Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


ANTI-GLOBALIZACIONI POKRET DANAS:
Od Sijetla do Đenove
autor: Goran M.
datum: 03/10/01


Sijetl, Prag , Nica, Kvebek sve do tragičnih zbivanja u Đenovi, relativno nova pojava koju su mediji okarakterisali kao "anti-globalizacioni" pokret se širi celim svetom. Po prvi put još od ranih sedamdesetih na malim ekranima imamo prizore policije u punoj ratnoj opremi i okršaja na ulicama zapadnih metropola. Cifre koje se spominju zvuče neverovatno, od početnih 50.000 ljudi na ulicama Sijetla do 100.000 protestanata u Italiji. Kao grom iz vedra neba svet je obišla vest da je jedan mladi protestant ubijen u Đenovi. Kapitalistička država je ponovo primorana da koristi najrepresivnije mere da bi suzbila mase demonstranta. Ovaj pokret je, čini se, većinu analiticara, medije i političare zatekao spuštenog garda, potpuno iznenađene i nespremne. Koji su koreni ove pojave? Kakav je njen karakter? Koja je njena jačina? I uopšte koji su njeni krajnji dometi?

Ukoliko slušate medije željne senzacije ili raznorazne ultra leve frakcije i sitno-buržoaske liberale ovo predstavlja "nove šezdesete". Ovako bi po njima trebale da izgledaju "moderne revolucije" 21-vog veka. Za glavnog neprijatelja organizatori ovih protesta ističu "globalizaciju", a glavne mete su omraženi simboli iste - Svetska Banka, Međunarodni Monetarni Fond, G8, Svetska Trgovinska Organizacija i slične organizacije. No, upravo tu počinju razmimoilaženja između dominantnih ideja u ovom pokretu i stava objektivnih marksista koji se rukovode dijalektičkom analizom situacije a ne zanosom i modnim trendovima. Zato prostudirajmo dublje razloge koji su uslovili ove proteste, njihov sastav i ideje.


Koreni i socijalni sastav pokreta

U severnoj Americi, bastionu svetskog kapitalizma, istraživanje javnog mnenja je nedavno pokazalo da 75% amerikanaca smatra da veliki biznis ima previše kontrole nad mnogim aspektima američkog života. U zemlji u kojoj se kao najveća vrednost oficijalno proklamuje privatna svojina i tržiste samo 47% ljudi smatra da je ono što je dobro za veliki biznis ujedno dobro i za većinu Amerikanaca, dok čak 66% veruje da su visoki profiti kompanijama važniji od razvitka bezbednih, kvalitetnih proizvoda za potrošače. U Velikoj Britaniji nedavno je isplivao podatak da se čak 71% konzervativnih glasača protivi novom talasu privatizacije. Sve više ljudi ujedno postaje svesno da nešto guši ovu planetu, nešto perverzno i bolesno. U Francuskoj je lokalni farmer postao heroj nakon što je polupao Mc Donalds restoran. Ljudi su izgubili veru u "bolje sutra" i postali su veoma skeptični prema svemu.

Kriza u koju je kapitalistički sistem upao sedamdesetih učinila je tržište sve užim a zakone igre sve surovijim - tako da se posle neprekidnog trenda rasta srednje klase od kraja II svetskog rata deo te grupacije počeo srozavati na društvenoj lestvici. Početkom novog veka imamo čitav sloj koji je jednostavno "ispao iz igre". Sve se teže sastavlja kraj sa krajem, radni dan je sve duži a život je sve zamorniji. Iz njihovog položaja proizilazi mnoštvo pitanja. Sa druge strane vladajuća klasa je odavno doživela svoj vrhunac i postala je istorijski prevaziđena. Buržoazija više nije sposobna da odgovori na pitanja koja proizilaze iz mase protivrečnosti koje su se nakupile u par prethodnih decenija. Kako to da na ovom stupnju razvoja proizvodnih snaga i svih "čuda tehnike" 800 miliona ljudi pati od neuhranjenosti u svetu? Kako to da tri glavna menadžera Microsofta imaju veću ukupnu zaradu od mase novca koji americka vlada izdvoji za borbu protiv siromaštva? Kako smo došli dotle da šačica multinacionalnih kompanija drži u svojim rukama 40% svetskog nacionalnog dohotka i čak 70% svetske trgovine?

Mladi sačinjavaju srce ovog pokreta. Tokom osamdesetih pop kultura je naglo skrenula desno, individualizam je bio izrazit a japi model je nametnut kao ideal. Danas ove sitno-buržoaske vrednosti mladima na zapadu izgledaju smešno. Tokom devedesetih otuđenje je dostiglo vrhunac, tragalo se za alternativnim stilom života, odjednom je postalo "cool" bojkotovati Mc Donalds, brinuti za prava životinja, slušati Rage Against The Machine, čitati Čomskog i podrzavati Zapatiste u Meksiku. Studenti predstavljaju veliki deo ovih masovnih demonstracija, posebno onaj najradikalniji deo tzv. "crni blok" sastavljen uglavnom od mladih anarhista. Naravno, marksisti su u studente uvek gledali kao u barometar - indikator, njihove pobune su uvek nagoveštavale tendencije koje se razvijaju u dubini ostalih društvenih slojeva.


"Crni Blok"

Dakle, može se zaključiti da su dosadašnje proteste sačinjavali uglavnom, "razočarani" deo srednje klase, mladi, nezaposleni (posebno u Evropi) i za sada još uvek mali deo radničke klase. U Pragu, na primer, zapaženo je da ima najmanje samih Čeha u protestnim povorkama.

Iz ovakvog socijalnog sastava pokreta neizbežno proizilazi gro diskutabilnih ideja sa kojima se ovaj pokret do sada identifikovao. U pitanju je gomila egzotičnih zamisli, slogana i sitno-buržoaskih motiva i metoda. Glavni cilj većine ovih protesta bio je da se spreče delegati da učestvuju na skupovima već spomenutih organizacija. Pri tome se protest gotovo uvek delio na nasilne i ne-nasilne povorke. Ovi prvi nalaze inspiraciju u otvorenom sukobu sa policijom i uništavanju simbola kapitalizma i globalizacije - banaka, lanaca brze hrane... Jedna od najjačih organizacija ovog tipa u Juznoj Evropi -"Tute Biance" objašnjavali su u medijima posle Praga kako je: "uništavanje McDonald's-a direktna akcija građanske neposlušnosti i nove pravde odozdo". Namerno izazivanje otvorenog sukoba sa policijom je još jedna fiksacija ovog dela pokreta. Pod geslom "akcija je jača od hijadu reči" oformljuju se specijalni bataljoni opremljeni kacigama, štitnicima i palicama koji bi navodno trebali da se obračunaju sa snagama države.

Ovakve akcije su potpuno beskorisne i stvaraju kontra-efekat, one otuđuju šire narodne mase od samog pokreta i identifikacije s njim u najboljem slučaju mogu poslužiti kao savršen izgovor i opravdanje državi da upotrebi represiju i rastera sve demonstracije - nasilni i nenasilni blok, svejedno. Mi se nasilju ne protivimo na moralnoj osnovi. Kao marksisti shvatamo da je nasilje esencija funkcionisanja klasne države. Ali konkretna pitanja koja u tom momentu moramo postaviti jesu: kakav će efekat postići takva vrsta individualne akcije? Da li će se vladajuće familije Amerike i Evrope potresti zbog uništavanja jednog Mc Donald's-a? -Teško! Ono što njih plaši je ujedinjen i osmišljen pokret masa - jednodevni štrajk u bilo kojoj grani industrije košta kapitalističku klasu više nego hiljadu spaljenih restorana brze hrane. Da li ovakve akcije pomažu podizanju svesti ostalih učesnika demonstracija i onih koje pokret tek namerava da pridobije na svoju stranu? Mediji na osnovu ovih akcija ocrnjuju pokret i udaljavaju ga od prosečnog čoveka koji će posle takvih scena čak podržati državu iako se možda u početku solidarisao sa pokretom. Demonstranti se očajnicki trude da probiju policijske koridone, zauzmu određene taktičke lokacije u gradu i time spreče ili bar otežaju održavanje kongresa. Kao ilustracija besmislenosti i malograđanskih poriva "skretanja pažnje na sebe" koji stoje iza ovakvih akcija navešćemo još samo akciju koju su ovi "borci protiv kapitalizma" organizovali u Londonu za 1. maj. Naime najnovija taktika zove se "gerila vrtlarstvo" - u ovoj akciji su aktivisti pokušali da se probiju kroz policijski kordon i dopru do travnjaka ispred zgrade parlamenta. Tamo su deljene lopate kojima su demontranti nameravali da zasade razne biljke, po mogućnosti savetovano je da to budu stabljike marihuane! Toni Bler se sigurno prenerazio kada je sledeceg jutra ugledao kanbis ispred parlamenta i rešio da prestane sa bombardovanjem Iraka. Ovo je naravno "najegzotičniji" primer ali dobro prikazuje apsurdnost akcija ovog tipa koje se u biti mnogo ne razlikuju od "gerilskog baštinarstva". Većina njih se zasniva na autonomističkoj tradiciji sedamdesetih. Autonomni pokret je tada sa kampanjom borbe za ekonomski i socijalno "oslobođene teritorije", koje bi opstajale na sistemu samoupravljanja, imao dosta uspeha - posebno u Nemačkoj i Italiji. Međutim ideja da će se kapitalizam poraziti tako sto će se oduzimati "deo po deo" teritorije i ignorisati sistem pokazao se kao iluzija. Ovi skvotovi - "oslobođene teritorije" su se pokazali kao uspešni centri za širenje alternativne umetnosti osamdesetih, međutim politički su imali slab uticaj - početkom devedesetih vlada ih je ponovo preuzimala pod svoju kontrolu jedan po jedan. Tako se susrećemo sa zanimljivom pojavom koju je neko nazvao "revolucionarnim turizmom". Već smo spomenuli da je u Pragu bilo najmanje samih Čeha - grupice mladih razočaranih svojim sitnoburžoaskim miljeom putuju od jednog grada do drugog gde god se sastaju "svetski arhitekti globalizacije" i sjajno se zabavljaju u međuvremenu boreći se protiv njih.


"Zabrinuti liberali"

Naravno, ovaj "crni blok" je, iako medijski naj-eksponiraniji, u manjini u okviru samog pokreta. Razne manje ili više radikalne leve grupe, sitno-buržoaski liberali, razne grupacije za zaštitu životne okoline i nevladine organizacije čine glavnu masu viđenih demonstracija. Njihove ideje iako mozda manje "radikalne" nisu u suštini nista manje reakcionarne od "crnog bloka". Lenjin je odavno istakao kako su ultra-levičarenje i reformatorska liberalština samo dve strane istog novčica. Uopšte, čitava ideja podele demonstracija na različite "blokove" je dosta olakšala posao policiji i vlastima. Ideja vodilja većine organizatora ovih protesta je "spontanost iznad svega" i "pokret zarad samog pokreta". Tako ako neko želi da se zabavi uništavanjem Mc Donald's-a može to učiniti u jednom delu grada, ekolozi se sastaju po parkovima dok drugi mogu blokirati ulice ispred hotela gde odsedaju gosti konferencija. Organizatori tvrde kako upravo u ovoj vrsti "slobodnog duha" leži snaga pokreta i kako se u tome oličava njegova ultimativna demokratičnost. Iz ovakvih romantičarskih shvatanja pokreta i njegove funkcije logično proizilaze i naivne ideje i metodi borbe. Čelnici grupe G8 su vec najavili da će se sledeći sastanak održati u planinskom rezervatu u dubini Kanade. Svi putevi ka planini biće blokirani a delegati će dolaziti helikopterima. Kako će se taktika "zauzimanja prostora" i sprečavanja delegata da izađu iz hotela ostvariti sada? (naravno ne sumnjamo da će "crni blok" već pronaći način da se podzemnim putevima popnu na planinu u stilu holivudskog akcionog filma).

Tipični predstavnici većinskog tabora u protestima su aktivisti okupljeni oko francuske organizacije "ATAK" - grupacije koja beleži neverovatan porast u članstvu širom Evrope u poslednjih godinu dana. Oni prepoznaju da su problemi sa svetskom ekonomijom počeli sedamdesetih ali u nedostatku ozbiljnije analize kao uzrok ovog pada navode tzv. "spekulativno ludilo". Po njima je to period kada je biznis počeo da stavlja profit iznad ljudi i započeo sa premeštanjem kapitala van granica matičnih zemalja iz spekulativnih pobuda. Kao rešenje ATAK se zalaže za specijalnu taksu koju bi vlada uvela na kretanje spekulativnog kapitala, tim putem kapitalisti bi se po njima naterali na "razum" a pare od te takse bi se upotrebile za borbu protiv siromaštva u svetu. O naivnosti ove inicijative besmisleno je raspravljati, kao i svi ostali sitnoburžoaski liberali ATAK veruje da bi se svetski kapitalizam mogao reformisati i staviti pod kontrolu - to je kao kada bi tigra pokušavali da naterate da odjednom počne da jede travu.


"Jadne male kornjače"

Možda i najpopularniji oblik borbe protiv svetskog kapitalizma ove generacije "revolucionara" je bojkot proizvoda određenih kompanija. Na udaru su uglavnom "najveći neprijatelji čovečanstva danas"- restorani brze hrane i Koka Kola koji uništavaju amazonske šume i ubijaju životinje, tu su zatim i sportske kompanije kao Najke koje eksploatišu jeftinu radnu snagu trećeg sveta, itd...to sve može ići do potpunog isključenja iz potrošačkog društva i pravljenja sopstvene odeće, uzgajanja sopstvene hrane. Ponovo isti primer iluzije u "Gandijevske metode", apelovanje na prosečnog kupca i moć "ličnog primera" koji će inspirisati ostale ljude i na kraju srušiti kapitalizam masovnom pojavom građanske neposlušnosti. Umesto što bojkotuju određene proizvode bilo bi pametnije usmeriti tu energiju na drugi način i apelovati na radnike koji proizvode te iste proizvode, bez njih ni jedna multinacionalna kompanija ne bi mogla da funkcioniše i pravi profit.

Organizacije za zaštitu životne sredine su posebna priča. U Sijetlu se digla neviđena prašina oko zaštite džinovskih kornjača. Naime, određene grupacije "zelenih" su kao glavni zahtev isticali bojkot trgovine sa Kinom i ostalim zemljama trećeg sveta koje ne koriste specijalne ribarske mreže koje su bezopasne za delfine I kornjače (koje ove zemlje za razliku od amerike naravno ne mogu priuštiti). Pri tome ovi "zabrinuti" liberali nisu bili ni svesni da upadaju pravo u ruke vladajućoj klasi koja se u očekivanju krize spremala da uvede stroge protekcionističke mere. I uopšte većina ovih "progresivaca" je bila za bojkot i restrikciju uvoza robe multinacionalki baziranih u Kini zbog eksploatacije jeftine radne snage. Zeleni, kao uostalom i svi ostali liberali zapadnih zemalja, se "silno potresaju" oko uslova rada "jadnih malih Kineza" i budućnosti kornjača isto kao što su se živi nasekirali zbog sudbine "jadnih malih albanskih izbeglica" i na toj osnovi podržavali imperijalistički napad na radničku klasu Jugoslavije iz sveg srca zeleći da im pomognu. Liberali na radnike trećeg sveta gledaju kao na žrtve a marksisti kao na saborce. Klinton je naravno u to vreme ovo jedva dočekao i javno podržao protestante u Sijetlu. Ovakvim programima ove grupe doprinose uceni koje velike imperijalističke sile primenjuju da bi stisli zemlje trećeg sveta i zauzeli još bolje pozicije u već neravnopravnoj svetskoj trgovini.


Sindikati

Kao što smo već rekli, radnička klasa je bila dosta suzdržana do sada. Sindikati su oklevali da svesrdno podrže krstaški rat za kornjače ali i kada su učestvovali (kao na primer u Nici ili Sijetlu) delovali su prilično reakcionarno podržavajući protekcionističke mere sopstvenih država. U Americi su čelnici AFL-CIO sindikata simbolično bacali kineski čelik u vodu, protiveći se uvozu stranog čelika i prijemu Kine u Svetsku Trgovinsku Organizaciju i time doprineli sveopštoj anti-kineskoj histeriji. Naravno, ovakva politika korumpiranih konzervativnih sindikalnih vođa ide na ruku ultra-desničarskim tendencijama koje su marširale zajedno sa ostalima u Sijetlu pokušavajući da regrutuju radnike u svoje redove oslanjajući se na protekcionističku demagogiju "zaštite domaćeg tržišta" i patriotizam. Bilo kako bilo, ovo je manje-više očekivana inicijalna reakcija radnika koji su ugroženi u nedostatku jasne internacionalističke alternative. Proleterijat će se sasvim sigurno priključivati pokretu u sve većim brojevima i samim tim ga menjati iznutra.


Dominantne ideje

Radi lakše analize mogli bismo redom nabrojati glavne premise na kojima već spomenuti ideolozi pokreta zasnivaju svoju taktiku i ideje:

1) da svetom trenutno vladaju multinacionalne kompanije koje su zasenile nacional-države koje više nemaju nikakvu kontrolu nad njima,
2) da je glavni problem sa kojim se čovečanstvo suočava na početku novog veka proces globalizacije i kako se današnji sistem može okarakterisati kao "neo-liberalizam" a ne "već prevaziđeni" kapitalizam,
3) kako je industrijska radnička klasa faktički nestala i izgubila svu svoju moć u informatičkoj eri gde se ekonomija više ne zasniva na prodaji robe (industrija, prizvodnja) već informacija i znanja.


1) Toni Negri, jedan od najpopularnijih ideologa ovog pokreta, u svom bestseleru "Imperija" tvrdi kako Imperijalizam više ne postoji! Naime ovaj italijan - koga buržoaski mediji već proglašavaju vođom "neo-marksizma" - smatra da svetom trenutno vlada "Imperija" - sastavljena od šačice multinacionalnih korporacija koje su se otrgle od država matica. Dakle Etijopiju ne eksploatišu Francuska ili Italija već Pezo. On čak ide dotle da tvrdi kako je američka nacional-država takođe žrtva "Imperije"! Ovakve ideje nisu nikakva novina. Poznati revizionisti Karl Kaucki i Buharin su samo par godina pre II svetskog rata tvrdili kako je Lenjinova ideja zastarela i kako planetom vlada "ultra imperijalizam" u čijem intersu nije novi svetski rat. No, kao i tada ove ideje danas su samo plod bujne mašte salonskih liberala tipa Negri. One se ne zasnivaju na konkretnim činjenicama. Naprotiv, nacional-država u svojoj istoriji nikad nije bila jača. U eri imperijalizma vladajuće političke klike i veliki biznis su tesno povezani. Mnoge od ovih korporacija bi brzo propale na tržištu da nemaju potporu svojih vlada. Američki čelik i Kargil Korporacija (najveci svetski proizvođač žitarica i hrane) opstaju samo zahvaljujući subvencijama koje obezbeđuje američka vlada. Ne zaboravimo ni ratove koje je Junajted Frut vodio širom Južne Amerike uz Pentagon, itd.

2) Globalizam je jednostavno oblik u kome se kapitalizam pojavljuje u proteklih par decenija da bi prevazišao unutrašnje kontradikcije (moćne proizvodne snage naspram uske nacional države) i izbegao krizu. To nije ništa novo, velike kapitalističke sile su često da bi preživele bile primorane da se šetaju između oštrih protekcionističkih mera i "slobodne trgovine" (npr. Britanija u drugoj polovini 19-tog veka) kao što se šetaju između laissez-faire modela i kejnzijanizma. Dakle od globalizacije ne treba praviti bauk. Neo-liberalizam, kao i kejnzijanizam predstavlja samo jedan oblik buržoaske eksploatacije. Globalizacija kao pojava integralne svetske ekonomije nije negativna stvar sama po sebi. Ona je preduslov za buduće internacionalno planiranje ekonomije u harmoniji. Upravo zbog toga naša parola za razliku od anarhista nije "uništite Svetsku Trgovinsku Organizaciju!" niti je ona "demokratizujte Svetsku Banku!" poput liberala. Parola za koju se mi zalažemo je "Ekspropriacija!" - preuzmite sve te organizacije i korporacije i stavite ih pod kontrolu ljudi koji rade u njima!" Čemu uništavanje Mc Donald's-a kada nam ti objekti mogu sutra poslužiti za narodne restorane? Pod novim sistemom socijalne jednakosti i kolektivne svojine nad sredstvima za proizvodnju ove globalne organizacije mogu funkcionisati u interesu svih. Ubacivanjem ovakvih ideja samo se diže dimna zavesa i skreće pažnja sa suštine, dakle, naš problem nisu ni globalizacija, niti neo-liberalizam već kao i protekla dva stoleća - kapitalizam.

3) Slabo učešće radničke klase u ovim događajima može se delom objasniti i stavom vođstva anti-globalizacionog pokreta koji proizilazi iz njihove izvrnute analize socijalnih odnosa danas. Oni veruju da je radnička klasa "prevaziđena" i da više ne igra centralnu ulogu u društvu, pogotovo na zapadu, gde su se radnici "utopili u sistem". Priča se o nestanku radničke klase zajedno sa izdizanjem tzv. uslužnog sektora i informatike i zapostavljanjem industrije kao tradicionalnog oslonca buržoazije. Procvat ovakvih ideja je logična posledica dvo-decenijske defanzive radničke klase. Za razliku od početka prošlog veka kada je ujedinjena radnička klasa bila osnovni pokretač svih značajnijih promena u društvu koje su zahvatile sve slojeve od studenata do srednje klase, današnja generacija nikada nije osetila snagu radništva niti do kraja shvatila njegov potencijal. Zbog toga se danas u svetu insistitra na "građanskim protestima" i "građanskim štrajkom" (primetite da je ovo omiljeni termin i naše nove vlasti). No, tu se javlja očigledan problem jer i Bil Gejts i cistačica u Majkrosoftu jessu "građani" pa ipak izmedju njih postoji očigledna razlika. Suprotno od popularnog mišljenja radnička klasa je u svetskim razmerama doživela neverovatan porast - sa 285 miliona 1980-te do 407 miliona 1995-te. Istina je da se u razvijenim kapitalističkim zemljama nova radna mesta otvaraju uglavnom u uslužnom sektoru, međutim čak je i tamo industrijska radna snaga doživela blag porast za milon radnika u poslednjih 20 godina. Bez obzira da li neko provodi osam sati dnevno nad proizvodnom linijom ili u stolici ispred kompjutera osnovna kontradikcija izmedju kapitala i radne snage ostaje.


Budućnost pokreta

I pored svih ograničenja koje ovaj pokret ima, bila bi velika greška zauzeti sektaški stav i a priori odbaciti bilo kakvu vezu s njim i ignorisati ga. Anti-globalizaciono raspoloženje među masama je definitivan znak da se nešto menja u svesti ljudi. Mase koje je ovaj pokret radikalizovao i koji su započele borbu, otvorene su za nove ideje. Neizbežna kriza u koju kapitalizam sve dublje zalazi samo će ubrzati taj proces. Zadatak marksista je da aktivno učestvuju u ovim događanjima i pruže revolucionarnu alternativu sadašnjem kursu sitno-buržoaskog vođstva. Ako se pažljivo objasne - naše ideje bi lako mogle postati dominantne u bližoj budućnosti, posebno imajući u vidu očekivani masovan priliv radničke klase u pokret. Setite se samo "građanskih" protesta u Srbiji 1996-te. Njih su sačinjavali uglavnom studenti i srednja klasa većih gradova - samim tim njihov oblik je potsećao na manifestacije u Sijetlu i Veneciji. Bili su maštoviti, zabavni sa dosta muzike, pištaljki, posuđa, humora i vatrometa - ljudi su išli na trgove da bi se zabavili. 5. oktobra, kada je deo radničke klase odlučio da se priključi pokretu, doživeli smo nešto sasvim drugačije - protest je bio mnogo efikasniji, samopouzdaniji, mete su bile jasnije, masa nezaustavljiva. Energija se nije trošila na sporedne stvari - važan je bio cilj. Nema sumnje da će i svetski "anti-globalizacijski" pokret doživeti "pročišćenje iznutra" i otvoriti se za revolucionarne ideje čim se proširi njegova baza.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.