Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


ČETVRTA GODIŠNJICA BOMBARDOVANJA JUGOSLAVIJE
Saopštenje redakcije Pobunjenog uma
datum: 24/03/03


Pre četiri godine na današnji dan krenuo je imperijalistički i agresorski napad NATO-a protiv već umorne i razorene Jugoslavije. Obeležavamo ovaj dan iz poštovanja prema svima koji su bili direktne i indirektne žrtve bombardovanja i okupacije dela naše zemlje; da podsetimo na efekte i posledice rata protiv Jugoslavije; kao znak protesta protiv imperijalizma, koji trenutno razara jednu zemlju kao što je razarao i našu; i da ukažemo alternativu politici koja je dovela do bombardovanja ili pokušala da se suoči sa posledicama bombardovanja.


Žrtve bombardovanja

Žrtve bombardovanja bili su svi radnici sveta. Međutim, vazdušni napadi na našu zemlju imali su najdirektnije rezultate na prostoru Balkana.

NATO je, kršeći povelju Ujedinjenih Nacija, počeo rat protiv Jugoslavije bez odluke Saveta bezbednosti (kao i sada protiv Iraka). Pored vojnika i vojnih objekata Jugoslavije, vojska devetnaest zemalja članica gađala je i civilne ciljeve. Teško je objasniti zašto se to desilo – pitanje zašto je bombardovana Jugoslavija je posebno pitanje. Ono što jeste očigledno je da su građani ove države pretrpeli strahoviti napad. Mostovi, fabrike ("Zastava" je bila pogođena), bolnice ("Dragiša Mišović", na primer), termoelektrane i televizijske instalacije su bili bombardovani. Zbog toga što nije mogao jasno da udari Vojsku Jugoslavije (izgrađenu kao JNA za vreme SFRJ), agresor je prešao na civilne ciljeve u nadi da će slomiti volju jugoslovenske radničke klase da živi i radi slobodna od zapadnog kapitalizma – koji Slobodan Milošević nije dovoljno brzo uvodio da bi zadovoljio zapadne kapitaliste. Isto tako, NATO je hteo da unipti sve simbole socijalizma u Jugoslaviji: gađao je "Zastavu", mostove, zgradu bivšeg Centralnog komiteta…sve ono što je radnička klasa gradila od 1945. godine.

Tokom 78 dana neprekidnog bombardovanja, ubijeno je oko dve hiljade Jugoslovena, pripadnika svih nacionalnih grupa: srpskih, albanskih i drugih, koji su bili direktne žrtve bombardovanja. NATO je bombardovao stambene zgrade u Beogradu, Aleksincu i Nišu. NATO je uništavao i putničke vozove, kao i kolone albanskih izbeglica na Kosovu. Ova tragična ubistva bila bi i brojnija da se vladaoci Amerike, Engleske, Nemačke i drugih zemelja nisu plašili reakcije svojih naroda, koji su protestovali u velikim brojevima. Stoga, nemojmo zaboraviti da su imperijalisti vladajuće klase vodećih imperijalističkih sila, a ne narodi tih zemalja. Isto tako ne smemo mešati vlast u Jugoslaviji i narode Jugoslavije, jer oni nisu bili jedno te isto.

Najzad, konačni rezultati u novčanom smislu, bez psihološkog efekta ili izgubljenog potencijala, bili su gubitak za Jugoslaviju od najmanje 29.6 milijardi dolara – a tu informaciju nam pruža pro-zapadna G17+ organizacija. Koliko je onda veća suma bila u pitanju?


Posledice rata

Među mnogobrojnim posledicama agresije, bila je i činjenica da je narodu bilo dosta politike Slobodana Miloševića. Posle rasturanja Jugoslavije i mnogobrojnih bratoubilačkih ratova na prostoru bivše SFRJ, u kojima je učestvovao, Milošević je ušao u rat protiv NATO-a praveći se da brani Jugoslaviju od agresije. On je državu uništavao tokom deset godina, ugnjetavao nacionalne manjine (Albance i druge), i polako privatizovao industrije koje su bile vlasništvo cele radničke klase. Kada je NATO napao, imao je zbog Miloševićeve politike i dobar izgovor za rat – tzv. ‘etničko čišćenje’ Kosova. Radnička klasa Jugoslavije, koja nije podržavala ugnjetavanje Albanaca na Kosovu, odlučno se suprotstavila NATO agresiji ali se nije predala SPS-u. Milošević je u odsudnom trenutku prepustio Kosovo imperijalistima da formiraju protektorat, potpisujući sporazum sa NATO-m iako ni narod ni vojska nisu bili poraženi. Rezultat rušilačke, korumpirane, autoritarne i izdajničke politike koalicije SPS-a, JUL-a i SRS-a bio je to da je narod odlučio da ih svrgne.

Narod, međutim, nije imao alternativu. Radnici iz Kolubare i svi oni koji su srušili Miloševića nisu to uradili kao pozitivan čin, tj, nisu to uradili u podršci DOS-a, već protiveći se nacionalizmu i državnoj formi kapitalizma. Rezultat toga bila je pobeda ekonomske desnice. U zadnjih tri godine, skoro sva preduzeća koja su bila pod kontrolom radnika i društvena svojina, privatizovani su. Stotine hiljada radnika izgubilo je mesto rada i prihode za celu podicu. Dokaz da radništvo ne podržava politiku DOS-a, ali isto tako ni politiku koju su vodili SPS i drugi nacionalisti, jesu rezultati izbora za predsednika Srbije, jer većina radnika nije ni glasala. Zašto bi, kada je DOS dobio podršku i služi interese tih koji su nas bombardovali? Čak, moglo bi se reći, DOS je samo nastavak imperijalističkog napada na Jugoslaviju. Zato Jugoslovenska radnička klasa trpi i ekološke posledice bombardovanja i ekonomske posledice NATO-ve politike, koju sprovodi verno DOS, bio Đinđić na vlasti ili neko drugi. Iste reforme su u istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu donele podjednaku bedu kao i ovde. Takve su ‘reforme’ i posledice rata za Jugoslaviju. A činom isporučenja Miloševića, koji je nesporno kriv za zločine protiv naroda Jugoslavije, u Hag, DOS je odobrio i učinio agresiju legitimnom. Kontinuitet očigledno postoji. Čak su nam i ime države oduzeli, iako su nam zemlju oduzeli i uništili pre petnaest godina – na savet Havijera Solane, koji je za vreme bombardovanja bio generalni sekretar NATO-a.

Istovremeno, trupe koje su ‘spasile’ Albance od Miloševića ignorišu trgovinu ljudima, drogom i oružijem preko Kosova; tolerišu nezaposlenost među albanskim radnicima; I tolerišu "etničko/političko čišćenje" ostalih naroda sa Kosova od strane terorista na Kosovu. Ovakav rezultat mora biti i protiv interesa same radničke klase na Kosovu. Samo banditi i drugi koji imaju pare na Kosovu ništa ne gube okupacijom Kosova. Ovaj rat je očigledno više delio po klasnoj liniji nego po nacionalnoj.


Imperijalistički rat nije protiv srpskog naroda već protiv radnika celog sveta

Srbi nisu jedini ginuli tokom NATO agresije, kao što smo spomenuli. Niti bi trebalo da se zaboravi da je skoro svake godine posle napada na nas bilo imperijalističkih ratova sličnih onom koji je vođen protiv nas. Bombardovan je Avganistan, a glavni krivac nije pronađen. Narod te zemlje gladuje, pa čak i američki general koji je u toj zemlji izjavljuje kako zapad ni pola novca i pomoći koje je obećao nije isporučio.

Trenutno traje agresija protiv iračkog naroda. Ko zna koliko će dugo da traje – prekinule bombe da padaju ili ne. To da je rat počet bez podrške sopstvenih naroda zemalja koje bombarduju i okupiraju Irak, najočiglednije u Britaniji, pokazuje u kojoj je meri imperijalizam u protivnosti i same demokratije i radničke klase širom sveta.


Alternativa

I tokom Prvog svetskog rata i tokom Drugog, socijalistička alternativa dokazala se kao jedina koja može da odbije napad imperijalističkog agresora. Oktobarska revolucija u Rusiji ne samo da je potresla svet, već je i inspirisala radničku klasu da završi rat na istočnom frontu, a potom da ga pobedi posle pada Nemačke i napada drugih imperijalista protiv Sovjetske vlasti između 1918. i 1921. Tada su trupe Čehoslovačke, Britanije, Amerike, Francuske i Japana podržavale belogardejce protiv Crvene armije. Međutim, boljševici i Crvena armija, sa Lenjinom i Lavom Trockim na njihovom čelu, pobedili su taj napad. To nije bilo zato što su bili pametniji ili imali više sreće – to je bilo zato što se radnička klasa Rusije, i celog sveta, digla protiv kapitalizma i rata. Slično je bilo na prostoru Balkana, gde su jugoslovenski partizani istovremeno oslobodili zemlju i sproveli društvenu revoluciju.

I ruska i jugoslovenska revolucija bile su izvitoperene, kada je staljinizam krenuo iza leđa radničke klase da uvodi kapitalizam i diktaturu. Razloga za to je bilo mnogo - kao na primer izostavljanje internacionalizma u programima partija koje su vladale nad masama i gubitak demokratskog procesa u proizvodnji i politici. "Pobunjeni um" više je puta objasnio zašto i kako je došlo do toga da su se revolucije izvitoperile. To je ključno samo ukoliko treba da se nauči lekcija da samo borba radnika i drugih ugnjetanih grupa širom sveta protiv imperijalizma i kapitalizma može da zaustavi ratove kao što je bio taj koji se vodio protiv Jugoslavije i koji se vodi trenutno protiv Iraka. Nacionalizam i ‘reforme’ samo su rezultat imperijalizma i kapitalizma na globalnom nivou. Jasno je da globalni sistem dovodi do kriza ovog tipa jer se krize stalno ponavljaju. Imperijalističke sile su 1990. godine krenule u rat protiv Iraka. Na početku dvadeset prvog veka se istorija ponavlja. To samo dokazuje da je kapitalizmu stalno potreban rat. Komunisti i levica u Jugoslaviji i širom sveta su već pokazali da postoji drugi način rešavanja problema.

Suočavamo se izborom: socijalizam ili varvarizam. Jugoslovenka radnička klasa već je jednom ponosno izabrala pravi put. Sada više nego ikada je to potrebno. Ne zaboravimo 24. mart 1999. godine. Ne ponovimo stare greške. Izaberimo pravi put!


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.