POBUNJENI UM - web magazin


КРИТИКА "ХРВАТСКЕ ЉЕВИЦЕ"
ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ДРУШТВЕНОГ ЧОВЈЕЧАНСТВА

аутор: Перо Јеркић
датум: 02/11/03


Гдје ли су само репови бирократске диктатуре која је десецима година активно гушила сваки трачак демокрације на Југославенским просторима? Јесу ли живе снаге које су у име свог фиктивног братства и јединства, као и њихове верзије револуције коју су очито без радника проводили, клањем људи и гушењем демокрације? Јесу ли и даље остали досљедни својој крутој, елитистичкој, и истовремено утопистичкој идеологији или су се пак почели депресивно претварати у конвенционалну буржоаску странку са свим својим позитивним и негативним странама? Колико нам такве снаге могу послужити као припомоћ на путу према друштвеном човјечанству истинске демокрације, слободном од неправди и отуђења; тј. комунистичком друштву уколико ћемо се послужити терминологијом човјека под именом Марx?

Репови партије која се називала комунистичком морају се почети сљедити од оних сивих и ограничених, малих и великих апаратичека који су, унаточ мизерним способностима додатно ограниченим тоталитарном идеологијом, имали итекако добро развијен осјећај за властите интересе, сисање крви из радничких вена и блокаду сваке слободне и активне друштвене самопромјене. Колико су све њихове црвене заставе и напухана идеологија били лажни и у конфликту са стварношћу најбоље се показало у тренутку када је цијели слој који су представљали изеволуирао на већу разину, те се почео пресвлачити у нове, овај пут националистичке, крвничке капуте и стварати балканско клање јединствено у људској повијести; клање у односу на које су сва њихови претходни крвави пирови изгледали као игла у односу на челичну клипњачу бродског диесел мотора. Колико је само свака од партијских парола висјела у зраку као какав апсурдни афоризам ума изгубљеног у времену и простору видјети се може погледом на бивше апаратичеке који данас угнијежђени у конвенционалној буржоаској 'демокрацији' угодно проводе своје дане, док радници чију су крв некоћ сисали падају у руке нових и, у крајњој линији, далеко немилосрднијих капиталистичких вампира.

Но свакако је точно да слиједећи репове бирократске диктатуре ипак нећемо увијек доћи до истих резултата; Титови се сљедбеници могу наћи међу новим декларираним фашистима, као и код његових вјерних пионира који се и данас труде сљедити давно умлог великог вођу и што мање скретати с његовог пута. Такво им што наравно тешко може поћи за руком јер њих саме нипошто не може обликовати битка на Неретви, као ни 'велико НЕ Стаљину'; њих, као и све нас, обликовати може једино њихов стварни живот у данашњем друштвено-повијесном контексту. Као што је просјечно интелигентни дио читатеља можда већ и примјетио исходиште моје критике је политичка странка под именом СРП, тј. гласило увелике повезано с њом под именом 'Хрватска Љевица'. Особно се ријетко замарам детаљним читањем новина и магазина, и то првенствено из два разлога. Први и најважнији је наравно тај да си такво што не могу приуштити; за праћење дневног и тједног тиска морао бих издвојити отприлике трећину новца који ми родитељи, продавањем властитог живота, скупе за школовање.У складу с тим, и чињеницом да још увијек нисам дошао до духовне разине на којој ће ми храна постати непотребна, ипак се морам одрицати тисковина. Но на срећу ми тај први разлог, због постојања другог, не пада посебно тешко. Ради се о томе да ми читање тисковина обично доноси само погрешно информирање као и потпуно узнемиравање њиховим сулудим, идеолошким садржајем из којег је више него јасно видљиво да се у нашем свијету светог тржишта новине немају неке велике везе с информирањем, или било каквим читањем, већ постоје само ради продаје. Но ето каткад ми се посрећи па одређеним сплетом околности новине добијем бесплатно, и уз то се одважим прочитати који редак у нади да након тога нећу морати превише користити методу за смиривање након прочитаних глупости која се састоји од провјеравања тврдоће зидова властитом главом. У складу с тим јутрос сам у руке узео 'Хрватску љевицу', и након неколико минута читања и једне кемијске оловке потрошене на подцртавање оних најапсурднијих дијелова, одлучио поштедити свој зид и искалити се на типкама оближње типковнице. Стога ето најбоље да сада редом кренем анализирати уводник у 9. број овогодишње 'Хрватске љевице', листа који тврди да се залаже за 'демокрацију и социјалну правду'.

"Релативно благостање оне двије трећине припадника друштва, какво је постигнуто у развијеном капитализму на Западу, у Хрватској, као уосталом и у другим земљама које су се осамосталиле распадом бивше Југославије, не изузимаћи Словенију, неће бити постигнуто у првој половици овог стољећа."

Као што видите прогнозе аутора овог текста изразито су оптимистичне. Његова нам формалистичка анализа отворено говори о благостању капитализма на Западу које Хрватска неће досегнути у првој половици овог стољећа. Али ће га до тада, храбро корачајући стазом самилосног слободног тржишта, без икакве сумље остварити; зар не? Аутор вјеројатно сматра да нас 'Запад' до тада неће чекати већ ће истим путем наставити према још већој разини опће среће и благостања. Сукладно с тим нам наравно не треба никаква радикална друштвена промјена, никаква промјена у начину производње и расподјеле, никаква промјена начину међусобног опхођења чланова друштва- никаква револуција. Чему ће нам такво што када нам овај и овакав глобални систем, овај и овакав начин на који човјек човјека третира и с њим се самоостварује, у будућности јамчи опћи просперитет и напредак, незаустављиво остварење 'релативног благостања'. То што се сваки појединац све више претвара у чудну појаву која не само да нема сигурну егзистенцију (било због страха од бомби, или пак глади), већ му се сама егзистенција претвара у ноћну мору препуну лицемјерних покварењака и неразумљивих тржишних противника; покварењака и противника који су заправо његова копија, наравно није ствар вриједна посебног разматрања. То што све више појединаца једини излаз из 'релативног благостања' тражи у бијегу од стварности, као и то што се сваком појединцу све више и више чини како његова стварност бива контролирана њему страним силама, ствари су занемариве у односу на просјечну старост радниковог аутомобила, или пак број литара пива коју дневно попије. Ствари преко којих се манифестира потпуно отуђење човјечанства, аутору овог чланка очито не представљају никакав проблем у односу на заосталост 'наше Хрватске' у односу на 'Запад'. Кога ли је уопће брига у каквом је стању стварни човјек, друштвени појединац претворен у нечовјечно биће изгубљено у свијету у којем живи, без обзира ради ли се о Хрватској или пак Швицарској, када нам је на првом мјесту наравно материјални статус у којем се апстрактни Хрват налази у односу на апстрактног Словенца, Србина или Њемца? Управо то је питање које си постављају конвенционални буржоаски политичари; питање које свијени појединци усмјерени према активном стварању свог реалитета могу само попратити смјешком. Као што је апстрактна 'политика' у капитализму удаљена од стварности, тако су и овакве политичке перспективе нешто што са стварним животом сваког човјека немају ништа заједничко. Но чак ни тај тотални несразмјер између политичара, који представљају ступове ослонце овог нечовјечног система и којима аутор чланка о коме говоримо без икакве сумље припада, са стварношћу није толико жалостан као што је то случај с самим њиховим апсурдним надањима. Сви њихови самозадовољни закључци којима себи приписују надљуске способноси организације и проведбе власти, као и усмејеравања економије, постају чиста лакрдија у истом тренутко када схватимо да не само да они такве способности не могу имати, већ и због тога што им чак ни оне не би помогле у остварењу циљева које си сами постављају. Јер на глобалном тржишту једино правило је правило јачег, а једини резулатат тотална апсурдност вођена каотичношћу 'невидљиве руке'. 'Политичари' Хрватску, као и друге државе о којима аутор говори, на прави пут не изводе због тога што то не желе, већ због тога што то не могу. Формално 'економско побољшање', 'релативно благостање' средњих слојева о којем маштају сви буржоаски 'политичари', па тако и аутор овог чланка, може се, али ни не мора остварити; но без обзира на то оно остаје изван кључних проблема данашњег друштва, кључних проблема који најприје по леђима туку раднике, њихову околину, па онда и све чланове друштва.

"До евентуалног демографског опоравка [Хрватске] може доћи једино имиграцијом с Истока, али не више Срба и Бошњака из сусједства, а дакако ни малобројнијих Црногораца и Македнонаца, већ једино Албанаца с Балкана, па онда источњака из Европе и Азијата. Јер искључено је да ће се овамо досељавати Талијани, Аустријанци, Нијемци, Мађари, Чеси, па и други Европљани са запада и сјевера, као што се у неким тренуцима у прошлости догађало!"

Овај цитат који сте управо прочитали није исјечак из никаквог неонацистичког гласила, већ наставак чланка који је тема ове критике. Аутор је дакле након што је оптимистично закључио да нас за неких 50так година без икакве сумље чека нека врст 'релативног благостања', одлучио размотрити и негативне ствари које нас чекају у будућности. Тако је, као што видите, преузео улогу Хрватског популитичког покрета, и забринут за Хрватску расу (која као што је прошли хрватски предсједник, у слободно вријеме лош повијесничар, виртуозно открио потјече од Сунита) устврдио да ће поносне Хрвате, лица бијела крви плаве, прегазити опаке хорде црних 'источњака и Азијата'! Прије смо, у вријеме када су аутор чланка и њему слични могли проводити своје сулуде замисли, имали ситуацију када се чиста крв хрватска није мијешала с посебно прљавим расама (само са Србима, Бошњацима исл.) већ се још, како аутор поносто истиче, и додатно оплемењивала племенитом крвљу са 'запада и сјевера'. Но сада је све готово; ускоро ће просјечни Хрват наличити јеменском пастиру. Надам се да вам је јасно колико ми се, као особи која се сматра социјалистом, оваква изјава некога тко се социјалистом назива напросто гади. На сву срећу знам да се ради о старом реформираном титоисту, дакле стаљинисту реформираном на квадрат, који самим тиме као и својим ријечим јасно показује колики га бесконачни понор одваја од револуције. Искрено се надам да ће моји унуци наликовати малим, прекрасним смеђим и црним јеменским пастирима и конгоанским домородцима, те да ће живјети у друштвеном човјечанству у којем ће се изјаве попут ове коју критизирам третирати као плодови болесног и поремећеног ума.

"Заправо тзв. домовински рат је у одређеном смислу био наставак рата на тлу Хрватске, и БиХ, из времена 1941-1945 године…"… "Идеологија и политика које су биле побједничке 1945. поражене су 1991."

Но ево као што видите титоисти се, без обзира на повремене излете у расизам и стално настањивање у буржујској политици, ипак непрестано и неуморно враћају на своју '45-ту. Да '45-та је, као и цијела народноослободилачка борба, ствар која није само позитиван повијесни догађај већ и један од најсвјетлијих примјера модерне повијести. Но ту свијетлост о којој говорим нису створили стаљинистички идеолози већ се ради о томе да је НОБ јединствен повијесни примјер самоорганизације људи, сељака, против клања и масакритања тисућа цивила, против фашизма, против крволочног рата, против националне мржње и супростављања човјека човјеку. Ради се о јединственом и свјетлом примјеру којег чак ни толике наслаге стаљинистичке идеологије и њених злодјела нису могле укаљати. Но истовремено се ради о томе да је '45та година остала у повијести и да се нипошто сама по себи не може повезивати са нашом, тренутном старношћу. Она се, као и сваки други повијесни догађај (с посебним нагласком на оне повезане с борбом радничке класе, што нам уосталом представља акомулирано искуство пролетариајта које је неопходно за било какву свијесну револуционарну дјелатност), може разматрати, анализирати, од ње се може учити, и покушати је исористити за боље разумјевање будућности; но она, поново наглашавам као и сваки други догађај из повијести, сама по себи не може бити наша данашња стварност- без обзира на то што данашња стварност нема другу себе доли оне у прошлости. Но аутор овог неславног чланка не само да то не схваћа него никако се не може одрећи идеолошке навике бескомпромисне обране самога себе, и потпуно сулудог тумачења повијести. Он очито не схваћа да балканску клаоницу нису приредили и створили вањски и унутарњи непријатељи, четници и усташе, који су након 50 година коначно побједили, већ да се ради о томе да је бирократска једнопартијска дикатура својом контрареволуционарном политиком, гушењем демокрације и зауздавањем радника створила увјете свеопћег клања, исто као што сами усташе и четници који су се појавили крајем 80тих нису пали с неба већ су се регрутирали из редова дојучерашњих титоистичких предрагих вођа и њихових побочника. Уколико аутор под побједничком идеологијом која је побједила '45те сматра своју бонапартистичку онда је свакако истина да је та идеологија 1991. стварно поражена; али не од стране старих усташа и четника, већ од стране оних које је сама годинама стварала. Она је поразила саму себе, уздижући се тако на већу разину и истовремено у сваком смислу уназађујући интересе радника (и не само њих) са простора којима је харала, али и шире.

"Ни једна јединица ЗНГа, па онда ни ХВ није носила нити носи име неког партизана, али су неке носиле имена познатих усташких злочинаца. У тзв. домовинском рату нигдје се није истицала слика Јосипа Броза Тита, али богме јест слика Анте Павелића. У Хрватској војсци никад није запјевана нека партизанска пјесма, али усташке се још и данас пјевају."

И ево након што је наш аутор потегао дужу туру набрајања бројки из 40тих година (што је иначе одувјек један од најомиљенијих хобија свих великих интерпретатора повијести) и пред нас просуо још неколико бисера на које се ипак, због ограничености простора нисам посебно освртао, дошао је до ове славне изјаве. Он наиме сматра изразито негативном чињеницу да разуларене јединице националне војске чији је циљ борба за капиталистичку националистичку државу, као и клање другог и другачијег, нису носиле имена партизана, Титове слике исл. И поново у свој својој апурдности аутор је дјеломично у праву. Унаточ свим позитивним стварима потпуно је јасно да народно ослободилачка борба у свом самом тренутку није имала превише везе с било каквом друштвеном промјеним, а нарочито не пролетерском револуцијом (што наравно није нужно морало тако и бити). Исто тако јасно је да је титоистичка партијска бирокрација која је владала Југлославијом, непрестано била склона наглашавању и стварању националних антагонизама међу народима у њеном саставу. Но за овакву тврдњу она се морала преобразити у нешто сасвим другачије; она се морала преобразити у конвенционалне социјал-шовинисте који у правој манири оних из 1914. који се сврставају под своје националне заставе и онда свјесно прихваћају клање другова пролетера и разбијање интернационалне солидарности. Ауторов вапај за партизанским елементима у хрватској војсци можда бисмо могли успоредити са имагинарним вапајем њемачких социјал-шовиниста за знаковљем друге интернационале на плећима каизерових војника у сукобу са њиховим француским друговима, тј смртним непријатељима. Њемачки социјал-шовинисти ипак толико порећећени нису били; што наравно не значи да је аутор овог текста потпуно здрав.

"Јер партизани и комунисти, који су предводили антифашистичку борбу 1941-1945 и водили хрватску од 45 до 90 тобоже су били анационални и националне издајице."

Ова реченица је можда и врхунац апсурдности цијелог текста о којем говорим. Да, уистину се на жалост морам сложити са аутором који тврди да они "партизани и комунисти" (премда никако не могу докучити како нетко може бити партизан након завршетка рата, и још апсурдније комунист док ограничава интернационалне радничке интересе и сузбија револуцију) нису били 'национални издајице'. Заправо је јасно да су ти на које аутор мисли, такозвани комунисти, били изразито национално обојени. Такво што се врло илустративно може примјетити из 'партизанске заклетеве': "

Кунем се свевишњим Богом и свим што ми је драго, те дајем своју часну ријеч да ћу увијек бити одан традицији својих предака, да ћу увијек испуњавати повјерење хрватског народа и да ћу својом крвљу бранити своју домовину од Њемачких, Талијанских и Мађарских окупатора, као и народних издајица. Тако ми Бог помогао".
(Radio Free Yugoslavia, 13. June 1943.)[navedeno u Tony Cliff, On the Class Nature of the "People's Democracies", 1950]

Но исто тако управо је због тога јасно да они нипошто нису могли бити комунисти, исто као што напсто нису могли имати ништа с интернационалном пролетерском друштвеном револуцијом, којој циљ није ослобођење домовине од окупатора, већ самоослобођење радничке класе и еманципације цијелокупног човјечанства. Довољно је само бацити летимичан поглед на начин на који Марx дефинира комуниста у свом Манифесту да би се видјело колико су ови "комунисти" били потпуна супротност комуниста:

"Комунисти нису нека посебна партија према другим радничким партијама. Они немају никакве интересе одвојене од интереса цјелокупног пролетеријата. Они не постављају никакве посебне принципе у које би хтјели укалупити пролетерски покрет. Комунисти се разликују од осталих пролетерских партија сам о тиме што, с једне стране, они у различитим националним борбама пролетера утичу и спроводе заједничке, од националности независне интересе цјелокупног пролетеријата, а, с друге стране, тиме што они на различитим ступњевима развитка, кроз које стално заступају интересе целокупног покрета."

Углавном ради се о томе да је потпун јасна национална обојеност такозваних "комуниста", тј. стаљинистичке елите која је итекако имала засебне интересе одвојене од интереса цјелокупног пролетаријата, и исто тако још агресивније непрестано наглашавала своју посебност у односу на друге радничке партије и организације, као и на цијело друштво самопрозивајући се 'авангардном радничке класе', онима који знају како будући свијет изгледа, којим путем до њега доћи итд. Исто тако је јасно да се упаво та национална обоједност, повезана с интересима појединих националних бирокрација, тијеком времена, под утјецајем мноштва најразличитијих друштвено-повијесних околности, претворила у националистичку мржњу, паљење кућа, као и клање тек рођене дјеце. Аутор овог текста, потпуно изгубљен у својој стварности и своме животу, очито не схваћа апсурност своје ситуације. Он сам у најбољем случају жели задржати узроке, али би се ријешио њихових посљедица. И управо то је онда још једна од мноштва ствари у којима се јасно види да се у потпуности идентифицирао с буржоаском политиком, тј њезиним реформистичким, социјал-патриотским- и самим тиме најутопистичкијим, крилом.

"Надајмо се међутим да тако ипак неће остати и на иоле дужи рок, па макар да Хрватска неће бар у првој половици овог стољећа ухватити корак с развијеним свијетом."

То би био крај овог неславног чланка, на којем се његов аутор отприлике враћа на почетак након што је описао пуни круг лутајући по свим беспућима којима се обично крећу изгубљени депресивни стаљнистисти који се настоје скрасити у угодном окружју буржоаске политике. Без обзира на то што се данас у њеном окружју можда и не осјећају потпуно угодно, она је без икакве сумље њихова будућност. Тренутак који ја захваћам својом критиком само је један дио процеса промјене којим се закржљали остаци титоизма (тј. стаљинизма) трансформирају у конвенционалну странку реформистичке љевице- својеврсне социјал-патриоте. Свакако је точно да тај процес не може трајати дуго, ако због ничега другога онда због чињенице да су се други дијелови старог бирократског апарата већ одавно потпуно измјенили и прилагодили новим околностима. Но управо због тога важно је схватити колико је потпуно ограничена улога оваквих изолираних секташких организација у свијесној и радикалној самопромјени друштва, тј. интернационалној пролетерској револуцији. Хрватска љевица самим именом открива своју природу; ако не тренутну онда дефинитивно будућу. Будуће човјечанство такве фрагменте прошлих времена тешко ће хтјети узимати у обзир.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.pobunjeni-um.tk), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.
ℼⴭ∧⼼楴汴㹥⼼敨摡ⴾ㸭ਊ猼牣灩⁴祴数∽整瑸樯癡獡牣灩≴ਾ⼯睏敮䥲ੑ慶⁲彟楯影捰⁴‽〵਻晩
彟楯影捰㹴ㄽ〰簠⁼慍桴昮潬牯䴨瑡⹨慲摮浯⤨ㄪ〰⠯〱ⴰ彟楯影捰⥴
‾‰
੻慶⁲潟煩ⁱ‽潟煩ⁱ籼嬠㭝弊楯煱瀮獵⡨❛楯影摡偤条䉥慲摮Ⱗ䰧捹獯崧㬩弊楯煱瀮獵⡨❛楯影摡偤条䍥瑡Ⱗ䤧瑮牥敮⁴‾敗獢瑩獥崧㬩弊楯煱瀮獵⡨❛楯影摡偤条䱥晩捥捹敬Ⱗ䤧瑮湥❤⥝਻潟煩⹱異桳嬨漧煩摟呯条崧㬩⠊畦据楴湯⤨笠瘊牡漠煩㴠搠捯浵湥⹴牣慥整汅浥湥⡴猧牣灩❴㬩漠煩琮灹⁥‽琧硥⽴慪慶捳楲瑰㬧漠煩愮祳据㴠琠畲㭥漊煩献捲㴠搠捯浵湥⹴潬慣楴湯瀮潲潴潣‫⼧瀯⹸睯敮楲⹱敮⽴瑳獡猯氯捹獯⹮獪㬧瘊牡猠㴠搠捯浵湥⹴敧䕴敬敭瑮䉳呹条慎敭✨捳楲瑰⤧せ㭝猠瀮牡湥乴摯⹥湩敳瑲敂潦敲漨煩‬⥳਻⥽⤨਻੽⼯潇杯敬䄠慮祬楴獣瘊牡张慧ⁱ‽束煡簠⁼嵛਻束煡瀮獵⡨❛獟瑥捁潣湵❴✬䅕㈭㐱㈰㤶ⴵ㤱崧㬩弊慧⹱異桳嬨弧敳䑴浯楡乮浡❥✬牴灩摯挮浯崧㬩弊慧⹱異桳嬨弧敳䍴獵潴噭牡Ⱗⰱ洧浥敢彲慮敭Ⱗ挧癲湥❩㌬⥝਻束煡瀮獵⡨❛瑟慲正慐敧楶睥崧㬩⠊畦据楴湯⤨笠瘊牡朠⁡‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨捳楲瑰⤧※慧琮灹⁥‽琧硥⽴慪慶捳楲瑰㬧朠⹡獡湹⁣‽牴敵਻慧献捲㴠⠠栧瑴獰✺㴠‽潤畣敭瑮氮捯瑡潩⹮牰瑯捯汯㼠✠瑨灴㩳⼯獳❬㨠✠瑨灴⼺眯睷⤧⬠✠朮潯汧ⵥ湡污瑹捩⹳潣⽭慧樮❳਻慶⁲⁳‽潤畣敭瑮朮瑥汅浥湥獴祂慔乧浡⡥猧牣灩❴嬩崰※⹳慰敲瑮潎敤椮獮牥䉴晥牯⡥慧‬⥳਻⥽⤨਻⼯祌潣⁳湉瑩昊湵瑣潩敧剴晥牥敲⡲
੻慶⁲污㵬琠楨⹳潤畣敭瑮挮潯楫㭥椊⁦愨汬㴽✠⤧爠瑥牵慦獬㭥瘊牡挠潯楫彥慮敭㴠✠䕒䕆剒剅✽਻慶⁲瑳牡⁴‽污⹬慬瑳湉敤佸⡦潣歯敩湟浡⥥਻晩⠠瑳牡⁴㴽ⴠ⤱爠瑥牵慦獬㭥猊慴瑲⬠‽潣歯敩湟浡⹥敬杮桴਻慶⁲湥⁤‽污⹬湩敤佸⡦㬧Ⱗ猠慴瑲㬩椊⁦攨摮㴠‽ㄭ
湥⁤‽污⹬敬杮桴਻敲畴湲愠汬献扵瑳楲杮猨慴瑲‬湥⥤਻੽畦据楴湯朠瑥畑牥⡹
੻慶⁲晲⁲‽敧剴晥牥敲⡲㬩椊⁦爨牦㴠‽✧
敲畴湲映污敳਻慶⁲ⁱ‽硥牴捡兴敵祲爨牦‬礧桡潯挮浯Ⱗ✠㵰⤧਻晩⠠⥱爠瑥牵㭱焊㴠攠瑸慲瑣畑牥⡹晲Ⱳ✠Ⱗ✠㵱⤧਻敲畴湲焠㼠焠㨠∠㬢紊昊湵瑣潩硥牴捡兴敵祲昨汵ⱬ猠瑩ⱥ焠灟牡浡
੻慶⁲瑳牡⁴‽畦汬氮獡䥴摮硥晏猨瑩⥥਻晩⠠瑳牡⁴㴽ⴠ⤱爠瑥牵慦獬㭥猊慴瑲㴠映汵⹬慬瑳湉敤佸⡦影慰慲⥭਻晩⠠瑳牡⁴㴽ⴠ⤱爠瑥牵慦獬㭥猊慴瑲⬠‽影慰慲⹭敬杮桴਻慶⁲湥⁤‽畦汬椮摮硥晏✨✦‬瑳牡⥴਻晩⠠湥⁤㴽ⴠ⤱攠摮㴠映汵⹬敬杮桴਻敲畴湲甠敮捳灡⡥畦汬献扵瑳楲杮猨慴瑲‬湥⥤⸩灳楬⡴•⤢樮楯⡮⬢⤢਻੽畦据楴湯朠湥牥瑡䡥敲⡦瑡条‬整灭慬整笩愊慴⹧牨晥琽浥汰瑡⹥敲汰捡⡥弧奍剕彌Ⱗ眠湩潤⹷潬慣楴湯栮敲⹦敲汰捡⡥栧瑴㩰⼯Ⱗ✠⤧⸩敲汰捡⡥弧奍䥔䱔彅Ⱗ䌧敨正㈥漰瑵㈥琰楨╳〲牔灩摯㈥䴰浥敢╲〲楳整✡㬩ਠ੽慶⁲祬潣彳摡㴠䄠牲祡⤨਻慶⁲祬潣彳湯潬摡瑟浩牥਻慶⁲浣牟汯⁥‽氢癩≥਻慶⁲浣桟獯⁴‽琢楲潰⹤祬潣⹳潣≭਻慶⁲浣瑟硡摩㴠∠洯浥敢敲扭摥敤≤਻慶⁲牴灩摯浟浥敢彲慮敭㴠∠牣敶楮㬢瘊牡琠楲潰彤敭扭牥灟条⁥‽挢癲湥⽩潰楬楴慫栯癲氭癥挭栮浴㬢瘊牡琠楲潰彤慲楴杮彳慨桳㴠∠㔱㜹㜲〷㄰ㄺ㔵ㄷ㜵㑤㤷㝣㝡㉡慦㤲㐹㔷挹〳〰∲਻瘊牡氠捹獯慟彤慣整潧祲㴠笠昢湩彤桷瑡㨢愢汬眠扥猠瑩獥索਻瘊牡氠捹獯慟彤敲潭整慟摤⁲‽㌢㈮㔳ㄮ㜰㈮㤰㬢瘊牡氠捹獯慟彤睷彷敳癲牥㴠∠睷⹷牴灩摯氮捹獯挮浯㬢瘊牡氠捹獯慟彤牴捡彫浳污‽∢਻慶⁲祬潣彳摡瑟慲正獟牥敶⁤‽∢਻慶⁲祬潣彳敳牡档煟敵祲㴠朠瑥畑牥⡹㬩㰊猯牣灩㹴ਊ猼牣灩⁴祴数∽整瑸樯癡獡牣灩≴猠捲∽瑨灴⼺猯牣灩獴氮捹獯挮浯振瑡慭⽮湩瑩樮≳㰾猯牣灩㹴ਊ猼牣灩⁴祴数✽整瑸樯癡獡牣灩❴ਾ瘠牡朠潯汧瑥条㴠朠潯汧瑥条簠⁼絻਻朠潯汧瑥条挮摭㴠朠潯汧瑥条挮摭簠⁼嵛਻⠠畦据楴湯⤨笠 †慶⁲慧獤㴠搠捯浵湥⹴牣慥整汅浥湥⡴猧牣灩❴㬩 †慧獤愮祳据㴠琠畲㭥 †慧獤琮灹⁥‽琧硥⽴慪慶捳楲瑰㬧 †慶⁲獵卥䱓㴠✠瑨灴㩳‧㴽搠捯浵湥⹴潬慣楴湯瀮潲潴潣㭬 †慧獤献捲㴠⠠獵卥䱓㼠✠瑨灴㩳‧›栧瑴㩰⤧⬠ ††⼧眯睷朮潯汧瑥条敳癲捩獥挮浯琯条樯⽳灧⹴獪㬧 †慶⁲潮敤㴠搠捯浵湥⹴敧䕴敬敭瑮䉳呹条慎敭✨捳楲瑰⤧せ㭝 †潮敤瀮牡湥乴摯⹥湩敳瑲敂潦敲木摡ⱳ渠摯⥥਻素⠩㬩㰊猯牣灩㹴ਊ猼牣灩⁴祴数✽整瑸樯癡獡牣灩❴ਾ朠潯汧瑥条挮摭瀮獵⡨畦据楴湯⤨笠 †潧杯敬慴⹧敤楦敮汓瑯✨㤯㤵㌶㤵⼶剔彉〳堰㔲弰晤❰‬㍛〰‬㔲崰‬搧癩札瑰愭ⵤ㐱〵〲ㄴ㤵㈱ⴶ✰⸩摡卤牥楶散木潯汧瑥条瀮扵摡⡳⤩਻†朠潯汧瑥条搮晥湩卥潬⡴⼧㔹㘹㔳㘹启䥒慟潢敶㝟㠲㥸弰晤❰‬㝛㠲‬〹ⱝ✠楤⵶灧⵴摡ㄭ㔴㈰㐰㔱ㄹ㘲ㄭ⤧愮摤敓癲捩⡥潧杯敬慴⹧異慢獤⤨㬩 †潧杯敬慴⹧敤楦敮汓瑯✨㤯㤵㌶㤵⼶剔彉敢潬彷㈷砸〹摟灦Ⱗ嬠㈷ⰸ㤠崰‬搧癩札瑰愭ⵤ㐱〵〲ㄴ㤵㈱ⴶ✲⸩摡卤牥楶散木潯汧瑥条瀮扵摡⡳⤩਻†朠潯汧瑥条瀮扵摡⡳⸩湥扡敬楓杮敬敒畱獥⡴㬩 †潧杯敬慴⹧湥扡敬敓癲捩獥⤨਻素㬩㰊猯牣灩㹴ਊ㰊捳楲瑰琠灹㵥琢硥⽴慪慶捳楲瑰㸢ਠ昨湵瑣潩⡮獩⥖笊 †椠⡦℠獩⁖਩††੻††††敲畴湲਻††੽††慶⁲摡杍⁲‽敮⁷摁慍慮敧⡲㬩 †瘠牡氠捹獯灟潲彤敳⁴‽摡杍⹲档潯敳牐摯捵却瑥⤨਻††慶⁲汳瑯⁳‽≛敬摡牥潢牡≤‬氢慥敤扲慯摲∲‬琢潯扬牡楟慭敧Ⱒ∠潴汯慢彲整瑸Ⱒ∠浳污扬硯Ⱒ∠潴彰牰浯≯‬昢潯整㉲Ⱒ∠汳摩牥崢਻††慶⁲摡慃⁴‽桴獩氮捹獯慟彤慣整潧祲਻††摡杍⹲敳䙴牯散偤牡浡✨慰敧Ⱗ⠠摡慃⁴☦愠䍤瑡搮潭⥺㼠愠䍤瑡搮潭⁺›洧浥敢❲㬩 †椠⁦琨楨⹳祬潣彳敳牡档煟敵祲਩††੻††††摡杍⹲敳䙴牯散偤牡浡∨敫睹牯≤‬桴獩氮捹獯獟慥捲彨畱牥⥹਻††⁽ †攠獬⁥晩愨䍤瑡☠…摡慃⹴楦摮睟慨⥴ †笠 †††愠䵤牧献瑥潆捲摥慐慲⡭欧祥潷摲Ⱗ愠䍤瑡昮湩彤桷瑡㬩 †素 †ਠ††潦⁲瘨牡猠椠汳瑯⥳ †笠 †††瘠牡猠潬⁴‽汳瑯孳嵳਻††††晩⠠摡杍⹲獩汓瑯癁楡慬汢⡥汳瑯⤩ †††笠 †††††琠楨⹳祬潣彳摡獛潬嵴㴠愠䵤牧朮瑥汓瑯猨潬⥴਻††††੽††੽ †愠䵤牧爮湥敤䡲慥敤⡲㬩 †愠䵤牧爮湥敤䙲潯整⡲㬩紊⠨畦据楴湯⤨笠ਊ慶⁲⁷‽ⰰ栠㴠〠‬業楮畭呭牨獥潨摬㴠㌠〰਻椊⁦琨灯㴠‽敳晬਩੻††敲畴湲琠畲㭥紊椊⁦琨灹潥⡦楷摮睯椮湮牥楗瑤⥨㴠‽渧浵敢❲⤠笊 †眠㴠眠湩潤⹷湩敮坲摩桴਻††⁨‽楷摮睯椮湮牥效杩瑨਻੽汥敳椠⁦搨捯浵湥⹴潤畣敭瑮汅浥湥⁴☦⠠潤畣敭瑮搮捯浵湥䕴敬敭瑮挮楬湥坴摩桴簠⁼潤畣敭瑮搮捯浵湥䕴敬敭瑮挮楬湥䡴楥桧⥴਩੻††⁷‽潤畣敭瑮搮捯浵湥䕴敬敭瑮挮楬湥坴摩桴਻††⁨‽潤畣敭瑮搮捯浵湥䕴敬敭瑮挮楬湥䡴楥桧㭴紊攊獬⁥晩⠠潤畣敭瑮戮摯⁹☦⠠潤畣敭瑮戮摯⹹汣敩瑮楗瑤⁨籼搠捯浵湥⹴潢祤挮楬湥䡴楥桧⥴਩੻††⁷‽潤畣敭瑮戮摯⹹汣敩瑮楗瑤㭨 †栠㴠搠捯浵湥⹴潢祤挮楬湥䡴楥桧㭴紊爊瑥牵⠨⁷‾業楮畭呭牨獥潨摬
☦⠠⁨‾業楮畭呭牨獥潨摬⤩਻⡽⤩⤩਻ਊਊ楷摮睯漮汮慯⁤‽畦据楴湯⤨笊 †瘠牡映㴠搠捯浵湥⹴敧䕴敬敭瑮祂摉∨潆瑯牥摁⤢਻††慶⁲⁢‽潤畣敭瑮朮瑥汅浥湥獴祂慔乧浡⡥戢摯≹嬩崰਻††⹢灡数摮桃汩⡤⥦਻††⹦瑳汹⹥楤灳慬⁹‽戢潬正㬢 †搠捯浵湥⹴敧䕴敬敭瑮祂摉✨祬潣䙳潯整䅲楤牆浡❥⸩牳⁣‽⼧摡⽭摡是潯整䅲⹤晩慲敭栮浴❬਻††ਊ †ਠ††⼯䐠䵏䤠橮䄠੤††昨湵瑣潩⡮獩牔汥楬⥸ †笠 †††瘠牡攠㴠搠捯浵湥⹴牣慥整汅浥湥⡴椧牦浡❥㬩 †††攠献祴敬戮牯敤⁲‽〧㬧 †††攠献祴敬洮牡楧‽㬰 †††攠献祴敬搮獩汰祡㴠✠汢捯❫਻††††⹥瑳汹⹥獣䙳潬瑡㴠✠楲桧❴਻††††⹥瑳汹⹥敨杩瑨㴠✠㔲瀴❸਻††††⹥瑳汹⹥癯牥汦睯㴠✠楨摤湥㬧 †††攠献祴敬瀮摡楤杮㴠〠਻††††⹥瑳汹⹥楷瑤⁨‽㌧〰硰㬧ਊ †††瘠牡椠䉳潬敫䉤䑹浯楡‽畦据楴湯
牨晥⤠ †††笠 †††††瘠牡戠潬正摥潄慭湩⁳‽ਜ਼††††††††愢慮祮灡牯ㅮ〳〰琮楲潰⹤潣≭ਬ††††††††砢硸潰湲硸⹸牴灩摯挮浯ਢ††††††㭝 †††††瘠牡映慬⁧‽慦獬㭥 †††††ਠ††††††潦⡲瘠牡椠〽※㱩汢捯敫䑤浯楡獮氮湥瑧㭨椠⬫⤠ †††††笠 †††††††椠⡦栠敲⹦敳牡档
汢捯敫䑤浯楡獮⁛⁩⁝
㴾〠⤠ †††††††笠 †††††††††映慬⁧‽牴敵਻††††††††੽††††††੽††††††敲畴湲映慬㭧 †††素ਊ††††慶⁲敧䵴瑥䍡湯整瑮㴠映湵瑣潩⡮洠瑥乡浡⁥਩††††੻††††††慶⁲敭慴⁳‽潤畣敭瑮朮瑥汅浥湥獴祂慔乧浡⡥洧瑥❡㬩 †††††映牯⠠㵩㬰椠洼瑥獡氮湥瑧㭨椠⬫਩††††††⁻ †††††††椠⡦洠瑥獡楛⹝敧䅴瑴楲畢整∨慮敭⤢㴠‽敭慴慎敭⤠ †††††††笠ਠ††††††††††敲畴湲洠瑥獡楛⹝敧䅴瑴楲畢整∨潣瑮湥≴㬩ਠ††††††††⁽ †††††素 †††††爠瑥牵慦獬㭥 †††素 †††ਠ††††慶⁲敧䍴浯敭瑮潎敤⁳‽畦据楴湯爨来硥慐瑴牥⥮ †††笠 †††††瘠牡渠摯獥㴠笠㭽 †††††瘠牡渠摯獥⁁‽嵛਻††††††慶⁲牰晥牥敲乤摯獥楌瑳㴠嬠愧Ⱗ✠❣‬戧崧਻†††† †††††⠠畦据楴湯朠瑥潎敤味慨䡴癡䍥浯敭瑮⡳Ɱ瀠瑡整湲਩††††††੻††††††††晩⠠⹮慨䍳楨摬潎敤⡳⤩ †††††††笠 †††††††††椠⁦渨琮条慎敭㴠㴽✠䙉䅒䕍⤧ †††††††††笠 †††††††††††爠瑥牵慦獬㭥 †††††††††素 †††††††††映牯⠠慶⁲⁩‽㬰椠㰠渠挮楨摬潎敤⹳敬杮桴※⭩⤫ †††††††††笠 †††††††††††椠⁦⠨⹮档汩乤摯獥楛⹝潮敤祔数㴠㴽㠠
☦⠠慰瑴牥⹮整瑳渨挮楨摬潎敤孳嵩渮摯噥污敵⤩਩††††††††††††੻††††††††††††††慶⁲牡慥慎敭㴠瀠瑡整湲攮數⡣⹮档汩乤摯獥楛⹝潮敤慖畬⥥ㅛ㭝 †††††††††††††渠摯獥慛敲乡浡嵥㴠渠਻††††††††††††੽††††††††††††汥敳椠⁦渨挮楨摬潎敤孳嵩渮摯呥灹⁥㴽‽⤱ †††††††††††笠 †††††††††††††朠瑥潎敤味慨䡴癡䍥浯敭瑮⡳⹮档汩乤摯獥楛ⱝ瀠瑡整湲㬩 †††††††††††素 †††††††††素 †††††††素 †††††素搨捯浵湥⹴潢祤‬敲敧偸瑡整湲⤩਻ †††††映牯⠠慶⁲⁩湩瀠敲敦牲摥潎敤䱳獩⥴ †††††笠 †††††††椠⁦渨摯獥灛敲敦牲摥潎敤䱳獩孴嵩⥝ †††††††笠 †††††††††椠⡦椠味敲汬硩☠…潮敤孳牰晥牥敲乤摯獥楌瑳楛嵝瀮牡湥乴摯⹥慰敲瑮潎敤瀮牡湥乴摯⹥慰敲瑮潎敤⤠ †††††††††笠 †††††††††††渠摯獥⹁異桳渨摯獥灛敲敦牲摥潎敤䱳獩孴嵩⹝慰敲瑮潎敤瀮牡湥乴摯⹥慰敲瑮潎敤瀮牡湥乴摯⥥਻††††††††††੽††††††††††汥敳 †††††††††笠 †††††††††††渠摯獥⹁異桳
潮敤孳牰晥牥敲乤摯獥楌瑳楛嵝⤠਻††††††††††੽††††††††੽††††††੽††††††敲畴湲渠摯獥㭁 †††素 †††ਠ†††† †††瘠牡瀠潲数乲摯⁥‽畮汬਻††††慶⁲牡慥潎敤⁳‽敧䍴浯敭瑮潎敤⡳渠睥删来硅⡰✠慞敲⁡祔数∽牡慥⡟屜⭷∩‧
㬩ਊ††††潦⁲瘨牡椠㴠〠※⁩‼牡慥潎敤⹳敬杮桴※⭩⤫ †††笠 †††††瘠牡愠㴠瀠牡敳湉⡴敧䍴浯異整卤祴敬愨敲乡摯獥楛⥝眮摩桴㬩 †††††椠⁦⠨⁡㴾㌠〰
☦⠠⁡㴼㐠〰⤩ †††††笠 †††††††瀠潲数乲摯⁥‽牡慥潎敤孳嵩਻††††††††牢慥㭫 †††††素 †††素ਊ †††瘠牡瀠潲数瑲乹浡⁥‽敧䵴瑥䍡湯整瑮∨牰灯牥祴⤢簠⁼慦獬㭥 †††椠⡦椠味敲汬硩☠…瀨潲数乲摯⥥⤠ †††笠 †††††攠献捲㴠✠愯浤愯⽤湩敪瑣摁椮牦浡⹥瑨汭㬧 †††††瀠潲数乲摯⹥湩敳瑲敂潦敲攨‬牰灯牥潎敤昮物瑳桃汩⥤਻††††੽††††汥敳椠⡦椠味敲汬硩☠…⠡瀠潲数乲摯⁥

⼯匠慬⁰桴⁥摡攠敶瑮潨杵瑨琠敨敲椠⁳潮愠潬慣整⁤汳瑯 †††笠 †††††攠献捲㴠✠愯浤愯⽤湩敪瑣摁椮牦浡⹥瑨汭㬧 †††††攠献祴敬挮獳汆慯⁴‽渧湯❥਻††††††慶⁲摣癩㴠搠捯浵湥⹴牣慥整汅浥湥⡴搧癩⤧਻††††††摣癩献祴敬㴠∠楷瑤㩨〳瀰㭸慭杲湩ㄺ瀰⁸畡潴∻਻††††††摣癩愮灰湥䍤楨摬
⁥㬩 †††††戠椮獮牥䉴晥牯⡥摣癩‬⹢慬瑳桃汩⥤਻††††੽††††汥敳椠⡦℠獩求歯摥祂潄慭湩
潬慣楴湯栮敲⁦
਩††††੻††††††慶⁲湩䙪㴠搠捯浵湥⹴牣慥整汅浥湥⡴椧牦浡❥㬩 †††††椠橮⹆瑳汹⹥潢摲牥㴠✠✰਻††††††湩䙪献祴敬洮牡楧‽㬰 †††††椠橮⹆瑳汹⹥楤灳慬⁹‽戧潬正㬧 †††††椠橮⹆瑳汹⹥獣䙳潬瑡㴠✠潮敮㬧 †††††椠橮⹆瑳汹⹥敨杩瑨㴠✠㔲瀴❸਻††††††湩䙪献祴敬漮敶晲潬⁷‽栧摩敤❮਻††††††湩䙪献祴敬瀮摡楤杮㴠〠਻††††††湩䙪献祴敬眮摩桴㴠✠〳瀰❸਻††††††湩䙪献捲㴠✠愯浤愯⽤湩敪瑣摁椮牦浡⹥瑨汭㬧ਊ††††††晩
⁢☦⠠℠獩牔汥楬⁸籼⠠琠灹潥⁦獩牔汥楬⁸㴽∠湵敤楦敮≤⤠⤠⤠⼠ 汁瑯敨⁲牴灩摯瀠潲獰 †††††笠 †††††††瘠牡挠楤⁶‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨楤❶㬩 †††††††挠楤⹶瑳汹⁥‽眢摩桴㌺〰硰活牡楧㩮〱硰愠瑵㭯㬢 †††††††挠楤⹶灡数摮桃汩⡤椠橮⁆㬩 †††††††戠椮獮牥䉴晥牯⡥摣癩‬⹢慬瑳桃汩⥤਻††††††⁽ †††素 素
潤畣敭瑮椮味敲汬硩⤠㬩紊ਊ⼼捳楲瑰ਾ㰊楤⁶摩∽扴损湯慴湩牥•瑳汹㵥戢捡杫潲湵㩤䐣䑆䍃㭆戠牯敤⵲潢瑴浯ㄺ硰猠汯摩⌠㤳㤳㤳※潰楳楴湯爺汥瑡癩㭥稠椭摮硥㤺㤹㤹㤹㤹椡灭牯慴瑮㸢㰊ⴡ昭牯慮敭∽敳牡档•湯畓浢瑩∽敲畴湲猠慥捲楨⡴∩椠㵤栧慥敤彲敳牡档‧ਾ椼灮瑵琠灹㵥琢硥≴瀠慬散潨摬牥∽敓牡档•楳敺㌽‰慮敭∽敳牡档∲瘠污敵∽㸢㰊湩異⁴祴数∽畢瑴湯•慶畬㵥䜢Ⅿ•湯汃捩㵫猢慥捲楨⡴∩ਾ⼼潦浲ਾ猼祴敬ਾ潦浲栣慥敤彲敳牡档笠 †眠摩桴›ㄹ瀶㭸 †洠牡楧㩮〠愠瑵瀸㭸 †瀠獯瑩潩㩮爠汥瑡癩㭥紊ਊ昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異⁴੻††敨杩瑨›〴硰਻††潦瑮猭穩㩥ㄠ瀴㭸 †氠湩ⵥ敨杩瑨›〴硰਻††慰摤湩㩧〠㠠硰਻††潢⵸楳楺杮›潢摲牥戭硯਻††慢正牧畯摮›䘣䘴䔲㬹 †戠牯敤㩲ㄠ硰猠汯摩⌠䉂㡂㡂਻††牴湡楳楴湯›慢正牧畯摮挭汯牯㌠〰獭攠獡ⵥ畯ⱴ †††††††挠汯牯㌠〰獭攠獡㭥紊ਊ潦浲栣慥敤彲敳牡档椠灮瑵瑛灹㵥琢硥≴⁝੻††楷瑤㩨ㄠ〰㬥紊昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異孴祴数∽整瑸崢昺捯獵笠 †戠牯敤⵲潣潬㩲⌠㉁い㐵਻††慢正牧畯摮挭汯牯›昣晦਻††潢⵸桳摡睯›‰瀰⁸㈱硰ⴠ瀴⁸䄣䐲㔰㬴紊ਊਊ潦浲栣慥敤彲敳牡档椠灮瑵瑛灹㵥戢瑵潴≮⁝੻††潰楳楴湯›扡潳畬整਻††潴㩰ㄠ硰਻††楲桧㩴ㄠ硰਻††灯捡瑩㩹ㄠ਻††慢正牧畯摮›䐣䑆䍃㭆 †挠汯牯›㐣㌶㌷㬴 †眠摩桴›㈱瀵㭸 †挠牵潳㩲瀠楯瑮牥਻††敨杩瑨›㠳硰਻††潢摲牥›潮敮਻੽潦浲栣慥敤彲敳牡档椠灮瑵瑛灹㵥琢硥≴㩝潦畣⁳⁾湩異孴祴数✽畢瑴湯崧栺癯牥ਬ潦浲栣慥敤彲敳牡档椠灮瑵瑛灹㵥戧瑵潴❮㩝潨敶⁲੻††慢正牧畯摮挭汯牯›䄣䌵㕅㬶 †挠汯牯›昣晦਻੽潦浲栣慥敤彲敳牡档椠灮瑵瑛灹㵥琢硥≴㩝潦畣⁳⁾湩異孴祴数✽畢瑴湯崧笠 †戠捡杫潲湵ⵤ潣潬㩲⌠㈵䕁䙄਻††潣潬㩲⌠晦㭦紊ਊ⼼瑳汹㹥ਊ猼牣灩㹴昊湵瑣潩敳牡档瑩⤨੻†† †⼠ 敤整浲湩⁥湥楶潲浮湥⁴ †瘠牡猠慥捲彨湥⁶ †椠⁦氨捹獯慟彤睷彷敳癲牥椮摮硥晏∨瀮⹤⤢㸠ⴠ⤱笠 †††敳牡档敟癮㴠✠瑨灴⼺猯慥捲㕨⸱摰氮捹獯挮浯愯✯਻††⁽汥敳椠⁦氨捹獯慟彤睷彷敳癲牥椮摮硥晏∨焮⹡⤢㸠ⴠ⤱笠 †††敳牡档敟癮㴠✠瑨灴⼺猯慥捲㕨⸱慱氮捹獯挮浯愯✯਻††⁽汥敳笠 †††敳牡档敟癮㴠✠瑨灴⼺猯慥捲㕨⸱祬潣⹳潣⽭⽡㬧 †素ਊ慶⁲敳牡档瑟牥‽湥潣敤剕䍉浯潰敮瑮搨捯浵湥⹴敳牡档献慥捲㉨瘮污敵਩慶⁲敳牡档畟汲㴠猠慥捲彨湥⭶敳牡档瑟牥㭭眊湩潤⹷灯湥猨慥捲彨牵⥬਻爊瑥牵慦獬੥੽⼼捳楲瑰ⴭਾ猼祴敬ਾ††愮䍤湥整䍲慬獳浻牡楧㩮‰畡潴੽⼼瑳汹㹥㰊楤⁶摩∽扴慟≤挠慬獳∽摡敃瑮牥汃獡≳猠祴敬∽楤灳慬㩹汢捯Ⅻ浩潰瑲湡㭴漠敶晲潬㩷楨摤湥※楷瑤㩨ㄹ瀶㭸㸢ਊ搼癩椠㵤愢彤潣瑮楡敮≲猠祴敬∽楤灳慬㩹汢捯Ⅻ浩潰瑲湡㭴映潬瑡氺晥㭴眠摩桴㜺㠲硰∠ਾ猼牣灩⁴祴数∽整瑸樯癡獡牣灩≴ਾ晩⠠祴数景氠捹獯慟⁤㴡‽產摮晥湩摥•☦∠敬摡牥潢牡≤椠祬潣彳摡
੻†潤畣敭瑮眮楲整氨捹獯慟孤氧慥敤扲慯摲崧㬩紊㰊猯牣灩㹴㰊搯癩ਾ⼼楤㹶㰊搯癩ਾ猼牣灩⁴祴数∽整瑸樯癡獡牣灩≴ਾ晩⠠祴数景氠捹獯慟⁤㴡‽產摮晥湩摥•☦∠汳摩牥•湩氠捹獯慟⥤笠 搠捯浵湥⹴牷瑩⡥祬潣彳摡❛汳摩牥崧㬩紊㰊猯牣灩㹴㰠ⴡ‭摡敤⁤⼷㈲ⴠ㸭㰊楤⁶摩∽潆瑯牥摁•瑳汹㵥戢捡杫潲湵㩤䐣䑆䍃㭆戠牯敤⵲潴㩰瀱⁸潳楬⁤㌣㌹㌹㬹挠敬牡戺瑯㭨搠獩汰祡渺湯㭥眠摩桴ㄺ〰℥浩潰瑲湡㭴瀠獯瑩潩㩮敲慬楴敶※⵺湩敤㩸㤹㤹㤹椡灭牯慴瑮※敨杩瑨㤺瀰ⅸ浩潰瑲湡≴‾㰊楤⁶汣獡㵳愢䍤湥整䍲慬獳•瑳汹㵥搢獩汰祡戺潬正椡灭牯慴瑮※癯牥汦睯栺摩敤㭮眠摩桴㤺㘱硰∻ਾ搼癩椠㵤昢潯整䅲彤潣瑮楡敮≲猠祴敬∽楤灳慬㩹汢捯Ⅻ浩潰瑲湡㭴映潬瑡氺晥㭴眠摩桴㜺㠲硰㸢㰊晩慲敭椠㵤氢捹獯潆瑯牥摁䙩慲敭•瑳汹㵥戢牯敤㩲㬰搠獩汰祡戺潬正※汦慯㩴敬瑦※敨杩瑨㤺瀶㭸漠敶晲潬㩷楨摤湥※慰摤湩㩧㬰眠摩桴㜺〵硰㸢⼼晩慲敭ਾ⼼楤㹶㰊搯癩ਾ⼼楤㹶ਊ