Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


ŠTA DA SE RADI?
autor: Vladimir Unkovski-Korica
datum: 20/04/02


"Ne treba nam kontrola misli!" (Pink Flojd)


Samo revolucija u našem načinu mišljenja, rada i organizovanja našeg obrazovnog sistema može nas spasti od toga da budemo još jedna generacija koja je pala u ambis istorije. Mi, mladi, često smo demonstrirali naše nezadovoljstvo i neslaganje sa školskim i političkim sistemima prošlih decenija. Tražili smo promene od onih na vlasti, ekonomske i političke elite, od odraslih. Ali, oni nisu hteli da slušaju. Ili, bolje rečeno, ne samo da nas nisu slušali već su ignorisali i naše esencijalne potrebe.

Stoga, ono što moramo uraditi, jeste ono na šta smo primorani - da dovedemo u pitanje sve glavne elemente našeg obrazovnog i drugih sistema, onakve kakvi su bili do sada i na nacionalnom i na međunarodnom nivou, i da predložimo neke ideje koje zdrav razum diktira kako bi smo poboljšali naš svet i uspostavili sistem kojim bi smo unapredili društvo. Ono što sledi možemo nazvati našim Preliminarnim predlozima, izlaganjem načina na koji obrazovanje može biti izmenjeno i poboljšano. Ovaj papir nije ni u kom smislu konačan, sveobuhvatan i detaljan. Mi nismo sveznajući niti svemogući; mi smo generacija koja je videla greške ovog sveta i koja ukazuje na put napred, koja će uvek zahtevati argumentovanje, poboljšanja, prilagođavanje, planiranje, demokratsku kontrolu... Mi ne dajemo gotovo rešenje, ali mi nudimo određene ideje, mi predlažemo metod kojim treba tražiti rešenja ili još novije i bolje metode. Mi, u Jugoslaviji, moramo uzeti svoju sudbinu u sopstvene ruke.


Naši preliminarni predlozi

Videli smo da, svaku fazu razvoja ljudskog društva prati odgovarajući tip ekonomskih i društvenih odnosa, a time i obrazovnog sistema. To je u izvesnoj meri prirodno; materijalni odnosi u velikoj meri određuju sve ostale društvene odnose. Obrazovanje je najčešće bilo u funkciji održanja statusa quo u korist vladajućih ekonomskih i političkih klasa i kasta, kao što je istaknuto u prethodnim člancima. Preciznije, obrazovanje je bilo podređeno interesima ovih klasa, i moglo bi se definisati kao jedan od instrumenata u službi održanja datog načina proizvodnje i političkog modela koji ga je pratio. Ono je i samo postalo izvor bede. Kao što je Ruso rekao: 'zapostavljeno obrazovanje je veliki izvor bede'.

Dakle, obrazovanje je trebalo da kontroliše, utiče ili usmerava način na koji ljudi misle, osećaju i ponašaju se. Drugim rečima, način na koji žive i rade. Nužno je istaći da mi, kao i sve veći broj ljudi širom sveta mislimo da su načini na koji su društvo i obrazovanje bili organizovani moralno potrošeni i uzrok mnogih savremenih kriza. Stoga oni moraju biti promenjeni: od sistema okrenutog stvaranju profita i održavanja bolesnog statusa quo, ka sistemu usmerenom ljudskim potrebama, jednakosti i slobodi. Samo kada se ovi prioriteti shvate i usvoje možemo stvoriti novi, humaniji svet:

"Glavna nada naroda jeste pravilno obrazovanje mladih." (Erasmus)

Zaista, ako zamenimo reč "narod" rečju "svet", to bi bila suština bilo kog novog sistema koji želimo da izgradimo, ovde u Jugoslaviji, kao primer, i u celom svetu. Koje su, onda, osnovne, karakteristike sistema koji predlažemo?


Opis

Državno finansiranje i regulacija - kao što smo već istakli, ono je superiornije u odnosu na privatno obrazovanje. Škole moraju ostati u rukama države u doglednoj budućnosti. Pošto smo se već pozabavili problemima koje je izazvala privatizacija obrazovnog sektora, i pošto smo već okvirno istakli neke od koristi ostavljanja škola u rukama države, sada ćemo se detaljnije pozabaviti nekim od prednosti ovoga. (Naravno, pretpostavljamo da se ne radi o tipu države kakav su bile "socijalističke" države tokom Hladnog rata, niti one na zapadu. Mi pretpostavljamo novi sistem, na potencijau države kao apstraktnom pojmu i njegovom potencijalno benignom karakteru. Naravno, kako će takva država nastati jeste drugo, ali ne i nepovezano sa ovim, pitanje.) Osnovne koristi od obrazovanja u rukama države bile bi:

I. Profiterstvo u svom kapitalističkom obliku bi nestalo, pošto bi obrazovanje i školstvo bili tretirani kao investicija u budućnost, mesto gde se mladi podižu. Takvo mesto se ne može koristiti za izvlačenje profita, već za razvoj novih generacija. Umesto u finansiranje glomazne državne birokratije (policijski automobili i oprema za klasno ugnjetavanje, umesto za iskorenjivanje krupnog kriminala i slično), vojske, itd., sredstva bi se ulagala u unapređenje obrazovanja. Zamislite koristi za zemlju i ceo svet, da S.A.D. ne ulažu milijarde dolara u svoj vojni budžet već u razvoj nauke i obrazovanja!

II. Klasne (regionalne i druge) razlike bi bile minimizovane, i ne bi bile presudne za obrazovanje pojedinca; pošto bi ono bilo dostupno svima, a ne samo bogatima. Drugim rečima, svi bi bili primorani da pohađaju državne škole, i njihovo poreklo, status i moć bi izgubili na značaju. Ako bi se škole smatrale kao produžetak, kao neodvojivi deo doma (tj. bratski odnosi bi bili podsticani u samim školama), ekstremne razlike u društvu bi stoga bile manje. Škole bi nudile više resursa i mogućnosti za istraživanje i razvoj nego dom, tako da bogati ne bi imali monopol nad informacijama. Rasizam i drugi problemi bi se takođe mogli eliminisati na ovaj način; oni se najčešće baziraju na predrasudama koje potiču iz kuće ili lokalne zajednice. Učenici i studenti bi mnogo više vremena provodili u obrazovnim institucijama u bratskoj i kosmpolitskoj atmosferi što bi pomoglo da se prevaziđu razlike na progresivan, pre nego na reakcionaran i regresivan način.

III. Državno finansiranje može olakšati integraciju obrazovanja u planski organizovano, demokratsko društvo. Naše društvo je isuviše haotično i ne može se očekivati da se problem uspešnog organizovanja obrazovnog sistema može rešiti bez planske organizacije celog društva. Takođe, planiranje i podruštvljavanje svih aspekata ljudskih aktivnosti je nužno da bi se stvorile gore navedene promene. Planiranje bi bilo usmereno ka što potpunijem zadovoljenju ljudsih potreba. Njegov karakter bi bio demokratski, u smisli da planiranje, država i obrazovni sistem ne bi bili nametnuti od strane otuđene birokratije ili vladajuće klase, već proizvod aktivne participacije svih članova društva.

IV. Državno finansiranje i regulacija bi doprineli ostvarivanju viših standarda, i uopšte bi doveli do standardizacije u svim aspektima obrazovanja u kojima ona danas ne postoji. Već smo spomenuli da bi se umesto basnoslovnih profita, troškova državne birokratije, ai drugih beskorisnih izdataka, sredstva koristila za unapređenje nauke i obrazovanja. Ove investicije bi se koristile za stvaranje bolje opreme i resursa, boljih uslova života i rada nastavnog kadra i drugog osoblja, studenata, itd. Bilo bi više novca za druge nove i specijalne programe o kojima će biti više reči kasnije.

Demokratija i studentska kontrola - bi onemogućavali da država i obrzovni sistem postanu onakvi kakvi su bili u bivšem "socijalizmu" i kakvi su danas na zapadu. Mi smatramo da su sloboda i demokratija ciljevi svakog novog sistema jer su svi ljudi jednaki i imaju pravo i obavezu da učestvuju u upravljanju društvom. Dakle, demokratizacija obrazovanja nije samo moralni cilj sam za sebe, već i instrument koji treba da nauči učenike i studente da upravljaju sopstvenim životima u zajednici, da žive u isto tako demokratskom društvu i da budu sposobni da spreče zloupotrebe i probleme karakteristične za današnje društvo.

Ova demokratija o kojoj govorimo zahteva dosta opisivanja, analize i objašnjenja za koje mi ovde nemamo vremena, te ćemo ukratko izložiti njihove najosnovnije elemente:

Kao i celokupno društvo, obrazovanje mora biti potpuno ili skoro potpuno demokratizovano. Šta to znači? Prvo:

1. Svi činovnici se moraju birati direktnim glasanjem.
2. Mogu se opozvati u svakom trenutku.
3. Oni ne mogu imati nikakve izuzetne privilegije kao što su visoke plate ili izuzimanje od zakona.

Naravno, ovo ne može značiti, u odnosu prema obrazovnom sistemu, bar u bliskoj budućnosti, da bi profesore birali studentski organi. To bi značilo ipak, da bi, de jure i de facto, studenti imali značajno proširenu ulogu u upravljanju školama.

U svetu postoje škole koje su pošle koracima Summerhill škole u Engleskoj. Možda bi smo mogli da imenujemo bar jednu od njih: Shaker Mountain škola, u S.A.D., osnovana 1968. Neke od pozitivnih karakteristika ove i sličnih škola su:

1. Studenti nisu obavezni da pohađaju predavanja koja ne žele (možda bi ovo trebalo odvesti korak dalje - da aktivno participiraju u izradi programa).
2. Studenti imaju pravo i obavezu da sami upravljaju školom, što uključuje i donošenje organizacionih, finansijskih i drugih odluka.
3. Svi studenti i osoblje učestvuju u upravljanju školom, putem sastanaka, izabranih odbora i komisija, itd.
4. Pravila donose i sprovode sami studenti i osoblje.

Koji su efekti i koristi ovakvog sistema? Ima ih mnogo.

Prvo, ljudi bi se učili demokratskom ponašanju i odlučivanju od rane mladosti, a ako želimo takvo društvo onda je ovo nužan elemenat u njegovoj izgradnji.

Drugo, studenti bi konačno imali slobodu i mogli bi da preuzmu kontrolu nad svojim sopstvenim životima iz tuđih ruku. Kao što je Neill, osnivač Summerhill škole rekao, "Novoj generaciji se mora dati šansa da raste u slobodi. Davanje slobode je čin ljubavi. A samo ljubav može spasiti svet." Čak iako je ova formulacija malo naivna, demokratija zaista uči empatiji (osećanju solidarnosti sa drugima u njihovim emocijama). Ljudi bi više slušali jedni druge, više zapažali, njihove emocije bi bile izraženije, primećene i uzete u obzir (posebno ako i kada se odluke donose konsenzusom a ne prostom većinom). Šta bi to značilo? Rečima Daniel Golemana, nekadašnjeg predavača psihologije na Harvardu, iz njegove knjige o emocionalnoj inteligenciji: "studije u Nemačkoj i S.A.D. su pokazale da što su ljudi empatičniji, više su pristalice principa da resursi treba da se alociraju u skladu sa potrebama ljudi". To je ono što mi želimo da postignemo, jer šta je ljudskije od pokušaja da se svakome da ono što mu je potrebno? Takođe, više bi se razvijali racionalno socijalno ponašanje među studentima; osećaj slobode i odgovornosti; efikasnije demokratsko odlučivanje... i još mnogo toga. Porastao bi entuzijazam ljudi oko svega što rade jer bi videli da imaju relanu moć u svojim rukama da utiču na svet oko sebe.

Treće, zloupotrebe na nivou škola (kao i države uopšte) bile bi drastično umanjene kroz demokratizaciju. Sredstva bi se bolje alocirala (racionalnije i poštenije), disciplina bi bila bolja i manje surova, i profesori i studenti bi više morali da paze o standardima, ponašanju, izražavanju, i još mnogo čemu. Država ne bi mogla da se provlači sa neefikasnošću ili zloupotrebama, i obrnuto, pošto bi država imala svoje predstavnike među osoblje (tj. oni bi ostali u školi da prate progres i ocenjuju uspeh, što je nešto u šta na možemo dublje ulaziti na ovom mestu).

Četvrto, neosnovane hijerarhije i privilegije bi počele da nestaju. Društveni odnosi bi postali slobodniji i moralniji. Klasna svest bi podstakla ljude da traže najbolje načine da reše probleme koji proizilaze iz klasne borbe. Sa rasizmom bi se direktno razračunali (pošto bi demokratizacija sve iznela na čistinu), i to vrlo efikasno. Zajednično duže provođenje vremena sa drugovima u školi i manje vremena kod kuće bi bar delimično doprinelo rešenju ovog problema, jer bi se pokazalo da su rasne razlike nebitne, a ne kvaliteti ili inferiornosti.

Peto, sposobnost ljudi da utiču na razvoj demokratičnijeg društva bi bila povećana, a šanse da se događaju skandali kao što je nedavni oko korporacije Enron, i slični, bile bi minimizovane.

Novi nastavni metodi koji bi promovisali razvoj slobodnog mišljenja i emocionalnu kompetenciju - morali bi se stvoriti kako bi se prevazišli brojni problemi koje smo već naveli, kao i :

1. Tretiranje obrazovanja kao veštačkog upumpavanja informacija u ljudske glave, bez obzira na mišljenje i osećanja, i periodično testiranje da li su sposobni da reprodukuju tro formalno "znanje" ili ne. Ovo nužno uništava efikasnost, motivaciju i uspešnost učenja.
2. Preterana specijalizacija, koja ljude čini otuđenim od okruženja, rada i drugih ljudi; čineći ih zavisnim od tržišta.

Dekart je rekao: "cogito ergo sum". Zaista, proces obrazovanja koji pomaže i podstiče studente da razvijaju sposobnosti racionalnog razmišljanja, kontrole emocija, i efektivne komunikacije, daleko je važniji i moralniji od prostog učenja ljudi kako da polože ispit. Zašto? Pa da li je sposonost da se recituje stotinu pesama isto što i sposobnost da se samostalno napiše jedna? Da li je bubanje apstraktnih lekcija iz fizike isto što i znanje kako da se to primeni u praksi? Da li je sposobnost osobe da odgovori na standardizovana matematička pitanja, reprodukuje definicije i teoreme isto što i znanje i razumevanje matematike u celosti? Ne. Jer, mnogi mogu da nauče formulu i da je primene; ali ne može svako da razume kako je on nastala i zašto se primenjuje. Drugim rečima, ljudi se moraju naučiti kako da samostalno dolaze do zaključaka, i empiricizmu i dijalektici, pre nego primenom dogmatski postavljenih metoda. Oni moraju znati kako da primene znanje. Moraju znati kako da znaju. Razlozi za ovo su jednostavni: ljudi ne mogu biti slobodni, srećni i efikasni u radu ukoliko ne znaju da misle racionalno i kako da uče. Društvo ne može biti prosperitetno i zdravo ukoliko individue ne poseduju ove osobine, ukoliko nisu kritični, kreativni, društveno sposobni, praktično vešti... Štaviše, demokratija o kojoj smo govorili ne može postojati ukoliko ljudi ne budu onakvi kakvim smo ih opisali. Društvo ne može opstati ukoliko ljudi nemaju znanje, tj. informacije koje znaju kako da upotrebe. A ako takvo društvo ne može opstati, onda ni individualne ljudske osobe takođe ne mogu opstati.

Kako se onda, kada mnogi ljudi ovde završe univerzitet, žale da nisu kompetentni za svoj posao? Verovatno zato što nisu imali radnog iskustva, zato što nisu znali kako da informacije koje su stekli primene u praksi. Ali, zar ne bi ekspertima bilo relativno jednostavno da preurede obrazovni sistem kako bi ljudi mogli da uče i povezuju stvari, misle i istražuju, umesto da samo čitaju i memorišu, stalno iznova? Zar ne bi bilo korisnije i moralnije omogućiti ljudima u obrazovnim institucijama da ostanu nekoliko sati duže, i da rade na različitim projektima, diskutuju, igraju šah, participiraju u sportskim aktivnostima... nego da idu kući i rade domaće zadatke kojima ne vide svrhu i smisao, i da ga na kraju potpuno napuste zarad sedenja u barovima i kafićima, ako ne i gore, jer ne vide drugu alternativu?

Obrazovne institucije moraju, za razliku od sadašnje prakse, da razvijaju ljudsku individuu u potpunosti. I to kako psihički, tako i fizički. Aktivnosti kao što su individualni i grupni sportovi, borilačke veštine i druge slične aktivnosti moraju dobiti svoje mesto u svim institucijama. Razlozi za to su brojni. Mens sana in corpore sano. Tj., pošto je fizička aktivnost važna za fizičko zdravlje studenata, koje uvek mora biti prioritet, i pošto je fizičko zdravlje u direktnoj vezi sa akademskim i emocionalnim sposobnostima, sportovi i slične aktivnosti moraju postati svima dostupne. Štaviše, one mogu poboljšati sposobnosti studenata u kooperaciji i timskom radu, ako se njihov kompetitivni aspekt tretira na odgovarajući način. Ovo su nužni preduslovi za podizanje zdrave i bolje generacije od prethodnih. Prirodno, ovo bi imalo uticaja i na ostatak društva. Svima se mora pružiti mogućnost da deo svoga vremena provedu na sportskim terenima, u vežbaonicama, itd.

Da bi se razvila potpuna i kreativna individua, posebna pažnja se mora posvetiti umetnosti, jer je ona vrlo značajna ljudska potreba i talenat: sposobnost da se zamišlja i stvara, smišlja i konstruiše. Kao što je W.B. Yeats rekao: "obrazovanje nije punjenje bureta, već potpaljivanje vatre". Svakom ljudskom društvu je ovo potrebno, pa je razvoj umetnosti od najvećeg značaja. Visoka tačka u obrazovanju je dostignuta kada su ljudi sposobni da razviju i koriste svoje talente. Da bi to bilo moguće, moraju biti ispunjeni materijalni i profesionalni uslovi. Odraz visokog društvenog razvoja je to što njegovi članovi ne smatraju svoj materijalni opstanak za luksuz i preokupaciju, već mogu da se bave onim što ih zaokuplja i ispunjava. Naravno, ovo je nešto što moramo ostvariti.

Takođe je važno da se shvati da odnos između IQ i količine naučenih informacija nije uvek najbolji indikator uspeha. Često se zapostavljaju socijalne i emocionalne veštine i sklonosti studenata. Mnogi eksperti psihologije, kao gore spomenuti Goleman, smatraju da je sposobnost ljudi da se izbore sa svojim emocijama često značajnija od rezultata na testovima. Sreća ljudi, odlučnost, emocionalne i socijalne veštine i njihova dobrobit treba da budu i cilj sami i po sebi, ali i sredstvo: srećan radnik je produktivniji od nesrećnog. Ne može se negirati da hronična anksioznost, agresivnost i depresija mogu odvesti ljude u neželjenom pravcu, i izazvati ozbiljne lične i socijalne probleme. Nesporna činjenica je da su oni u stalnom porastu, i to je vrlo zabrinjavajuće. Često upravo u obrazovnim institucijama veliki broj ljudi se može spasti od velikih psiholoških problema, ili gurnuti u njih ako se loše tretiraju.

Mnogi programi i testovi su razvijeni koji su do sada (u poslednjih par godina) imali dosta uspeha u pomaganju brojnim učenicima da prevaziđu potencijalne emocionalne i psihološke probleme i bolesti. Najčešće su korišćeni u S.A.D., kao na primer Seattle Social Development Project, Resolving Conflict Creatively Program, i The Improving Social Awareness - Social Problem Solving Project. Oni su uglavnom bili usmerni na to da nauče ljude kako da prepoznaju emocije, da ih razumeju, nauče da ih izražavaju i da ih efikasnije kontrolišu kako bi se bolje uklopili u društvo. Dakle, inkorporiranje onoga što je naučeno u psihologiji u obrazovanju, bilo da se radi o časovima grupne psihologije ili individualnoj terapiji, bilo o psihološkoj obuci samih profesora/nastavnika, bilo bi značajan korak napred. Promene u materijalnim uslovima života studenata bi takođe bile značajne za prevenciju ovakvih psiholoških i obrazovnih problema, i korisne za povećanje kreativnosti i zadovoljstva učenika. Da bi se to uradilo, potrebna je široka, planska intervencija države.

Gore opisani predlozi bi bili vrlo značajni u tranzicionoj fazi ka idealnijem obrazovnom sistemu i društvu, pošto su naši obrazovni sistem i društvo uopšte potpuno propali posle više od decenije katastrofalne politike. Boljim pripremanjem ljudi za život - intelektualno i moralno, postavljamo i temelje boljeg društva u budućnosti, kako bi moglo da se izbori za problemima koji danas poprimaju razmere epidemije - apatijom, neznanjem, kriminalom, alkoholizmom, drogama, itd. Ove promene u obrazovanju, drugim rečima, neophodne su da bi se promenilo naše okruženje, društvo u celosti. Kao rezultat, ljudi bi razumeli stvari drugačije, i ovi problemi bi postepeno nestali. Ljudi koji umeju da misle ne mogu biti zloupotrebljeni, koji znaju da koriste demokratiju, koji su jače vezani za druge ljude - oni se mogu izboriti sa promenama, uživati u radu i izazovima, itd. Čovek koji se menja, menja i društvo.

Fleksibilnost nastavnih programa i njihova povezanost sa radom - treba svima da bude jasno da obrazovanje nije samo razvijanje intelektualnih i emocionalnih potencijala studenta. Iako su oni važni, zaboravlja se da širom sveta ima onih kojima akademska karijera nije privlačna, bilo zato što su njihovi talenti negde drugde, bilo zato što ih više interesuju druge stvari. Stoga, treba prvo prepoznati potrebe i želje takvog dela populacije, koji ni u kom pogledu nisu inferiorniji od bilo koga drugog samo zato što su njihova interesovanja, talenti i rad drugačiji. Drugo, onda, postoji potreba da se planiraju obrazovne aktivnosti. To znači da ono treba da obuhvati širok spektar neophodnih oblasti ali i oblasti po slobodnom izboru, i da one budu povezane sa radom koji bi bio elemenat obrazovanja ljudi. Na primer: stolarstvo, detaljno izučavanje kompjutera, poljoprivreda, itd. Možda smo mi u Jugoslaviji oduvek bili progresivniji u ovom pogledu od drugih, ali sistem treba do te mer da bude liberalizovan da ljudi mogu slobodno da biraju gde će da steknu više iskustva (i to svi, a ne samo oni koji žele fizički rad). Na ovaj način bi se direktno povezali obrazovanje i rad, i ljudi bi lakše shvatili značaj svog rada, ili bi lakše mogli da se opredele šta žele u životu da rade. Sve u svemu, bili bi bolje pripremljeni za život.

Ulogu specijalizacije takođe treba razmotriti. Naravno, bilo bi potpuno neozbiljno zanemariti potrebe društva i neophodne podele rada u njemu. Specijalizacija, ipak, deifnitvno ne bi trebala da bude ekstremna kakva je danas na primer u Britaniji. Potreba za širokim obrazovnim programom, sa novim načinom procene znanja, i praktičnim i ispitnim, vrlo je izražena. Specijalizovaniji program na kraju srednješkolskog i tokom univerzitetskog obrazovanja sa širim izborom predmeta i aktivnosti, takođe bi, zajedno sa novim metodama i direktnijim kontaktom sa praktičnim radom, bio od velike koristi i pojedincima i društvu u celosti.


Neki zaključci

Predlozi izneti na ovom mestu nude način da se temeljno poboljša obrazovni sistem u Jugoslaviji i širom sveta. Oni su opšteg karaktera i podložni su diskusiji. Štaviše, nekome mogu zvučati nerealno i utopijski. Oni to zaista i jesu. Jer, ne može se ostvariti fundamentalna promena obrazovnog sistema a da se ne promene osnovni materijalni (i drugi odnosi u društvu). Mi smo svesni da bi, na primer, stvaranje obrazovnog sistema nalik Summerhill-u u Jugoslaviji bilo nerealno; zar nema pokušaja da se ona zatvori i u samoj kapitalističkoj Britaniji? Drugi problem bi bilo davanje potpune slobode generaciji koja ne zna kako da je odgovorno koristi. Sloboda bi nužno morala dolaziti postepeno.

Mora postojati određeni tranzicioni period kako bi se ostvarile značajne i efektivne promene u našem sistemu, ali, simultano sa takvim promenama obrazovanja, moramo se složiti, potrebno je menjati celokupno društvo u tom pravcu. Mi smatramo da se podrazumeva da osoba koja se u principu slaže sa našim opštim predlozima i sama vidi potrebu za stvaranjem demokratskog društva.


Tranzicioni period

Neuspešnost prethodnih "socijalističkih" i trenutnih zapadnih obrazovnih sistema je očigledna nakon naše analize. Mnogi bi se danas prepustili dominantnom sistemu nadajući se da će nastaviti sa "normalnim" životom. Međutim, vidimo da je "normalan život" nemoguć bilo gde imajući u vidu usmerenje društvenog i obrazovnog sistema širom sveta. Postoji dakle potreba za drastičnom promenom. Mi smo opisali u grubim crtama šta želimo. To je pod trenutnim okolnostima realna alternativa. Sada treba da osmislimo kako da stignemo tamo i kako da obezbedimo te uslove.

Jasno je da ta promena neće doći sama od sebe, da se studenti moraju izboriti za promene.

Beskorisno je pokušavati da se ovo uradi kroz oficijalne organe kao što su razne studentske unije, predloženi parlament i druga studentska tela. Njihova neefektivnost može se videti kroz stanje ovih institucija na zapadu i stepen degradacije do kojeg su srozane u našem sistemu. Sama priroda ovih tipično zapadnih medijuma za borbu i modela organizovanja je trula u srži. Ovo se lako može uočiti. Kada se ljudi izaberu na neku poziciju na duži vremenski period bez mogućnosti opoziva, oni ignorišu zahteve onih koji su ih izabrali i kao posledica individualističkog društva i njegovog tipa obrazovanja, oni koriste poziciju za ličnu korist. U prethodnom članku spomenuli smo Španiju kao primer gde parlamentalna demokratija ignoriše volju naroda. Iako su dobili mandat da vladaju, vlada je ignorisala volju naroda kao što je pokazano na tom primeru. Vlada i parlament su dakle zastupali interese velikog biznisa, koji je hteo da opljačka školstvo kroz privatizaciju, i na taj način se poistovetila sa njim. U Jugoslaviji takođe, parlamentarni poslanici su članovi upravnih odbora u mnogim preduzećima, dok drugi funkcioneri drže ostale ekonomski bitne pozicije koje ukazuju na to da ne mogu obavljati svoj posao na najbolji način ili na njihov nedostatak objektivnosti. Možda kao primer možemo istaći primer ministra koji je ujedno na čelu određenog sindikata...

Prema tome, ne treba nikoga da začudi što se zakoni poput onih o povišenju školarina propuštaju u parlamentu kreirajući situaciju u kojoj se samo deca bogatih mogu obrazovati. Ne treba da nas čude ni zakoni o radu koje skupština usvaja, po kojima se radnici mogu otpuštati o hiru gazde. Nije potrebno ići u detalje i spominjati imena. Dovoljno je samo konstatovati da se niko nije usprotivio promenama koje su nastale usvajanjem ovih zakona. Jedina razlika između vladajuće koalicije i "opozicije" bila je mera u kojoj su bili spremni da "liberalizuju ove zakone, mera u kojoj treba oduzeti ljudima kontrolu nad njihovim životima, drugim rečima da li da prepuste ljude na milost i nemilost internacionalnom ili lokalnom kapitalu i birokratiji. Mi predlažemo drugačiji put, fundamentalno drugačiji od onog koji predlaže naša politička elita ili elita bilo koje nacije. Mi predlažemo put drugačiji od onog koji se oficijalno preporučuje i sprovodi. Mi predlažemo put studentske demokratije, samo-organizovanja i akcije.


Zadaci sadašnjice

Kada nas niko ne sluša, moramo se sami organizovati u popularne savete. U svakoj školi i fakultetu širom zemlje, omladina, studenti, profesori i eksperti moraju formirati popularne savete, bazirane na već opisanim demokratskim principima. Moramo se truditi što je više moguće pod trenutnim okolnostima da:

1) Utičemo na tok reformi. Nateramo vladu da shvati za čije dobro postoji obrazovanje, kako je najbolje organizovati ga tako da odražava volju studenata; kako minimizirati korupciju itd...

2) Utičemo na ljude da razmišljaju, analiziraju i bolje razumeju društvo kakvo je danas, kakvo bi trebalo da bude i kako stići do toga. Najvažnije, ovo bi imalo za posledicu kristalizaciju interesa ljudi i preuzimanje demokratije iz ruku moćnih interesnih grupa u ruke samoorganizovanih ljudi.

3) Pokrenuti proces uz pomoć kojeg će se dostići ciljevi postavljeni gore, proces koji će ohrabriti permanentne promene, i koji će omogućiti put ka društvu zasnovanom na ljudskim potrebama, željama i sreći. Ispunjenju svih individua u novom društvu.

4) Služiti kao uzor drugim grupacijama koje pokušavaju da se organizuju u zemlji, na Balkanu i internacionalno. Primer kako se treba organizovati i delati kada su vitalni interesi ugroženi.

5) Koristiti sva sredstva koja nam stoje na raspolaganju uključujući: peticije, demonstracije i drugo, uključujući samo-upravu da bi progurali promene u društvu, bilo fizički bilo primerom. Osnovati institucije koje će činiti narod i voditi ih u sopstvenom interesu.

Pozivamo sve da počnu da primenjuju ove mere što je pre moguće. Od diskusionih grupa do saveta u školama, od letaka do masovnih popularnih akcija. Pozivamo studente, profesore, školsko osoblje, sve one koji bi trebali i želeli da budu u školi ali nisu iz nekih razloga, mlade koji rade i sve one koji se slažu sa našim idejama da nam se pridruže i pomognu u kreiranju novog društva za novi milenijum.

Ukoliko je nekome potrebna bilo kakva pomoć u ovom smislu ili želi da pomogne nama u našoj akciji da podignemo socijalnu svest i kreiramo novo društvo (na primer, kroz organizovanje studentskih saveta), ili traži novi pogled na stvari koje se dešavaju u našem drustvu, pišite nam na proleter@email.com.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.