći nameštaj i uništavajući sve što im se nađe na dohvat ruke, kako bi se osvetili za povećanu cenu njihovog ominjenog pića. Pozvana je vojska, ali je konjički puk, kada mu je naređeno da uzjašu konje, odbio da to učini. Policajci, budući kao i svuda neprijateljski raspoloženi prema narodu, su prebijeni i loše tretirani od strane buntovnika, a svaka stanica predhodno okupirana od strane policije je morala biti okupirana od strane vojske, koja je, budući da je u dobrim odnosima sa narodom, smatrana manje neprijateljskom i jasno je pokazala oklevanje da se umeša. Oni su se umešali tek kada je kraljevska palata napadnuta, i tada su zauzeli poziciju jedva dovoljnu da zadrži buntovnike. Druge večeri (2. maja) Kralj, u čijoj je porodici upravo proslavljena svadba, i koji je iz tog razloga imao mnoge uvažene posetioce u svom dvoru, posetio je pozorište; ali kada je, posle prve tačke, masa okupljena ispred pozorišta zapretila da će ga napasti, svi su napustili zgradu da bi videli o čemu je reč, i Njegovo Veličanstvo, sa svojim uvaženim posetiocima, je bilo primorano da ih prati, u suprotnom bi bilo ostavljeno samo na svom mestu. Francuske novine napominju da je Kralj ovom prilikom naredio vojsci stacioniranoj ispred pozorišta da puca na narod, ali da su vojnici odbili. Nemačke novine ovo ne pominju, kao što se i može očekivati budući da su pod cenzurom, ali kako su francuske novine nekada prilično loše infomisane o događajima u inostranstvu, ne možemo stojati iza njihovih tvrdnji. Iz svega ovoga, međutim, čini se da se Kralj Pesnik (Ludvig, Kralj Bavarske, je autor tri toma nečitljivih pesama, Turističkog vodiča kroz jednu od svojih javnih zgrada, itd.) nalazio u veoma teškoj situaciji tokom ovih nereda. U Minhenu, gradu punom vojske i policije, sedištu kraljevskog dvora, nered je trajao četiri dana, uprkos kordonima vojske, i na kraju su se buntovnici izborili za svoj cilj. Kralj je vratio mir dekretom, smanjujući cenu piva sa deset krajcera na devet krajcera. Ako su ljudi konačno naučili da mogu primorati vladu da promeni poreski sistem, oni će uskoro naučiti da će biti isto tako lako primorati ih da učine daleko ozbiljnije stvari.

Fridrih Engels
(Napisano sredinom maja 1844.)


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.