Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


RUŠENJE MITOVA:
Mala preduzeća ne predstavljaju privredni dinamo, redukcija radne snage nije tako magična
autor: Dag Henvud
datum: 26/02/02
(Ovaj članak je originalno objavljen u "Left Business Observer" internet magazinu br. 66, Oktobra 1994. Pisan je od strane Dag Henvuda, urednika i izdavača. Njegov prevod i upotreba odobreni su od strane autora.)



Mala preduzeća kao glavni pokretači privrednog rasta i korporativna redukcija radne snage kao nezamenljivi lek za produktivnost su dva klišea američkog ekonomskog života. Dve studije objavljene prošlog proleća od strane Centra za ekonomske studije američke državne popisne komisije ukazuju na to da bi glasnogovornici ovih nadri-lekova trebalo da provere svoje podatke.

Mit o malim preduzećima je verovatno najtrajniji i najrasprostranjeniji od svih. Popularan je širom političkog spektra, od korporativnih lobija koji pokušavaju da utiču na smanjenje poreza do postmodernih novih generacija koje pokušavaju da prodaju svoju viziju decentralizacije i lokalne samouprave. Konstantno nam govore da bi univerzalna socijalna zaštita ili strožiji zakoni o zaštiti životne sredine ili viša minimalna plata skrenuli mala preduzeća sa šina. No, koje god da su vrline intimnosti malog preduzeća, kao što su topliji odnosi među zaposlenima, neformalnost i mogućnost kooperativnog demokratskog rukovođenja, sa čisto ekonomskog stajališta malo nije prelepo. Male firme plaćaju manje nego velike, manja je šansa da vam ponude penziono, socijalno ili porodiljsko odsustvo i često su opasnija za radnike. Sa par izuzetaka, nisu ni toliko tehnološki inovativna. I sada se ispostavlja da barem u proizvodnji nisu takva pokretačka snaga za kakvu su smatrana.

Agregatni podaci o zaposlenosti kao i nacionalni pa čak i lokalni statistički podaci o porastu i padu zaposlenosti pružaju samo grubu sliku tržista rada. Iza glatkih krivulja privrednih ciklusa i osenčenih i čistih površina geografskih regiona krije se neverovatna bujica stvaranja novih poslovnih mesta i destrukcije istih. Jedan od prvih pokušaja da se istraži ta fina slika u detalje je "Ukupni razvoj radnih mesta u američkoj industriji", podugačka studija napisana od strane Stiven Dejvisa, Džona Haltivangera i Skot Ska. Oni se oslanjaju na ogromno skladište informacija Popisne komisije o nekih 400.000 američkih proizvodnih kapaciteta (Popisna komisija beleži preduzeca, organe vlasti kao i domaćinstva i ljude). Njihovo odbacivanje mita o malim preduzećima je usputni rezultat njihovog proučavanja nastanka i gašenja industrijskih radnih mesta izmedju 1972 i 1988.

Furiozna Aktivnost


Najuočljivija činjenica izneta u ovoj studiji svakako je izuzetna nestabilnost tržista rada. U jednoj tipičnoj godini tog šesnaestogodišnjeg perioda, jedno od deset industrijskih radnih mesta se gasilo, i isto toliko ih je stvarano - iako je ukupan broj industrijskih radnih mesta ostao faktički nepromenjen tokom ovog perioda sa malo preko 19 miliona. Većina ovih promena su istrajne i koncentrisane, to jest, jednom kada se posao u određenoj fabrici izgubi, ostaje tako, a i rast i opadanje koncentriše se u fabrikama koje ili primetno rastu ili se smanjuju. Ako saberete radnke iz svih industrija a ne samo proizvodnje, koji gube zaposlenje, menjaju zaposlenje ili dobijaju svoj prvi posao, 37% radne snage menja svoje radno mesto svake godine - zaista zapanjujući procenat obrta. Mada se može učiniti da je takva nestabilnost tipičnija za američku ekonomiju nego za evropsku, činjenice pokazuju da je velika promenljivost radnih mesta norma u svim bogatrim industrijskim ekonomijama.

Autorova saznanja o tome gde se stvaraju radna mesta a gde ne su predmet velikog političkog interesovanja. U proseku, nova radna mesta ne nastaju u najvećem broju ni u sveže osnovanim niti u malim firmama. Po njihovim rečima: "velike, zrele fabrike i firme odgovorne su za najveći broj novo-stvorenih (kao i novo-ugašenih) radnih mesta". Manji poslodavci stvaraju dosta radnih mesta ali ih takode i gase u velikom broju. Ako saberete kreaciju i destrukciju, ne izvlači se jasan zaključak. Kao što studija kaže, "U osnovi, neto stvaranje radnih mesta… ne iskazuje jaku niti jednostavnu vezu sa veličinom poslodavca".

Može biti da mala uslužno opredeljena preduzeća obavljaju bolje posao nego proizvođači, ali ne postoji pouzdan način da se to sazna; ne postoji ništa tipa "Cenzus proizvodaca za usluge". Ali mit o produktivnosti malih preduzeća je izveden iz loše interpretacije loših podataka. Evo nekih od neoprostivih grešaka.

- Većina analitičara definiše malu firmu kao onu koja ima manje od 500 zaposlenih - ne baš malo za neke, ali to nije poenta. Ako firma sa 600 zaposlenih ima lošu godinu i smanji se na 400 zaposlenih, u lošim studijama ovo će se pojaviti kao rast od 400 radnih mesta u sektoru malog biznisa, ne kao gubitak 200 radnih mesta od strane velike fime.
- Mnogi popisi ignorišu nestanak radnih mesta i koncentišu se samo na nova zaposlenja.
- Baza podataka, koju mnogi analitičari koriste, od Dun and Bradstreet, iako korisna za mnoge komercijalne upotrebe je više nego beskorisna za analizu nezaposlenosti. Provere D&B podataka od strane nekoliko spoljnih analitičara ukazuju na velika neslaganja ne samo sa zvaničnim podacima, koji su zasnovani na državnim podacima o potpisnicima osiguranja za nezaposlene, već i sa telefonskim imenikom. Do skora, Administracija malih preduzeća je koristila D&B podatke za svoje sopstvene interne analize, a vodeći zagovarač malih preduzeća Dejvid Birc iz konsultantske kuće Cognetics Inc., ih još uvek koristi.

Birc je kum većine "podataka" na kojima se zasniva teorija o malim preduzećima. Kao što Den Korc navodi u Financial World časopisu od 26. Aprila 1994, kasnih sedamdesetih Birc je otkupio D&B-ove diskete i pregledao ih pokušavajući da sazna odakle dolaze poslovi i kuda idu. U izveštaju za Američko ministarstvo trgovine 1979-te on je objavio kako se 80% radnih mesta stvorenih između 1969 i 1976 stvorilo u firmama koje broje manje od 100 zaposlenih, a skoro dve-trećine od strane firmi sa manje od 20 zaposlenih. Bircove tvrdnje su preuzete od strane zagovornika preduzetništva kao što je Dzordz Gilder i haj-tek obožavalaca nekada znanih kao Atari demokrate.

Mitovi o starosti firme idu zajedno sa onim o njenoj veličini. Dejvis, Haltivanger i Ska proučavali su i relaciju nastanka i odumiranja radnih mesta u odnosu na starost fabrike, i otkrili su da iako mlade fabrike zaista upošljavaju dosta novih radnika, one ih se takode i oslobađaju ubrzano; starije fabrike upošljavaju manje radnika ali takođe manje otpuštaju. Takođe manje jedinice nude posao sa kraćim rokom trajanja u odnosu na velike, prema tome, veće fabrike nude veću sigurnost radnog mesta nego manje.

Osim toga što su srušili mit o stvaranju novih radnih mesta Dejvis, Haltivanger i Ska ruše i onaj o gubitku radnih mesta takođe. Da bi proučili uticaj trgovine na zaposlenost, autori su sortirali sve industrijske grupe u deset klasa; pet po odnosu između uvoza i ukupne proizvodnje i pet rangiranih po izvozu. Po ovome ne postoji naročita korelacija između stepena izloženosti industrije stranoj trgovini, bilo uvozu bilo izvozu, i promena u zaposlenosti osim kod onih industrija koje imaju, kako autor kaže "vrlo visok stepen uvoza", gde je gubitak radnih mesta bio tri puta veći nego u preostale četiri kategorije. Ali ovi sektori koji su izloženi uvozu čine samo 18% industrijske zaposlenosti, a rangiranje po udelu izvoza ne pokazuje nikakav primetan šablon. Prema tome, možda je fetiš potenciranja izvoza preuveličan kao i fetiš malog preduzeća.

Podešavanje radnih mesta na pravu meru?


Drugo istraživanje, sprovedeno od strane Martin Nil Bejli, Erik Bartlsman-a i Džon Haltvinger-a ("Redukcija radne snage i rast Ppoduktivnosti: Mit ili realnost", CES Studija 94-4) bavi se još jednom modernom doktrinom, posebno popularnom na Vol Stritu, po kojoj ključ za veću produktivnost, i blagovremeno bolji standard za sve, leži u masovnim otpuštanjima. Takođe radeći sa industrijskom bazom podataka Popisne komisije, Bejli, Bartlsman i Haltvinger dolaze do zaključka da postoji više od jednog puta ka višoj produktivnosti, a smanjenje radne snage može biti i ćorsokak.

U ovom istaživanju, autori dele 140.000 fabrika u četiri grupe, one koje su uspele da zaposle nove radnike i poboljšaju produktivnost, one koji su dodali radnike i izgubili na produktivnosti i one koji su izgubili produktivnost i broj radnih mesta. Pronašli su da su one fabrike koje su uspele da povise produktivnost i broj radnika jednako doprineli agregatnom rastu produktivnosti kao i one koje su povisile produktivnost smanjenjem broja zaposlenih, kao i da su mnoge fabrike koje su smanjile broj zaposlenih u stvari jako bolesne na ivici odumiranja umesto da su dobile na vitalnosti. Oni koji su istovremeno uspeli da povise produktivnost i zaposlenost takođe su imali dodatnu stopu rasta vrednosti - vrednost outputa manje troškovi inputa kao što su sirovine - veću preko osam puta od onih koji su povisili produktivnost otpuštanjem radnika. Ovi poslednji su takođe rasli, ali po stopi koja je daleko od impresivne.

U skladu sa otkrićima Dejvisove ekipe, Bejli i ekipa ne nalaze nikakvu vrlinu u malom. Najmanje fabrike, one sa manje od 20 zaposlenih, pokazale su zanemarljivo učešće u ukupnom rastu produktivnosti, a sledeća kategorija, one sa 20 do 49 zaposlenih doprinele su samo za dlaku više. Najveći pomak je zabeležen kod fabrika sa 250-2.499 zaposlenih, uglavnom zbog onih koji su povisili produktivnost otpuštajući radnike. Međutim, većina onih koji su uspeli da povise i produktivnost i broj zaposlenih su najveće fabrike, one sa preko 5.000 zaposlenih a potpuno suprotno očekivanjima zvuči činjenica da su upravo mali biznisi koji su zaposlili najviše radnika bili među onima koji su izgubili na produktivnosti.

Takođe krajnje suprotno očekivanjima, autori nisu uspeli da pronađu zgodan način da objasne zašto su firme upadale u određene kategorije: veličina, vrsta industrije, region, vlasništvo (tj. da li je fabrika samostalna ili deo većeg preduzeća) i nivo plata ništa od ovog nije uspelo da posluži kao odgovor. Uspeh, barem u oblasti produktivnosti, izgleda da je rezultat "idiosinkratskih" razloga, zaključuju Bejli, Bartlsmen i Haltvinger. Ovo su vrlo frustrirajuće vesti za teoretičare.

Međunarodna perspektiva


Dok bi neko mogao zaključiti kako su američka ekonomija i tržište rada dinamičniji ili nestabilniji (izbor reči zavisi od vaše ideološke pristrasnosti) od onih u Evropi ili Kanadi, skorašnje istraživanje sprovedeno od strane Organizacije za rkonomsku kooperaciju i razvoj (OECD - zvanična mozgaonica bogatih industrijskih zemalja sa središtem u Parizu) potvrđuje osnovne nalaze Dejvisa, Haltvanger-a i Ska-a za navodno dosadan spoljašnji svet. Uprkos njihovom sklerotičnom imidžu evropske ekonomije kreiraju poslove po relativno istoj stopi kao i S.A.D., što je slučaj i sa Kanadom i Novim Zelandom. Po analizi objavljenoj u OECD-ovom poslednjem Employment Outlook-u (iz Jula 1994-te), razlog zbog kojeg je stopa rasta sporija u Evropi nego u Americi je uglavnom zbog toga što se radna mesta tamo uništavaju u bržoj meri nego ovde (iako, naravno, međunarodna poređenja moraju biti sprovedena uz uobičajenu obazrivost zbog neuporedivosti podataka). Takođe, stopa promene posla - procenat radne snage koja promeni radno mesto svake godine - je relativno ista u Evropi, Novom Zelandu i Kanadi kao i u Sjedinjenim Državama. Standardna predstava o evropskim ekonomijama kao o onim kojima nedostaje dinamičnost i koje odobravaju neuspeh je jednostavno u koliziji sa činjenicama. Ili, ako želite da na to gledate na drugačiji način, neverovatna nestabilnost modernog kapitalizma nije samo odlika američke ekonomije, već se može videti širom sveta.

Evropsko iskustvo takođe potvrdjuje da je standardni prikaz, koji tvrdi da su nove kompanije i male firme glavni izvor novih radnih mesta, takođe u koliziji sa činjenicama. Ekspanzija već postojećih firmi je mnogo plodotvorniji izvor novih radnih mesta nego novi počeci. Mala preduzeća su u većini zemalja, kao i u Sjedinjenim Državama, potentni uništavaci radnih mesta kao i kreatori novih. Prema tome mere koje su usmerene ka tome da ohrabre male početnike nisu najbolji način da se podigne stepen rasta zaposlenosti.

Još jedan nalaz iz proučavanja OECD-a jeste to da strategije ekonomskog razvoja moraju biti koordinirane, a ne rasparčane. Većina vladinih programa u Sjedinjenim Državama se koncentriše na izolovane firme - kao Nju Jork koji daje poreske olakšice firmi NBC da bi ostala u gradu. Ali te firme su dobro poslovale u Nju Jorku ne u izolaciji, već zbog toga što su povezane sa, takode u Nju Jorku, dobro poziciranim medijima i finansijskim firmama. Slične stvari se mogu reći i za ostale regione. Verovali ili ne, nalazi OECD-a idu u prilog ekonomskog planiranja, te navodno diskreditovane ideje. Preduzećima su potrebne veze sa drugim preduzećima, sa univerzitetima i drugim izvorima tehničkog znanja i sa radnom snagom koja je obdarena relevantnim veštinama. Plivaj ili potoni metod umeren sa parcijalnom ad hoc pomoći - američki način - jednostavno to ne pruža.


[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.