Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


STANJE NA ZAPADU:
Ekskluzivan intervju sa aktivistom u britanskom radničkom pokretu
datum: 24/01/01


Nedavno smo imali priliku da napravimo ekskluzivan intervju sa Džonom Frensisom, aktivistom u britanskom radničkom pokretu, o situaciji na zapadu i perspektivama. Da li je ono što se može videti u domaćim medijima stvaran odraz tamošnjeg stanja?


Crveni Kritičar: Kakva je situacija u privredama na zapadu?

John Francis: Poslednjih desetak godina zapad (sa izuzetkom Japana) ostvaruje ekonomski rast. Ali, sami brojevi koji govore o ekonomskom rastu mogu biti zavodljivi.

U proteklih dvadeset pet godina svedoci smo konstantnih napada na sve za šta su se radnici izborili u proteklom periodu. Posle Drugog svetskog rata kapitalizam na zapadu je doživeo najveći polet u istoriji. Ostvarene su vrlo visoke stope rasta. Na bazi ovoga radnici su bili u mogućnosti da osvoje značajne koncesije od kapitalističke klase. Razvijan je koncept 'države blagostanja'. U zapadnoj Evropi formirane su Nacionalne zdravstvene organizacije koje su svim građanima garantovale besplatnu zdravstvenu zaštitu. Svako je imao pravo na penziju, besplatno obrazovanje, itd. Mnogi od sektora privrede, kao što su železnica, proizvodnja električne energije, gasa, vodovod... bili su nacionalizovani.

Sada se sve promenilo. Mogli bi smo reći da je recesija '74-75 označila fundamentalnu prekretnicu u zapadnim kapitalističkim privredama. Polet koji je počeo posle Drugog svetskog rata završio se. Došlo je do masivnog rasta nezaposlenosti i inflacije, koje su se odjednom pojavile u svim zapadnim zemljama.

Postalo je moderno tvrditi da problem leži u ogromnoj javnoj potrošnji u posleratnom periodu. Stoga, još od sedamdesetih potoji jedna zajednička karakteristika za politiku svih vlada koje su dolazile na vlast (bilo da su konzervatvnog ili socijal-demokratskog/radničkog tipa). Sve su bazirale svoju politiku na ideju da državna potrošnja mora biti smanjena.

U svim ovim zemljama svedoci smo konstantnih napada na penzioni sistem. Došlo je do uvođenja naplaćivanja lekova (koji su do '70. bili besplatni). Univerzitetsko obrazovanje koje je u većini zemalja bilo besplatno sada to više nije. U Britaniji, na primer, ne samo da je bilo besplatno, već je većina studenata imala pravo na određenu, bespovratnu količinu novca kojom su mogli da se izdržavaju bez pomoći roditelja. Sada studenti moraju da plaćaju takse 1000 funti godišnje, i moraju da uzimaju kredite od banke da bi se izdržavali. Ovi krediti se moraju vratiti kada se studentni zaposle.

Takođe, veći deo državnih preduzeća je privatizovan (železnica, gasovodi, proizvodnja elektirčne energije...). Zamisao je bila da će država prodajom ovih sektora privatnim investitorima prikupiti novac za otplatu dela javnog duga. Drugi argument koji je često korišćen da opravda privatizaciju je da će otvorena konkurencija na tržištu primorati kompanije da budu efikasnije. U početku je ovo izgledalo kao ubedljiv argument. Kako bilo, stvarnost se pokazala potpuno drugačijom.

Britanija je najbolji primer za ovo. Ona se obično smatra zemljom koja je otišla najdalje u privatizaciji. Privatizovala je železnicu, gasovode, elektrane, rudnike, čeličane, telekomunikacije, i još mnogo toga. Ali vreme i iskustvo su pokazali da privatizacija nije unapredila ove sektore.

Rudarstvo je praktično izumrlo. 1985 radilo je 180.000 rudara, a sada jedva 20.000! Veliki delovi zemlje, posebno u Škotskoj, Velsu i delovima severne Engleske, sada imaju problema sa nezaposlenošću. Kvalitet vode za piće više nije isti. U prošlosti se Britanija ponosila kvalitetom vode za piće. Sada ljudi više nemaju poverenja u kvalitet vode kao ranije. Bilo je slučajeva da su se ljudi zarazili vodom iz vodovoda. Cene gasa i struje nisu pale. Cene Britanskog Telekoma su nastavile da rastu.

Ali, najjasnije se katastrofalni efekti privatizacije vide na železnici. Privatni investitori koji su preuzeli železnicu nisu dovoljno investirali, što je dovelo do propadanja sistema. U prošlih nekoliko godina svedoci smo fatalnih nesreća, u kojima su poginule desetine ljudi. Poslednja nesreća u Hatfildu, severno od Londona, pokazala je da stotine kilometara pruge više nisu bezbedne. U Hatfildu je voz sleteo sa šina u krivini zbog toga što su one bile stare i oštećene. Narod Britanije je vrlo ogorčen zbog ovoga - vozovi kasne, često se i otkazuju. Prenatrpani su i preskupi. Povrh svega, sada imamo i pogibije putnika.

Kompanija koja poseduje pruge, Railtrack, sada je primorana da otpočne hitan program obnavljanja zastarelih šina. Ovo podrazumeva promenu hiljada kilometara šina, i zahteva mnogo vremena. Dok su radovi u toku, mnogi vozovi se otkazuju. Takođe moraju sporije da voze zbog opasnosti od sletanja sa šina.

U suštini, možemo reći da je sistem železnica u Britaniji u kolapsu. Neki ga porede sa zemljama trećeg sveta! Sve ovo je imalo dramatične efekte na razmišljanje običnog naroda. Istraživanja javnog mnenja pokazuju da bi preko 75% Britanaca želelo da železnica bude renacionalizovana! Blerova vlada sada želi da privatizuje londonski metro, ali je posle iskustva sa železnicom, većina stanovnika Londona protiv.

Kolaps železnice je doveo do masovnog rasta drumskog saobraćaja. Samo tokom božićnih praznika, broj automobila na ulicama je porastao za 10%. Ovo je bilo praćeno značajnim rastom broja saobraćajnih nesreća i pogibija. Ovo dolazi povrh ionako loše situacije u saobraćaju. Za 20 kilometara do centra Londona kolima treba vam između sat i sat ipo. Parkiranje je skoro nemoguće, a tamo gde ima mesta, vrlo je skupo. Na pojedinim mestima cena iznosi dve funte na sat (približno 200 din).

Na ovo se nadovezuju i problemi sa zagađenjem životne sredine. Nivo zagađenja je dostigao neviđene razmere. 20% dece u Britaniji sada pati od astme. Pre dvadeset godina bolovalo je samo 5%.

Celokupna infrastruktura društva propada. 5.000 ljudi umire svake godine od infekcija koje su dobili u bolnicama! Nivo higijene u mnogim bolnicama je dramatično opao. Nedavni izveštaj je otkrio da bar jedna trećina bolnica ne ispunjava propisane higijenske standarde. U mnogim bolnicama smeće se ne uklanja odmah, već određeno vreme stoji po hodnicima. Povrh svega, postoji i nedostatak osoblja zbog dugog radnog vremena i niskih plata. Britansko zdravstvo ne bi moglo da funkcioniše bez velikog broja medicinskih sestara i doktora stranog porekla koji rade za niže plate.

Od bilo kog profesora u Britaniji možete čuti sličnu priču. Oni su primorani da rade duže nego ranije. Njihove plate nisu pratile kretanje inflacije i cena, i povrh toga, raste nasilje u školama.

Čak i hrana nije više garantovano bezbedna. Čuli ste za bolest ludih krava. Ali, nije bezbedno jesti ni hranu koja sadrži sirova jaja zbog opasnosti od salmonele. Najnoviji skandal je bio oko proizvodnje ribe - losa. Los bi trebalo da bude vrlo zdrava hrana. Ali sada se 99% losova koji se koriste za ishranu u Britaniji uzgaja u ribnjacima. Tamo ih kljukaju raznim hemikalijama. Na primer, losova prirodna boja je ružičasta, ali uzgajana riba u ribnjacima postaje žuta, i da bi izgledala prirodno hrane je posebnim pigmentima!

Uslovi rada su se takođe dramatično pogoršali. Sve do kraja '70-tih prosečno radno vreme se smanjivalo. Od tada je ponovo počelo da raste. Ljudi su primorani da duže rade. I sam tempo rada je ubrzan. To objašnjava zašto sve više ljudi pati od stresa uzrokovanog poslom.

Mogao bih ovako da nabrajam do sutra, i trebala bi mi cela knjiga da objasnim nazadovanje u svakom aspektu života u Britaniji i celoj zapadnoj Evropi. Činjenica je da je Britanija model za sve druge evropske kapitalističke zemlje. Isti procesi koji se u njoj odvijaju mogu se videti širom Evrope.

Stoga tzv. "uspeh" kapitalizma ne treba meriti samo brojem novih radnih mesta, ili vrednosti zarada, već i opštim padom uslova svakodnevnog života i zagađenjem okruženja.

Takođe ne treba gledati na zarade samo prostim poređenjem deviznih kurseva. Običan radnik u Londonu može da zaradi oko 1.000 funti mesečno (100.000 dinara), dok je prosek 1.800 funti mesečno (što uključuje i vrlo visoke i vrlo niske zarade). Od toga od mora da plati od 500 do 1.000 funti za stanarinu, oko 100 funti mesečno za javni prevoz... Račun u supermarketu vrlo lako može iznositi između 60 i 100 funti nedeljno.

Povrh svega ovoga, sada vidimo početak recesije u Sjedinjenim Američkim Državama, što će uzdrmati ceo svet. Stoga, u narednom periodu, uz sav ovaj pad standarda, videćemo ponovni rast nezaposlenosti, što će milionima ljudi učiniti život nepodnošljivim.


CK: Da li je monetarizam rešenje?

JF: Monetarizam je postao veoma popularan posle visoke inflacije '70-tih. Problem sa monetarizmom je da se on bavi samo jednom stranom problema. Tačno je da veliki rast količine novca u opticaju vodi ka inflatornim pritiscima. U toku 25 godina od 1948. država je ubrizgala veliku količinu novca u privredu. U nekim zapadnim zemljama javna potrošnja je obuhvatala oko 20% tržišta. Kako je privreda zapadala u recesiju 1974-75. postalo je očigledno da ogromne sume fiktivnog kapitala plutaju u ekonomiji. Stoga su monetaristi rekli da je rešenje u obuzdavanju štampanja novca. Margaret Tačer je bila simbol ovakve politike. Sva državna imovina je trebala biti rasprodata, svi javni rashodi (kao što su davanja za nezaposlene, penzije, sredstva za škole i bolnice, itd.) morali su biti reducirani.

Problem je u tome što primenom ovakve politike redukujete kupovnu snagu naroda. Radnici imaju manje novca koji mogu potrošiti. Država nudi manje poslova. Kamate takođe rastu kao rezultat monetarističke politike. Ideja je da je neophodno redukovati kredite da bi se smanjila količina novca u opticaju. Da bi se to postiglo, cena kapitala se podiže. Ovo običnom radniku otežava kupovinu kuće ili automobila, a i kapitalisti moraju više platiti kroz kamate kroz pozajmljivanje kapitala. Na dugi rok, striktna primena monetarizma može dovesti do užasnih deflacionih efekata. To smo videli u Japanu, gde je privreda praktično u recesiji poslednjih deset godina!


CK: Konflikti između imperijalističkih sila?

JF: Pa, toga ima dosta. Problem je da svi žele da izlaz iz krize nađu u izvozu. SAD žele da izvoze više u Japan i Evropu. Isto važi za Evropu, itd... Ovo nužno vodi konfliktima širom planete. Rat banana je ilustracija ovoga. Posle kolapsa režima u istočnoj Evropi američka United Fruit Company i druge slične kompanije su povećale broj plantaža banana koje kontrolišu u Centralnoj Americi. Mislili su da će doći do velikog razvoja tržišta banana u istočnoj Evropi. Pokazalo se da su pogrešili. Tada su SAD izvršile enorman pritisak na Evropsku Uniju da otvori svoje tržište bananama iz Centralne Amerike. Problem je bio u tome što je Evropska Unija imala specijalne trgovinske odnose sa bivšim kolonijama na Karibima, posebno Britanija. Konflikti ove prirode periodično eksplodiraju oko raznih proizvoda, kao što je govedina, na primer. Problem je u tome što većina glavnih kapitalističkih sila zapada proizvodi više nego što svetsko tržište može da apsorbuje. Stoga svaka od njih može izvoziti više samo na račun svojih konkurenata.

Zapadne sile su se takođe, de facto, borile međusobno iza zavese u lokalnim ratovima. Na primer u konfliktu u Siera Leoneu Francuska je podržavaja jednu, a Britanija drugu stranu. Britanija je želela da kontroliše dijamantska polja na severu zemlje i stoga podržava tzv. "legitimnu" vladu, dok Francuska trguje sa "pobunjenicima" preko susedne Liberije. Očigledno ima i konfliktnih interesa u samoj Evropi. Jasno je da je Francuska imala drugačije prioritete u Jugoslaviji od Britanije. Nemačka bi želela da se proširi na istok i da uključi u EU zemlje kao što su Poljska i mađarska, ali Francuska zna da bi to ugrozilo njene poljoprivredne interese jednom kada jeftina hrana počne da stiže sa istoka.

Tu su takođe i konflikti interesa između EU i SAD, ali i unutar same EU. Ono što Evropsku Uniju drži na okupu, uprkos konfliktima je potreba da se zajedno bore protiv konkurencije SAD i Japana. Ni jedna od članica EU sama ne bi mogla opstati na svetskom tržištu.


CK: Šta mislite o "trećem putu"?

JF: Takozvani "treći put" je izmislio Toni Bler. To je pokšaj da pokaže da iako je napustio stare socijalističke principe koje je Laburistička Partija branila, da se njegova politika takođe razlikuje od desničarskih konzervativaca. Deo ovog tzv. "trećeg puta" je ideja o "socijalnoj tržišnoj ekonomiji". Pod ovim on misli na sistem koji je fundamentalno baziran na kapitalizmu, tržišnoj ekonomiji, ali koji garantuje socijalne reforme. Stoga ideja da privatna inicijativa može garantovati efikasan transportni sistem, efikasno zdravstvo, školstvo, itd. Kao što se može videti iz onoga o čemu sam prethodno govorio, ova politika je potpuno promašena. Sve vlade koje se baziraju na ovom "trećem putu" završile su braneći interese kapitala na račun radnika. Postoje samo dva puta. Jedan je goreopisani, kapitalistički. Drugi je socijalistički. Ali, pod socijalističkim ne mislim na ono što smo imali u istočnoj Evropi u prošlosti. Mislim na sistem gde je privreda pod demokratskom kontrolom samih radnika.


CK: Kakvi su uslovi života radničke klase na zapadu - životni standard, raspodela bogatstva, klasna svest, itd?

JF: Pa, na većinu ovih stvari sam već odgovorio. Životni standard je nesumnjivo najviši na svetu. Kako bilo, moramo se osvrnuti i na socijalnu polarizaciju koja se odigrava. Imamo vrlo mali sloj na vrhu koji je ekstremno bogat. Takođe imamo stalno rastući stratum na dnu koji postaje sve siromašniji. Sa uništavanjem zdravstvenog sistema slabijim slojevima društva je sve gore. Što se tiče radničke klase, život je postao teži nego do pre dvadeset godina. Na primer, realne zarade radnika u SAD nisu porasle preko 20 godina. Radnici u SAD sada rade oko 160 sati godišnje više nego što su sredinom sedamdesetih. Jedini način na koji američke porodice mogu da očuvaju svoj životni standard je da oba člana porodice rade. Stoga su potrebne dve plate za ono za šta je ranije bila potrebna jedna. Takođe napuštanje koncepta "države blagostanja", reforme zdravstva, školstva, itd. znači da se sada mora plaćati ono što je nekada bilo besplatno. Raspodela bogatstva postaje sve neravnomernija.

Ono što je sistem koliok-toliko držalo u ravnoteži je polet ekonomije. Sve što sam opisao vodi opštem pogoršanju uslova života. Ali dokle god ima posla ljudi će zarađivati za život, čak i ako to znači više časova rada, više stresa i napora, itd. Ali, sve je manje novih radnih mesta. Nezaposlenost ponovo raste u SAD posle dugo vremena. U Britaniji se radnici stalno otpuštaju. Jedan od najsvežijih primera je ono što se dešava u Fordovoj fabrici u Dagenamu (istočni London). U naredne dve godine oni će obustaviti proizvodnju automobila, i preći samo na proizvodnju komponenti. Ovo će biti prvi put od '30-tih da se automobili neće proizvoditi u toj fabrici. Nekoliko hiljada radnika će biti otpušteno. Nedavno je General Motors najavio da će zatvoriti Vauxhall fabriku u Lutonu, severno od Londona. Uopšte, svuda u industriji se otpuštaju radnici. Na mesto njih dolaze "rubbish" ili "Mac" poslovi, kao što su spremanje pomfrita i hamburgera u Mek Donaldsu. To su loše plaćeni poslovi, bez ikakvih prava.

Po pitanju svesti moramo biti oprezni. Površno posmatrano, samosvest može izgledati niskom. Ako je merimo nivoom štrajkova, onda je vrlo niska. U većini evropskih zemalja broj štrajkova nikada nije bio toliko mali. Ali moramo imati na umu da je bilo velikih štrajkova '70-tih i '80tih. Nažalost, zbog lidera sindikata ovi pokreti su poraženi. Na primer, u Britaniji smo imali štrajk rudara '84-'85. Trajao je 11 meseci. On je predstavljao masovnu mobilizaciju ne samo rudara već celokupnih zajednica. Cela radnička klasa se izrazito solidarisala sa rudarima. Bilo je sukoba sa policijom i nekoliko rudara je poginulo u tim sukobima. Ali vođstvo TUC (glavnog rudarskog saveza sindikata) je ostalo po strani i ostavilo rudare izolovanim. Razbijanje pokreta rudara je imalo dalekosežne posledice na razmišljanje radnika uopšte.

Kako bilo, pogrešno je reći da su radnici mirovali proteklih dvadeset godina. U Italiji je bilo velikih borbi početkom osamdesetih. '84. su organizovane masovne demonstracije da bi se zaštitila indeksacija zarada. Ponovo, 1994. pola miliona radnika i omladine je demonstriralo protiv Berluskonijeve vlade i njihovog napada na penzioni sistem. 1995. smo videli masovne pokrete radnika u Francukoj koji su primorali vlast da prihvati smanjenje radne nedelje na 35 sati. U Grčkoj je bilo nekoliko generalnih štrajkova. Bilo je važnih štrajkova u Španiji, štrajkova metalaca u Nemačkoj, itd... Pre nekoliko godina je u SAD bio veličanstveni štrajk UPS-a (United Parcels Service) u odbranu njihovih penizonih prava. On je imao podršku radnika širom SAD. Problem nije bio u spremnosti radnika da se bore, već u nedostatku borbenog vođstva u sindikatima.

Radnici na zapadu su takođe pokušavali da promene stvari političkim putem. 1997. pobeda Laburista, posle 18 godina vladavine Torijevaca, bila je jasan znak da radnici žele promene. Nažalost, Bler im nudi manje-više isto, istu reakcionarnu politiku. Slične procese smo videli u većini zapadno evropskih zemalja, gde je došlo do poraza desničarskih partija i pobeda socijal-demokratije. Ali, opet, kao i u Britaniji, oni su nastavili istu politiku rezanja budžeta, privatizacija, itd.

Stoga je ono sa čime se suočavamo kriza vođstva. Tradicionalne masovne organizacije radničke klase, i političke i sindikalne, imaju lidere koji se ne bore za zahteve radnika. To delimično objašnjava ćorsokak u kome se našao radnički pokret. Stoga, površnom posmatraču sve može izgledati mirno. Ali, stvari se menjaju, Činjenica da u Britaniji 75% stanovništva želi da železnica bude renacionalizovana, i činjenica da se ono potpuno protivi privatizaciji londonske podzemne železnice, pokazuju da se svest radnika menja. Događaji u proteklih nekoliko godina su ostavili traga.


CK: Kakva je perspektiva?

JF: Situacija postaje sve nestabilnija. Mase znaju šta ne žele. Ne žele privatizacije, ne žele razbijanje zdravstvenog sistema, ne žele dužu radnu nedelju, ali partije za koje su glasali, Laburisti u Britaniji, Socijalistička Partija u Francuskoj, PASOK u Grčkoj, su im razbile iluzije. Stoga postoji opasnost da će se na narednim izborima desnica možda vratiti. To je sulčaj sa Italijom, gde bi Berluskoni mogao da dobije na dolazećim opštim izborima. Kako bilo, čak ni to ne prikazuje kompletnu sliku. Ono što se dešava u zapadnoj Evropi je sve veća apstinencija od izbora. Ovo uglavnom pogađa radničke četvrti. Neki od radnika više ne osećaju da mogu da glasaju za Blera ili Žospena ili Simitisa, ali takođe neće da glasaju za desnicu. Rezultat je pad glasova za levicu, i desnica dobija u relativnim odnosima.

Desničarske partije koje mogu doći na vlast u narednom periodu biće izrazito anti-radničke. U određenom trenutku će doći u konflikt sa radničkom klasom. Ovo smo već iskusili u Italiji 1994. kada su mase srušile Berluskonijevu vladu koja je napala penzioni sistem. Takođe, dolazeća recesija će učiniti da milioni radnika shvate da im kapitalizam ne može garantovati pristojan život i posao. Sve što je neophodno za ponovno masovno buđenje klasne borbe u narenim godinama već je tu.


CK: Šta sa Kinom, Kubom, i drugim "socijalističkim" zemljama? Kakav je put pred njima?

JF: Kina, Kuba, Vijetnam i nekoliko drugih zemalja i dalje održavaju državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Ali, socijalizam nije samo državno posedovanje sredstava za proizvodnju. Istinski socijalizam uključuje demokratsku participaciju radničke klase na svim nivoima odlučivanja. Ono što smo videli u istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu bila je birokratska deformacija socijalizma. Elita, birokratija je imala političku moća i koristila ju je da obezbedi svoj privilegovani položaj. Sistem je bio osuđen na krizu zbog neefikasnosti birokratije. Jednom kada je ovaj sistem ušao u krizu, dominantan sloj birokratije se okrenuo kapitalizmu kao rešenju. Ovo se jasno može videti širom istočne Evrope. Stoga ono što se sada događa jeste tranziciono stanje gde ove bivše birokratije pokušavaju da vrate kapitalizam.

U Kini, Kubi, Vijetamu.. stari režimi se nisu srušili, ali birokratija uvodi "tržišne reforme". U Kini jedan sloj birokratije pokušava da sebe pretvori u kapitalističku klasu. Ovo stvara ogromne protivurečnosti. Stara državna preduzeća ne mogu odoleti konkurenciji sa zapada. Zatvaranje ovih fabrika bi značilo da će milioni radnika izgubiti posao. To bi takođe pogodilo i birokrate koje vode ove fabrike. Ne mogu sve birokrate postati kapitalisti. Stoga konflikt unutar kineske Komunističke partije raste. Otvaranje Kine stranim investicijama je takođe stvorilo novoindustrijalizovane oblasti sa modernom, svežom, mladom radničkom klasom. Industrijalna radnička klasa broji 100 miliona ljudi, i jedna je od najvećih na svetu! Ali ovi radnici zarađuju vrlo niske zarade i primorani su da rade u užasnim uslovima. Ovo je dovelo do masovnih štrajkova, što je javljano i u zapadnim medijima. Sličan proces se odvija i u Vijetnamu. U tzv. socijalističkim zemljama radnici su brutalno eksploatisani!

Šta će biti sa ovim zemljama? Radnička klasa je ojačana razvojem industrije, i sve više postaje svesna sopstvene snage, i pre ili kasnije će se stvoriti uslovi kada će moći da preuzmu vlast. Ali za ovo im je potrebno pravo, marksističko vodjstvo. Lekcija istočne Evrope pokazuje da nije dovoljno da mase izađu na ulice, već da je potrebna i partija i vođstvo.

Takođe treba istaći da proces kapitalističke restoracije u ovim zemljama još uvek nije završen. U slučaju ozbiljne svetske recesije, čak i birokratija, ili njeni značajniji slojevi mogli bi doći do zaključka da kapitalistički put neće rešiti njihove probleme. Budućnost ovih zemalja, u krajnjoj liniji, ipak je u rukama radničke klase.


CK: Efekti "tranzicije" u istočnoj Evropi?

JF: Nazivaju je tranzicijom da bi sakrili pravu prirodu onoga što se događa. To je socijalna kontra-revolucija. Ono što se dešava u istočnoj Evropi je pokušaj da se vrati privatno vlasništvo. Ovo ni u kom slučaju ne može rešiti probleme širokih masa stanovništva. Pogledajte Rusiju, Ukrajinu, Bugarsku, Rumuniju... Dostignuća starog sistema se uništavaju, a tržište ne obezbeđuje alternativu. Zapadni investitori nisu zainteresovani u razvoj ovih privreda. Oni žele da jeftino kupe komunalne službe, vodovode, gasovode, elektrane, itd. jer će im to garantovati monopolski položaj iz koga mogu izvući ogromne profite. Oni mogu investirati u neke grane industrije kao u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, da bi isokristili jeftinu radnu snagu, i blizinu ovih zemalja njihovim sopstvenim tržištima. Nemačka može da proizvodi jeftinije u Poljskoj i da ponovo uvozi te robe u Nemačku. Ali, u ovim zemljama se tržište neće razviti u meri u kojoj obećavaju. Oni će želeti da održe zarade niskim, a to znači da će rast tržišta biti ograničen. Dogoročno, pokazaće se da je to katastrofa.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.