Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


KOPILEFT PROTIV KOPIRAJTA:
Marksistička kritika
autor: Johan Söderberg
datum: 26/04/03
Preuzeto sa sajta First Monday
Naziv originala: COPYLEFT VS. COPYRIGHT: A Marxist critique


Rezime:

Kopirajt (autorska i srodna prava) je izmišljen za potrebe i od strane ranog kapitalizma, i njegov značaj za ovaj sistem je u stalnom porastu. Protiviti se kopirajtu znači protiviti se kapitalizmu. Stoga, marksizam je prirodna polazna tačka sa koje kreće kritika kopirajta. Marksov koncept "opšteg intelekta", koji znači da će u nekom momentu kolektivni proces učenja prevazići fizički rad kao proizvodnu snagu, nudi obećavajuće polazište za razmevanje dostignuća slobodne softverske zajednice. Štaviše, glavne tačke hakerske filozofije, kreativnost i rastući značaj tehnologije, korespondiraju ključnim marksističkim konceptima otuđenja, podele rada, despecijalizacije, i postajanja stvari robama. Na kraju mog istraživanja, ukazaću da razvoj slobodnog softvera pokazuje rani model kontradikcija inherentnih informacionom kapitalizmu, i da razvoj slobodnog softvera ima širok značaj za celokupnu buduću proizvodnju informacija.


Sadržaj:

Uvod
Problem
Metod i literatura
Istorijski materijalizam
Istorija kopirajta
Marksisti o informacijama
Informacija kao resurs
Informaciona mikroekonomija
Postajanje informacije robom
Prilagođavanje tehnologije
Istorija Pokreta za slobodan softver
Snaga slobodnog softvera
Ideologija hakerisanja
Kapital i zajednica
Kočenje razvoja "opšteg intelekta"
Od vlasništva do licenci - promena u proizvodnim odnosima?
Zaključak



Uvod

Tokom devedesetih kompjuterski programi koje su razvijali hobisti postali su ozbiljna konkurencija komercijalnom softveru. Danas je jedini izazivač Microsoft-ovom monopolu u operativnim sistemima, Windows-u, jedan od projekata ove zajednice hobista - Linux. Konfrontacija zajednice slobodnog softvera i kompjuterske industrije je dovela do artikulacije političke obojenosti hakerskog pokreta. Po nekima, slobodan softver jednako komunizam[1]. Neki u zajednici odlučno odbacuju takve političke veze dok drugi prihvataju slobodan softver kao radikalnu silu. Ja tvrdim da slobodan softver nije samo još jedan biznis model, kao što zagovornici Kalifornijske ideologije žele da verujemo, već politički projekat za društvene promene. Iako se marksističke fraze često pojavljuju u spisima hakera, bilo je malo pokušaja sveobuhvatne marksističke analize slobodnog softvera. Takođe, radikalna teorija je u velikoj meri previdela fenomen hakerisanja uprkos sve širem interesovanju za problematiku informacija, nadzora, interneta i režima intelektualnog vlasništva.

Moj cilj je da prevaziđem ovaj rascep i da pokažem da obe grupe mogu imati koristi od međusobnog prožimanja. Ovaj članak se obraća čitaocima koji sa simpatijama gledaju na marksistički projekat i pretpostavlja poznavanje osnovne marksističke terminologije. Ja sam svoj rad bazirao na širokoj marksističkoj tradiciji, kao i na post-marksističkim i ne-marksističkim izvorima, bez mnogo obraćanja pažnje na njihove unutrašnje razlike. Ovo nije sveobuhvatno izlaganje marksističkih pozicija o ovom pitanju; inkorporirao sam ih onako kako se prepliću sa mojim istraživanjem režima intelektualnog vlasništva. Prvi deo članka je teorijski, i molim čitaoce da ga strpljivo pročitaju što će se, nadam se, pokazati kao korisno kada bude primenjeno na realitet slobodnog softvera.


Problem: kako se marksistička teorija može primeniti u cilju razumevanja razvoja slobodnog softvera?


Metod i literatura

Ovaj članak je studija literature. Literaturu o intelektualnoj svojini karakteriše nedostatak unakrsnih veza između dva suprotstavljena pogleda na problem. Mejnstrim spisi i zvanični dokumenti tretiraju intelektualnu svojinu kao stvar isključivo finansijske i zakonske prirode; oni se kreću u okviru konsenzusa da je intelektualna svojina nesporan entitet. Na drugoj strani su autori koji intelektualnu svojinu tretiraju kao sporno pitanje. Pristup ove druge grupe potiče ili iz iskustva hakera ili iz akademskih marksističkih analiza, i ova dva organka su u istoj meri odvojeni jedan od drugog, kao i prva od druge grupe.

Moja analiza polazi od teorijskih okvira istorijskog materijalizma. Upotreba ove teorije zahteva izvesne napomene pošto je ona uzrok razmimoilaženja i napuštena je od strane mnogih marksista. Teorija je izgubila svoj kredibilitet kada se njeno predviđanje da će kapitalizam neizbežno evoluirati u socijalizam pokazalo očigledno pogrešnim. Teorijski je osporavana zbog svojih tendencija ka evolucionizmu, tehnološkom determinizmu, funkcionalizmu i ekonomskom redukcionizmu (Giddens, 1981). Delimično se slažući sa ovim kritikama i inkorporirajući ih u teoriju, neki marksisti su odgovorili na Giddens-ove komentare da je rekonstruisani istorijski materijalizam tačan i da je značajno analitičko sredstvo (Wright, Levine, and Sober, 1992). Meka verzija modela ima čvrste temelje, kažu, za struktuiranje našeg razumevanja prošlosti i sadašnjosti, pod uslovom da teorija ne pretenduje da predviđa budućnost. U skladu sa tim, mislim da je relevantno da na ovom mestu kažem nešto o istorijskom materijalizmu zbog toga što: "ideja da je klasna borba ključna za razumevanje društvenih promena je bazirana na istorijsko-materijalističkim osnovama. Kada bi se istorijski materijalizam u potpunosti odbacio, ovi koncepti i ideje bi postali neosnovani"[2]. Stoga neću ovde u potpunosti izlagati kontroverze koje okružuju teoriju, već samo naglasiti delove u kojima stoji u vezi sa mojim istraživanjem razvoja slobodnog softvera.


Istorijski materijalizam

Istorijski materijalizam[3] počinje od pretpostavke da je ljudska svest uslovljena fizičkim okruženjem čoveka, i da stoga materijalna osnova društva određuje (ima primat u odnosu na) njegovu organizaciju društvenog života. U jezgru društva su "proizvodne snage" (predominantno: mašine, sirovine, radna snaga i znanje) koje utiču na "proizvodne odnose", tj. na sastav vlasništva u društvu. Društvena klasa koja dominira u odnosima proizvodnje preferira određeno zakonsko, političko i ideološko uređenje društva (superstrukturu) koje će održavati uspostavljeni poredak. Ali pošto se proizvodne snage razvijaju kontinualno, dok uspostavljeni poredak teži da ostane nepromenljiv, organizacija društva će sve više biti u sukobu sa njegovom materijalnom proizvodnjom. U jednom trenutku stari poredak postaje kočnica daljem razvoju proizvodnih snaga. Borba između vladajuće klase i potčinjenih klasa (koja sve vreme traje) sada prerasta u revolucionarnu promenu. Novi društveni poredak se uspostavlja koji bolje odgovara materijalnoj osnovi proizvodnje (Cohen, 2000).

Tipičan primer za takvu promenu je prelazak iz feudalizma u kapitalizam. Privilegije i tradicija su sprečavali slobodnu socijalnu i geografsku mobilnost i stvarale otpor fabričkoj disciplini, dok su hrišćanske vrednosti prezirale kapitalističke vrline. Da bi se razvijala, buržoaska klasa je morala da pokida ove barijere kako bi omogućila slobodan protok kapitala, nadničkog rada, i tržišnu razmenu. Na isti način, teorija kaže, kapitalizam će kočiti budući razvoj proizvodnih snaga[4].

Ima brojnih poteškoća sa ovom teorijom. Opšta primedba svih post-marksista (i marksista takođe) je da se 'lanac događaja" prekida zbog toga što superstruktura i sama postaje produktivna u "informacionom dobu, kojeg karakteriše autonomija kulture vis-a-vis materijalne osnove naše egzistencije"[5]. Ovaj argument, ipak, takođe implicira da je istorijski materijalizam do sada uspevao da objasni stvari. Ako je tako, teoriju ne treba brzo odbacivati, već njen neuspeh treba pažljivo ispitati kako bi se tačno utvrdile promene. Ja nemam takvih ambicija na ovom mestu. Pa ipak, u ovom tekstu ističem da iako je teško teorijski braniti istorijski materijalizam, u praksi određene odlike Informatičkog doba, daleko od toga da čine istorijski materijalizam zastarelim, odražavaju i jačaju neke njegove karakteristike.

Čak iako je osnovna pretpostavka tačna, Wright, Levine, i Sober ističu "da bi se zaključilo da će doći do realizacije opšte epohalne trajektorije društvenih promena kakve istorijski materijalizam postulira, mora se tvrditi, da je u opštem slučaju, tendencija proizvodnih snaga da se razvijaju moćniji uzrok destabilizacije proizvodnih odnosa nego što je superstruktura uzrok njihove stabilizacije"[6]. Cohen ima poteškoća da dokaže da će kočenje razvoja proizvodnih snaga zaista dovesti do uspešne revolucije protiv kapitalizma. On kaže da usporavanje koraka razvoja produktivnosti nije dovoljan razlog za destabilizaciju. Umesto toga on se okreće "kočnici upotrebe", iracionalnom razmeštanju proizvodnih snaga, kao što se u kapitalizmu fokus okreće ka potrošnji na račun dokolice. Kočnica upotrebe više obećava: "pošto je diskrepancu između kapaciteta i upotrebe lakše uočiti, stoga ona postaje moćniji uzročnik nemira, protesta i promena nego usporavanje ili zaustavljanje stope rasta..."[7]. Vratiću se kasnije ponovo na njegovo razlikovanje "kočnice razvoja" i "kočnice upotrebe" i pokazati da su i jedno i drugo u skladu sa režimom intelektualne svojine.


Istorija kopirajta

Prava intelektualne svojine su izmišljena u italijanskim trgovačkim državama i pratila su širenje ranog kapitalizma u Holandiju i Britaniju[8]. Rani oblici onoga što je postao kopirajt mogu se naći još ranije u istoriji, kao što to nekada pokušavaju šampioni kopirajta. U Talmudskoj tradiciji, na primer, izvori informacija su bili detaljno dokumentovani, ali u cilju osiguranja autentičnosti informacija. Kopirajt u ne-trivijalnom smislu može se realizovati samo u kontekstu kapitalističkog društva, jer je njegova funkcija besmislena bez razvijene tržišne privrede (Bettig, 1996).

Oralna tradicija je dominirala tokom većeg dela ljudske istorije. Priče su stalno kružile. Izvođenje je više cenjeno nego autorstvo, koje je često bilo teško odrediti zbog toga što se većina kultura zasnivala na religioznim mitovima ili folkloru, a nije nastala od jednog autora.

Sa pojavom buržoaske svesti individua i vlasništva, širenja tržišnih odnosa i tehnoloških prodora, posebno sa razvojem štamparskih mašina, nastala je potreba za kopirajtom. Kosekventno, u Velikoj Britaniji je donet prvi moderan zakon o autorskim pravima. U šesnaestom veku su religiozni konflikti doveli do pojave zakona koji zabranjuju objavljivanje jeretičkih i izdajničkih spisa. Na primer, običaj štampara i autora da uz spise navode i svoje ime nastao je kao zakonska obaveza, ne da bi se odalo priznanje autoru, nego da bi kralj pratio neposlušne pisce.

1556. godine u kraljevskoj povelji uspostavljena je Stationers' Company kojoj je data ekskluzivno pravo kontrole sve štampe u Velikoj Britaniji. Ograničavanje broja izdavača je bila ključna strategija u arsenalu vlasti (Bettig, 1996). Strategije jačanja kontrole iskorenjivanjem anonimnosti i ograničavanjem broja izvora reprodukcije su i dan danas prisutne.

Od tada do danas došlo je do ekspanzije patenata i kopirajta. Njihov razvoj je ušao u novu fazu potpisivanjem TRIP sporazuma, globalnog dokumenta o intelektualnoj svojini, 1994. godine (May, 2000). Pooštravanje režima intelektualne svojine koincidira sa rastom razmenske vrednosti informacija i onim što se smatra dolazećim informatičkim dobom.


Marksisti o informacijama

Marksisti su prezrivo odbacivali literaturu koja daje prioritet informacijama nad radom i kapitalom u proizvodnji. Pojam post-industrijskog doba se uglavnom asocira sa apolitičnim futuristima. Tvrdnje da informacije mogu zameniti rad kao primarni izvor vrednosti pomogla je razvijanju sumnji među marksistima, i (ne bez osnova) post-industrijski hajp je često otpisivan kao ideološka dimna zavesa. Marksisti ispravno kritikuju zagovornike post-industrijalizma zbog toga što ne uzimaju u obzir odnose snaga, što zaboravljaju da su informacije rezultat ljudskog rada, što ignorišu činjenicu da radne jedinice "simbol-analitičari" pretpostavljaju radnu snagu koja će zadovoljiti materijalne potrebe društva, i što nipodaštavaju kontinuitet kapitalističkog industrijalizma u novom dobu (Dyer-Witheford, 1999). Thenološke utopije su ranije proricane kako bi se opravdala destruktivnost i olakšalo prihvatanje novih tehnologija (Stallabrass, 1995).

Ipak, značaj informacija u proizvodnji se ne može više ignorisati, i vulgarno-marksističko stanovište koje odbacuje informacije kao običnog potrošača viška industrijske proizvodnje[9] nije više održivo.

Dan Shiller predstavlja tradiciju marksizma koji shvata rastući značaj informacija ali osporava jedinstvenu vrednost koju informacijama pripisuju post-industrijalistički mislioci. Shiller kritikuje njihove teorije zbog toga što ne uspevaju da uoče razliku između informacije kao resursa, nečega za stvarnu i potencijalnu upotrebu, i informacije kao robe.

Implicitno ovom stanovištu je da je informacija kao resurs ostala konstantna;čak i da bi se napravila kamena sekira potrebne su informacije. Promena se sastoji u tome da je informacija postala roba. Kao i drugi resursi ranije, kapitalistička ekspanzija dovodi do stvaranja informacija od radne snage za tržište i na tržištu. Shiller odbacuje tvrdnje da informacione robe imaju u sebi nematerijalnu komponentu. Jedno od mojih zapažanja je da ovakvi stavovi onemogućavaju marksistima kao što je Shiller da shvate rastuću kontradikciju u informatičkom kapitalizmu koja je inherentna režimu intelektualne svojine.

Drugi marksistički pristup informacionoj tehnologiji, koji predvodi Harry Braverman, jeste izučavanje upotrebe tehnologije u službi kapitala protiv rada, delimično kroz nadzor, delimično kroz prenos znanja sa rada na mašineriju. Ipak, pošto je čovečanstvo podeljeno, i nigde nije podeljeno više nego u procesu rada:

"... mašinerija dolazi na svet ne kao sluga "čovečanstva", već kao instrument onih kojima akumulacija kapitala daje vlasništvo nad mašinerijom. Sposobnost ljudi da kontrolišu proces rada mašinama je otpočetka u rukama menadžmenta kao primarno sredstvo pri čemu proizvodnja ne mora biti kontrolisana od strane neposrednih proizvođača, već od strane vlasnika i predstavnika kapitala."[10] Iz ove perspektive, Informatičko doba rafinira proces koji je počeo sa Industrijskom revolucijom, kada vešte zanatlije bivaju gurnute u nekvalifikovan i fragmentiran fabrički rad, šireći sada uticaj kapitala preko mehanizacije na društvo u celosti i sve višim nivoima intelektualnog rada[11]. Robins i Webster opisuju ovo kao novo doba "socijalnog tejlorizma":

"Naš argument je da ovo skupljanje veština/znanja/informacija, do sada najočiglednije u procesu kapitalističkog rada, sada ulazi u novu, sveobuhvatniju fazu... Mi govorimo o procesu društvene despecijalizacije, otuđenju znanja i veština, koja se onda prodaju nazad u obliku roba. [...]" [12]. Tehnologija se zatvara u "crne kutije", tako da je radnik/korisnik ostao bez uticaja na funkcije koje mu mašinerija nameće. Klasična ilustracija toga kako se tehnologija koristi na ovaj način da bi se kontrolisala radna aktivnost jeste brzina kojom se kreće pokretna traka u fabrici (Edwards, 1979). Nedavne studije pokazuju da je automatizacija okrenuta korisniku, ali istovremeno zatvorena, dovela do poražavajućeg osećaja bespomoćnosti među nespecijalizovanim, običnim radnicima-izvršiocima koji upravljaju mašinerijom (Sennett, 1999). Štaviše, kompjuteri su čak i visoko intelektualne i umetničke profesije učinili osetljivim na proces despecijalizacije (Rifkin, 1995). Sve više se javljaju brige da će multimediji i tehnologija snimanja možda mehanizovati obrazovanje, pretvarajući ga u "digitalizovani diplomski stroj" (Noble, 1998).

Pesimističkom viđenju informatičke tehnologije kao sredstva kapitalističke kontrole, koje dele mnogi marksisti, u poslednje vreme se suprotstavlja interes sa upotrebu ovih tehnologija za borbu protiv kapitalizma.

"[...] karakteristike novih tehnologija čine njihov dizajn i primenu izvorom konflikata i predstavljaju ogroman potencijal za socijalne promene" [13]. Ključna reč je prilagodljivost, koja daje subjektu autonomiju upotrebe nad tehnologijom. konkretno, personalni računar za opšte namene sa svojim sposobnostima umrežavanja daje snagu malom sloju populacije koji poseduje tehnološke veštine[14]. Zahvaljujući opadajućim troškovima proizvodnje, tehnološka snaga se prenosi na sve šire krugove (zapadne) populacije. Stallabrass ispravno ističe da se opadajućim cenama suprotstavljaju računari sa većim kapacitetima po istoj ceni, i da stoga novi računari nikada neće doći do siromašne većine (Stallabrass, 1995). Ipak, ovaj prigovor gubi iz vida sve veći broj savršeno ispravnih ali zastarelih, polovnih računara koji će se "otkotrljati" naniže.

Marksistička tradicija stoga snažno ističe društvene osnove (informatičke) tehnologije. Rečima Dyer-Witheford-a tehnologije su: "[...] često konstituisane savladavanjem pritiska koji im daje kontradiktorne mogućnosti: koja od njih će biti realizovana može biti određeno samo u daljoj borbi i konfliktu"[15]. Kasnije ću se vratiti na ovu borbu, i pokazati da hakerska zajednica u njoj igra važnu ulogu. Ali prvo želim da izložim zašto verujem, nasuprot nekim marksistima, da je informacija postala inherentno vredna.


Informacija kao resurs

Iako ističem značaj shvatanja društvenog pretvaranja informacije u robu, verujem da su zagovornici post-industrijalizma u pravu u svojoj tvrdnji da se informacija kao resurs kvalitativno promenila. Ova promena se može ekstrapolirati iz ambicije kapitala da zameni radnu snagu mašinerijom i naukom, prvenstveno da bi se eliminisala militantnost radne snage. Posledica zamene rada robotima je da cena rada u proizvodnji pada dok troškovi fiksnog kapitala, haj-tek mašinerije i vrhunske nauke oštro rastu. Stoga dolazi do rapidne promene odnosa relativnih troškova (razmenske vrednosti) sa rada na fiksni kapital - tj. na informacije. Štaviše, produktivnost industrije sada više zavisi od razvoj afiksnog kapitala nego ljudskog rada.

"Ali u stepenu u kome se krupna industrija razvija, stvaranje realnog bogatstva sve manje zavisi od radnog vremena i količine angažovane radne snage, a sve više od snage agenata pokrenutih tokom radnog vremena, čija snažna efektivnost je i sama nesrazmerna direktnom radnom vremenu utrošenom na njihovu proizvodnju, i koja zavisi od opšteg nivoa razvoja nauke i progresa tehnologije, odnosno primene nauke u proizvodnji"[16]. Ovo obeležava pojavu onoga što Marks naziva "opštim intelektom" koji je i sam proizvodni izvor.

Još smernica nudi marginalna (ne-marksistička) teorija unutar političke ekonomije poznata kao teorija Kondratijevljevih talasa[17]. Pišući u okvirima ove tradicije, Perez i Freeman uvode ideju tehno-ekonomskih paradigmi[18], radeći na temeljima klasičnog dela Thomas Kuhn-a o naučnoj evoluciji (Kuhn, 1996). Tehno-ekonomska paradigma se proteže na period od 50-60 godina i bazira na velikom tehnološkom prodoru u jednom sektoru koji utiče na ekonomiju, industriju i organizacione forme celog perioda. Različiti naučnici su isticali ugalj, gvožđe, železnicu, čelik, struju, naftu i motore sa unutrašnjim sagorevanjem kao ključne tehnologije prethodne tehno-ekonomske paradigme. Zajednički činitelj ovih ključnih tehnologija je da su locirane u oblasti materijala, energije i transporta. Ipak, kod istraživanje najnovije tehno-ekonomske paradigme postoji konsenzus među naučnicima da će ključni sektori biti mikroelektronika, i možda mikrobiologija (Volland, 1987; Grubler and Nowotny, 1990).

Prekinuti kontinuitet može se objasniti marksističkom teorijom vrednosti. Tokom industrijskog perioda, materijali i energija su bili od suštinske važnosti za stvaranje razmenske vrednosti, a transport stvorene vrednosti je zavisio od infrastrukture. Ipak, kada se najviša razmenska vrednost izvlači iz informacija, (dok razmenska vrednost materijalnih dobara postaje periferna u odnosu na informacije) ovi sektori gube na značaju.

"Na vrhuncu savremene proizvodnje, informacije i komunikacija su postale robe koje se proizvode; sama mreža je mesto i proizvodnje i cirkulacije"[19]. Računarske mreže su postale i fabrike i distribucioni kanali razmenske vrednosti.

Karakteristike informacionog sektora će postepeno prožeti najveći deo privrede. Ova tendencija je suštinska u Marksovoj analizi: "U svim oblicima društva postoji jedna specifična vrsta proizvodnje koja dominira u odnosu na ostale, čiji odnosi stoga određuju nivo i utiču druge. To je opšte osvetljenje koje nijansira sve druge boje i modifikuje njihovu partikularnost"[20]. Ili, da budemo malo precizniji: “Isto kao što je proces industrijalizacije transformisao poljoprivredu i učinio je produktivnijom, tako je informatička revolucija transformisla industriju redefinišući i podmlađujući manufakturne procese."[21]

Rast troškova/razmenske vrednosti informacija (fiksnog kapitala) u odnosu na direktan rad je uzrok pretvaranja informacije u robu u kapitalizmu, a ne obrnuto. Ali, zbog neopipljive prirode informacije, kontradikcije se javljaju pri pokušajima da se one zarobe.


Informaciona mikroekonomija

Ako je priroda napravila nešto što je manje podesno da bude predmet ekskluzivnog vlasništva, onda je to delovanje misleće snage zvano ideja, koju individua može ekskluzivno posedovati samo dok je čuva za sebe; ali onog momenta kada je saopšti ona postaje vlasništvo svih, i primaoc je se ne može osloboditi"[22]. Reči Thomas Jefferson-a sumiraju jedinstvene odlike informacija. Digitalna informacija može se duplirati beskonačno u savršenim kopijama po marginalnom trošku koji teži nuli.

Bradford De Long i Michael Froomkin, koji evidentno nisu marksistički ekonomisti, razmatraju posledice ovoga u njihovom delu "Speculative Microeconomics for Tomorrows Economy". Informacije, kažu oni, osporavaju tri temelja na kojima počiva tržišna privreda: isključivost, rivalstvo i transparentnost. Isključivost je moć da se spreči upotreba određenog dobra koja je potrebna kako bi vlasnik primorao korisnika da plati robu (tj. realizovao razmensku vrednost). Iako De Long i Froomkin priznaju da je isključivost materijalnog vlasništva uvek bila "manje stvar prirode a više stvar kulture" koja je morala biti sprovođena policijskom akcijom, nematerijalna priroda informacija je potkopala sposobnost kontrole. To je u uskoj vezi sa ukidanjem rivalstva, koje pretpostavlja da trošak raste linearno sa rastom proizvodnje, tj. da se dva dobra proizvode po duplo većoj ceni od jednog. Bez rivalstva dva korisnika mogu konzumirati isti informacioni proizvod bez ugoržavanja potrošnje drugog. Treće, koncept transparentnosti, pretpostavka ekonomske teorije da kupci i prodavci imaju savršene informacije o tome šta žele i šta je na prodaju, takođe otpada zbog kompleksnosti haj-tek tržišta. Njihov zaključak je da "tekuća revolucija u obradi i tehnologiji prenosa podataka možda već počinje da potkopava ove osnovne karakteristike vlasništva i razmene koje predstavljaju ’nevidljivu ruku’, moćan društveni mehanizam organizacije proizvodnje i distribucije."


Postajanje informacije robom

"Kontradikcija koja leži u srcu političke ekonomije i intelektualne svojine je kontradikcija između niskih, skoro nepostojećih marginalnih troškova reprodukcije znanja i njegov?g tretmana kao retkog dobra"[23].

Ova kontradikcija[24], May pokazuje, skrivena je od strane informacionih kapitalista čiji interesi su najbolje zadovoljeni ako se informacija tretira analogno retkim materijalnim dobrima[25]. Privatizacija kulturnih izraza odgovara privatizaciji javnog zemljišta u periodu između XV i XVIII veka.

Kao i onda, novo ograničavanje je u vezi sa stvaranjem uslova za isključivost. Lawrence Lessig nabraja metode upravljanja ponašanjem individua kako bi bilo u skladu sa zakonima o svojini: socijalne norme, tržište, arhitektura (uključujući tehnologiju i kod), i zakon. "Ograničenja deluju zajedno, iako različito funkcionišu i svako ima drugačije efekte. Norme ograničavaju kroz stigmu koju nameće zajednica, tržišta ograničavaju kroz cene, arhitekutra ograničava kroz fizičke prepreke, a zakon kroz kazne kojima preti"[26].

Nekoliko novih nacionalnih zakona je doneto u poslednjih nekoliko godina o pravima intelektualne svojine. U S.A.D. je 1998. donet Digital Millennium Copyright Act, i imtiran je u evropskom zakonodavstvu. The European Patent Office je propisao plan političkih odluka koje moraju doneti evropske vlade, kao i zakone koji dozvoljavaju patentiranje kompjuterskih programa[27]. Ovi nacionalni zakoni su implemetirani pod onim što se naziva Uruguay Round agreements[28], koje je organizovala World Trade Organisation (WTO). Kao deo sporazuma regulisana je i Trade Related Intellectual Property (TRIP), čiji se značaj sastoji u dva elementa: "kao dodatak pravima vlasnika intelektualne svojine i kao dodatak vlasničko-baziranom tržišnom liberalizmu u novim oblastima socijalne interakcije, koje su ranije bile van tržišnih odnosa" [29]. Prostim regulisanjem nacionalnih propisa na globalnom nivou mreža intelektualne svojine se steže. TRIP su podržale američke i evropske farmaceutske kompanije i industrija zabave, a neuspešno su se suprotstavljale zemlje u razvoju i severno građansko društvo.

Uprkos lažiranoj debati o intelektualnoj svojini u mejnstrim medijima[30], retorika piratstva još nije transformisala društvene norme u iole većem obimu. Neuspeh u borbi protiv kopiranja je skopčan sa niskim troškovima kopiranja i niskim rizikom za individue, tj. nepostojećim ograničenjima tržišta. Ipak, Bettig primećuje da "inicijalni period pojave novih komunikacionih medija često uključuje privremeni gubitak kontrole od strane vlasnika kopirajta nad upotrebom njihove svojine" [31].

Slično tome, Lessig upozorava na lažno verovanje, uobičajeno za mnoge hakere, da je informatička tehnologija inherentno anarhistička. Indutrija je odlučna da redizajnira hardver i softver da bude u skladu sa režimom intelektualne svojine. "Kod može, i mora zameniti zakon kao primarnu odbranu intelektualne svojine u sajberspejsu"[32]. Sada ću se posvetiti razmatranju upravo ove borbe.


Prilagođavanje tehnologije

U istoriji fabričke proizvodnje, postoje mnogi primeri kako je mašinerija krojena da bi upravljala ponašanjem radnika. Ova forma regulacije, "tehnološka kontrola", je bila od velikog značaja da bi se pripitomila radna snaga u prvoj polovini dvadesetog veka (Edwards, 1979). Možemo očekivati da će se ista strategija primeniti dok se potrošačka tehnologija širi društvom.

Kapitalisti moraju iskoristiti Internet, jer se veruje da će postati veliki centar proizvodnje i distributivni kanal razmenske vrednosti u budućnosti. Ali kako bi postigli njihovu viziju interneta kao večnog mesta tržišta, ahitektura interneta mora ispuniti pet zahteva:

"(1) autentifikacija, da bi se osigurao identitet osobe sa kojom sarađujete;
(2) autorizacija, da bi se osiguralo da je osoba sankcionisana za odgovarajuću funkciju;
(3) privatnost: da bi se osiguralo da drugi ne vide kakve razmene postoje;
(4) integritet: da bi se osiguralo da transmisija nije promenjena na ruti; i
(5) neopovrgavanje, da bi se osiguralo da pošiljaoc poruke ne može poreći da ju je on poslao"[33]

Ukratko, nadzor mora zameniti anonimnosti i anarhiju interneta.

Veliki broj tehnologija se koriste kako bi se realizovao ovaj plan. Komitet postavljen od strane američke vlade navodi pet različitih metoda: bezbednosne/integritetne karakteriskike u operativnim sistemima (pristup datotekama), jezici za upravljanje pravima (neki na nivou mašinskog jezika), šifrovanje (izokretanje informacija u datotekama), istrajno šifrovanje (omogućava korisniku da koristi informaciju dok se šifruje), i vodeni žig (pomaže u praćenju kopiranja i distribucije). Problem za dizajnere bezbednih sistema je da se šifrovanoj informaciji mora pristupiti u nekom trenutku. Ovo ostavlja potencijalni jaz koji hakeri mogu iskoristiti, a do sada su se hakeri uspešno nosili sa šifrovanjem (National Research Council, 2000).

Tehnologija koja podržava režim vlasništva mora napraviti crnu kutiju koju najpametniji korisnik ne može shvatiti, a pogodnu za rukovanje korisnika sa najnižim mogućim veštinama. Korisnici moraju biti lišeni tehnološkog znanja koje im daje kontrolu nad proizvodom, ili će oni zaobići bezbednosni sistem[34].

Jedna od predloženih strategija za sprečavanje zaobilaženja je da se softver veže za hardver i tako uvede materijalna komponenta u nematerijalna dobra. Takvi uređaji bi morali biti dizajnirani za specijane namene (jedna mašina za igranje igara, jedna za čitanje knjiga i tako dalje) da bi se suprotstavili opštosti i fleksibilnosti personalnog računara koji omogućuju korisniku anatomiju u njegovim akcijama.

Ishod budućeg razvoja bezbedonosnih sistema će biti razrešen u sadašnjem konfliktu. Kada je Napster zatvoren pravnom akcijom muzičke industrije, i onda pretvoren u komercijalni servis, dva nova programa za deljenje datoteka, Freenet i Gnutella, su ga istog trena zamenila[37]. Za razliku od Napster-a ovi programi nisu zavisni od centralnog servera, što znači da ne postoji centralna administracija na koju može da se vrši pritisak. (Markof, 2000). Mej sumnja da će bezbednosni sistemi biti održivi zbog brzog tempa tehnološkog razvoja i interesa preduzetnih kapitalista koji ne zavise od kopirajta nego profitiraju prodajući uređaje koji umogućuju kopiranje[36]. Oz Shy primećuje da "Zanimljivo je primetiti da ti uređaji obično proizvode sporedne efekte koji smanjuju kvalitet originala i kopija a time i njihovu vrednost potrošačima"[37]. Međutim, sa državnom koordinacijom koja podržava zajedničke interese režima vlasništva, zakon će primorati ove "neposlušne" kapitaliste da se vrate nazad u red[33]. Pritisak muzičke industrije je ubedio proižvođače digitalne audio trake (DAT) da ugrade čip koji ograničava kopiranje (Samuelson, 1996)

Čini se da se kapital sve više oslanja na tehnologiju kako bi regulisao društveno ponašanje u opšte. U ovoj borbi za moć otpor se mora sve više pružati tehnološkim veštinama. U ovom kontekstu su hakerska zajednica i pokret za slobodni softver kritični. Vreme je da pregledamo i drugu stranu konflikta.


Istorija pokreta za slobodan softver

Neko bi mogao ta tvrdi, kao Bruce Sterling, da se sajberspejs pojavio 1876. sa telefonom. Nasleđe hakerske zajednice bi u tom slučaju moglo da se prati do dečaka zaposlenih kao telefonski operatori, ali ubrzo zamenjenih pouzdanijim, ženskim radnicama zbog čestih nestašluka. Hakerska zajednica izrasla je direktno iz američkog anarhističkog pokreta 60tih koji je praktikovao podkradanje sistema kao strategiju građanske nepošlušnosti. U narednoj deceniji neki su evoluirali u phone phreaks, subkulturu specijalizovanu za prisluškivanje telefonskih linija i ostali visokotehnološki sitni kriminal. Potkradanje sitema bilo je tako zgodno, da je nadživelo anarhističku ideologiju, nagon phone phreaks je sve više bio želja za ovladavanjem tehnologije (Sterling, 1994.)

60tih je američka vojska finansirala istraživanje koje će najzad dovesti do pronalaska interneta. Initernet je u počeku obitavao u vojnim i akademskim krugovima, i raširio phone phreaks kroz studentsku populaciju. Univerzitetski kampusi su postali plodno tlo za ravoj i funkcionalnost interneta. Softver koji upravlja internetom je razvijen u akademskim krugovima, prvenstveno na Berkliju i MIT-ju, i velikim korporacijskim istraživačkim ustanovama kao Bell Labs gde je istraživanje imalo značajnu autonomiju. Ovi rani korisnici računara uglavnom su stvarali programe za svoje lične potrebe i potrebe svojih kolega, konsultovanje je bilo suštinski deo procesa učenja. Kada je Usenet razvijen 1979, programeri su povezani u mrežu, koja je dalje ohrabrivala delenje (Lerner i Tirole, 2000). Ključno za delenje datoteka je bio sekundarni status softvera u poređenju sa računarom. Softver je bio usputni proizvod, mašine su bile te koje su enkapsulirale stvarne troškove. Kada je softver postao vredniji od hardvera, institucije su zahtevale kontrolu nad njegovom distribucijom.

Kao odgovor na ovaj pokušaj kontrole, Richard Stallman je 1985. osnovao Free Software Foundation. Fondacija je bazirana na softverskom alatu, GNU, koji je sada kičma slobodne programerske zajednice. Možda je od veće važnosti bio izum Opšte javne licence (General Public Licence - GPU), tkaođe poznate kao kopileft[39]. GPU je primenljiva svuda gde se koristi kopirajt, knjige, slike i muzika su objavljeni pod ovom licencom[40].

Difuzija interneta ranih 90tih podstakla je pokret i realizovala njegovo najveće dostignuće, Linux. Ovaj program je najveći i najšire priznat free softver projekat i od velikog značaja. Kao operativni sistem, Linux je relevantan za veliki spektar primene računara. Od velike simbiličke važnosti je da Linux izaziva Microsoftov ključni proizvod, Windows. Linux je baziran na trudu najmanje 3000 ljudi koji su doprineli kodu, iz preko 90 zemalja i sa pet kontinenata. Čak i u visokoorganizovanom i hijerarhizovanom korporativnom sektoru, teško je naći inžinjerske projekte koji se po veličini i geografskom dosegu mogu porediti sa Linuxom (Moon i Sproull, 2000).

Danas, programi otvorenog koda dominiraju u nekoliko primena računara. Na primer, web server, Apache, drži 50% tržišta web servera, dok najveći komercijalni operator, Microsoft, ima jedva 20%[41]. Još jedan dokaz njegove uspešnosti je da se veoma zahtevni koristici odlučuju za slobodan izvorni kod. Fermilab, fizička laboratorija visokih energija, je izabrala Linux za njihove računare, delimično da bi smanjili troškove, a delimično zato što im slobodan softver omogućava veću kontrolu[42]. Za neke zemlje u razvoju, slobodan softver nudi prihvatljivu alternativu u toku razvoja informacione infrastrukture (Bezroukov, 1999).

Tekući trend je rastuće angažovanje računarskog podzemlja od strane korporacija. Delovi hakerske zajednice izgleda da su zainteresovani za uključivanje biznisa u zajednicu. Oni veruju da će investicije i ugled korporacija koristiti slobodnom softveru i pomoći mu da se raširi u mejnstrim. 1998. lansiran je Otvoren izvorni (kod) - Open Source, biznis-frednli šema licenciranja. Open Source ofanziva uspela je u privlačenju velikih multinacionalinih korporacija. IBM i Oracle podržavaju Open Source projekte finansijski, a Netscape snabdeva svoj web čitač sa izvornim kodom (DiBona et al., 1999).


Snaga slobodnog softvera

U knjizi "The Cathedral and Bazaar", Eric Raymond poredi dva suprotsavljena stila razvoja softvera, model katedrale komercijalnog programiranja i model bazara slobodnog/otvorenog programiranja softvera. U modelu bazara, svako sa pristupom internetu i programerskom veštinom može biti uključen u proces. Znači, projekat slobodnog softvera sa nultim budžetom često uključuje više radnih sati kvalifikovanih programera nego što velike korporacije mogu da priušte. Veliki broj beta testera i saradnika je velika prednost zato što kritično ubrzava vreme otkrivanja i otklanjanja grešaka. Kako bi u celosti iskoristili povratnu spregu sa korisnicima, verzije zasnovane na modelu bazara se isporučuju često, u ekstremnim slučajevima sa jednom novom verzijom svaki dan, i poboljšanja se prave neprekidno. Sa druge strane, verzije zasnovane na modelu katedrale ne mogu se isporučiti pre dugačkog perioda testiranja kako bi se sve greške otklonile. Na kraju će slobodan/otvoreni softver trijumfovati, Raymond izjavljuje: "[...] zato što komercijalni svet ne može pobediti evolutivnu trku naoružanja sa zajednicama otvorenog koda koje mogu da ulože red veličine više kvalifikovanog vremena u problem." Velika inovacija slobodnog softvera je isticana od strane mnogih drugih i jedan je od razloga za skorašnje interesovanje kompanija u pokret. (DiBona at al., 1999).

Međutim, Raymond-ov tekst neki kritikuju kao uprošćen. Zajednica slobodnog softvera nije pluralistička kao što izgleda. Prednost prvog koraka je velika, možda čak veća neko kod komercijalnih projekata, zato što uspešni projekti teže da prožderu slične projekte. Jedan takav slučaj je BSD Unix koji je efektivno absorbovan uspehom Linux-a. Ni egalitaran izgled ne stoji; ego je važna motivacija, a statusna hirerarhija organizacioni princip. Odnosi moći zasnovani na reputaciji, kontaktima, prepredenosti, i tehničkoj veštini igraju značajnu ulogu u bilo kom projktu slobodnog softvera. Anarhistički ideal je dalje kompromitovan zavisnošću razvoja slobodnog softvera od poglavica i/ili harizmatičnih vođa koji vode projekat. (Bezroukov, 1999). Jedno istraživanje je saznalo da 10% proizvođača slobodnog softvera doprinose 72.3% koda, sa daljim disproporcijama na vrhu. (Ghoust i Prakash, 2000) Koliko god ove primedbe bile relevantne, ostavljaju nam da objasnimo kako Linux i ostali projekti slobodnog softvera uspevaju da nadmaše komercijalne ekvivalente vredne milione dolara.

Razumno očekivanje od anarhističkog načina proizvodnje softvera je da se vremenom mora balkanizovati. Ne, nikako, Young insistira, baš suprotno. U vlasničkom razvoju softvera inovacije se čuvaju, i kako se komercijalni projekti razvijaju, oni divergiraju jedan od drugog. "U Linux-u pritisak je obrnut. Ako jedan snabdevač Linux-a prihvati inovaciju koja postane popularna na tržištu, ostali prodavci Linux-a će odmah prihvatiti tu inovaciju. To je zato što imaju pristup izvornom kodu te inovacije i koja dolazi pod licencom koja im dozvoljava da je koriste... Ovo je deo moći otvorenog izvornog koda: stvara ovu vrstu unificirajućeg pritiska priklanjanja zajedničkoj referentnoj tački - u stvari, otvoren standard - i otklanja berijere intelektualnog vlasništva koje bi u suprotnom inhibirale ovu konvergenciju."[43]

Oz Shy takođe dotiče uporedivost mada iz potpuno različitog ugla. Njegov argument je da će tržište primorati samu industriju softvera da rashoduje copyright na svojim proizvodima. Prema poznatoj "pretpostavki mrežnih eksternalija", mreža postaje vrednija što više čvorova sadrži. Idealan primer ove logike je jezik; postaje korisniji što je broj osoba koje ga govore veći. Korisnici zahtevaju kompatibilnost, a ne isključivost. "Proizvodnja nezaštićenog softvera povećeva ukupan broj korisnika, svi postošači koji su bili isključeni sa tržišta zato što nisu želeli da plate softver sada postaju korisnici, time povećavajući vrednost softvera."[44] Firma može naplaćivati višu cenu za softver nego što bi mogla u suprotnom. Bez sumnje, povećane uplate koje su naplaćene trampljene su za broj mušterija koji će prestati plaćati. Ali institucije, kompanije i univerziteti će uvek biti mušterije koje uredno plaćaju. Iz toga Oz zaključuje da "u softverskoj industriji u kojoj sve firme štite svoj softver, softverska firma može povećati svoj profit uklanjajući zaštitu od kopiranja sa svog softvera"[45].

Oz-ovo očekivanje da će se tržište svojom voljom prilagoditi potrošačkoj tražnji za uporedivišću je naivna. Zajednički interes korporacija da održe pravo intelektualnog vlasništva nadmašuje uske analize tržišta. Međutim, Oz-ovo rezonovanje se lako primenjuje na netržišno postojanje slobodnog softvera, koje za uzvrat vrši pritisak na komercijalne proizvode na tržištu. Slobodan softver ima ogromnu prednost nad vlasničkim softverom u nepostojanju nikakve ekonomske barijere za ulaz, i u niskoj tehnološkoj granici koja omogućava amaterima da se uključe u aktivnost.


Ideologija hakovanja

Ranije sam naglasio da kako se kontrola sve više vrši kroz tehnologiju, otpor mora takođe postati tehnološki. Hakerska zajednica se stavlja na pročelje takmičarskog polja. Na nesreću, radikalna teorija često previđa potencijal slobodnog softvera i hakovanja, internet se priznaje jedino kao mobilizirajući alat za tradicionalne protestne pokrete.

Hakerski pokret je politički projekat. Kao aktivnost mnogih "alternativnih" subkultura koje nisu direktno definisane svojim političkim delovanjem, "borbe su u isto vreme ekonomske, političke i kulturne - i zato su biopolitičke borbe, borbe za formu zivota. To su borbe konstituisanja, one stvaraju nove javne prostore i nove forme zajednice."[46] Glavna ujedinjujuća i mobilizirajuća sila za hakersko podzemlje je zajednočki neprijatelj Microsoft (Bezrukov, 1999). Suprotstavljanje Microsoftu potiče kako iz društvenih anarhističkih principa, tako i iz visoko tehnološkog libertizma. Pomak na desnu stranu, naznačen kao Kalifornijska ideologija, je skori prelaz, i neiznenađujući uzevši u obzir hegeminiju korporativnog sektora u Sjedinjenim državama i većim ulozima slogodnog softvera u poslu. Međutim, protivi se korenima hakovanja, koje je u principu reakcija protiv tejlorizma (Hannemyr, 1999). Osnovna motivacija za uključivanje u slobodno programiranje je težnja ka tehnološkom osposobljavanju (Sterling, 1994), radost neotuđene kreativnosti, (Moglen, 1999), i osećaj pripadnosti zajednici (često prepoznat od strane samih hakera kao "ego", ili reputacija vazeća samo među grupom drugova, tj. zajednici). Te vrednosti ne moraju na prvi pogled izgledati kao političke, ali one su na putu koji vodi ka sukobu sa komercijalnim planom prevaranja interneta u tržište. Rastuća tenzija među hakersko zajednicom je osvetljena rečima Manuela Casstells: "Borba između raznih kapitalista i raznolične radničke klase je uključena u fundamentalniju suprotnost izmešu gole logike toka kapitala i kulturnih vrednosti ljudskog iskustva"[47].

Potreban uslov slobodnog programiranja je da se oni uključeni izdržavaju van tržišnih odnosa. Hakeri su obično finansijski podržani na različite načine - od njihovih roditelja, kao studenti koji žive od sitipendija, maloletnici koji su napustili školu i izdržavaju se od beneficija za nazaposlene, ili čak zaposleni u računarskim kompanijama - i njihovo postojanje je povezano sa rastućim materijalnim viškom informacionog kapitalizma[48].

Zainteresovanost za "ekonomiju poklona" i izobilja u hakerskoj filozofiji je paralela konceptu "društvenog viška" koji je kamen temeljac klasične marksističke misli. Društveni višak se definiše kao materijalno bogatsko proizvedeno u društvu iznad nivoa potrebnog od strane direktnih proizvođača tog bogatstva[49]. Međutim, višak bogatstva je oduzet od strane neproizvođača, i tu leži poreklo klasnog društva[50]. Pobornici "post-oskudnosti" teže da zapostave odnose moći u društvu koji deluju na materijalno obilje.

Skorašnja studija pokazuje da socijaldemokratske zemlje severne Evrope najčešće doprinose Open Source-u, u odnosu na svoju populaciju, dok je aktivnost u Sjedinjenim državama u relativnim brojevima izneneđujuće niska[51]. Paradoksalno, Britanija i Komonvelt su manje uključeni u slobodno programiranje nego zemlje u kontinentalnoj Evropi, i pored činjenice da je operativni jezik engleski (Lancashire, 2001) Lancashire trvdi da nisko učestvovanje u slobodnom softveru u SAD (u reletivnim, ne apsolutnim brojevima) opovrgava pojam post-oskudne ekonomije poklona, zato što je SAD najbogatija zemlja na svetu. Njegov zaključak je pogrešan zato što i on neuspeva da uračuna raspodelu bogatstva. Baš suprotno, studija podržava vezu između opšeg sistema blagostanja i povećenosti nekomercijalnim projektima. Odatle je hakerski pokret politički u prenesenom značenju. Uspeh zajednice slobodnog softvera je usađen u širi politički kontekst redistribucije, čak i kada hakeri direktno ne učestvuju u toj borbi.


Kapital i zajednica

Antagonizam između slobodnog softvera i vlasničkoh sofvera može biti doveden u pitanje kada se setimo velikih korporacija koje sada podržavaju Open Source. Postoje i takve kompanije, od kojih su Cygnos i Red Hat najpoznatije, čiji su modeli poslovanja u potpunosti zasnovani na slobodnom softveru. Da li je ovo samo još jedan primer onoga što je Schumpeter obeležio kao "kreativna destrukcija" kapitalizma, gde mlada nova preduzeća izazivaju i zamenjuju stare poslovne običaje? Ovo je pogled mnogih reformističkih kritičara kopirajta. Pamela Samuelson odbacuje kopirajt industriju kao "dinosauruse Drugog talasa"[52], predlažući da je njihovo lobiranje za zaštitu kopirajta izolovano i propalo na duge staze.

Da bi se suprotstavili ovoj poziciji, moramo pregledati kako kompanije iskorišćavaju slobodan softver. Robert F. Young, direktor Red Hat-a, objašnjava da njegova kompanija ubeđuje mušterije da kupe softver putem robne marke koji mogu imati za džabe. Korisnici se odlučuju da plate Red Hat zato što im uliva osećaj pouzdanosti. Ovaj iracionalan ali neprinuđujući izvor dohotka, Young dodaje u kritičkom komentaru, stvara samo delić profita vlasničkog softvera. Korporacije u režimu vlasničkog softvera bile bi glupe ako bi se odrekle kopirajt-a, ukoliko nisu prinuđene na to (Young u DiBona, 1999)

Podržavajući Oz-ova predviđanja, velike kompanije koriste Open Source ako lider na tržištu, obično Microsoft, ima monopol nad tržištem. Ostale kompanije imaju malo da izgube, umesto toga mogu uvećati profit na drugi način, distribuirajući softver kako bi promovisali prodaju hardvera ili prodajući usluge tehničke podrške. Ali kako su profiti inferiorni, ovoj izbor je sekundaran omiljenom izboru, imati monopol nad tržištem; iz toga sledi da učestvovanje koroporacija u slobodnom softveru zahteva postojeći monopol.

Kompanije kao što je Netscape su privučene slobodnom softveru, tvrde zagovornici otvorenog izvornog koda, zbog inovativnog kapaciteta zajednice. Na drugi način, na štetu budućim revolucionarima otvorenog izvornog koda, kompanije traže sa saseku cenu rada[53]. Ako se kompanijama dozvoli da iskoriste neplaćeni, inovativni rad zajednice, kućni i najamni rad će biti izgiran tržišnim imperativom da se smanji sa personalnim troškovima. Neizbežno, zaposlenje i stanje plata softverskih programera, izvor primanja mnogih u zajednici slobodnog softvera, će biti ispod tržišne cene..[54] Opasnosti nepravljenja kritičke analize ne može biti demonstrirana jasnije.

Tada sigurno postoje kontradiktorni interesi između dve strane, koje ne potiču toliko od formalne aktivnosti (slobodnog ili zatvorenog softvera), koliko od svojih agenata (komunalnih ili komercijalnih). Ukoliko zajednice postanu direktni proizvođači vrednosti za kapital, može se očekivati da će se pojaviti antagonistički odnos sličan odnosu između kapitala i rada[55]. Iako ovo nije mesto za dalje razvijanje ove misli, predlažem jednu centralnu tačku borbe. Konflikti će verovatno evoluirati oko kontrole, pristupačnosti i toka profita omogućenog licencama posebno kad kompanije pokušavaju da maksimizuju rastojanje između slobodnog zajedničkog poduhvata uključenog u svaki projekat, dok sužavaju uslove korišćenja rezultata[56].

Ono što reformistički kritičari kopirajta kao Pamela Samuelson propuštaju je da sektori koje muči neautorizovano korišćenje kopirajta nisu duboko ukopani "dinosaurusi drugog talasa". Baš suprotno, kontradikcije intelektualnog vlasništva pogađaju u srce industrije "trećeg talasa", jezgra buduće ekonomije, bilo da su to multimedijalna zabava, softverski proizvodi, biomedicinski konglomerati ili ostale industrije zasnovane na vrhunskoj nauci. Da kažemo ne primamljiv način, ne prisustvujemo borbi za smrt, već pripremi za rođenje. To nije poslednja linija odbrane usamljenih, ukopanih kapitalista, neko koordinisana volja univerzalne kapitalističke klase, podržane kapitalističkom državom. Intelektualno vlasništvo teži da uspostavi potrebne uslove za održavanje tržišne ekonomije u budućnosti, u suprotnosti sa ekonomijom poklona. Glupo je verovati da će multinacionalne kompanije u većoj meri podržati strategiju protiv ovog plana, osim slučajno kada mogu profitirati "prelazeći liniju". U poslednjem poglavlju, uvešću istorijski materijalizam kako bi naglasio mogući konflikt.


Sputavanje opšteg intelekta

Marksove kratke beleške o "opštem intelektu" su istraživane od strane savremenih radikalnih mislilaca poznatih kao "autonomni marksisti"[57]. Zajednica slobodnog softvera daje prvi i najkompletniji primer da kolektivni proces učenja, komunikacije, ili opšti intelekt, postaje proizvodni entitet sam po sebi. Kod je u suštini jezik, i kao takav pruža čist model pretpostavke mrežnih eksternalija. Ta pretpostavka, tvrdeći da uporedivost preovlađuje isključivost, je posledica nerivalskih dobara, zato što "svako uzima od interneta mnogo više nego što može dati kao pojedinac", tako da bi podsticanje jednake razmene povredilo svakog (Barbrook, 1998). Lični interes osigurava "ekonomiju poklona"[58] u suprotnosti sa razmenom.

Snagu ekonomije poklona u organizovanju nematerijalnog društvenog rada su predložili akademski istraživači, koji je najvecim delom izgraden nad sistemom nagradivanja nezavisnom od zahteva tržišta (Shavell i Ypersele, 1999). U poslednje tri decenije naučno istraživanje se sve više privatizuje[59] kroz patente i prelaz finansiranja iz vladinog u privatni sektor (Nelkin, 1984). Robinson je sumirao paradoksalno postojanje istraživanja zasnovanog na vlasništvu: "Opravdanje za patentni sistem je da se usporavajući difuziju tehnološkog progresa brine da će biti još progresa da se difunduje... Kako je ukorenjen u kontradikciji, ne postoji idealno koristan patentni sistem [...]"[60]. U slučaju računarske industrije, istraživanje MIT-a navodi da nakon što je prisiljavanje patenata postalo česta praksa, inovacije u industriji su se usporile[61]. Naravno, kapitalizam nikada nije radio optimalno čak mereno u svojim uskim benčmark granicama. Na primer, kompanije su povremeno suzbijale nove tehnologije kako bi osigurale zavisnost od resursa (Dunford, 1987) Ali ako se ostvari predviđanje da "[....] specifično za inormacioni način razvoja je akcija znanja na znanje kao glavni izvor produktivnosti"[62] - odnosno, istraživanje i inovacija postanu srce ekonomije - tada imamo prava pitati; "[...] šta se dešava kada trenje postane mašina? " (DeLong i Froomkin, 2000).

Sada je razumno tvrditi da je režim intelektualnog vlasništva postao kočnica razvoja proizvodnih snaga koje se pojavljuju. On je takođe i kočnica korišćenja, kao u slučaju kada se siromašnim ljudima trećeg sveta uskraćuju lekovi koji im mogu spasiti život, i koji bi mogli biti isporučeni za zanemarljivu cenu (Bailey, 2001, ali se zadržavaju kako bi se sačuvala razmenska vrednost i robna forma leka.

Društveni rad prodire u kapitalističku proizvodnju, koja mora da iskoristi kooperativni i komunikativni kapacitet radne snage kako bi ostala konkurentna[63]. Bez koordinišuće funkcije, kapital gubi dominaciju nad radom, što navodi Lyon-a da kaže: "Pitanje je šta će se desiti kada se radnici, sa svom novom odgovornošću za kvalitet upitaju zašto je menadžment uopšte potreban"? Oslanjanje na sredstava prismotre je jedina preostala osnova moći koju menadžeri imaju nad svojim radnicima"[64].

Međutim ono što slobodan softver čini različitim i najviše obećava je da je on izrastao spontano i potpuno van prethodnih kapitalnih struktura proizvodnje.


Od vlasništva do licenci - promena u odnosima proizvodnje?

Sada kada je istorijski materijalizam pokazao da je sposoban da opiše evoluirajuće proizvodne snage i sputavanje tih snaga, od nas se zahteva da ispitamo tačnost njevovog predviđanja da se utiče i na odnose proizvodnje[65]. Od rasta kapitalizma, vlasništo dodeljeno privatnom vlasništvu je bilo primarno sredstvo "efektivne moći". Navodno, danas postoji pomak od vlasništa ka licencama kao dominantnoj formi kontrole nad sredstvima proizvodnje. Rast licenciranja je dominantan ne samo u informacionom sektoru, već je jednako potentan u poljoprivredi i proizvodnji. Uzmimo industriju brze hrane kao primer. Male jedinice proizvođača koji poseduju sredstva za rad rukovode većinom lanca prizvodnje, od farmera do ovlašćenog zatupnika. Kapital ne poseduje instalacije per se, ali i dalje otima veliki deo kontrolišući licence, bila to robna marka, patent ili kopirajt - različite inkarnacije režima privatnog vlasništva. Postoje neke stvarne prednosti na strani proizvodnje u odnosu na kapital u prevazilaženju režima vlasništva: "Rečima povećane konkurentnosti, što su raznovrsniji proizvodi i usluge, i kraće vreme životnog ciklusa proizvoda, kompanije ostaju na vrhu kontrolišući finansijske i distributivne kanale pri tom stavljajući teret vlasništva i menadžmenta fizičkih aktiva na manje entitete"[66].

Slično, postoje inicijative na strani potrošača da se vlaništvo zameni sa licencama: "Ovo je glavna mana proizvođača znanja u oslanjanju na formu vlaničnog režima. Dozvoljavajući da se proizvod može prodati, i time posedovati, vlasnik postaje nosilac prava (čak i ako su ta prava sekundarna i ograničena u odnosu na reprodukciju intelektualnog vlasništva) i ima legalna i legitimna prava koja se tiču korišćenja takvog vlasništva za svoje privatne ciljeve. "[67]. Ovo vodi Christopher May ka drastičnom predlogu. Znanje na koje kapital polaže pravo kao intelektualno vlasništvo je često prisvojeno iz zajednica na prvom mestu, bio to softver napravljen od strane hakera ili usevi koje su kultivisale generacije farmera. Strateguja za borbu protiv korporativne piraterije bi bilo priznanje statusa vlasničkih prava specifičnih zajednica. Ova strategija je u suštini pravac uzet od strane Free Software Foundation i kopilefta. Linija nije povučena između vlasništva i licenci, nego između suprostavljajućih formi licenci, jedne koja podržava vlasnički režim i druge koja podržava komunalni. Ko će odneti prevagu? Potsećajući se istorijskog materijalizma, jedna od njegovih osnova glasi "klasa koja vlada kroz period, ili trijumfuje posle epohalnog konflikta, je klasa koja je najviše pilagođena, najsposobnija, predordeđena da upravlja razvojom proizvodih snaga u datom momentu"[68]..


Zaključak

Marksizam nudi teoretsku osnovu za analizu kontradikcija urodenih u sadašnjem režimu intelektualnog vlasništva. Uspeh slobodnog softvera u nadigravanju komercijalnog softvera je primer produktivnih snaga opšteg intelekta, predviđenog od strane Marksa pre 150 godina. To potvrđuje tvrđenje autonomnih marksista da proizvodnja postaje intenzivno društvena, i podržava njihov slučaj rastućeg neslaganja između kolektivnog rada i ekonomije zasnovane na privatnom vlasništvu.

Produktivnost snage društvenog rada tera korporacije da potčinjavaju aktivnost zajednica. Ali ovde leži kontradikcija kapitala, sa jedne strane ima koristi od tehnološki stručnog, neplaćenog, društvenog rada korisnika: sa druge strane mora ugušiti snagu znanja tih korisnika kako bi zaštitio režim intelektualnog vlasništva. Da bi bilo na oba načina, kapital se može osloniti samo na svoju hegemonsku silu. Ovom cilju su pobornici Kalifornijske ideologije spremni da služe. Inicijalno, ideološka zbunjenost je prouzrokovana eksperimentisanjem kapitala da eksploatiše radnu snagu i idealizam kolektiva (Open Source licence, na primer), što čini liniju razdvajanja između prijatelja i neprijatelja težom za povlačenje. Ali za svaki uspešan "menadžment" društvene kooperacije koji hoće da pofitira, drugi delovi zajednice će biti radikalizovani i bačeni u konflikt. Neizbežno, zajednice će se pretvoriti inkubator protiv-hegemoskog otpora.

Baš ovde marksizam može da igra ulogu alata kritičke analize i ideološke svesnosti. Na kraju, pravac istorije se ne može svesti na proizvodne snage koje se javljaju, zgodno mapirane istorijskim materijaliznom, nego se postavlja i razrešava u borbi između društvenih činilaca. U ovoj borbi hakerski pokret je važan, naglašavam, zato što se može suprotstaviti dominaciji kapitala nad tehnološkom razvojem.




O autoru
Johan Söderberg tenutno završava svoj drugi stepen studija ilustracije na Falmouth College of Arts, England. Materijal za ovaj članak potiče iz nekoliko godina istraživanja i verovatno će na kraju biti pretočen u deo knjige o datoj temi. E-mail: soderbergjohan@hotmail.com


Prepoučeno čitanje
Želeo bih da preporučim četiri knjige za dalje čitanje.

Da bi se sveobuhvatno, dubinski sagledao marksistički odgovor na Informaciono doba, Nick Dyer-Witheford knjiga "Cyber-Marx, Cycles and Circuits of Struggle in High-Technology Capitalism" (Urbana, Ill.: University of Illinois Press, 1999) jeste ono što vam treba. Može se naći na sledećoj internet adresi: http://www.fims.uwo.ca/people/faculty/dyerwitheford/index.htm

Lawrence Lessig u svojoj knjizi "Code and Other Laws of Cyberspace" (New York: Basic Books, 1999) nudi ubedljivu argumentaciju zašto i kako informaciona tehnologija može da se transformiše iz svog sadašnjeg, arhaičnog stanja u mehanizam za regulaciju i nadzor.

Nainformisaniji pisac na kojeg sam naišao koji se direktno bavi pitanjem hakerisanja iz radikalne perspektive je Richard Barbrook. Njegove tekstove je lako naći na internetu.

Uz to, želeo bih da promovišem Lewis Mumford, čiji radovi iz 30-tih godina su još uvek zapanjujuće stvarni i perceptivni.


fusnote:



[1] Pripisuje se Bill Gates-u, prema James Wallace-u, "Overdrive: Bill Gates and the Race to Control Cyberspace", (New York: Wiley, 1997), str. 266; citirao Barbook (1998); videti takođe J.S. Kelly, 2000. "Opinion: Is free software communist?" na internet adresi: http://www.cnn.com/2000/TECH/computing/02/11/free.software.idg/, gde se kaže da "Poznata tvrdnja se često pripisuje Bill Gates-u, iako, da budemo fer, on tvrdi da to nikada nije rekao."
[2] Wright, Levine, i Sober, 1992, str. 11.
[3] Marksovo pisanje o temi je skromno, a mišljenja među savremenim marksistima se razmimoilaze oko toga šta je on hteo da kaže. Ja ću uzeti autortitativnu, ortodoksnu interpretaciju istorijskog materijalizma kako ga je G. Cohen definisao u svojoj knjizi "Karl Marxs Theory of History: a Defence".
[4] "Posle određene tačke razvoj proizvodnih snaga postaje prepreka za kapital; stoga kapital odnos postaje prepreka za produktivnu snagu rada. Kada je dostigao ovu tačku, kapital, tj. najamni rad, ulazi u isti odnos prema razvitku društvenog bogatstva i proizvodnih snaga kao sistem esnafa, kmetstvo, ropstvo, i neizbežno biva zbačen kao okovi." Marks, 1993, str. 749
[5] Castells, 1996, tom I, str. 478.
[6] Wright, Levine, i Sober, 1992, str. 37.
[7] Cohen, 2000, str. 331.
[8] Poreklo reči "patent" je veoma interesantno. Potiče od (eng. letters patent), otvorenih pisama dodeljivanih od strane evropskih suverena u svrhu osvajanja stranih zemljama ili dobijanja monopola; videti Shiva, 2000.
[9] Zagovarali su Baran i Sweezy na osnovu kritike Shiller-a and Wasko-a, 1988.
[10] Braverman, 1998, str. 133, naglašeno u originalu.
[11] Ekspanzionizam (imperijalizam) pokreće simultana potreba kapitala da snizi troškove rada (nadnice) uz povećanje proizvodnih kapaciteta. Potrošačka tržišta u kapitalističkim nacijama, koja čine radnici, su stoga nesposobna da apsorbuju povećani autput dobara i potrebno je neko spoljno tržište da bi se rešila kriza hiperprodukcije. Ali, taj spoljašnji prostor istovremeno postaje internalizovan u kapitalističku ekonomiju i ponovo počinje potraga za novim "spoljašnjim" tržištem. Za sveobuhvatan pregled kapitalističkog ekspanzionizma, videti: Hardt i Negri, 2000, str. 221 "Rosa Luxemburg je predvidela da će beskonačna ekspanzija kapitala propasti pri udaru u konačne granice Zemlje (Ibid., p. 228). Hardt i Negri predlažu da je globalizacija stanje u kome je cela "spoljašnjost" postala internalizovana, ali umesto kolapsa kapital više ne traga van već unutar svog domena, i ova ekspanzija umesto ekstenzivne postaje intenzivna" (Ibid., p. 272). Intenzivna ekspanzija je kolonizacija kulture.
[12] Robins i Webster u Mosco i Wasko, 1988, str. 65. i 66.
[13] Dyer-Witheford, 1999, str. 180.
[14] Ivan Ilič je možda razmatrao personalni računar kao potencijalan alat druželjubivosti, Ilič, 1973, str. 22: "alati podstiču druželjubivost do mere kada mogu biti lako korišćeni, od strane bilo koga, onoliko često ili retko koliko se želi, za ostvarivanje svrhe izabrane od korisnika. Korišćenje takvih alata od strane jedne osobe, ne sprečava drugu da ih jednako koristi. Oni ne zahtevaju prethodnu potvrdu korisnika. Njihovo postojanje ne nameće nikakvu obavezu da ih koristimo. Omogućavaju korisniku da izrazi svoje značenje u akciji." Kao primer druželjubljivih alata, Ilič pominje telefon.
[15] Dyer-Witheford, 1999, str. 72.
[16] Marks, 1993, str. 704-705.
[17] Bo Göransson i ja smo dalje istraživali ovaj pristup u dokumentu koji će tek biti objavljen.
[18] U Dosi et al., 1988.
[19] Hardt i Negri, 2001, str. 298.
[20] Marks, 1990, str. 106-107.
[21] Hardt i Negri, 2001, str. 285.
[22] Jefferson citiran u Barlow, 1994, na http://www.wired.com/wired/archive/2.03/economy.ideas_pr.html, pristupljeno 4. marta 2002.
[23] May, 2000, str. 42.
[24] Privatizacija informacija će imati dalekosežne posledice. Nauka zavisi od komercijalnih interesa (Nelkin, 1984), kao i obrazovni sitem (Noble, 1994.) Kulturni izrazi su eksproprisani i markirani (Klein, 1999). Stvoriće se nove nejednakosti u pristupačnosti informacijama (Rifkin, 2000). A nadzor postaje neophodan da bi se sačuvalo nematerijalno vlasništvo, sredstva omogućena računarskom revolucijom. (Lyon, 1994)
[25] Anarhisti su u potrošačkom društvu predvideli ovu kontradikciju u čisto materijalnoj sferi. "Pre jednog veka retkost proizvoda se morala trpeti; danas, mora se silom nametati - otuda značaj države u sadašnjem dobu"; Bookchin, 1977, str. 37.
[26] Lessig, 1999, str. 88.
[27] Videti The EuroLinux Alliance, na adresi http://www.eurolinux.org/ pristupljeno 4 marta 2002.
[28] Videti http://www.wto.org/english/docs_e/legal_e/legal_e.htm pristupljeno 4 marta 2002.
[29] May, 2000, str. 72.
[30] Pokušaji Svetske organizacije za intelektualno vlasništvo (World Intellectual Property Organisation, WIPO) da "obrazuje" javnost, nekada se graniče sa apsurdnim. Na primer, 26. april je prema WIPO Svetski dan intelektualnog vlasništva, "prilika da naglasimo značaj kreativnosti i inovacije u svakodnevom životu ljudi i u poboljšanju društva"; videti http://www.wipo.int/news/en/worldip/world_ip.htm pristupljeno 4. marta 2002.
[31] Bettig, 1997, str. 140, podvučeno sa moje strane.
[32] Lessig, 1999, str. 126.
[33] Gail L. Grant, citirano u Lessig, 1999, str. 40.
[34] Operaciju Sundevil, kampanju sprovođenja zakona na nacionalnom nivou u SAD, usmerenu prema hakerskoj zajednici (Steling, 1994) treba videtu u ovom svetlu. Medutim, direktna represija protiv visoko stručnih korisnika igra malu iako komplementarnu ulogu u planu obezbeđivanja sistema od nezavisnih subjekata. Njena prava snaga leži u smanjivanju nivoa veštine prosečnog korisnika, kao što je izraženo u obmanjivoj frazi "korisnički prijateljska tehnologija" (user-friendly technology).
[35] Jedna od ključnih poteškoća I.P. plana je identifikovana od strane Scott-a u "Copyright in a Frictionless World": "[...] Veliki deo INFRIGEMENT se prebacuje sa aktivnosti pravljenja profita na aktivnosti redukcije troškova. Dok je ranije vlasnik kopirajta možda imao distributora koji je prodavao desetine hiljada kopija dela, danas je distributora zamenilo desetine hiljada individua od kojih svaka stiče po jednu kopiju tog dela iz možda različitih informacionih izvora... Ima prosto previše meta od kojih ni jednu ne vredi juriti." Ovo razmišljanje se samo potvrđuje ako pretpostavimo da je regulisanje ponašanja desetina hiljada individua nemoguć poduhvat. Ako se plašimo da kompjuteri nude takve mogućnosti, onda je upravo ovo razlog zašto postoje snažne inicijative da se stvori jedan panopticon
[36] May, 2000, str. 147.
[37] u Kahin et al., 2000, p. 97.
[38] "U Digitalnom zakonu o autorskim pravima (Digital Millennium Copyright Act) donetom 1998. godine, Kongres je proglasio za težak zločin pisanje i prodavanje softvera koji zaobilazi šeme upravljanja autorskim pravima"; Lessig, 1999, str. 49.
[39] "Copyleft koristi zakone o copyright-u, ali ih izvrće naglavačke da bi poslužili suprotnom cilju: umesto da služi privatizovanju softvera, on postaje sredstvo za čuvanje softvera slobodnim"; Richard Stallman, u DiBona, Ockman i Stone, 1999, str. 59.
[40] Poslednji eksperiment koji uključuje kopileft je Open-Cola, bezalkolholno piće snabdeveno receptom. Još jedna nova inicijativa je enciklopedija Wikipedia, koja je pisana i uređivana u maniru otvorenog izvornog koda (Lawton, 2002). Moglen tvrdi da su vesti sledeće polje na kojem će anarhija trujumfovati, zato što medijski konglomerati "[…] sa svojim preplaćenim lepim ljudima i svojom masivnom tehničkom infrastrukturom su skoro jedine organizacije na svetu koje mogu priuštiti da budu svuda svo vreme" (Moglen, 1999, str. 17). Osnivanje nezavisnih medijskih centara, globalne mreža gde svako može izveštavati o lokalnim vestima, potvrđuje predviđanja; videti: http://www.indymedia.org/ pristupljeno 4. marta. 2002.
[41] DiBona et al., 1999, str. 9.
[42] Videti http://www-oss.fnal.gov/fss/documentation/linux/ pristupljeno 4.. marta 2002, i Young u DiBona et al., 1999, str. 119.
[43] Young u DiBona et al., 1999, str. 124.
[44] Shy u Kahin i Varian, 2000, str. 105.
[45] Op. cit., str. 108.
[46] Hardt i Negri, 2000, str. 56.
[47] Castells, 1996, tom I, str. 476. Činjenica da delovi Open Source zajednice imaju koristi od svog (i tuđeg) rada ne isključuje postojanje "sukoba interesa" kao što ni doušnici i batinaši nego dokazuju da kapital i rad žive u harmoničnom braku. Isto kao što će uvek biti nekoga ko će odbaciti svoja ubeđenja zarad ličnih koristi, antagonistički odnos garantuje da će se drugi radikalizovati i "stupiti u zajedničke redove".
[48] Mumfred je napisao 1934. da udovice, siročici i usedelice čine zakupodavačku klasu nezavisnu od odnosa najamnog rada i ova klasa daje neproporcionalni deo društvene kulturne proizvodnje ; "[…] zaista, mali prihodi klase zakupodavaca su očigledana pomoć u umetnosti i nauci njihovim primaocima: Milton, Shellez, Darwin, Ruskin su postojali zahvaljujući takvoj naklonosti […]" i "proširenje ovakvog sitema na zajednicu kao celinu je ono što smatram osnovnim komunizmom"; Mumford, 1986, str. 151.
[49] Cohen razlikuje četiri istorijska stadijuma na bazi količine viška koji društvo stvara. "U prvoj fazi, proizvodne snage su suviše slabe da bi dozvolile klasi ne-proizvođača da žive od rada proizvođača". Ova epoha u istoriji se ponekad smatra za 'primitivni komunizam'. "U drugoj fazi mateirjalnog razvoja, višak se javlja u dovoljnoj veličini da izdržava eksploatišuću klasu, ali nije dovoljno veliki da bi se omogućio kapitalistički akumulacioni proces. Ovu fazu čine robovlasnička i fedudalna društva. "U trećoj fazi višak postaje dovoljno veliki da kapitalizam postaje moguć.On onda dalje raste dok ne postane toliko veliki da kapitalizam postaje neodrživ, i četvrta i poslednja socijalna forma, koje je ne-primitivni komunizam, moderno bezklasno društvo, nastaje"; Cohen, 2000, str. 364-365.
[50] "Tok društvenog razvoja ni na koji način ne znači da kada jedna individua zadovolji svoje potrebe nastavlja sa stvaranjem viška za sebe; već pre zato što jedna individua ili klasa individua je prisiljena da radi više nego što je potrebno za zadovoljavanje sopstvenih potreba - zato što višak rada na jednoj strani, stoga nerad i višak bogatstva su suprotstavljeni jedno drugom. U stvarnosti razvoj bogatstva postoji samo u ovim suprostnostima: potencijalno njihov razvoj je mogučnost suspendovanja ovih suprotnosti"; Marks, 1993, str. 401, naglašeno u originalu.
[51] Deo objašnjenja ovog paradoksa, koje je ponudio David Lancashire i sa kojim se saglašavam, jeste da je industrija softvera veća u S.A.D. i verovatnije je da će Open Source programere.
[52] Samuelson, 1996, str. 191. U ovom slučaju "drugi talas" se odnosi na tri talasa poljoprivrede, manufakture i informacije, futuriste Alvin Toffler-a (1980)..
[53] "A ipak ne negira se da su iste one zajednice koje su potrčale da veličaju Open Source pokret u prošlosti bile iste one koje su najbrže "unovčile" ovaj fenomen. Slashdot je deo Open Source Developers Network (OSDN), i teško da je slučajnost to što sajt navija za sestru-kompaniju Sourceforge kada berzanska vrednost majka-kompanije VA Linux raste sa produktivnošću neplaćenih stručnjaka"; Lancashire, 2001.
[54] Lancashire-ovo opažanje da geografija igra ulogu kada je u pitanju mesto gde se Open Soure programiranje odvija, i da u Sjedinjenim Državama sa svojom vrhunskom računarskom industrijom, programeri teže su budu apsorbovani u komercijalni sektor, aktuelizuje drugi problem. Ako pretežno američke firme, i u neku ruku evropske, prihvate model korišćenja besplatne radne snage globalnih zajednica, dok donekle plaćaju domaće radnike, to može dodati još jedan kanal odliva resursa od siromašnih nacija ka moćnim.
[55] Zaista, mnogi marksisti bi odbacili ovu tvrdnju, ali ona je centralni koncept u razmišljanju "autonomnih marksista". "Organizacija ciklusa proizvodnje nematerijalnog rada [...] nije određena sa četiri zida fabrike. Lokacija na kojoj se ona odvija je društvo uopšte [...]"; Lazzarato u Virno i Hardt, 1996, str. 136. Stoga, sve aktivnosti u društvu postaju "[...] predmet kapitalističkoj disciplini i kapitalističkim proizvodnim odnosima. Ova činjenica bivanja unutar kapitala i održavanja kapitala je ono što definiše proletarijat kao klasu."; Hardt i Negri, 2000, str. 53.
[56] Razlaz izmedu GPL-a i Open Source licenci i slučaj kada poslovni zahtevi nameću ponovno pisanje uslova aktivnosti zajednice kako bi bolje pristajali njihovim zahtevima.. Joe Barr piše da je GPL glavna meta širenja glasina zato što se ne može kompromitovati. "Zašto Microsoft brine o razlikama između licenci otvorenog izvornog koda? Pa, dobro su iskorisli kod razlicitih BSD projekata. Zato što BSD licence nisu "copyleft" licence, svako je dobrodošao da koristi njihiv kod i "zaključa ga" iza sopstvenih zatvorenih, vlasničkih licenci." Barr, 2011, "Live and let licence" http://www.itworld.com/AppDev/350/LWD010523vcontrol4/ pristupljeno 4. marta 2002
[57] "Danas produktivnost, bogatstvo, i stvaranje društvenih viškova uzima oblik kooperativne interaktivnosti kroz lingvističke, komunikacione i afektivne mreže"; Hardt i Negri, 1999, str. 294.
[58] Frazu "ekonomija poklona" je prvi put koristio Marsel Mauss (1988) da bi opisao ekonomsku organizaciju prekapitalističkih društava. Kasnije situacionisti su usvojili termin u svojoj kritici otuđenja u kapitalističkom društvu (Debord, 1992). Ekonomija poklona je ponovo aktuelizovana od strane hakerske zajednice kao što je izraženo u frazi "informacija želi da bude slobodna". Termin "ekonomija poklona" nije u potpunosti primenljv zato što je centralna funkcija poklona lična obaveza koju nameće. Zato bi bilo zgodnije govoriti o "modelu biblioteke" (Frow, 1996), međutim ja ću koristiti termin "ekonomija poklona" zato što je postao uobičajen.
[59] Marks je anticipirao ovaj razvoj događaja, i pisao "[...] Prvo je analiza i primena mehaničkih i hemijskih zakona, proizašla direktno iz nauke, omogućila da mašine obavljaju isti rad koji je ranije obavljao radnik... Inovacija onda postaje biznis, i primena nauke na direktnu proizvodnju i sama postaje faktor koji determiniše i upravlja njime"; Marks, 1993, str. 704.
[60] Robinson, citiran u Nelkin, 1984, str. 15.
[61] Bessen i Maskin, 2000, str. 2-3.
[62] Castells, 1996, tom I, str. 17.
[63] "[...] ciklus nematerijalnog rada uzima kao polaznu tačku društvenu radnu snagu koja je nezavisna i sposobna da organizuje i svoj rad i svoj odnos sa poslovnim entitetima"; Lazzarato u Virno i Hardt, 1996, str. 137.
[64] Lyon, 1994, str. 133.
[65] Odnosi proizvodnje su "[...] odnosi efektivne moći nad osobama i proizvodnim snagama [...]"; Cohen, 2000, str. 63.
[66] Rifkin, 2000, str. 27.
[67] May, 2000 str. 139.
[68] Cohen, 2000, str. 149.



Reference
- Michael Bailey, 2001. "Priced Out of Reach: How WTO Patent Policies Will Reduce Access to Medicines in the Developing World," at http://www.oxfam.org.uk/policy/papers/priced/priced.rtf, accessed 4 March 2002.
- Richard Barbrook, 1998. "The High-Tech Gift Economy," First Monday, volume 3, number 12 (December), at http://firstmonday.org/issues/issue3_12/barbrook/, accessed 4 March 2002.
- John P. Barlow, 1994. "The Economy of Ideas," at http://www.wired.com/wired/archive/2.03/economy.ideas_pr.html, accessed 4 March 2002.
- Joe Barr, 2001, "Live and let license," http://www.itworld.com/AppDev/350/LWD010523vcontrol4/, accessed 4 March 2002.
- James Bessen and Eric Maskin, 2000. "Sequential Innovation, Patents, and Imitation," at http://www.researchoninnovation.org/patent.pdf, accessed 4 March 2002.
- Roland V. Bettig, 1997 "The Enclosure of Cyberspace," Critical Studies in Mass Communication, volume 14, number 2 (June), pp. 138-157.
- Roland V. Bettig, 1996. Copyrighting Culture: The Political Economy of Intellectual Property. Boulder, Colo.: Westview Press.
- Nikolai Bezroukov, 1999a. "Open Source Development as a Special Type of Academic Research (Critique of Vulgar Raymondism)," First Monday, volume 4, number 10 (October), at http://firstmonday.org/issues/issue4_10/bezroukov/, accessed 4 March 2002.
- Nikolai Bezroukov, 1999b. "A Second Look at the Cathedral and the Bazaar," First Monday, volume 4, number 12 (December), at http://firstmonday.org/issues/issue4_12/bezroukov/, accessed 4 March 2002.
- Murray Bookchin, 1977. Post-Scarcity Anarchism. Montreal: Black Rose Books.
- Harry Braverman, 1998. Labor and Monopoly Capital: The Degradation of Work in the Twentieth Century. New York: Monthly Review Press.
- Manuel Castells, 1996. The Rise of the Network Society. Information age, volume 1. Malden, Mass.: Blackwell.
- G.A. Cohen, 2000. Karl Marx's Theory of History: A Defence. Oxford: Clarendon Press.
- Guy Debord, 1994. The Society of the Spectacle. New York: Zone Books.
- Chris DiBona, Sam Ockman and Mark Stone (editors), 1999. Open Sources: Voices from the Open Source Revolution. Sebastopol, Calif.: O'Reilly & Associates.
- Giovanni Dosi, Christopher Freeman, Richard Nelson, Gerald Silverberg and Luc Soete (editors), 1988. Technical Change and Economic Theory. London: Pinter.
- Richard Dunford, 1987. "The Suppression of Technology," Administrative Science Quarterly, volume 32, pp. 512-525.
- Nick Dyer-Witheford, 1999. Cyber-Marx: Cycles and Circuits of Struggle in High-Technology Capitalism. Urbana, Ill.: University of Illinois Press.
- Richard Edwards, 1979. Contested Terrain: The Transformation of the Workplace in the Twentieth Century. New York: Basic Books.
- John Frow, 1996. "Information as Gift and Commodity," New Left Review, number 219 (September-October), pp. 89108.
- Rishab Ghosh and and Vipul Ved Prakash, 2000. "The Orbiten Free Software Survey," First Monday, volume 5, number 7 (July), at http://firstmonday.org/issues/issue5_7/ghosh/, accessed 4 March 2002.
- Anthony Giddens, 1995. A Contemporary Critique of Historical Materialism. Second edition. London: Macmillan.
- Arnulf Grubler and Helga Nowotny, 1990. "Towards the Fifth Kondratiev Upswing: Elements of am Emerging New Growth Phase and Possible Development Trajectories," International Journal of Technological Management, volume 5, number 4, pp. 431-471.
- Gisle Hannemyr, 1999. "Technology and Pleasure: Considering Hacking Constructive," First Monday, volume 4, number 2 (February), at http://firstmonday.org/issues/issue4_2/gisle/, accessed 4 March 2002.
- Michael Hardt and Antonio Negri, 2000. Empire. Cambridge, Mass.: Harvard University Press.
- A. Michael Heller, 1998. "The Tragedy of Anticommons: Property in the Transition from Marx to Markets," Harvard Law Review, volume 61, pp. 622-687.
- Ivan Illich, 1973. Tools for Conviviality. London: Calder and Boyars.
- Brian Kahin
- Naomi Klein, 2000. No Logo: Taking Aim at the Brand Bullies. New York: Picador.
- Thomas S. Kuhn, 1996. The Structure of Scientific Revolutions. Third edition. Chicago: University of Chicago Press.
- David Lancashire, 2001. "Code, Culture and Cash: The Fading Altruism of Open Source Development," First Monday, volume 6, number 12 (December), at http://firstmonday.org/issues/issue6_12/lancashire/, accessed 4 March 2002.
- Graham Lawton, 2002. "The Great Giveaway," New Scientist, number 2328 (2 February), pp. 34-37, and at http://www.newscientist.com/hottopics/copyleft/copyleftart.jsp, accessed 4 March 2002.
- John Lerner and Jean Tirole, 2000. "The Simple Economics of Open Source," National Bureau of Economic Research (NBER) Working Paper number w7600, abstract at http://papers.nber.org/papers/w7600, accessed 4 March 2002.
- Lawrence Lessig, 1999. Code and Other Laws of Cyberspace New York: Basic Books.
- David Lyon, 1994. The Electronic Eye: The Rise of the Surveillance Society. London: Polity Press.
- Steve Mann, 2000. "Free Source as Free Thought: Architecting Free Standards," First Monday, volume 5, number 1 (January), at http://firstmonday.org/issues/issue5_1/mann/, accessed 4 March 2002.
- John Markoff, 2000. "The Concept of Copyright Fights for Internet Survival," at http://www.nytimes.com/library/tech/00/05/biztech/articles/10digital.html, accessed 4 March 2002.
- Karl Marx, 1990. Capital. London: Penguin.
- Karl Marx, 1993. Grundrisse. Foundations of the Critique of Political Economy. London: Penguin.
- Marcel Mauss, 1988. The Gift: Forms and Functions of Exchange in Archaic Societies. London: Routledge and Kegan Paul.
- Christopher May, 2000. Global Political Economy of Intellectual Property Rights: The New Enclosure? London: Routledge.
- Eben Moglen, 1999. "Anarchism Triumphant: Free Software and the Death of Copyright," First Monday, volume 4, number 8 (August), at http://firstmonday.org/issues/issue4_8/moglen/, accessed 4 March 2002.
- Jae Yun Moon and Lee Sproull, 1999. "Essence of Distributed Work: The Case of the Linux Kernel," First Monday, volume 5, number 11 (November), at http://firstmonday.org/issues/issue5_11/moon/, accessed 4 March 2002.
- Vincent Mosco and Janet Wasko (editors), 1988. The Political Economy of Information. Madison, Wis.: University of Wisconsin Press.
- Lewis Mumford, 1986. The Future of Technics & Civilization. London: Freedom Press.
- National Research Council, 2000. The Digital Dilemma: Intellectual Property in the Information Age. Washington D.C.: National Academy Press.
- Dorothy Nelkin, 1984. Science as Intellectual Property: Who Controls Research? New York: Macmillan.
- David F. Noble, 1998. "Digital Diploma Mills: The Automation of Higher Education," First Monday, volume 3, number 1 (January), at http://firstmonday.org/issues/issue3_1/noble/, accessed 4 March 2002.
- Eric S. Raymond, 1998a. "The Cathedral and the Bazaar," First Monday, volume 3, number 3 (March), at http://firstmonday.org/issues/issue3_3/raymond/, accessed 4 March 2002.
- Eric S. Raymond, 1998b. "Homesteading the Noosphere," First Monday, volume 3, number 10 (October), at http://firstmonday.org/issues/issue3_10/raymond/, accessed 4 March 2002.
- Jeremy Rifkin, 2000. The Age of Access: How the Shift from Ownership to Access is Transforming Capitalism. London: Penguin.
- Jeremy Rifkin, 1995. The End of Work: The Decline of the Global Labor Force and the Dawn of the Post-Market Era. New York: G.P. Putnam's Sons.
- Pamela Samuelson, 1996a. "Regulation of Technologies to Protect Copyrighted Works," Communication of the ACM, volume 39, number 7 (July), pp. 17-22.
- Pamela Samuelson, 1996b. "The Copyright Grab," Wired, volume 4, number 1 (January), pp. 134-138, 188-192, and at http://www
- Brendan Scott, 2001. "Copyright in a Frictionless World: Toward a Rhetoric of Responsibility," First Monday, volume 6, number 9 (September), at http://firstmonday.org/issues/issue6_9/scott/, accessed 4 March 2002.
- Richard Sennett, 1999. The Corrosion of Character: The Personal Consequences of Work in the New Capitalism. New York: Norton.
- Steven Shavell and Tanguy van Ypersele, 1999. "Rewards versus Intellectual Property Rights," National Bureau of Economic Research (NBER) Working Paper number w6956, abstract at http://papers.nber.org/papers/W6956, accessed 4 March 2002.
- Vandana Shiva, 2000. "The Threat to Third World Farmers," Ecologist, volume 60, number 6 (September), pp. 40-43.
- Julian Stallabrass, 1995. "Empowering Technology: The Exploration of Cyberspace," New Left Review, number 211 (May-June), pp. 3-32.
- Bruce Sterling, 1994. The Hacker Crackdown: Law and Disorder on the Electronic Frontier. London: Penguin.
- Alvin Toffler, 1980. The Third Wave. New York: Morrow.
- Paolo Virno and Michael Hardt (editors), 1996. Radical Thought in Italy: A Potential Politics. Minneapolis: University of Minnesota Press.
- Craig S. Volland, 1987. "A Comprehensive Theory of Long Wave Cycles," Technological Forecasting and Social Change, volume 32, number 2 (September), pp. 123-145.
- Erik Olin Wright, Andrew Levine and Elliott Sober, 1992. Reconstructing Marxism: Essays on Explanation and the Theory of History. London: Verso.
- Samuel A. Wolpert and Joyce Friedman Wolpert, 1986. Economics of Information. New York: Van Nostrand Reinhold.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.