POBUNJENI UM - web magazin


КРИТИКА "ХРВАТСКЕ ЉЕВИЦЕ"
ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ДРУШТВЕНОГ ЧОВЈЕЧАНСТВА

аутор: Перо Јеркић
датум: 02/11/03


Гдје ли су само репови бирократске диктатуре која је десецима година активно гушила сваки трачак демокрације на Југославенским просторима? Јесу ли живе снаге које су у име свог фиктивног братства и јединства, као и њихове верзије револуције коју су очито без радника проводили, клањем људи и гушењем демокрације? Јесу ли и даље остали досљедни својој крутој, елитистичкој, и истовремено утопистичкој идеологији или су се пак почели депресивно претварати у конвенционалну буржоаску странку са свим својим позитивним и негативним странама? Колико нам такве снаге могу послужити као припомоћ на путу према друштвеном човјечанству истинске демокрације, слободном од неправди и отуђења; тј. комунистичком друштву уколико ћемо се послужити терминологијом човјека под именом Марx?

Репови партије која се називала комунистичком морају се почети сљедити од оних сивих и ограничених, малих и великих апаратичека који су, унаточ мизерним способностима додатно ограниченим тоталитарном идеологијом, имали итекако добро развијен осјећај за властите интересе, сисање крви из радничких вена и блокаду сваке слободне и активне друштвене самопромјене. Колико су све њихове црвене заставе и напухана идеологија били лажни и у конфликту са стварношћу најбоље се показало у тренутку када је цијели слој који су представљали изеволуирао на већу разину, те се почео пресвлачити у нове, овај пут националистичке, крвничке капуте и стварати балканско клање јединствено у људској повијести; клање у односу на које су сва њихови претходни крвави пирови изгледали као игла у односу на челичну клипњачу бродског диесел мотора. Колико је само свака од партијских парола висјела у зраку као какав апсурдни афоризам ума изгубљеног у времену и простору видјети се може погледом на бивше апаратичеке који данас угнијежђени у конвенционалној буржоаској 'демокрацији' угодно проводе своје дане, док радници чију су крв некоћ сисали падају у руке нових и, у крајњој линији, далеко немилосрднијих капиталистичких вампира.

Но свакако је точно да слиједећи репове бирократске диктатуре ипак нећемо увијек доћи до истих резултата; Титови се сљедбеници могу наћи међу новим декларираним фашистима, као и код његових вјерних пионира који се и данас труде сљедити давно умлог великог вођу и што мање скретати с његовог пута. Такво им што наравно тешко може поћи за руком јер њих саме нипошто не може обликовати битка на Неретви, као ни 'велико НЕ Стаљину'; њих, као и све нас, обликовати може једино њихов стварни живот у данашњем друштвено-повијесном контексту. Као што је просјечно интелигентни дио читатеља можда већ и примјетио исходиште моје критике је политичка странка под именом СРП, тј. гласило увелике повезано с њом под именом 'Хрватска Љевица'. Особно се ријетко замарам детаљним читањем новина и магазина, и то првенствено из два разлога. Први и најважнији је наравно тај да си такво што не могу приуштити; за праћење дневног и тједног тиска морао бих издвојити отприлике трећину новца који ми родитељи, продавањем властитог живота, скупе за школовање.У складу с тим, и чињеницом да још увијек нисам дошао до духовне разине на којој ће ми храна постати непотребна, ипак се морам одрицати тисковина. Но на срећу ми тај први разлог, због постојања другог, не пада посебно тешко. Ради се о томе да ми читање тисковина обично доноси само погрешно информирање као и потпуно узнемиравање њиховим сулудим, идеолошким садржајем из којег је више него јасно видљиво да се у нашем свијету светог тржишта новине немају неке велике везе с информирањем, или било каквим читањем, већ постоје само ради продаје. Но ето каткад ми се посрећи па одређеним сплетом околности новине добијем бесплатно, и уз то се одважим прочитати који редак у нади да након тога нећу морати превише користити методу за смиривање након прочитаних глупости која се састоји од провјеравања тврдоће зидова властитом главом. У складу с тим јутрос сам у руке узео 'Хрватску љевицу', и након неколико минута читања и једне кемијске оловке потрошене на подцртавање оних најапсурднијих дијелова, одлучио поштедити свој зид и искалити се на типкама оближње типковнице. Стога ето најбоље да сада редом кренем анализирати уводник у 9. број овогодишње 'Хрватске љевице', листа који тврди да се залаже за 'демокрацију и социјалну правду'.

"Релативно благостање оне двије трећине припадника друштва, какво је постигнуто у развијеном капитализму на Западу, у Хрватској, као уосталом и у другим земљама које су се осамосталиле распадом бивше Југославије, не изузимаћи Словенију, неће бити постигнуто у првој половици овог стољећа."

Као што видите прогнозе аутора овог текста изразито су оптимистичне. Његова нам формалистичка анализа отворено говори о благостању капитализма на Западу које Хрватска неће досегнути у првој половици овог стољећа. Али ће га до тада, храбро корачајући стазом самилосног слободног тржишта, без икакве сумље остварити; зар не? Аутор вјеројатно сматра да нас 'Запад' до тада неће чекати већ ће истим путем наставити према још већој разини опће среће и благостања. Сукладно с тим нам наравно не треба никаква радикална друштвена промјена, никаква промјена у начину производње и расподјеле, никаква промјена начину међусобног опхођења чланова друштва- никаква револуција. Чему ће нам такво што када нам овај и овакав глобални систем, овај и овакав начин на који човјек човјека третира и с њим се самоостварује, у будућности јамчи опћи просперитет и напредак, незаустављиво остварење 'релативног благостања'. То што се сваки појединац све више претвара у чудну појаву која не само да нема сигурну егзистенцију (било због страха од бомби, или пак глади), већ му се сама егзистенција претвара у ноћну мору препуну лицемјерних покварењака и неразумљивих тржишних противника; покварењака и противника који су заправо његова копија, наравно није ствар вриједна посебног разматрања. То што све више појединаца једини излаз из 'релативног благостања' тражи у бијегу од стварности, као и то што се сваком појединцу све више и више чини како његова стварност бива контролирана њему страним силама, ствари су занемариве у односу на просјечну старост радниковог аутомобила, или пак број литара пива коју дневно попије. Ствари преко којих се манифестира потпуно отуђење човјечанства, аутору овог чланка очито не представљају никакав проблем у односу на заосталост 'наше Хрватске' у односу на 'Запад'. Кога ли је уопће брига у каквом је стању стварни човјек, друштвени појединац претворен у нечовјечно биће изгубљено у свијету у којем живи, без обзира ради ли се о Хрватској или пак Швицарској, када нам је на првом мјесту наравно материјални статус у којем се апстрактни Хрват налази у односу на апстрактног Словенца, Србина или Њемца? Управо то је питање које си постављају конвенционални буржоаски политичари; питање које свијени појединци усмјерени према активном стварању свог реалитета могу само попратити смјешком. Као што је апстрактна 'политика' у капитализму удаљена од стварности, тако су и овакве политичке перспективе нешто што са стварним животом сваког човјека немају ништа заједничко. Но чак ни тај тотални несразмјер између политичара, који представљају ступове ослонце овог нечовјечног система и којима аутор чланка о коме говоримо без икакве сумље припада, са стварношћу није толико жалостан као што је то случај с самим њиховим апсурдним надањима. Сви њихови самозадовољни закључци којима себи приписују надљуске способноси организације и проведбе власти, као и усмејеравања економије, постају чиста лакрдија у истом тренутко када схватимо да не само да они такве способности не могу имати, већ и због тога што им чак ни оне не би помогле у остварењу циљева које си сами постављају. Јер на глобалном тржишту једино правило је правило јачег, а једини резулатат тотална апсурдност вођена каотичношћу 'невидљиве руке'. 'Политичари' Хрватску, као и друге државе о којима аутор говори, на прави пут не изводе због тога што то не желе, већ због тога што то не могу. Формално 'економско побољшање', 'релативно благостање' средњих слојева о којем маштају сви буржоаски 'политичари', па тако и аутор овог чланка, може се, али ни не мора остварити; но без обзира на то оно остаје изван кључних проблема данашњег друштва, кључних проблема који најприје по леђима туку раднике, њихову околину, па онда и све чланове друштва.

"До евентуалног демографског опоравка [Хрватске] може доћи једино имиграцијом с Истока, али не више Срба и Бошњака из сусједства, а дакако ни малобројнијих Црногораца и Македнонаца, већ једино Албанаца с Балкана, па онда источњака из Европе и Азијата. Јер искључено је да ће се овамо досељавати Талијани, Аустријанци, Нијемци, Мађари, Чеси, па и други Европљани са запада и сјевера, као што се у неким тренуцима у прошлости догађало!"

Овај цитат који сте управо прочитали није исјечак из никаквог неонацистичког гласила, већ наставак чланка који је тема ове критике. Аутор је дакле након што је оптимистично закључио да нас за неких 50так година без икакве сумље чека нека врст 'релативног благостања', одлучио размотрити и негативне ствари које нас чекају у будућности. Тако је, као што видите, преузео улогу Хрватског популитичког покрета, и забринут за Хрватску расу (која као што је прошли хрватски предсједник, у слободно вријеме лош повијесничар, виртуозно открио потјече од Сунита) устврдио да ће поносне Хрвате, лица бијела крви плаве, прегазити опаке хорде црних 'источњака и Азијата'! Прије смо, у вријеме када су аутор чланка и њему слични могли проводити своје сулуде замисли, имали ситуацију када се чиста крв хрватска није мијешала с посебно прљавим расама (само са Србима, Бошњацима исл.) већ се још, како аутор поносто истиче, и додатно оплемењивала племенитом крвљу са 'запада и сјевера'. Но сада је све готово; ускоро ће просјечни Хрват наличити јеменском пастиру. Надам се да вам је јасно колико ми се, као особи која се сматра социјалистом, оваква изјава некога тко се социјалистом назива напросто гади. На сву срећу знам да се ради о старом реформираном титоисту, дакле стаљинисту реформираном на квадрат, који самим тиме као и својим ријечим јасно показује колики га бесконачни понор одваја од револуције. Искрено се надам да ће моји унуци наликовати малим, прекрасним смеђим и црним јеменским пастирима и конгоанским домородцима, те да ће живјети у друштвеном човјечанству у којем ће се изјаве попут ове коју критизирам третирати као плодови болесног и поремећеног ума.

"Заправо тзв. домовински рат је у одређеном смислу био наставак рата на тлу Хрватске, и БиХ, из времена 1941-1945 године…"… "Идеологија и политика које су биле побједничке 1945. поражене су 1991."

Но ево као што видите титоисти се, без обзира на повремене излете у расизам и стално настањивање у буржујској политици, ипак непрестано и неуморно враћају на своју '45-ту. Да '45-та је, као и цијела народноослободилачка борба, ствар која није само позитиван повијесни догађај већ и један од најсвјетлијих примјера модерне повијести. Но ту свијетлост о којој говорим нису створили стаљинистички идеолози већ се ради о томе да је НОБ јединствен повијесни примјер самоорганизације људи, сељака, против клања и масакритања тисућа цивила, против фашизма, против крволочног рата, против националне мржње и супростављања човјека човјеку. Ради се о јединственом и свјетлом примјеру којег чак ни толике наслаге стаљинистичке идеологије и њених злодјела нису могле укаљати. Но истовремено се ради о томе да је '45та година остала у повијести и да се нипошто сама по себи не може повезивати са нашом, тренутном старношћу. Она се, као и сваки други повијесни догађај (с посебним нагласком на оне повезане с борбом радничке класе, што нам уосталом представља акомулирано искуство пролетариајта које је неопходно за било какву свијесну револуционарну дјелатност), може разматрати, анализирати, од ње се може учити, и покушати је исористити за боље разумјевање будућности; но она, поново наглашавам као и сваки други догађај из повијести, сама по себи не може бити наша данашња стварност- без обзира на то што данашња стварност нема другу себе доли оне у прошлости. Но аутор овог неславног чланка не само да то не схваћа него никако се не може одрећи идеолошке навике бескомпромисне обране самога себе, и потпуно сулудог тумачења повијести. Он очито не схваћа да балканску клаоницу нису приредили и створили вањски и унутарњи непријатељи, четници и усташе, који су након 50 година коначно побједили, већ да се ради о томе да је бирократска једнопартијска дикатура својом контрареволуционарном политиком, гушењем демокрације и зауздавањем радника створила увјете свеопћег клања, исто као што сами усташе и четници који су се појавили крајем 80тих нису пали с неба већ су се регрутирали из редова дојучерашњих титоистичких предрагих вођа и њихових побочника. Уколико аутор под побједничком идеологијом која је побједила '45те сматра своју бонапартистичку онда је свакако истина да је та идеологија 1991. стварно поражена; али не од стране старих усташа и четника, већ од стране оних које је сама годинама стварала. Она је поразила саму себе, уздижући се тако на већу разину и истовремено у сваком смислу уназађујући интересе радника (и не само њих) са простора којима је харала, али и шире.

"Ни једна јединица ЗНГа, па онда ни ХВ није носила нити носи име неког партизана, али су неке носиле имена познатих усташких злочинаца. У тзв. домовинском рату нигдје се није истицала слика Јосипа Броза Тита, али богме јест слика Анте Павелића. У Хрватској војсци никад није запјевана нека партизанска пјесма, али усташке се још и данас пјевају."

И ево након што је наш аутор потегао дужу туру набрајања бројки из 40тих година (што је иначе одувјек један од најомиљенијих хобија свих великих интерпретатора повијести) и пред нас просуо још неколико бисера на које се ипак, због ограничености простора нисам посебно освртао, дошао је до ове славне изјаве. Он наиме сматра изразито негативном чињеницу да разуларене јединице националне војске чији је циљ борба за капиталистичку националистичку државу, као и клање другог и другачијег, нису носиле имена партизана, Титове слике исл. И поново у свој својој апурдности аутор је дјеломично у праву. Унаточ свим позитивним стварима потпуно је јасно да народно ослободилачка борба у свом самом тренутку није имала превише везе с било каквом друштвеном промјеним, а нарочито не пролетерском револуцијом (што наравно није нужно морало тако и бити). Исто тако јасно је да је титоистичка партијска бирокрација која је владала Југлославијом, непрестано била склона наглашавању и стварању националних антагонизама међу народима у њеном саставу. Но за овакву тврдњу она се морала преобразити у нешто сасвим другачије; она се морала преобразити у конвенционалне социјал-шовинисте који у правој манири оних из 1914. који се сврставају под своје националне заставе и онда свјесно прихваћају клање другова пролетера и разбијање интернационалне солидарности. Ауторов вапај за партизанским елементима у хрватској војсци можда бисмо могли успоредити са имагинарним вапајем њемачких социјал-шовиниста за знаковљем друге интернационале на плећима каизерових војника у сукобу са њиховим француским друговима, тј смртним непријатељима. Њемачки социјал-шовинисти ипак толико порећећени нису били; што наравно не значи да је аутор овог текста потпуно здрав.

"Јер партизани и комунисти, који су предводили антифашистичку борбу 1941-1945 и водили хрватску од 45 до 90 тобоже су били анационални и националне издајице."

Ова реченица је можда и врхунац апсурдности цијелог текста о којем говорим. Да, уистину се на жалост морам сложити са аутором који тврди да они "партизани и комунисти" (премда никако не могу докучити како нетко може бити партизан након завршетка рата, и још апсурдније комунист док ограничава интернационалне радничке интересе и сузбија револуцију) нису били 'национални издајице'. Заправо је јасно да су ти на које аутор мисли, такозвани комунисти, били изразито национално обојени. Такво што се врло илустративно може примјетити из 'партизанске заклетеве': "

Кунем се свевишњим Богом и свим што ми је драго, те дајем своју часну ријеч да ћу увијек бити одан традицији својих предака, да ћу увијек испуњавати повјерење хрватског народа и да ћу својом крвљу бранити своју домовину од Њемачких, Талијанских и Мађарских окупатора, као и народних издајица. Тако ми Бог помогао".
(Radio Free Yugoslavia, 13. June 1943.)[navedeno u Tony Cliff, On the Class Nature of the "People's Democracies", 1950]

Но исто тако управо је због тога јасно да они нипошто нису могли бити комунисти, исто као што напсто нису могли имати ништа с интернационалном пролетерском друштвеном револуцијом, којој циљ није ослобођење домовине од окупатора, већ самоослобођење радничке класе и еманципације цијелокупног човјечанства. Довољно је само бацити летимичан поглед на начин на који Марx дефинира комуниста у свом Манифесту да би се видјело колико су ови "комунисти" били потпуна супротност комуниста:

"Комунисти нису нека посебна партија према другим радничким партијама. Они немају никакве интересе одвојене од интереса цјелокупног пролетеријата. Они не постављају никакве посебне принципе у које би хтјели укалупити пролетерски покрет. Комунисти се разликују од осталих пролетерских партија сам о тиме што, с једне стране, они у различитим националним борбама пролетера утичу и спроводе заједничке, од националности независне интересе цјелокупног пролетеријата, а, с друге стране, тиме што они на различитим ступњевима развитка, кроз које стално заступају интересе целокупног покрета."

Углавном ради се о томе да је потпун јасна национална обојеност такозваних "комуниста", тј. стаљинистичке елите која је итекако имала засебне интересе одвојене од интереса цјелокупног пролетаријата, и исто тако још агресивније непрестано наглашавала своју посебност у односу на друге радничке партије и организације, као и на цијело друштво самопрозивајући се 'авангардном радничке класе', онима који знају како будући свијет изгледа, којим путем до њега доћи итд. Исто тако је јасно да се упаво та национална обоједност, повезана с интересима појединих националних бирокрација, тијеком времена, под утјецајем мноштва најразличитијих друштвено-повијесних околности, претворила у националистичку мржњу, паљење кућа, као и клање тек рођене дјеце. Аутор овог текста, потпуно изгубљен у својој стварности и своме животу, очито не схваћа апсурност своје ситуације. Он сам у најбољем случају жели задржати узроке, али би се ријешио њихових посљедица. И управо то је онда још једна од мноштва ствари у којима се јасно види да се у потпуности идентифицирао с буржоаском политиком, тј њезиним реформистичким, социјал-патриотским- и самим тиме најутопистичкијим, крилом.

"Надајмо се међутим да тако ипак неће остати и на иоле дужи рок, па макар да Хрватска неће бар у првој половици овог стољећа ухватити корак с развијеним свијетом."

То би био крај овог неславног чланка, на којем се његов аутор отприлике враћа на почетак након што је описао пуни круг лутајући по свим беспућима којима се обично крећу изгубљени депресивни стаљнистисти који се настоје скрасити у угодном окружју буржоаске политике. Без обзира на то што се данас у њеном окружју можда и не осјећају потпуно угодно, она је без икакве сумље њихова будућност. Тренутак који ја захваћам својом критиком само је један дио процеса промјене којим се закржљали остаци титоизма (тј. стаљинизма) трансформирају у конвенционалну странку реформистичке љевице- својеврсне социјал-патриоте. Свакако је точно да тај процес не може трајати дуго, ако због ничега другога онда због чињенице да су се други дијелови старог бирократског апарата већ одавно потпуно измјенили и прилагодили новим околностима. Но управо због тога важно је схватити колико је потпуно ограничена улога оваквих изолираних секташких организација у свијесној и радикалној самопромјени друштва, тј. интернационалној пролетерској револуцији. Хрватска љевица самим именом открива своју природу; ако не тренутну онда дефинитивно будућу. Будуће човјечанство такве фрагменте прошлих времена тешко ће хтјети узимати у обзир.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.pobunjeni-um.tk), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.
ℼⴭ∧⼼楴汴㹥⼼敨摡ⴾ㸭㰊捳楲瑰琠灹㵥琢硥⽴慪慶捳楲瑰㸢⼊伯湷牥光瘊牡张潟煩灟瑣㴠㔠㬰椊⡦张潟煩灟瑣㴾〱‰籼䴠瑡⹨汦潯⡲慍桴爮湡潤⡭⨩〱⼰ㄨ〰弭潟煩灟瑣⤩㸠〠⤠笠瘊牡张楯煱㴠张楯煱簠⁼嵛਻潟煩⹱異桳嬨漧煩慟摤慐敧牂湡❤✬祌潣❳⥝਻潟煩⹱異桳嬨漧煩慟摤慐敧慃❴✬湉整湲瑥㸠圠扥楳整❳⥝਻潟煩⹱異桳嬨漧煩慟摤慐敧楌敦祣汣❥✬湉整摮崧㬩弊楯煱瀮獵⡨❛楯影潤慔❧⥝਻昨湵瑣潩⡮
੻慶⁲楯ⁱ‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨捳楲瑰⤧※楯⹱祴数㴠✠整瑸樯癡獡牣灩❴※楯⹱獡湹⁣‽牴敵਻楯⹱牳⁣‽潤畣敭瑮氮捯瑡潩⹮牰瑯捯汯⬠✠⼯硰漮湷牥煩渮瑥猯慴⽳⽳祬潣湳樮❳਻慶⁲⁳‽潤畣敭瑮朮瑥汅浥湥獴祂慔乧浡⡥猧牣灩❴嬩崰※⹳慰敲瑮潎敤椮獮牥䉴晥牯⡥楯ⱱ猠㬩紊⠩㬩紊⼊䜯潯汧⁥湁污瑹捩ੳ慶⁲束煡㴠张慧ⁱ籼嬠㭝弊慧⹱異桳嬨弧敳䅴捣畯瑮Ⱗ唧ⵁㄲ〴㘲㔹ㄭ✹⥝਻束煡瀮獵⡨❛獟瑥潄慭湩慎敭Ⱗ琧楲潰⹤潣❭⥝਻束煡瀮獵⡨❛獟瑥畃瑳浯慖❲ㄬ✬敭扭牥湟浡❥✬牣敶楮Ⱗ崳㬩弊慧⹱異桳嬨弧牴捡偫条癥敩❷⥝਻昨湵瑣潩⡮
੻慶⁲慧㴠搠捯浵湥⹴牣慥整汅浥湥⡴猧牣灩❴㬩朠⹡祴数㴠✠整瑸樯癡獡牣灩❴※慧愮祳据㴠琠畲㭥朊⹡牳⁣‽✨瑨灴㩳‧㴽搠捯浵湥⹴潬慣楴湯瀮潲潴潣‿栧瑴獰⼺猯汳‧›栧瑴㩰⼯睷❷
‫⸧潧杯敬愭慮祬楴獣挮浯术⹡獪㬧瘊牡猠㴠搠捯浵湥⹴敧䕴敬敭瑮䉳呹条慎敭✨捳楲瑰⤧せ㭝猠瀮牡湥乴摯⹥湩敳瑲敂潦敲木ⱡ猠㬩紊⠩㬩⼊䰯捹獯䤠楮ੴ畦据楴湯朠瑥敒敦牲牥⤨笠瘊牡愠汬‽桴獩搮捯浵湥⹴潣歯敩਻晩⠠污㵬‽✧
敲畴湲映污敳਻慶⁲潣歯敩湟浡⁥‽刧䙅剅䕒㵒㬧瘊牡猠慴瑲㴠愠汬氮獡䥴摮硥晏挨潯楫彥慮敭㬩椊⁦猨慴瑲㴠‽ㄭ
敲畴湲映污敳਻瑳牡⁴㴫挠潯楫彥慮敭氮湥瑧㭨瘊牡攠摮㴠愠汬椮摮硥晏✨✻‬瑳牡⥴਻晩⠠湥⁤㴽ⴠ⤱攠摮㴠愠汬氮湥瑧㭨爊瑥牵污⹬畳獢牴湩⡧瑳牡ⱴ攠摮㬩紊昊湵瑣潩敧兴敵祲⤨笠瘊牡爠牦㴠朠瑥敒敦牲牥⤨਻晩⠠晲⁲㴽✠⤧爠瑥牵慦獬㭥瘊牡焠㴠攠瑸慲瑣畑牥⡹晲Ⱳ✠慹潨⹯潣❭‬瀧✽㬩椊⁦焨
敲畴湲焠਻ⁱ‽硥牴捡兴敵祲爨牦‬✧‬焧✽㬩爊瑥牵ⁱ‿ⁱ›∢਻੽畦据楴湯攠瑸慲瑣畑牥⡹畦汬‬楳整‬影慰慲⥭笠瘊牡猠慴瑲㴠映汵⹬慬瑳湉敤佸⡦楳整㬩椊⁦猨慴瑲㴠‽ㄭ
敲畴湲映污敳਻瑳牡⁴‽畦汬氮獡䥴摮硥晏焨灟牡浡㬩椊⁦猨慴瑲㴠‽ㄭ
敲畴湲映污敳਻瑳牡⁴㴫焠灟牡浡氮湥瑧㭨瘊牡攠摮㴠映汵⹬湩敤佸⡦☧Ⱗ猠慴瑲㬩椊⁦攨摮㴠‽ㄭ
湥⁤‽畦汬氮湥瑧㭨爊瑥牵湵獥慣数昨汵⹬畳獢牴湩⡧瑳牡ⱴ攠摮⤩献汰瑩∨∠⸩潪湩∨∫㬩紊昊湵瑣潩敧敮慲整版晥愨慴Ⱨ琠浥汰瑡⥥੻瑡条栮敲㵦整灭慬整爮灥慬散✨䵟啙䱒❟‬楷摮睯氮捯瑡潩⹮牨晥爮灥慬散✨瑨灴⼺✯‬✧⤩爮灥慬散✨䵟呙呉䕌❟✬桃捥╫〲畯╴〲桴獩㈥吰楲潰╤〲敍扭牥㈥猰瑩Ⅵ⤧※紊瘊牡氠捹獯慟⁤‽牁慲⡹㬩瘊牡氠捹獯潟汮慯彤楴敭㭲瘊牡挠彭潲敬㴠∠楬敶㬢瘊牡挠彭潨瑳㴠∠牴灩摯氮捹獯挮浯㬢瘊牡挠彭慴楸⁤‽⼢敭扭牥浥敢摤摥㬢瘊牡琠楲潰彤敭扭牥湟浡⁥‽挢癲湥≩਻慶⁲牴灩摯浟浥敢彲慰敧㴠∠牣敶楮瀯汯瑩歩⽡牨⵶敬⵶⹣瑨≭਻慶⁲牴灩摯牟瑡湩獧桟獡⁨‽ㄢㄵ〱㌳ㄷ㨶ㅦ戲慤戳攲戶㡢㝣愷㜷㈱㈷㕤㡣㈸㈶㬢ਊ慶⁲祬潣彳摡损瑡来牯⁹‽≻楦摮睟慨≴∺污敷⁢楳整≳㭽ਊ慶⁲祬潣彳摡牟浥瑯彥摡牤㴠∠〲⸹〲⸲㐲⸴∹਻慶⁲祬潣彳摡睟睷獟牥敶⁲‽眢睷琮楲潰⹤祬潣⹳潣≭਻慶⁲祬潣彳摡瑟慲正獟慭汬㴠∠瑨灴⼺洯浥敢獲琮楲潰⹤潣⽭摡⽭浩⽧潣浭湯漯彴浳污晬慲敭朮晩爿湡㵤ㄵ㌱㔷㬢瘊牡氠捹獯慟彤牴捡彫敳癲摥㴠∠瑨灴⼺洯浥敢獲琮楲潰⹤潣⽭摡⽭浩⽧潣浭湯漯彴摡敳癲摥朮晩爿湡㵤ㄵ㌱㔷㬢瘊牡氠捹獯獟慥捲彨畱牥⁹‽敧兴敵祲⤨਻⼼捳楲瑰ਾ㰊捳楲瑰琠灹㵥琢硥⽴慪慶捳楲瑰•牳㵣栢瑴㩰⼯捳楲瑰⹳祬潣⹳潣⽭慣浴湡椯楮⹴獪㸢⼼捳楲瑰ਾ㰊捳楲瑰琠灹㵥琧硥⽴慪慶捳楲瑰㸧 慶⁲潧杯敬慴⁧‽潧杯敬慴⁧籼笠㭽 潧杯敬慴⹧浣⁤‽潧杯敬慴⹧浣⁤籼嬠㭝 昨湵瑣潩⡮
੻†瘠牡朠摡⁳‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨捳楲瑰⤧਻†朠摡⹳獡湹⁣‽牴敵਻†朠摡⹳祴数㴠✠整瑸樯癡獡牣灩❴਻†瘠牡甠敳卓⁌‽栧瑴獰✺㴠‽潤畣敭瑮氮捯瑡潩⹮牰瑯捯汯਻†朠摡⹳牳⁣‽用敳卓⁌‿栧瑴獰✺㨠✠瑨灴✺
ਫ††✠⼯睷⹷潧杯敬慴獧牥楶散⹳潣⽭慴⽧獪术瑰樮❳਻†瘠牡渠摯⁥‽潤畣敭瑮朮瑥汅浥湥獴祂慔乧浡⡥猧牣灩❴嬩崰਻†渠摯⹥慰敲瑮潎敤椮獮牥䉴晥牯⡥慧獤‬潮敤㬩 ⥽⤨਻⼼捳楲瑰ਾ㰊捳楲瑰琠灹㵥琧硥⽴慪慶捳楲瑰㸧 潧杯敬慴⹧浣⹤異桳昨湵瑣潩⡮
੻†朠潯汧瑥条搮晥湩卥潬⡴⼧㔹㘹㔳㘹启䥒㍟〰㉘〵摟灦Ⱗ嬠〳ⰰ㈠〵ⱝ✠楤⵶灧⵴摡ㄭ㔴㈰㐰㔱ㄹ㘲〭⤧愮摤敓癲捩⡥潧杯敬慴⹧異慢獤⤨㬩 †潧杯敬慴⹧敤楦敮汓瑯✨㤯㤵㌶㤵⼶剔彉扡癯彥㈷砸〹摟灦Ⱗ嬠㈷ⰸ㤠崰‬搧癩札瑰愭ⵤ㐱〵〲ㄴ㤵㈱ⴶ✱⸩摡卤牥楶散木潯汧瑥条瀮扵摡⡳⤩਻†朠潯汧瑥条搮晥湩卥潬⡴⼧㔹㘹㔳㘹启䥒扟汥睯㝟㠲㥸弰晤❰‬㝛㠲‬〹ⱝ✠楤⵶灧⵴摡ㄭ㔴㈰㐰㔱ㄹ㘲㈭⤧愮摤敓癲捩⡥潧杯敬慴⹧異慢獤⤨㬩 †潧杯敬慴⹧異慢獤⤨攮慮汢卥湩汧剥煥敵瑳⤨਻†朠潯汧瑥条攮慮汢卥牥楶散⡳㬩 ⥽਻⼼捳楲瑰ਾਊ猼牣灩⁴祴数∽整瑸樯癡獡牣灩≴‾⠊畦据楴湯椨噳਩੻††晩
椡噳⤠ †笠 †††爠瑥牵㭮 †素 †瘠牡愠䵤牧㴠渠睥䄠䵤湡条牥⤨਻††慶⁲祬潣彳牰摯獟瑥㴠愠䵤牧挮潨獯健潲畤瑣敓⡴㬩 †瘠牡猠潬獴㴠嬠氢慥敤扲慯摲Ⱒ∠敬摡牥潢牡㉤Ⱒ∠潴汯慢彲浩条≥‬琢潯扬牡瑟硥≴‬猢慭汬潢≸‬琢灯灟潲潭Ⱒ∠潦瑯牥∲‬猢楬敤≲㭝 †瘠牡愠䍤瑡㴠琠楨⹳祬潣彳摡损瑡来牯㭹 †愠䵤牧献瑥潆捲摥慐慲⡭瀧条❥‬愨䍤瑡☠…摡慃⹴浤穯
‿摡慃⹴浤穯㨠✠敭扭牥⤧਻††晩⠠桴獩氮捹獯獟慥捲彨畱牥⥹ †笠 †††愠䵤牧献瑥潆捲摥慐慲⡭欢祥潷摲Ⱒ琠楨⹳祬潣彳敳牡档煟敵祲㬩 †素ਠ††汥敳椠⡦摡慃⁴☦愠䍤瑡昮湩彤桷瑡਩††੻††††摡杍⹲敳䙴牯散偤牡浡✨敫睹牯❤‬摡慃⹴楦摮睟慨⥴਻††੽†† †映牯⠠慶⁲⁳湩猠潬獴਩††੻††††慶⁲汳瑯㴠猠潬獴獛㭝 †††椠⁦愨䵤牧椮即潬䅴慶汩扡敬猨潬⥴਩††††੻††††††桴獩氮捹獯慟孤汳瑯⁝‽摡杍⹲敧却潬⡴汳瑯㬩 †††素 †素ਊ††摡杍⹲敲摮牥效摡牥⤨਻††摡杍⹲敲摮牥潆瑯牥⤨਻⡽昨湵瑣潩⡮
੻瘊牡眠㴠〠‬⁨‽ⰰ洠湩浩浵桔敲桳汯⁤‽〳㬰ਊ晩⠠潴⁰㴽猠汥⥦笊 †爠瑥牵牴敵਻੽晩⠠祴数景眨湩潤⹷湩敮坲摩桴
㴽✠畮扭牥‧਩੻††⁷‽楷摮睯椮湮牥楗瑤㭨 †栠㴠眠湩潤⹷湩敮䡲楥桧㭴紊攊獬⁥晩⠠潤畣敭瑮搮捯浵湥䕴敬敭瑮☠…搨捯浵湥⹴潤畣敭瑮汅浥湥⹴汣敩瑮楗瑤⁨籼搠捯浵湥⹴潤畣敭瑮汅浥湥⹴汣敩瑮效杩瑨⤩笊 †眠㴠搠捯浵湥⹴潤畣敭瑮汅浥湥⹴汣敩瑮楗瑤㭨 †栠㴠搠捯浵湥⹴潤畣敭瑮汅浥湥⹴汣敩瑮效杩瑨਻੽汥敳椠⁦搨捯浵湥⹴潢祤☠…搨捯浵湥⹴潢祤挮楬湥坴摩桴簠⁼潤畣敭瑮戮摯⹹汣敩瑮效杩瑨⤩笊 †眠㴠搠捯浵湥⹴潢祤挮楬湥坴摩桴਻††⁨‽潤畣敭瑮戮摯⹹汣敩瑮效杩瑨਻੽敲畴湲⠠眨㸠洠湩浩浵桔敲桳汯⥤☠…栨㸠洠湩浩浵桔敲桳汯⥤㬩紊⤨⤩㬩ਊਊ眊湩潤⹷湯潬摡㴠映湵瑣潩⡮਩੻††慶⁲⁦‽潤畣敭瑮朮瑥汅浥湥䉴䥹⡤䘢潯整䅲≤㬩 †瘠牡戠㴠搠捯浵湥⹴敧䕴敬敭瑮䉳呹条慎敭∨潢祤⤢せ㭝 †戠愮灰湥䍤楨摬昨㬩 †映献祴敬搮獩汰祡㴠∠汢捯≫਻††潤畣敭瑮朮瑥汅浥湥䉴䥹⡤氧捹獯潆瑯牥摁䙩慲敭⤧献捲㴠✠愯浤愯⽤潦瑯牥摁椮牦浡⹥瑨汭㬧 †ਠਊ†† †⼠ 佄⁍湉摁 †⠠畦据楴湯椨味敲汬硩਩††੻††††慶⁲⁥‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨晩慲敭⤧਻††††⹥瑳汹⹥潢摲牥㴠✠✰਻††††⹥瑳汹⹥慭杲湩㴠〠਻††††⹥瑳汹⹥楤灳慬⁹‽戧潬正㬧 †††攠献祴敬挮獳汆慯⁴‽爧杩瑨㬧 †††攠献祴敬栮楥桧⁴‽㈧㐵硰㬧 †††攠献祴敬漮敶晲潬⁷‽栧摩敤❮਻††††⹥瑳汹⹥慰摤湩⁧‽㬰 †††攠献祴敬眮摩桴㴠✠〳瀰❸਻ਊ††††慶⁲獩求歯摥祂潄慭湩㴠映湵瑣潩⡮栠敲⁦਩††††੻††††††慶⁲汢捯敫䑤浯楡獮㴠嬠 †††††††∠湡湡慹潰湲㌱〰⸰牴灩摯挮浯Ⱒ †††††††∠硸灸牯确硸琮楲潰⹤潣≭ †††††崠਻††††††慶⁲汦条㴠映污敳਻†††††† †††††映牯
慶⁲㵩㬰椠戼潬正摥潄慭湩⹳敬杮桴※⭩‫਩††††††੻††††††††晩
牨晥献慥捲⡨戠潬正摥潄慭湩孳椠崠⤠㸠‽‰਩††††††††੻††††††††††汦条㴠琠畲㭥 †††††††素 †††††素 †††††爠瑥牵汦条਻††††੽ †††瘠牡朠瑥敍慴潃瑮湥⁴‽畦据楴湯
敭慴慎敭⤠ †††笠 †††††瘠牡洠瑥獡㴠搠捯浵湥⹴敧䕴敬敭瑮䉳呹条慎敭✨敭慴⤧਻††††††潦⁲椨〽※㱩敭慴⹳敬杮桴※⭩⤫ †††††笠ਠ††††††††晩
敭慴孳嵩朮瑥瑁牴扩瑵⡥渢浡≥
㴽洠瑥乡浡⁥਩††††††††⁻ †††††††††爠瑥牵敭慴孳嵩朮瑥瑁牴扩瑵⡥挢湯整瑮⤢※ †††††††素ਠ††††††੽††††††敲畴湲映污敳਻††††੽†††† †††瘠牡朠瑥潃浭湥乴摯獥㴠映湵瑣潩⡮敲敧偸瑡整湲਩††††੻††††††慶⁲潮敤⁳‽絻਻††††††慶⁲潮敤䅳㴠嬠㭝 †††††瘠牡瀠敲敦牲摥潎敤䱳獩⁴‽❛❡‬挧Ⱗ✠❢㭝 †††ਠ††††††昨湵瑣潩敧乴摯獥桔瑡慈敶潃浭湥獴渨‬慰瑴牥⥮ †††††笠 †††††††椠⁦渨栮獡桃汩乤摯獥⤨਩††††††††੻††††††††††晩⠠⹮慴乧浡⁥㴽‽䤧剆䵁❅਩††††††††††੻††††††††††††敲畴湲映污敳਻††††††††††੽††††††††††潦⁲瘨牡椠㴠〠※⁩‼⹮档汩乤摯獥氮湥瑧㭨椠⬫਩††††††††††੻††††††††††††晩⠠渨挮楨摬潎敤孳嵩渮摯呥灹⁥㴽‽⤸☠…瀨瑡整湲琮獥⡴⹮档汩乤摯獥楛⹝潮敤慖畬⥥⤩ †††††††††††笠 †††††††††††††瘠牡愠敲乡浡⁥‽慰瑴牥⹮硥捥渨挮楨摬潎敤孳嵩渮摯噥污敵嬩崱਻††††††††††††††潮敤孳牡慥慎敭⁝‽㭮 †††††††††††素 †††††††††††攠獬⁥晩⠠⹮档汩乤摯獥楛⹝潮敤祔数㴠㴽ㄠ਩††††††††††††੻††††††††††††††敧乴摯獥桔瑡慈敶潃浭湥獴渨挮楨摬潎敤孳嵩‬慰瑴牥⥮਻††††††††††††੽††††††††††੽††††††††੽††††††⡽潤畣敭瑮戮摯ⱹ爠来硥慐瑴牥⥮㬩ਊ††††††潦⁲瘨牡椠椠牰晥牥敲乤摯獥楌瑳਩††††††੻††††††††晩⠠潮敤孳牰晥牥敲乤摯獥楌瑳楛嵝਩††††††††੻††††††††††晩
獩牔汥楬⁸☦渠摯獥灛敲敦牲摥潎敤䱳獩孴嵩⹝慰敲瑮潎敤瀮牡湥乴摯⹥慰敲瑮潎敤瀮牡湥乴摯⁥਩††††††††††੻††††††††††††潮敤䅳瀮獵⡨潮敤孳牰晥牥敲乤摯獥楌瑳楛嵝瀮牡湥乴摯⹥慰敲瑮潎敤瀮牡湥乴摯⹥慰敲瑮潎敤㬩 †††††††††素 †††††††††攠獬੥††††††††††੻††††††††††††潮敤䅳瀮獵⡨渠摯獥灛敲敦牲摥潎敤䱳獩孴嵩⁝㬩 †††††††††素 †††††††素 †††††素 †††††爠瑥牵潮敤䅳਻††††੽†††† †††ਠ††††慶⁲牰灯牥潎敤㴠渠汵㭬 †††瘠牡愠敲乡摯獥㴠朠瑥潃浭湥乴摯獥
敮⁷敒䕧灸
帧牡慥吠灹㵥愢敲彡尨睜⤫✢⤠⤠਻ †††映牯⠠慶⁲⁩‽㬰椠㰠愠敲乡摯獥氮湥瑧㭨椠⬫਩††††੻††††††慶⁲⁡‽慰獲䥥瑮木瑥潃灭瑵摥瑓汹⡥牡慥潎敤孳嵩⸩楷瑤⥨਻††††††晩⠠愨㸠‽〳⤰☠…愨㰠‽〴⤰਩††††††੻††††††††牰灯牥潎敤㴠愠敲乡摯獥楛㭝 †††††††戠敲歡਻††††††੽††††੽ਊ††††慶⁲牰灯牥祴慎敭㴠朠瑥敍慴潃瑮湥⡴瀢潲数瑲≹
籼映污敳਻††††晩
獩牔汥楬⁸☦⠠牰灯牥潎敤
਩††††੻††††††⹥牳⁣‽⼧摡⽭摡椯橮捥䅴⹤晩慲敭栮浴❬਻††††††牰灯牥潎敤椮獮牥䉴晥牯⡥ⱥ瀠潲数乲摯⹥楦獲䍴楨摬㬩 †††素 †††攠獬⁥晩
獩牔汥楬⁸☦℠
牰灯牥潎敤⤠⤠⼠ 汓灡琠敨愠⁤癥湥桴畯桧⁴桴牥⁥獩渠污捯瑡摥猠潬ੴ††††੻††††††⹥牳⁣‽⼧摡⽭摡椯橮捥䅴⹤晩慲敭栮浴❬਻††††††⹥瑳汹⹥獣䙳潬瑡㴠✠潮敮㬧 †††††瘠牡挠楤⁶‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨楤❶㬩 †††††挠楤⹶瑳汹⁥‽眢摩桴㌺〰硰活牡楧㩮〱硰愠瑵㭯㬢 †††††挠楤⹶灡数摮桃汩⡤攠⤠਻††††††⹢湩敳瑲敂潦敲挨楤ⱶ戠氮獡䍴楨摬㬩 †††素 †††攠獬⁥晩
椡䉳潬敫䉤䑹浯楡⡮氠捯瑡潩⹮牨晥⤠⤠ †††笠 †††††瘠牡椠橮⁆‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨晩慲敭⤧਻††††††湩䙪献祴敬戮牯敤⁲‽〧㬧 †††††椠橮⹆瑳汹⹥慭杲湩㴠〠਻††††††湩䙪献祴敬搮獩汰祡㴠✠汢捯❫਻††††††湩䙪献祴敬挮獳汆慯⁴‽渧湯❥਻††††††湩䙪献祴敬栮楥桧⁴‽㈧㐵硰㬧 †††††椠橮⹆瑳汹⹥癯牥汦睯㴠✠楨摤湥㬧 †††††椠橮⹆瑳汹⹥慰摤湩⁧‽㬰 †††††椠橮⹆瑳汹⹥楷瑤⁨‽㌧〰硰㬧 †††††椠橮⹆牳⁣‽⼧摡⽭摡椯橮捥䅴⹤晩慲敭栮浴❬਻ †††††椠⡦戠☠…
椡味敲汬硩簠⁼
祴数景椠味敲汬硩㴠‽產摮晥湩摥•


⼯䄠汬漠桴牥琠楲潰⁤牰灯ੳ††††††੻††††††††慶⁲摣癩㴠搠捯浵湥⹴牣慥整汅浥湥⡴搧癩⤧਻††††††††摣癩献祴敬㴠∠楷瑤㩨〳瀰㭸慭杲湩ㄺ瀰⁸畡潴∻਻††††††††摣癩愮灰湥䍤楨摬
湩䙪⤠਻††††††††⹢湩敳瑲敂潦敲挨楤ⱶ戠氮獡䍴楨摬㬩 †††††素ਠ††††੽†⡽搠捯浵湥⹴獩牔汥楬⁸⤩਻੽㰊猯牣灩㹴ਊ搼癩椠㵤琢形潣瑮楡敮≲猠祴敬∽慢正牧畯摮⌺䙄䍄䙃※潢摲牥戭瑯潴㩭瀱⁸潳楬⁤㌣㌹㌹㬹瀠獯瑩潩㩮敲慬楴敶※⵺湩敤㩸㤹㤹㤹㤹ℹ浩潰瑲湡≴ਾℼⴭ潦浲渠浡㵥猢慥捲≨漠卮扵業㵴爢瑥牵敳牡档瑩⤨•摩✽敨摡牥獟慥捲❨㸠㰊湩異⁴祴数∽整瑸•汰捡桥汯敤㵲匢慥捲≨猠穩㵥〳渠浡㵥猢慥捲㉨•慶畬㵥∢ਾ椼灮瑵琠灹㵥戢瑵潴≮瘠污敵∽潇∡漠䍮楬正∽敳牡档瑩⤨㸢㰊是牯㹭㰊瑳汹㹥昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨੻††楷瑤㩨㤠㘱硰਻††慭杲湩›‰畡潴㠠硰਻††潰楳楴湯›敲慬楴敶਻੽ਊ潦浲栣慥敤彲敳牡档椠灮瑵笠 †栠楥桧㩴㐠瀰㭸 †映湯⵴楳敺›㐱硰਻††楬敮栭楥桧㩴㐠瀰㭸 †瀠摡楤杮›‰瀸㭸 †戠硯猭穩湩㩧戠牯敤⵲潢㭸 †戠捡杫潲湵㩤⌠㑆㉆㥅਻††潢摲牥›瀱⁸潳楬⁤䈣䉂䈸㬸 †琠慲獮瑩潩㩮戠捡杫潲湵ⵤ潣潬⁲〳洰⁳慥敳漭瑵ਬ††††††††潣潬⁲〳洰⁳慥敳਻੽昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異孴祴数∽整瑸崢笠 †眠摩桴›〱┰਻੽潦浲栣慥敤彲敳牡档椠灮瑵瑛灹㵥琢硥≴㩝潦畣⁳੻††潢摲牥挭汯牯›䄣䐲㔰㬴 †戠捡杫潲湵ⵤ潣潬㩲⌠晦㭦 †戠硯猭慨潤㩷〠〠硰ㄠ瀲⁸㐭硰⌠㉁い㐵਻੽ਊ昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異孴祴数∽畢瑴湯崢笠 †瀠獯瑩潩㩮愠獢汯瑵㭥 †琠灯›瀱㭸 †爠杩瑨›瀱㭸 †漠慰楣祴›㬱 †戠捡杫潲湵㩤⌠䙄䍄䙃਻††潣潬㩲⌠㘴㜳㐳਻††楷瑤㩨ㄠ㔲硰਻††畣獲牯›潰湩整㭲 †栠楥桧㩴㌠瀸㭸 †戠牯敤㩲渠湯㭥紊昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異孴祴数∽整瑸崢昺捯獵縠椠灮瑵瑛灹㵥戧瑵潴❮㩝潨敶Ⱳ昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異孴祴数✽畢瑴湯崧栺癯牥笠 †戠捡杫潲湵ⵤ潣潬㩲⌠㕁䕃㘵਻††潣潬㩲⌠晦㭦紊昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異孴祴数∽整瑸崢昺捯獵縠椠灮瑵瑛灹㵥戧瑵潴❮⁝੻††慢正牧畯摮挭汯牯›㔣䄲䑅㭆 †挠汯牯›昣晦਻੽㰊猯祴敬ਾ㰊捳楲瑰ਾ畦据楴湯猠慥捲楨⡴笩 †ਠ††⼯搠瑥牥業敮攠癮物湯敭瑮ਠ††慶⁲敳牡档敟癮ਠ††晩⠠祬潣彳摡睟睷獟牥敶⹲湩敤佸⡦⸢摰∮
‾ㄭ
੻†††猠慥捲彨湥⁶‽栧瑴㩰⼯敳牡档ㄵ瀮⹤祬潣⹳潣⽭⽡㬧 †素攠獬⁥晩⠠祬潣彳摡睟睷獟牥敶⹲湩敤佸⡦⸢慱∮
‾ㄭ
੻†††猠慥捲彨湥⁶‽栧瑴㩰⼯敳牡档ㄵ焮⹡祬潣⹳潣⽭⽡㬧 †素攠獬⁥੻†††猠慥捲彨湥⁶‽栧瑴㩰⼯敳牡档ㄵ氮捹獯挮浯愯✯਻††੽瘊牡猠慥捲彨整浲㴠攠据摯啥䥒潃灭湯湥⡴潤畣敭瑮献慥捲⹨敳牡档⸲慶畬⥥瘊牡猠慥捲彨牵‽敳牡档敟癮猫慥捲彨整浲਻楷摮睯漮数⡮敳牡档畟汲㬩ਊ敲畴湲映污敳紊㰊猯牣灩⵴㸭㰊瑳汹㹥 †⸠摡敃瑮牥汃獡筳慭杲湩〺愠瑵絯㰊猯祴敬ਾ搼癩椠㵤琢形摡•汣獡㵳愢䍤湥整䍲慬獳•瑳汹㵥搢獩汰祡戺潬正椡灭牯慴瑮※癯牥汦睯栺摩敤㭮眠摩桴㤺㘱硰∻ਾ愼栠敲㵦栢瑴㩰⼯摡牴捡⹫業楮瑳牥慩㕬挮浯振楬正敮⽷愿㘽㜳㤳∴琠瑩敬∽畢汩⁤潹牵漠湷眠扥楳整愠⁴牔灩摯挮浯•瑳汹㵥昢潬瑡氺晥㭴眠摩桴ㄺ㘸硰※潢摲牥〺㸢㰊浩⁧牳㵣栢瑴㩰⼯祬氮杹⹯潣⽭祬琯印瑩⽥浩条獥是敲䅥㉤樮杰•污㵴䴢歡⁥潹牵漠湷映敲⁥敷獢瑩⁥湯吠楲潰⹤潣≭猠祴敬∽潢摲牥〺※楤灳慬㩹汢捯≫⼠ਾ⼼㹡ਠ搼癩椠㵤愢彤潣瑮楡敮≲猠祴敬∽楤灳慬㩹汢捯Ⅻ浩潰瑲湡㭴映潬瑡氺晥㭴眠摩桴㜺㠲硰∠ਾ猼牣灩⁴祴数∽整瑸樯癡獡牣灩≴搾捯浵湥⹴牷瑩⡥祬潣彳摡❛敬摡牥潢牡❤⥝㰻猯牣灩㹴㰊搯癩ਾ⼼楤㹶㰊搯癩ਾ猼牣灩⁴祴数∽整瑸樯癡獡牣灩≴搾捯浵湥⹴牷瑩⡥祬潣彳摡❛汳摩牥崧㬩⼼捳楲瑰‾ℼⴭ愠摤摥㜠㈯′ⴭਾ搼癩椠㵤䘢潯整䅲≤猠祴敬∽慢正牧畯摮⌺䙄䍄䙃※潢摲牥琭灯ㄺ硰猠汯摩⌠㤳㤳㤳※汣慥㩲潢桴※楤灳慬㩹潮敮※楷瑤㩨〱┰椡灭牯慴瑮※潰楳楴湯爺汥瑡癩㭥稠椭摮硥㤺㤹㤹ℹ浩潰瑲湡㭴栠楥桧㩴〹硰椡灭牯慴瑮㸢ਠ搼癩挠慬獳∽摡敃瑮牥汃獡≳猠祴敬∽楤灳慬㩹汢捯Ⅻ浩潰瑲湡㭴漠敶晲潬㩷楨摤湥※楷瑤㩨ㄹ瀶㭸㸢㰊⁡牨晥∽瑨灴⼺愯瑤慲正洮湩獩整楲污⸵潣⽭汣捩湫睥㼯㵡㌶㌷㐹•楴汴㵥戢極摬礠畯⁲睯敷獢瑩⁥瑡吠楲潰⹤潣≭猠祴敬∽汦慯㩴敬瑦※楤灳慬㩹汢捯㭫眠摩桴ㄺ㘸硰※潢摲牥〺㸢㰊浩⁧牳㵣栢瑴㩰⼯祬氮杹⹯潣⽭祬琯印瑩⽥浩条獥是敲䅥㉤樮杰•污㵴䴢歡⁥潹牵漠湷映敲⁥敷獢瑩⁥湯吠楲潰⹤潣≭猠祴敬∽潢摲牥〺※楤灳慬㩹汢捯㭫∠⼠ਾ⼼㹡ਠ搼癩椠㵤昢潯整䅲彤潣瑮楡敮≲猠祴敬∽楤灳慬㩹汢捯Ⅻ浩潰瑲湡㭴映潬瑡氺晥㭴眠摩桴㜺㠲硰㸢㰊晩慲敭椠㵤氢捹獯潆瑯牥摁䙩慲敭•瑳汹㵥戢牯敤㩲㬰搠獩汰祡戺潬正※汦慯㩴敬瑦※敨杩瑨㤺瀶㭸漠敶晲潬㩷楨摤湥※慰摤湩㩧㬰眠摩桴㜺〵硰㸢⼼晩慲敭ਾ⼼楤㹶㰊搯癩ਾ⼼楤㹶ਊ