У овој рубрици нећете наићи на оне које су своје живот провеле као робље робова робујући заосталости или је пак молећи скрушено и склопљених руку за милост. Овдје нећете наићи на припаднице женског спола које су се могле задовољити оним што им је покварени свијет, у којем су самим рођењем бивале означене као нижа бића, хтио дати већ су умјесто беспомоћних молби и попуштања силовито кренуле разбијати окове којима их је несретна повијест оковала. Оне су прве које су силовито кренуле у борбу храњене сузама и патњом милијарди жена које своје животе нису смјеле проводити нити као робови јер су и робовима морале робовати. У тренуцима док ово читате потоци женских суза и даље теку; мора женске патње и даље се збијају у њиховим грудима; оцеани женског очаја поништавају сваки њихов дах живота. Мушкарац сам - не могу осјетити. Не могу осјетити, али могу знати да нема те силе која може зауставити обесправљеног у борби за своја права - жене у борби за своје животе. Револуционарке из ове рубрике томе су доказ; поклонимо им се, учимо од њих, захвалимо им и слиједимо њихов примјер.

Rosa Luxemburg
(1871.-1918.)

Тешко је рећи има ли жене која се тијеком свог живота уздигла толико високо изнад мушких глава, али је сигурно да нема жене које су се цијеле владајуће класе "супериорних" мушкараца толико престрављено бојале. Бојале су је се толико страшно да су излаз из свог страха могли пронаћи једино ломљењем њезине лубање и бацањем њеног тијела у канал да што прије иструне и тако је удаљи што даље с лица земље. О њој нећете учити у школи, дјевојчицама које се борбено хвале својим феминизмом њено име ништа не значи, а ипак је то име остало чврсто угравирано у повијест борбе човјека за човјечност; борбе жена за себе. Ипак се комадић њене смрскане лубање налази у срцима свих који је знају и поштују.

Колико се заправо Роса високо успела лако можемо примијетити на сваком тренутку њеног живота и на мноштву подручја њеног дјеловања. Ако бацимо поглед на повијест марксизма врло ћемо лако доћи до закључка да је, уз Лењина и Троцког, Роса можда и једина која се таквим именом пуноправно може називати. Она је та која је најдосљедније слиједила Марxов мото "немилосрдне критике свих постојећих ствари." Она је та која је цијели свој живот провела у сталној и неуморној борби за револуцију. Она је та која је прва увидјела неограничену моћ коју пролетаријату даје генерални штрајк. Она је та која је најдосљедније заступала интернационализам у тренуцима када је цијели свијет изгубио главу у свеопћем крвавом пиру. Она је та која је била теоретичар и организатор неколицине пролетерских странака диљем Еуропе. Она је та која је стајала на врху славне и трагичне њемачке револуције, најважније револуције у повијести која је на нашу жалост у крви угушена.

Свој животни пут Роса је почела у Пољској која се налазила у саставу царске Русије. Може се рећи да у раном дјетињству није била прави револуционар, али је то постала када је са 16 година ушла у револуционарну партију под именом "Пролетаријат". Пошто је револуционарно дјеловање у Пољској обично значило скори одлазак у Сибир, Роса је прије своје 18 године морала поћи у егзил. Већ тада се радило о изнимно изграђеној личности, која је у односу на све до сад постојеће револуционаре у тим годинама била далеко супериорнија и изграђенија. Она је већ тада била главни представник своје партије коју је и заступала на конгресима Интернационале. Конгреси Интернационале била су мјеста пуна задубљених брадоња од којих су многи били старци, у то вријеме још увијек предвођени Енгелсом на челу. У то вријеме (почетком '90тих година 19. стољећа) дјевојке и жене не само да нису имале никаква права, већ је било потпуно немогуће очекивати да једна жена, а камоли двадесетогодишња дјевојка, без допуштења уопће проговори у мушком друштву. Таква правила, наравно, нипошто нису вриједила у марксистичким круговима, али се ипак није могло очекивати да једна тако млада особа, неовисно о сполу, може посебно радикално побијати оно што су велики социјалисти, међу којима је био и Енгелс, тврдили и заступали; ако због ничега онда због тога што није могла имати довољно знања. Но то ипак није спријечило Росу да скуповима Интернационале отворено, без икаквог устручавања, побија ставове цјелокупног марксистичког друштва и то по националном питану Пољске. Марксистичка теза, коју је су Енгелс и сви остали заступали била је да Пољска мора тежити осамостаљењу од Русије како би се отргнула и ослабила најназаднији остатак феудализма у Еуропи. Rosa Luxemburg, двадесетогодишња дјевојка, супротставила се цијелој Интернационали и дрско устврдила да Пољска нема због чега тежити националном ослобођењу од Русије већ да се Пољаци морају с руским пролетаријатом ујединити и изнутра уништити царизам. Док жене диљем Еуропе нису могле ни сањати о томе да своме мужу било што приговоре, Rosa Luxemburg је побијала комплетну теорију цијеле Друге Интернационале на челу с самим Фриедрицхом Енгелсом. Особно се тешко суздржавам када данас од неких припростих либерала и осталих покварењака слушам о демокрацији, слободи говора и неком марксистичком конфликту с њима; занимљиво је то што ни дан данас сви они нису досегли ни половину демокрације коју је марксизам посједовао прије сто педесет година!

Међутим то није највеће постигнуће које је Роса остварила у '90тим годинама; далеко највеће достигнуће и једно од њених највећих уопће је њено схваћање генералног штрајка као темеља саме револуције. Она је та која је тада формулирала оно што ће у свим будућим револуцијама бити правило; она је закључила да је генерални штрајк пут у револуцију. Њезини закључци посебно су занимљиви данас, када се диљем Еуропе чују позиви на генерални штрајк. Роса је закључила да исто као што штрајк у једној творници напада њеног власника, тако генерални штрајк неизбјежно напада комплетан систем. Такав штрајк је акција; акција у којој се сам пролетаријат образује, организира и солидаризира невјеројатном брзином. Истовремено с тим он је страшно моћно оружје против којег се једноставно не може борити; оружје које може послужити за постизање како баналних тако и крајњих циљева пролетаријата.

Роса је у међувремену своје мјесто нашла у Њемачкој и посебно се активирала у њемачкој социјал-демократској партији у којој се већ почео јављати призвук реформизма. Почетком 20. стољећа Роса је била та која се упустила у најоштрију борбу са таквим реформистичким струјањима и можемо рећи да је њена критика оних који су измислили "пут у социјализам помоћу постепених промјена" најаргументиранија; наравно уз оне Троцког и Лењина. Почетком стољећа све је више јачала супротстављеност између супарничких империјалистичких блокова и сукоб између њих све је више изгледао потпуно неизбјежно. Како се рат приближавао реформисти су све више узимали маха и све је јасније било да социјалистичке партије унутар Интернационале неће остати при свом интернационализму када рат почне и да ће се покварена, лицемјерна партијска водства која су већ одавно од марксизма одступили, сврстати уз своје буржује и кренути у клање другова пролетера из других земаља. Роса такво што није могла прихватити те је одмах постала најгласнији противник такве шовинистичке политике која је на видјело изашла првог дана рата. И након што је рат почео, и што су "социјалистички" представници у парламенту гласали за њега, Роса окружена малим бројем истинских револуционара који нису хтјели ни могли издати себе и еуропски пролетаријат и даље је огорчено узвикивала протесте, писала памфлете и прогласе, и борила се; борила се иако је бука топова помијешана с крицима милијуна умирућих војника ускоро надгласавала њене позиве. Но да би њени позиви били још више ушуткани требало ју је затворити у тамницу из које не може уопће ступити у контакт са вањским свијетом.

У тој тамници Роса је дочекала Октобарску револуцију која је бацила трачак наде над каос и безизлаз у којем се налазила Еуропа окупана морем крви закланих људи; људи закланих за интересе крупног каптала. Но то што се Октобарска револуција у њеним очима као какво сунце појавила није нипошто значило да ће и сада одступити од оне "немилосрдне критике свих постојећих ствари", па је тако бољшевике погладила оштром критиком по мноштву питања. Критизирала их је због тога што су инсистирали на праву народа на самоодређење, због тога што су радили уступке сељацима посједницима и тако комадали земљу на мноштво комадића и уназађивали револуцију, критизирала их је због тога што су ограничавали совјетску власт и што нису већ сада допуштали већу разину демокрације. Све су те критике биле оно што је дужност сваког марксиста; па тако и једне од највећих.

Но револуција је ускоро долазила и у Њемачку. Рат се приближавао крају, а Њемачка је била пред болним поразом. Радници и војници који су на својим леђима изнијели цијели терет рата, сада су се требали припремити на још болније жртве које ће морати давати у миру; док они због чијих се интереса рат и покренуо нису напрезали ни у рату, а нису ни сада требали патити под новим наметима. И тако је на крају рата дошао почетак револуције; морнарска побуна из Киела проширила се земљом попут какве пошасти за владајуће класе. Земљом су почели ницати раднички совјети и црвене заставе су се почеле уздизати изнад зграда и градова. Каисер је пао, а исти они реформисти, социјал-шовинисти, који су у почетку рата с Каисером за рат гласали, сада су панично прогласили републику. Роса је пуштена из затвора и одмах је кренула у организацију. Организацију пролетаријата и брзинско стварање револуционарне организације која би имала снаге провести револуцију каква се одиграла у Русији. Но Лењин је своју организацију педантно стварао двадесет година да би у тренутку када је револуција дошла могао прецизно реагирати. Бољшевици су били препуни најобразованијих кадрова, од којих су неки били највећи умови 20. стољећа, и уз то су имали искуство из претходне руске револуције. Роса се нашла у зракопразном простору; мали број револуционара из СПДа, Спартаковски савез, био је толико мален, неискусан, неорганизиран да напросто нису могли ништа очекивати. Но Роса се ипак није предавала, она је стала на чело и заједно с својим другом Карлом Либкнецхтом невјеројатном енергијом настојала све посложити и провести револуцију до краја. Почетком првог мјесеца 1919. новооснована Комунистичка Партија Њемачке, на челу са Росом Луxембург, позвала је на масовне демонстрације у Берлину. Стотине тисућа радника приступиле су и марширале берлинским улицама. Неискусно и наивно водство које се у таквим околностима није могло ни знало сналазити као неки од револуционара позвало је на преузимање власти. Реакција силовите и јаке контра-револуције била је немилосрдна. Реакционарни одреди, монархистички остаци и остале сличне војне организације предвођене "Социјал-демократима" на власти у крви су угушиле устанак и побиле тисуће радника.

Rosa Luxemburg поновно је ухапшена; ухапшена је, али си овај пут престрављена буржоазија више није могла допустити грешку. Након ухићења спроведена је у постају, гдје јој је тупим кундаком смрскана лубања. Тијело једне од највећих револуционарки у повијести, жене која у досадашњем тијеку људске повијести уздигла високо изнад разине које би кућанице и мајке требале ићи, жене која је једна од ријетких жена која је уистину свој живот узела у своје руке и тако стварно стварала повијест, бачено је у канал да у њему иструне.

Росина другарица, и једна од спартаковских вођа, Цлара Зеткин на њеној је осмртници написала да је Роса цијелог живота била оштри мач и живи пламен револуције. Да ... била је Роса ... но она није била једина 'жена разбијач својих окова'. О другима читајте у сљедећим бројевима.

Alexandra Kollontai
(1872.-1952.)

Велики дио нашег свијета живи у складу с чињеницом да постоје одређене жене које уистину могу заузимати важне политичке и друштвене функције. Свакако је точно да су те функције најприје фиктивне, а тек онда стварне, исто као што је јасно да те жене до њих не долазе реализацијом свог идентитета већ његовим заробљавањем; но ипак је унаточ томе истина да су министрице и премијерке дио нашег свијета. Јасно је видљиво и да те жене устрајним прилагођавањем унапријед одређеним(мушким) нормама не ограничавају само слободну реализацију свог властитог идентитета, већ стварају лажну слику о ослобођеној модерној жени, колико моћној толико и удаљеној од стварности у којој се голема већина женских особа непосредно и посредно, несвијесно и свијесно, поставља и самопоставља у други ред човјечанства; човјечанства које се, док у њему владају тренутни самодеструктивни закони, таквим тешко може називати. Но ето уколико занемаримо такве неважне ситнице, можемо на миру и уз божји благослов формално закључити да нашим (капиталистичким) свијетом ходају и моћне жене; министрице и премијерке. Штовише; такав закључак сами не морамо ни доносити јер ће нам га у наше главе добровољно убацити доминантна идеологија, истовремено, у складу са законитостима система, узимајући камате у виду нашег самоформирајућег идентитета.

Но унаточ томе сваком ће се просјечном проматрачу, без обзира узима ли у обзир мој увод или не, учинити чудно због чега нам онда идеологија коју свадодневно конзумирамо тако штуро говори о извориштима и претходницама наших славних и моћних, окованих и ограничених министрица и премијерки- моћних жена у којима се очитује колико се високо жена у оквирима тренутног система може попети и колико јој то мало може користити. Средњошколски уџбеници и популарни квизови не познају питања: "Тко је била прва жена министар у влади?", "Тко је била прва жена амбасадор?" или пак "Тко се први успротивио коријенима бирократске диктатуре у СССРу?" Alexandra Kollontai одговор је на ова, као и на многа друга питања.

Недалеко од почетка краја 19.ст., у старој руској племенитој обитељи Домонтович, на свијет је дошла цурица под именом Алеxандра. Алеxандра Домонтович, као и многа руска дјеца, у школу никад није ишла. Разлози за то уобичајено изостајање нису били уобичајени јер Алеxандра није морала дјетињство провести у физичком раду, већ се радило о томе да су се њени брижни и добростојећи родитељи превише бринули за здравље своје цурице и бојали нових либералних утицаја галопирајуће буржоазије, па су своме дјетету осигурали особног учитеља. Брижни су родитељи своју цурицу успјешно обранили од опаких либерала, истовремено је дајући у руке црноцрвеним анархистичким враговима; особна је учитељица мале Алеxсандер наиме била Мариа Стракховна, интелектуалка повезана с револуционарним, анархистичким, круговима. Присутност учитељице, прикривене револуционарке, није имала неки јачи непосредни утјецај на младу Алеxсандру; први сукоб с конвенцијама догодио се наравно у стварном животу, а не на подручју апстрактних идеја неразумљивих племениташкој дјевојчици. Алеxсандра је, у складу с обичајима и интересима своје класе, у тренутку почетка врхунца своје младости, исту ту младост морала сахранити браком с унапријед одређеним, добростојећим, зрелим господином. На такво што ова дјевојка није могла пристати, па је стога одбацила давно прегажене норме своје обитељи, и заљубљено ступила у брак с младим инжењером Коллонтајевим, чије презиме свијесно узима. Но брак рођен у великој љубави је, као што зна сваки супружник, ипак брак; или као што Алеxандра каже:

"Наша погрешка[женска п.п.] је та да сваки пут подлегнемо осјећају да смо коначно нашле једног и јединог мушкарца којег волимо, особу којој бисмо могли предати своју душу, онога који нас је у потпуности спреман прихватити као духовно- физичку цјелину. Но такво се стање непрестано претвара у другу крајност, јер мушкарац настоји наметнути свој его преко нас и прилагодити нас у потпуности својим сврхама. Стога унаточ свему унутарња побуна се непрестано понавља и неминовна је јер таква љубав постаје спутавајућа. Осјећамо се заробљено и покушавамо ослабити те ланце љубави. И након вјечно понављајуће борбе с вољеним мушкарцем, ми се на концу отргнемо и појуримо према слободи. И тада смо опет осамљене, несретне, изолиране, али слободне- слободне за лов на наш вољени, изабрани идеал."

Алеxандра је сретно родила сина, у својем сретном браку уживала, али и истовремено све више учила, промартала свијет око себе, и заправо настојала живјети свијесно и неспутано. Како у својој аутобиографији сама каже:

"Срећа у мом браку трајала је скоро три године. Родила сам сина. Иако сам га одгајала с великом бригом, мајчинство никад није била сврха мог постојања. Дијете није могло чврсто повезати споне мог брака. Још сам вољела свог мужа, но сретан живот кућанице и супруге постао је за мене обични кавез. Све више и више моје симпатије, моји интереси окретали су се револуционарној радничкој класи. Хлапљиво сам читала. Горљиво сам проучавала сва друштвена питања, похађала предавања и радила у полу-легалним заједницама за образовање људи."

Преломни тренутак у формирању идентитета Алеxсандре Коллонтаи догодио се 1896. када је као већ добро образована и с марксизмом упозната особа са својим супругом инжењером неко вријеме боравила у великој текстилној творници Кренголм. Након тог тренутка пролетерска револуција, тј. докидање израбљивања и нечовјечног одношења међу људима, ослобођење човјечанства и женска еманципација, постале су главне преокупације које су је могле истовремено задовољити, ослободити и омогућити јој да свијесно управља својим животом.

"Морала сам отићи, морала сам прекинути с мушкарцем којег сам изабрала, јер у противном бих се изложила опасности губљења властитог идентитета. Такођер морам истакнути да ни један мушкарац који ми је био близак никад није могао усмјеравати моје склоности, тежње или мој поглед на свијет."

По други пут се ослобађајући кавеза, другачијег кавеза у који се је сама свијесно поставила, Алеxандра се, оставивши мужа и дијете, запутила на студиј у Зурицх, код марксистичког економиста Хеинрицх Херкнера. Дотични господин је своје ставове развијао у складу са све доминантнијим ревизионистичким струјањима у Другој Интернационали; самим тиме био је осуђен на сукоб с младом Алеxандром која напросто није имала разлога кренути у постепено помиривање са свијетом којег је хтијела свијесно обликовати и мијењати. Након свог успјешног боравка у Зурицху Коллонтаијева се враћа у Петроград гдје започиње свој стварни револуционарни пут. Оштро се супроставља буржоаском феминизму, тј. либерализму који се у то вријеме постављао као главна и неизбјежна алтернатива умирућем царистичком лешу. Алеxандра се наравно одмах по доласку учлањује у илегалну Социјал-демократску Радничку Партију чији се чланови још увијек нису дијелили на мењшевике и бољшевике. Када се расцијеп ускоро и догодио Алеxсандра, слично као Троцки, остаје изван подјела, расцијеп не сматра стварним и настоји радити на јединству партије. Такав став задржава у тренутку револуције из 1905., када заједно с Троцким, њеним најистакнутијим предводником, подржава Совјете спонтано основане од стране радника и бори се за једниство партије. Илегални живот у Русији био је не само тежак, него прије свега опасан, тако да је већина иоле важнијих револуционарних кадрова спас морала тражити у егзилу. Таква је судбина задесила и сада већ потпуно формирану Алеxсандру која је 1908. у бијегу од власти продужила преко њемачке границе.

Одмах након доласка у Њемачку учлањује се у СПД и у њеним се редовима блиско спријатељује с њеним истакнутим члановима; Карлом Каутским, Карлом Либкнецхтом, Росом Луxембург, Цларом Зеткин и др. Почетак Великог рата, највеће клаонице коју је свијет до тада видио покренуте за остварење интереса крупног капитала, након путовања по цијелој Еуропи, Коллонтајева дочекује управо у Њемачкој. Као и за све Русе у Њемачкој почетак рата за Алеxандру је значио сусрет с љубазном полицијом која ју је хтјела затворити и по могућности ликвидирати као странца, туђинца, душмана и непријатеља. Проблеми с полицијом су, наравно, нестали када су чувари закона и националног интереса схватили да је Алеxсандра социјалистички емигрант и уз то жена; те да сукладно с тим нипошто није обожаватељ Цара или пак руски патриот. Такво што се нипошто није могло рећи за Алеxсандру, као и за већину руских марксиста, но то нипошто не значи да потпуно другачије стање нија владало у окружју њемачке социјал-демокрације. Почетком рата друга се интернационала распала као пјешчана кула под налетом плимног вала. Такво стање Алеxсандру је, као и све друге истинске социјалисте, потпуно шокирало. Но она и они били су у великој мањини. Карл Либкнецхт и Rosa Luxemburg остали су у Њемачкој водити немогућу битку против помахнитале Еуропе огрнуте у домољубне кабанице натопљене крвљу радника закланих у блатњавим рововима, док се Алеxандра упутила према Скандинавији гдје ће моћи слободније дјеловати у борби против истог непријатеља, с истим циљем. Одмах по доласку организира интернационалисте, држи говоре, пише памфлете, одржава састанке. Додатни потицај за рад Алеxандра добија када из Париза од Троцког и из Швицарске од Лењина прима писма у којима сазнаје да су обадвоје тврдоглавих јараца, који су се годинама главом о главу тукли, у овом тренутку на почетку клаонице једногласно и милитантно, без икаквог компромиса, иступили против рата, било каквог патриотизма и за револуционарно рушење система који ствара такве покоље. Ствари су се добро одвијале, интернационалистички позиви на радничку солидарност снажно су одјекивали из Алеxадриних уста, све до тренутка када се неутралност Скандинавије показала у правом свијетлу; ускоро је Алеxандра наиме била ухапшена и затворена у добро чувани затвор. Након пуштања из затвора Алеxандра се службено прикључује бољшевицима који су од самог почетка рата изразили најбескомпромисније непријатељство према њему, али и највећу организираност и спремност за њега. Исто тако ускоро управо она добија позив америчких социјалиста, на који се са одушевљењем одазива; на својој турнеји по Америци одржава укупно 123 говора у којима изражава јасну интернационалистичку перспективу и позив на радничку солидарност у докидању извора ратова. Унаточ томе, или боље речено управо због тога, Коллонтајеву америчке новине називају Каизеровим шпијуном, или пак агентом Антанте.

Алеxандра се у Еуропу враћа непосредно прије Фебруарске револуције. Одмах након приспјећа вијести о радничкој побуни у Петрограду и Царевој абдикацији, као и сви други руски бјегунци из свих крајева свијета, без тренутка чекања хита у Петроград. Коллонтајева је ипак својом брзином претекла остале егзиланте, па је тако била једна од првих који су дошли на границу нове Русије, земље која се коначно ријешила стиска давно превазиђеног царизма. Алеxсандра свој долазак описује сљедећим ријечима:

"Торнео, мали погранични градић смјештен са сјеверне стране Шведско- Финске границе, кроз који сам прошла, још је био под окриљем окрутне зиме. Саонице су ме носиле преко ријеке која је означавала границу. На Руској страни стајао је војник. Сјајна црвена врпца треперила је на његовим грудима. "Молим вас идентификацијске папире, грађанко!" "Немам их. Политички сам бјегунац." "Ваше име?" Представила сам се. Млади часник био је одушевљен. Да, моје име је било на попису политичких бјегунаца које је требало слободно пустити у земљу одлуком Радничког и Војничког Совјета. Млади ми је часник помогао сићи са сањки и пољубио ми руку готово с поштовањем. Стајала сам на републиканском тлу ослобођене Русије! Може ли то бити могуће? Био је то један од најсретнијих тренутака у мом животу."

Сви социјалисти; дакле сви мењшевици, сви социјал-револуционари, сви бољшевици, сви су били сретни и самозадовљни и није им на памет падала било каква нова, пролетерска, револуција; никаква нова буна против буржоазије, никаква интернационална револуција против комплетног система. Било је јасно да само потпуно луд човјек у том треутку, у тренутку револуције која је збацила цара, која је коначну Русију поставила раме уз раме с модерним капиталистичким државама и њиховим демокрацијама, могао размишљати и говорити некаквим револуцијама које руше капитализам, које су интернационалне, које заустављају овај и будуће ратове, које ослобађају човјечанство. Такве мисли једино су се вртиле у главама најлуђих, или пак најпосебнијих људи тога времена. У тренутку када је стигла у Петроград Alexandra Kollontai била је једна од њих. Осим ње такав је став заузело још неколико луђака који нису били искључиво бољшевици, али су се инстиктивно скупљали око бољшевичке партије, чија је огромна већина чланства осјећала аверзију према таквим замислима. Након што је Лењин у својим Априлским тезама изнио перспективу пролетерске револуције на видјело, Алеxсандра је била једини бољшевик који је у Совјету гласао за њу. Осим њих још је само Троцки, тада још увијек изван бољшевичке партије, био на тој линији; он је већ добрих десетак година усамљено понављао управо то у својим тезама о перманентној револуцији. Такав контекст је неопходно схватити да би могли разумјети тадашњу позицију Алеxадре Коллонтаи. Алеxандру су све новине непрестано нападале; час као "луду жену-бољшевика", час као Каизеровог шпијуна који ради у корист њемачких непријатеља, а час као особу која има само једну хаљину. Као што сама Алеxсандра каже:

"У то вријеме новине, које су већ биле непријатељски расположене, писале су о "партијском одијевању Коллонтајеве" које је било посебно смијешно јер је моја пртљага била изгубљена на путу за Русију, тако да сам увијек носила једну те исту хаљину. Чак су спјевали и малу уличну баладу која се односила на мене и Лењина. У складу с тим није било ничега необичног у чињеници да сам увијек била заштићена од стране мојих пријатеља и партијских другова."

Након спонтаног покушаја Јулског устанка, (не)организиран од стране анархиста и ултраљевих локалних бољшевика, сви бољшевици, па тако и Коллонтајева, били су изложени убијању и затварању. Алеxандра се, за разлику од неких који су бјежали (Лењин, Зиновјев...) након устанка вратила у Петроград да би била ухапшена. Након Корниловљевог пуча као и сви бољшевици на одлуку Совјета бива ослобођена, да би ускоро у Централном Комитету гласала за Октобарски устанак.

Након Октобарске револуције Алеxандра постаје прва жена члан неке владе у повијести. Док су се у капиталистичким земљама жене бориле за право гласа, у совјетској влади, Совјету Народних Комесара, Alexandra Kollontai била је министрица социјалне скрби. Одушевљење које је у то вријеме владало преклапало се с мукотрпним послом који су сви, а поготово бољшевици, подузимали. Пред собом су добили слободу да стварају нови, бољи, другачији свијет, али су истовремено на своја леђа добили немогуће увјете за такав посао. Алеxандру такво што наравно није ометало да напросто данима уживљена у улогу министрице, вјеројатно се ту и тамо штипајући да би провјерила сања ли, пуна ентузијазма обавља своје цјелодневне послове. Није било посла који јој је тешко падао јер је сваки био задовољство, сваки је био невјеројатан, сваки је био оно што је чекала и за што се борила још од времена када је оставивши мужа и сина, те кренула у револуцију. Први посао који је обавила био је додјељење једног коња једном сељаку који га је захтјевао. Након тога се пребацила на избацивање религијских упута у школама, одјељење цркве и државе, стварање сиротишта, осигурање смјештаја за бескућнике, састављање комитета за стварање бесплатног здравственог осигурања, те се посебно посвећује подруштвењавању матерништва и бриге за дјецу. Надам се да не морам посебно напомињати какве су буре изазивали такви потези и настојања. Луда жена бољшевик сада је дошла на власт и хтјела је дјецу одузимати мајкама, спаљивати крижеве и цркве, уништити обитељ и моногамни однос, наметати промискуитетност итд. Како сама Алеxандра каже:

"Моја настојања да подруштвеним матерништво и олакшам бригу за дјецу створило је нове валове бијесних напада на мене. Све врсте лажи биле су ослобођене; о "национализацији жена", о законским приједлозима који промовирају мајчинство код 12- годишњих дјевојчица. Посебан је бијес долазио из смјера вјерских сљедбеника старог режима када сам, на своју руку, познати самостан Алеxандар Невскy претворила у дом за ратне инвалиде. Редовници су се побунили и сукоб је био зајамчен. Тисак је поново подигао хајку против мене. Црква је организирала уличне демонстрације против мојих потеза и уз то ме се "одрекла"... Непрестано сам добијала пријетећа писма, но никад нисам затражила војну заштиту. Увијек сам излазила сама, ненаоружана и без икакве врсте чувара. Заправо никад нисам ни помислила на било какав облик опасности, јер сам била потпуно увјерена у потпуно другачије стање ствари."

Алеxандра на министарској позицији ипак није могла предуго остати. Тијеком преговора о примирју с Њемачком у Брест-Литовску, Алеxандра је подржавала став Бухарина и љевог крила партије који се залагао за прекид преговора, тренутно ширење револуције на запад, за тренутну континенталну револуцију која ће онда једним потезом докинути рат и капитализам уопће. Лењин је био знатно опрезнији и држао је да се њемачки пролатеријат неће одазвати на позив на револуцију, те се сукладно с тим залагао за потписивање примирја. Троцки, који је био и преговарач, налазио се у средини између та два приједлога, да би на концу пристао на приједлог Лењина који је непрестано био надгласаван и у мањини. Након потписивања примирја с Нијемцима, дакле предавања огромних територија под њихову власт и одустанка од револуционарног рата, Алеxандра је бунтовнички дала оставку на своје мјесто у влади. Након тога, тијеком грађанског рата, посвећује се образовању војника. Предводи конференцију комунистичких жена на којој се легализира побачај и остварује мношто погодности за жене на Совјетском територију.

Након завршетка грађанског рата Alexandra Kollontai улази у нову, можда и најважнију, фазу свог револуционарног живота. Економско стање у држави било је не само неприхватљиво, већ и потпуно неодрживо. Ратни комунизам, који се заснивао на присилној конфискацији вишкова (и не само њих) за ратне сврхе додатно је уништио ионако мизерну и заосталу економију, потпуно девастирану двама ратовима. Радника, који су у Русији ионако били незнатна мањина, сада практички није ни било јер су или изгинули у грађанском рату, или се пак преселили на села гдје су за вријеме оскудице сигурно могли наћи храну. Индустрија и транспорт су били потпуно уништени. Све капиталистичке земље не само да нису хтјеле помоћи, или пак трговати, већ су још увијек слале снаге и средства с циљем рушења совјетске власти. Интернационалне револуције у развијеним земљама (Њемачка, Аустрија, Мађарска) угушене су и није било наде да ће помоћ стићи из тог смјера. Након свих искушења, И ентузијазма, чинило се да ће се цијела земља, а заједно с њом и револуција, срушити као кула од карата. На то стање различити дијелови партије гледали су на различите начине; Alexandra Kollontai представљала је и предводила најдемократскију фракцију која је излаз из проблема видјела у потпуном повјерењу у раднике (којих додуше није било) и потпуној демократизацији која произлази из пролетерске револуције. Радничка опозиција, чија је Коллонтаијева била најистакнутији члан, захтјевала је 1920. године да се из партије изопће сви који нису радници, да се партијској бирокрацији узму све овласти у руковођењу производњом и дистрибуцијом, да творницама демократски управљају радници преко синдиката, да се развласте сви "стручњаци" који су на основу своје стручности остали у служби из старог режима. Сви ти захтјеви били су оно због чега пролетерска револуција и постоји. Но ипак такви ставови Радничке опозиције дошли су у тешки конфликт с врхом Партије. Лењин је сматрао да је такво што наравно циљ, али је инзистирао на томе да се на стање не може гледати изван конкретног друштвеног контекста, те да једноставно за такво што не постоје објективне околности. Сматрао је да је такво тренутно предавање управе над економијом радницима сулудо јер радника нема, тј. у апсолутној су мањини; јер радници још увијек напросто не могу управљати производњом у тако кризним тренуцима. Такво би што, по Лењину, значило тоталну дезинтеграцију и представљало задњи чавао у лијесу револуције и совјетске државе. Његов став, као и став десног крила партије био је тај да се радници требају организирати у синдикате у којима ће се образовати и истовремено бранити своје интересе у односу на државу која ће економију водити док се стање не промијени; тј. док не дође до ширења револуције на друге еуропске земље и поправљања стања унутар државе. Трећи став био је онај Троцког који је поново имао своје рјешење. Његовоо се рјешење састојало од милитаризације рада, уклапања синдиката у државу и истовремено предавања одређених функција самим радницима. Троцки је хтио увести најчвршћу дисциплину међу радницима, најоштрије казне, велику одговорност; исто тако уклапање синдиката под државну контролу тако да не би могли бранити засебне интересе радника као код Лењиновог система. Но паралелно с том милитаризацијом рада, по његовој замисли, управа над творницама и економијом би се перманентно, постепено и већ сада предавала тим истим синдикатима тј. самим радницима. Ставови Коллонтаиеве били су чисти и изворни револуционарни ставови који с једне стране можда и указују на утопизам, али зато с друге стране представљу прву побуну против бирократизације. Први су који визионарски указују на то да ће револуција нужно бити оборена ако не дође до њеног брзог ширења и успостављања непосредне радничке демокрације. Сви који желе бити компетентни за критику стаљинистичких диктатура своје полазиште морају најприје наћи у визионарским ставовима Алеxандре Коллонтаи. Какогод, унаточ томе, Радничка опозиција у својој накани није успјела; на 10. партијеском конгресу 1921. њихови су приједлози надгласани и њихова је фракција забрањена. То је био један од првих знакова почетка дегенерације који ће наступити тек за пар година након Лењинове смрти, прогона Троцког и Лијеве опозције и кулминирати у великим чисткама средином тридесетих у којима је коначно физички ликвидирана цијела стара бољшевичка партија. Да иронија буде већа чистке тридесетих година, од свих чланова бољшевичког Централног Комитета из тог времена преживјела је једино Коллонтајева, чија је функција тада била дипломатске природе.

Након распуштања Радничке опозиције Алеxандра тако добија нову функцију. Она поново руши границе и постаје прва жена на позицији амбасадора једне земље. Постаје совјетски амбасадор за Норвешку. Након свих шокова које је тијеком свог живота приредила, ово наизглед није био посебно велик; но ипак није било тако. Како сама Алеxандра каже:

"То је именовање створило велику сензацију јер се ипак први пут у повијести једна жена именовала "амбасадором". Конзервативни тисак, и посебно руски "Бијели" тисак били су шокирани и покушали су створити право неморално чудовиште од мене. Посебно су тада тема новинских чланака постали моји "стравични погледи" по питању брака и љубави. Какогод ја морам уствридити да се само конзервативни тисак поставио тако непријатељски према мојој новој позицији. У друштвеним односима које сам имала тијеком те три године мог рада у Норвешкој никад нисам осјетила ни најмањи трачак аверзије или неповјерења у женске могућности."

Након свог боравка у Норвешкој Алеxандра је тијеком сљедећих 30так година заузимала нове позиције у Шведској, Мексику, као и при Лиги Народа. Крај борбе с Радничком опозицијом и одлазак Алеxандре у дипломатске воде практички је значио и крај њеног револуционарног живота. Тих 30так бурних година у совјетској, свјетској и револуционарној повијести Алеxандра је провела знатно мирније у угодном дипломатском окружју у разним земљама свијета, а не као до тада у перманентној борби. Након стаљинистичке политичке контрареволуције симпатизирала је с Љевом опозицијом и Троцким, али се у иноземству налазила превише далеко од контакта са совјетком стварношћу, те се није могла активно укључити у борбу. Како је вријеме пролазило, и контрареволуција наступала, њене идеје све су више бивале потискиване и маргинализиране, а њезин се живот из револуционарне борбе све више претварао у успјешну дипломатску службу. Алеxандра је самим тиме била политички елиминирана, тако да Стаљин није морао посезати за њеном физичком елиминацијом, као што је био случај с свим осталим бољшевицима. Из службе се повукла 1945., као старица мирно је умрла 1952. године. То што њезин живот није завршио херојском смрћу, под ударцем кундака или крампа као што је био случај с животима већине њених другова, не значи да његово херојство имало губи на тежини.

Унаточ томе што њено име не налази мјеста у привиду нашег свијета, иза њега се крије ослобођена и моћна жена чија слобода и моћ нису били привидни. Управо је она тај тражени и исчекивани примјер жене која своју снагу није темељила на робовању нечовјечном стању израбљивања и опресије, већ ју је нашла у активној, свијесној и слободној реализацији властитог идентитета. Сви који одговоре траже многе ће наћи у њеном имену; Alexandra Kollontai - жена разбијач окова.