Make your own free website on Tripod.com
POBUNJENI UM - web magazin


DVA IPO MESECA TRANZICIJE:
Šta su donele "demokratske promene" u domenu ekonomije
autor: Dragan Drača
datum: 03/12/00


Jedna od prvih mera opozicije posle događaja 5. oktobra bilo je preuzimanje kontrole nad Narodnom Bankom Jugoslavije. Zaustavljena je primarna emisija novca, koja je više od decenije bila osnovni instrument pljačkanja društva od strane Miloševićevog režima jer je izazivala redistribuciju dohodaka, a pre svega na štetu radničke klase čije plate su bile u manjoj ili većoj meri fiksne, i nisu bile sposobne da prate rast cena i deviznog kursa. Inflatorna kretanja izazvana rastom novčane mase stvarala ogromne gubitke i prelivanje društvenog bogatstva u privatne džepove - svojevrstan proces prvobitne akumulacije kapitala. Međutim, primarna emisija je odavno prestala biti samo to, ona je postala i jedan od mehanizama održavanja u životu opljačkanih, ruiniranih društvenih preduzeća od strane režimskih direktora.

Zaustavljanje štampanja novca je bio jedan od fundamentalnih preduslova za prilagođavanje zahtevima prijema u Međunarodni Monetarni Fond (MMF), i to je osnovni motiv koji stoji iza ovakvog poteza DOS-a, a ne bilo šta drugo. Bez MMF-a se nova vlast ne bi dugo mogla održati. O karakteru ove institucije i njenoj funkciji ne treba trošiti reči - dovoljno je pogledati koliko su štete njeni "stabilizacioni" programi doneli Rusiji i drugim istočno-evropskim i balkanskim zemljama. U krajnjoj liniji, ona je samo jedna u nizu finansijskih poluga glavnih imperijalističkih sila. Ali, članstvo u njoj je vrlo značajan čin lojalnosti novog režima interesima krupnog kapitala.

Stabilizacija ukupne količine novca u opticaju je dovela do fiksiranja deviznog kursa, čime se po medijima hvali novopostavljeni guverner NBJ, Mlađan Dinkić. Međutim, ono što se prećutkuje su nuspojave takvog poteza. A one su po svemu daleko štetnije i opasnije nego da se on nije preduzeo. Koristi od onemogućavanja spekulativnih aktivnosti u ilegalnoj trgovini devizama i bogaćenje na kursnim razlikama režimskih preduzeća u spoljno-trgovinskoj razmeni su daleko manje od šteta koje su nanete.

Rast novčane mase u određenom procentu je bio neminovan jer su se tim sredstvima kreditirala prezadužena društvena preduzeća od vitalnog značaja za funkcionisanje društva. Realne plate su uprkos tome manje-više bile stabilne, iako na izuzetno niskom nivou. Prestanak ubacivanja svežeg novca, zajedno sa ograničavanjem gotovinskih isplata preduzećima na 1000 din. dnevno je pre svega doveo do velike krize likvidnosti ionako enormno zaduženih društvenih giganata, njihove nesposobnosti da izmiruju najosnovnije tekuće obaveze, što je rezultovalo padom proizvodnje, što opet za sobom povlači još veći pad likvidnosti, i ubrzava spiralu propadanja. A zajedno sa njima propadanje desetina i stotina hiljada zaposlenih radnika.

Naravno, rešenja ne može biti ni u štampanju, ni u ne štampanju novca. Ono se mora potražiti u preuzimanju kontrole nad društvom od strane neposrednih proizvođača - radničke klase, i demokratskoj planskoj organizaciji proizvodnje.

Drugi, još bitniji aspekt ovoga je ukidanje svake administrativne kontrole cena, koja je u prošlosti koliko-toliko i sa brojnim negativnim konsekvencama čuvala životni standard najsiromašnijih slojeva. Uprkos međusobnom optuživanju bivšeg režima i nove vlasti oko toga ko je taj potez legalizovao, činjenica je da postoji prećutna saglasnost između njih oko toga da se ta praksa nastavi. Bivši režim to vidi kao svoju priliku da diskredituje novi režim, a novi kao neminovnost jer samo tako može dobiti zeleno svetlo za prijem u institucije krupnog kapitala na zapadu.

Ukidanje kontrole cena je dovelo do njihovog divljanja - osnovne prehrambene namirnice kao što su šećer, ulje, mleko su poskupele od 30-300%, a takođe je došlo do rasta cene električne energije, lekova i drugih vitalnih proizvoda i usluga. U situaciji kada su nominalne zarade radnika ostale na nivou od pre 5. oktobra, to je dovelo do katastrofalnog pada realnih zarada, koje su se srozale za 30-60% zbog visokog učešća tih esencijalnih proizvoda u strukturi potrošnje. Takođe je došlo do značajnog rasta cena ostalih proizvoda, što ima sasvim drugačiji karakter od njihovog rasta u ranijem periodu. Naime, dok je postojala primarna emisija novca, rast ovih cena je uglavnom pratio stopu inflacije, tj. težio očuvanju realne vrednosti tih proizvoda. Sada je došlo do njihovog realnog rasta, tj. rasta cene i u devizama jer je kurs ostao konstantan. Posledica ovoga neizbežno mora biti pad tražnje, što će se reflektovati na manju proizvodnju u neposrednoj, ali i daljoj budućnosti. Što je još važnije, s obzirom na neelastičnu tražnju za repromaterijalom i finalnim proizvodima iz uvoza, i činjenicu da je došlo i do rasta njihovih deviznih cena na domaćem tržištu, ionako veliki spoljnotrgovinski deficit će nastaviti da raste i dodatno opterećuje privredu.

Tome će svakako doprineti i liberalizacija spoljnotrgovinskog prometa koju novi režim najavljuje.

Koristi od ovakve politike je imala pre svega kapitalistička klasa, jer je rast realnih cena doveo do rasta profita na teret zarada radničke klase. Posledica toga je produbljivanje ekonomskih nejednakosti, i još neravnomernija redistribucija društvenog bogatstva.

M. Labus, clan G17
M. Labus, član
G17, i jedan od
idejnih tvoraca
novog ekonomskog
kursa.
Ovakav pad ionako vrlo niskih realnih zarada će izazvati dalje socijalne potrese, što se u određenoj meri već reflektovalo brojnim štrajkovima i pojačanom sindikalnom aktivnošću u protekla dva meseca. Pored političkih zahteva za smenom direktora bivšeg režima, koji su često imali podršku DOS-a, mnogo je značajnije spontano organizovanje nezadovoljnih radnika i težnja da samostalno preuzmu kontrolu nad preduzećima. Otuda i konstatacija novog potpredsednika savezne vlade, Miroljuba Labusa da se u preduzećima ponovo javlja "samoupravljanje" i poziv da se to zaustavi.

Dostignut nivo militantnosti radničke klase je svakako impresivan, ali nažalost ne postoji snaga koja će je usmeriti u pravcu klasne borbe. U sadašnjem trenutku sitno-buržoaska ideologija ima duboke korene u svesti radnika kojima je decenijama prezentirana idealizovana slika kapitalističkog sistema kao rešenja za sve. No, to će se brzo promeniti kada radnici na sopstvenoj koži iskuse logiku kapitala, i neće biti potrebno mnogo vremena da se okrenu protiv onih kojima su 5. oktobra predali vlast u ruke.

Sve što se događa u ova dva meseca, samo je zagrevanje za ono što novi režim planira da sprovede posle republičkih izbora. Sada još uvek nema potpunu kontrolu republičke skupštine, ali će je svakako ostvariti kroz pobedu na izborima. Stari režim je u stanju kliničke smrti, i teško da bi se mogao povratiti. Ipak, značajan deo njegove strukture nužno će postati deo novog režima, iako ne putem poslaničkih mandata - prebezi i prestrojavanja su bukvalno svakodnevna pojava.

Politika novog režima je otvoreno pro-zapadna, pro-buržoaska. Bez obzira na raspodelu sedišta u parlamentu, potpuno je izvestan budući kurs u domenu ekonomije - završavanje privatizacije, i izgradnja liberalne kapitalističke ekonomije. Međutim, u sadašnjoj fazi, ili bolje rečeno, metastazi globalnog imperijalizma, taj model ne može iznedriti ono što nova vlast obećava. Jer, svetski proces koncentracije i centralizacije kapitala je dostigao neviđene razmere, i već decenijama se par imperijalističkih sila međusobno bori za interesne sfere, za kontrolu nad resursima i tržištima. U takvom okruženju se ne može voditi nezavisna ekonomska, a ni svaka druga politika.

Ono što će liberalistička politika novog režima doneti u budućnosti je prodor multinacionalnih kompanija u jugoslovensku privredu, koji je intenzivno započeo još za doba Miloševićevog režima, i koji će rezultovati zaposedanjem svih raspoloživih resursa, kupovinom i zatvaranjem konkurentsko sposobnih preduzeća, propadanjem nekonkurentnih, masovnim otpuštanjima radnika, daljom socijalnom polarizacijom...

DOS je u potpunosti svestan ovakve perspektive, i upravo to može objasniti ogromnu medijsku kampanju koja je pokrenuta odmah po preuzimanju najvećih medijskih kuća 5. oktobra. Lideri prosto licitiraju sa ciframa buduće pomoći i donacija koje će nam pokloniti imperijalističke sile koje su nas juče bombardovale. Određena sredstva će te zemlje svakako obezbediti kako bi pacifizovale pobunjenu radničku klasu i kako bi omogućile završetak privatizacije iz koje će izvući mnogo više. Ali, to sigurno neće biti iole ozbiljnija sredstva, jer njima nije cilj revitalizacija jugoslovenske privrede, već njeno zaposedanje i otvaranje jugoslovenskog tržišta. A kako će domaća proizvodnja podneti teret otvorene svetske, tehnološki daleko naprednije konkurencije, nije teško pogoditi.



[ na početak | sadržaj | o autoru | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.